Месечне архиве: јул 2015

Дан рода авијације

У Команди Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране у Земуну је одржана свечаност поводом Дана рода авијације – 2. августа. Свечаности је присуствовао и заменик начелника Генералштаба Војске Србије генерал-потпуковник Јовица Драганић.

IMG_0088

На аеродромима „Батајница“ и „Лађевци“ данас је обележен Дан рода авијације – 2. август, слава свих пилота и летача, као сећање на тај дан 1893. године, када се први пут званично помиње ваздухопловство у војсци на овим просторима.

IMG_0097 Прослави на батајничком аеродрому присуствовали су команданти јединица Ратног ваздухопловства и ПВО, представници цркве и локалне самоуправе, пензионисани пилоти и многобројни гости.

IMG_0105

И чланови нашег Удружења су присуствовали свечаностима у Команди у Земуну, односно на аеродрому Батајница.

Свим колегама, активним и пензионисаним припадницима нашег рода, честитамо празник, са жељом за добрим здрављем и успехом на свим пољима! Живели!

Прослава два века од “Боја на Дубљу”

Уз државне и војне почасти и полагање венаца у порти цркве Светог Вазнесења Господњег у Дубљу, одржана је централна прослава обележавања 200 година од Боја на Дубљу. У име Владе Републике Србије, венац је положио државни секретар у Министарству одбране Зоран Ђорђевић док је свету архијерејску литургију служио владика шабачки Лаврентије са свештенством.

IMG_9540_1

Уз највише државне почасти у порти цркве Светог Вазнесења Господњег у Дубљу, одржана је централна прослава – обележавање 200 година од „Боја на Дубљу“. Организатори манифестације су: Одбор Владе Републике Србије за неговање традиције ослободилачких ратова, Општина Богатић, Културно- образовни центар Богатић, Црквена општина Дубље, Месна заједница Дубље, Туристичка организација општине Богатић. Свету Архијерејску литургију служио је владика шабачки Лаврентије са својим свештенством. Службу је пратио хор диригента Бранка Ђурковића. Његово преосвештенство владика Лаврентије уручио је грамате институцијама и појединцима заслужним за организацију манифестације.

IMG_9520_1Пре свечаног полагања венаца, освештано је спомен обележје посвећено изгинулим ратницима и одржан парастос. “Окупили смо се да испунимо своју свету дужност према оним витешким и великим душама, које су животе своје узидале у срећнију будућност отаджбине и покољења”, рекао је у свом обраћању владика шабачки Лаврентије. Уз интонирање државне химне, венце су положили представници локалне самоуправе у Богатићу, Месне заједнице Дубље, представници Удружења ратних и мирнодопских војних инвалида и других удружења, начелник Мачванског управног округа , као и представници суседних градова и општина. “Ми савременици смо добили изузетну прилику, а Влада Републике Србије нас је почаствовала, јер је нашу манифестацију уврстила у свој државни програм, што овакав догађај то и заслужује”, рекао је Ненад Бесеровац, председник Општине Богатић. Венце у спомен-костурници у којој се налазе посмртни остаци српских и аустроугарских војника из Првог светског рата, положили су војни аташеи Републике Чешке и представници Владе и Војске Србије.

IMG_9500_1Бој на Дубљу била је велика битка између српских устаника и турске војске, која се одиграла у мачванском селу Дубље, 14. по старом, односно 26. јула по новом календару 1815. године. У бици су живот изгубиле српске војводе Милић Дринчић и Сима Ненадовић, али су Турцима нанети велики губици. Битком на Дубљу завршен је оружани део Другог српског устанка. О значају овог историјског догађаја за српски народ, говорили су Ненад Бесеровац – председник Општине Богатић и Зоран Ђорђевић – државни секретар у Министарству одбране. “Дух немерљивог херојства, борбености и пожртвованости, главна су одлика храбрих бораца који су несебично јуришали у сусрет непријатељу спремни да дају свој живот за слободу отаджбине. И након два века тај дух се снажно осећа и данас овде”, рекао је Зоран Ђорђевић – државни секретар у Министарству одбране.

11796404_868977749851798_3922413288710602860_nОдржана је и свечана академија – уметнички програм музичко сценског приказа посвећеног “Боју на Дубљу”. Учешче су узели глумци позоришта из Богатића, Прњавора и Шапца, плесна група ФА Ђидо из Богатића уз музику Горана Љубанића, мешовити хор „Мачвански“ под руководством Ивана Радовановића. Специјалну кореографију припремила је Кристина Пајкић, а комплетан програм режирао је Иван Томашевић-Жућа, првак Шабачког позоришта. У вечерњим сатима у склопу манифестације одржан је Хајдучки вишебој, надметање за избор „Војводе Дубљанског“. У специјалном делу Културно-уметничког програма наступила је солисткиња Данка Стојиљковић и Народни оркестар РТВ-е.

IMG_0013_resizeИ наше Удружење, као и земунски огранак УВПС су својим присуством увеличали ову манифестацију. То је била прилика и за целодневно дружење са нашим пензионисаним ваздухопловцем Миленком Ковићем и гостољубивим Мачванима. Представници УПВЛПС су обишли и локално гробље у селу Дубљу, где су се поклонили сенима трагично настрадалог колеге Јована Пенића. [фото галерија]

Богатић.рс, МОРС, Милан Ракић

In Memoriam, Петар Обрадовић (1920-2015)

img030У Београду је након болести, преминуо један од наших најстаријих војних пилота, и члан нашег Удружења, пуковник авијације у пензији Петар Обрадовић. Сахрана Петра Обрадовића биће сутра, 8. јула 2015. године у 10:30 сати на гробљу Лешће.

Петар Обрадовић је рођен 9. априла 1920. године у селу Подгора, општина Жабљак. Основну школу је похађао у родном селу. Завршио је и једну годину гимназије, а након тога, пошто није имао средстава за наставак школовања, од своје четрнаесте па до деветнаесте године живота, ради као шумски радник. Средином октобра 1939. године, уписује се у подофицирску школу у Новом Саду, а априла 1940. године прелази у Другу пилотску школу у Краљеву, где се школује на авионима Бикер јунгман, Бреге 19 и Потез 25. Пред рат, марта месеца 1941. године, школа прелази у Никшић и он ју завршава са одличним успехом априла месеца 1941. године и постаје поднаредник пилот. Завршио је и пилотску школу у Краснодару у Русији 1945. године и највише ваздухопловне школе у ЈНА.

Капитулација га је затекла у Никшићу и он се враћа у родно место, одакле се 13. јула 1941. године прикључује партизанском покрету и учествује у операцијама које је изводила његова јединица. Као пешадинац, обављао је дужности командира вода и чете. Септембра 1943. године, прикључује се ваздухопловној групи која одлази за Босански Петровац. Одатле у августу 1944.  прелеће авионом у Италију, а почетком октобра исте године одлази у Краснодар где похађа пилотску ловачку школу, коју завршава са одличним успехом (10. октобра 1945. године, у класи са Виктором Бубњем). Учесник је и прелета 44 авиона типа Јак-3 из Русије у Земун, где их је дочекао Јосип Броз. Био је командир ескадриле у 112. пуку у Мостару. Формирао је 172. пук у Церкљу, састављен од авиона типа Месершмит 5. децембра 1949. године. Са тим пуком следеће године прелази у Земуник и остаје на његовом челу до 1953. године. Из Земуника одлази у Земун на преобуку за Ц-47 у оквиру 119. транспортног пука, коју завршава са одличним успехом и за летење у свим условима. 1961. године је прекомандован у Ниш, где је био командант 81. транспортног пука, са које је дужности и пензионисан у чину пуковника авијације. На свим ваздухопловима, на којима је летео, налетео је више хиљада сати, а са Ц-47, летео је и у Француску, Немачку, Египат и у друге земље.

Носилац је више ратних и мирнодопских одликовања. За свој рад је више пута похваљиван и награђиван.

Петар Обрадовић је командовао јединицом из које су пилоти Владимир Водопивец и Милорад Кнежев на авиону ЈаК-3, 19. септембра 1946. године оборили амерички Ц-47. У првим годинама након Другог рата, због нерашчишћених односа са суседима око граница нарочито на западу бивше нам земље, небо изнад некадашње СР Словеније је било мета честих повреда ваздушног простора и нашег суверенитета. На путу према Италији, амерички авиони су без најаве прелетали небо наше земље. Државни врх је протестовао више пута, али како су ти протести остали без одговора, а летови све учесталији, почетком августа 1946. године је борбена готовост у нашем РВ дигнута на виши ниво и подразумевала је да се сваки авион који се без најаве нађе на нашој територији, има идентификовати и принудити на слетање. Већ 9. августа је избио први инцидент, када је посада америчког авиона била приморана на слетање тек након отварања ватре наших ловаца, којом приликом је настрадао и један турски официр-путник у авиону. Касније, 19. септембра 1946. године, командир ескадриле Петар Обрадовић је добио наређење да према једној ненајављеној летелици упути пар ловаца, што је и учинио. Водопивец и Кнежев су извршили пресретање и утврђеним поступцима јасно ставили до знања посади америчког авиона да иде не слетање, што су ови одбили. Американци су лет наставили и након рафала испаљеног са наших ловаца као знака последњег упозорења. Након тога, летелица је оборена и том приликом је погинуло свих 5 чланова посаде. Овај инцидент је толико затегао односе између наше земље и САД, да је након протестних нота упућених Едварду Кардељу и Јосипу Брозу Титу од стране америчке администрације, у делу америчке јавности покренута и иницијатива да се на Београд и Југославију баци атомска бомба. Ипак, након састанка америчког изасланика и Тита, ситуација је превазиђена тако што је посада летелице која је принуђена на слетање 9. августа пуштена из притвора, док се наша држава обавезала да на име одштете породицама настрадалих америчких летача исплати по 30000 долара...

Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) и овим путем породици и пријатељима Петра Обрадовића упућује изразе најдубљег саучешћа. Сећање на Пећу у мислима ваздухопловаца никада неће избледети!

In Memoriam, Јанко Лутовац (1926-2015), светски рекордер у скоку падобраном

jankoПре четири дана (27. јуна), заувек нас је напустио Јанко Лутовац, падобранац у пензији и светски рекордер у броју изведених скокова у једном дану. Јанко је рођен 1927. године у селу Дапчиће код Берана. Као партизански борац, крајем 1944. године је завршио обуку за стрелца на Ил-2 "Штурмовик", да би се две године касније определио за падобранство. Током падобранске каријере, Јанко је извео 1631 падобрански скок, а у анале светског ваздухопловства је ушао извршивши 137 скокова у једном дану (призната су 132 јер комисија није присуствовала извођењу првих пет). Радни век је завршио као службеник у Савезном министарству унутрашњих послова, а последњи падобрански скок је извршио 1983. године у Узбекистану у 56-ој години живота. Међународна ваздухопловна федерација (FAI) је 1969. године Лутовцу доделила прву Златну падобранску медаљу.

Испраћај за кремацију Јанка Лутовца је у  суботу 4. јула у 13:30 сати на Новом Гробљу у Београду.

jugovicevo-o2rz4"... Интензивна обука ваздухопловаца дала је резултате, па је стасала читава плејада нових падобранаца, једриличара и моторних пилота жељних доказивања, испитивања крајњих граница својих могућности и постављања нових спортских рекорда. У Падобранској бази у Руми, падобранац Бороша Миливоје потврђује стари југословенски рекорд од 70 скокова у једном дану. Из Француске стиже извештај да је тамо оборен рекорд са 80 скокова, а из Аргентине да је изведен чак 101 скок у једном дану. На Конгресу лекара у Западној Немачкој стручњаци доносе закључак да је извођење преко 80 падобранских скокова у једном дану смртоносно и дају препоруку Међународној ваздухопловној федерацији за забрану таквих такмичења. Све то „жестоко је упалило“ инструктора падобранства на аеродрому у Новом Саду, Јанка Лутовца, који одлучује да обори ове рекорде..." [*]

Све је почело када је Јанко, тада борац Девете црногорске ударне бригаде НОВЈ, у јесен 1944, “по директиви и здравственим критеријумима” одабран, после прегледа у Новом Саду и Руми, за стрелца на јуришном авиону Ил-2, популарном “Штурмовику”. Наиме, у то време фалило је пилота, стрелаца, навигатора, авиомеханичара, оружара и осталих специјалиста за попуну авијацијских пукова.

Лутовац је распоређен у 423. јуришни авијацијски пук. Са командиром ескадриле Милисавом Мартиновићем и командиром авијацијског одељења Ратком Стојановићем најчешће је летео на борбеним задацима извиђања и ватрених дејстава. Има око 30 ратних борбених летова. 

Но, није Јанко само уживао у летењу. Мучећи се да уђе у задњу кабину са падобраном, размишљао је како би га евентуално употребио, како изађи из авиона, како отворити падобран, јер је о томе јако мало знао. Постао је велики кртитичар падобрана, али не само он. То је дошло до армијског врха и одлучено је да се у Новом Саду формира падобранска школа са два курса: један за комплетну обуку инструктора падобранства и други за обуку пилота инструктора који би обучили састав у авијацијским јединицама за употребу падобрана и скакање.

Први скок заборава нема

После ригорозне здравствене контроле, група одабраних, у којој је био и Јанко Лутовац, почела је 26. новембра 1946. у Новом Саду обуку за инструкторе падобранства. Теорија је изучавана два месеца, а онда су, под будним оком пет руских инструктора и строгим режимом рада, почели падобрански скокови.

О првом скоку Јанко прича:

"Једва смо чекали да почнемо скакати. Била је јака зима, нападао велики снег. Инструктор нас постројио по висини и тежини. Уђосмо у транспортни авион Ју-52, седосмо. Инструктор сваког од нас посматра и на основу израза лица одређује редослед скакања. Мене одреди да скачем други по реду. Рекох сам себи: “Не дај се” и “Не окрени се”. Скочих у амбис, после три секунде отвори се падобран, паде ја у снег. Тако сам постао падобранац. Направили смо још четири скока, а већ у петом скоку – “задршка” пет секунди. И тако даље, задршка је повећавана док нисмо дошли до 30 секунди. Скакали смо са висине од 2.000 до 2.500 метара. Тада падобрани нису били усавршени као данас, но мени је све то постало изазовно и желео сам да применим неке нове идеје. Једна од њих је била да из авиона скочим “ласту” и да падобран отворим на малој висини. И урадио сам то упркос забрани – добио сам 18 дана затвора. Али, моја ласта је постала мој препознатљив симбол на свим падобранским приредбама којих је од тада било много. Имао сам ја и друге специјалитете, но о томе други пут."

Светски рекорд

Почетком педесетих била је велика експанзија падобранства, рађали су се рекорди. Између осталог, у свету, а и код нас, почели су да скачу 24, 40, 52, чак се причало да је неко скочио 70 пута у једном дану. Чуо сам да су лекари израчунали да је максимум који човек може издржати 81 скок. Уз подршку маршала Тита, који је пратио Јанкове резултате, и руководства Армије, одлучио је да скочи 150 пута у једном дану. Рачунало се да ће вест о томе задивити свет, што је у то време за земљу у изолацији било од изузетног значаја.

Одабрао је аеродром Нови Сад, припремљена су два авиона По-2 из којих ће скакати, спаковано је 150 падобрана. Лекари су га прегледали, све је било у реду. Међутим време му није ишло наруку – ниски облаци, киша, ветар. Ипак одлучио је да скаче. Почео је у четири сата изјутра 1. јуна 1950, а завршио увече у 21 час.

Скакао је са 250 метара висине дању, а са 300 ноћу. Није улазио у кабину, већ се, стојећи на крилу, држао за упорницу.

Slika_001 Zlatna medalja 1969До почетка радног времена Лутовац је већ скочио 42 пута. Лекари су контролисали пулс, био је у реду. Команадант ваздухопловства генерал Зденко Улепич је уз коментар: “Луд је, поставиће светски рекорд”, наређивао да прекине. Јанко је наставио, јер је Тито пратећи ситуацију поручио: “Учините све да му се олакша постављање рекорда.”

Криза је наступила код 87 скока, око 13 часова, када је наишла олуја и прекинула скакање. Јанко се мало одморио и око 16 часова наставио да скаче. Носилима су га пребацивали до авиона да не би трошио снагу. Током скокова три пута је мењао одећу и обућу.

Пала је ноћ, дувао је ветар, Јанко је био при крају снаге и тај последњи скок тога дана, 137. по реду (а признато је 132), завршио је у блату крај Дунава. Био је потпуно исцрпљен. Највише је страдао од тровања издувним гасовима авионског мотора. Лечио се после тога и излечио.

Slika_004 Prispeli telegramiДве године после тога посао га је одвео другим путем – распоређен је на ново радно место, у Савезно министарство унутрашњих послова, у чину поручника. Униформу није скинуо све док то Министарство није прешло под цивилни сектор.

У пензију је отишао као начелник Одељења за припрему људства за одбрану земље. Светски рекорд старијег водника Јанка Лутовца остаће записан у аналима падобранства, у сећањима колега, али и причама младих нараштаја српског падобранства.

После престанка активним бављењем падобранством постао је падобрански судија.

Slika_002 Aero klub Indije

Јанко Лутовац је вишеструки рекордер и један од најтрофејнијих наших падобранаца. Носилац је 49 високих признања, међу њима: Дипломе “Пол Тисандије” коју Међународна ваздухопловна федерација (FAI) додељује за видан допринос спортском ваздухопловству; “Златне падобранске медаље” коју FAI додељује само једном падобранцу у свету годишње; “Златне плакете Фрањо Клуз” као националног признања; “Златне значке ВСЈ” као највишег признања за резултате у каријери једног спортисте падобрнаца, итд.

Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) и овим путем породици, пријатељима и поштоваоцима Јанка Лутовца изражава саучешће. Јанко је златним словима уписан у историји нашег ваздухопловства и падобранства, нисмо га и нећемо га заборавити.

Златомир Грујић, као и делови из "Падобранац" (број. 8), подлистак магазина "Одбрана" и портал Ваздухопловног савеза Војводине.