Архиве ознака: РВ и ПВО

Сећање на 21. мај негдашњи Дан РВ и ПВО: БИСЕР У МОЗАИКУ ВАЗДУХОПЛОВНИХ ТРАДИЦИЈА

У знак сећања и поштовања првих авијатичара НОВЈ, Врховни командант ОС ФНРЈ маршал Јосип Броз Тито наредио је 20. октобра 1947. године „да се 21. мај слави у свим јединицама Југословенске народне армије као дан ЈУГОСЛОВЕНСКОГ РАТНОГ ВАЗДУХОПЛОВСТВА.“ Тај датум обележаван је и као дан вида РВ и ПВО све до почетка деведесетих година XX века, до распада СФРЈ. И данас се многи ваздухополовци са сетом сећају тог великог празника ваздухопловаца, војника и грађана Југославије.

Партизанска авијација

Југословенски ваздухопловци привржени својој држави и заклетви храбро су се борили у Априлском рату 1941. године. После слома, део ваздухопловаца напустио је земљу нашавши се код савезника на Блиском истоку, део је оставши у Отаџбини приступио устанку против фашистичких окупатора и укључио се јединице НОВЈ, а део се нашао у заробљеништву у Немачкој и Италији. Један број ваздухопловаца, првенствено оних који су својим издајничким понашањем  постали фашистичке слуге, али и из других разлога, приступио је квислиншким формацијама, а највише ваздухопловству тзв. НДХ.

После непуних годину дана од дизања народног устанка против окупатора 1941. године, настала је „партизанска авијација“; тако је Народно-ослободилачка војска Југославије (НОВЈ) добила и ваздухопловну компоненту као снажан морални фактор јачању Народноослободичаког покрета (НОП).

Априла месеца 1942. године авио-механичар стрелац Ивица Митречић, предратни резервни ваздухопловни подофицир, пребегео је из домобрана у партизане. Одмах је добио задатак да на слободној територији, са Другим крајишким партизанским одредом и мештанима, уреди помоћно летилиште код села Међувођа за прихват авиона.

Крајишки и банијски партизани ослободили су 16. маја 1942. године Приједор у чијој се близини налазило помоћно летилиште Урије, погодно за прелет авиона. Обезбеђењем два летилишта и припремама за прихват створени су услови за прелет пилота присталица НОП са авионима на слободну партизанску територију.

То се остварило 21. маја 1942. године када су из ваздухопловства НДХ пребегли и прелетели на слободну територију пилот Фрањо Клуз на авиону Потез-25 и пилот Рудолф - Руди Чајавец са авиомеханичарем Милутином-Мишом Јазбецом на авиону Бреге-19, и слетели на летелиште Урије код Приједора.

Тако је почела да дејствује партизанска авијација, па се тај датум узима као почетак стварања ваздухоплвоства НОВЈ, односно СФРЈ.

Партизански авиони на слободном крајишком небу почели су одмах борбене задатке. Већ 4. јуна дејствовали су изнад Бања Луке и других места. Руди Чајавец и Мишо Јазбец су рањени на борбеном задатку и после принудног слетања изгубили животе. Фрањо Клуз и Ивица Митрачић су успешно дејствовавали до 6. јула када је њихов авион уништен на земљи у нападу немачког ловца код села Лушци Паланка у близини Босанског Новог. Храбри пилот је касније био у саставу Прве ескадриле НОВЈ и погинуо на борбеном задатку 14. септембра 1944. године. Авиомеханичар Ивица Митрачић – Брегејац, преживео је рат и дуго година је за Дан РВ и ПВО као гост на манифестацијама евоцирао сећања на људе и догађаје из времена настанка и дејства партизанске авијације.

Ваздухопловство НОВЈ

Партизанска авијација је трајала кратко али је оставила неизбрисив траг у нашој ваздухопловној историји, који показује да се и у партизанским условима оружане борбе може користити авијација. У јесен 1943. године формирано је ваздухопловно одељење при ВШ НОВЈ, а потом и прва ваздухопловна база, и упућен је позиов свим југословенским авијатичарима да се јаве у јединице  НОВЈ ради озградње нове авијације.

Наредне године на школовање у СССР отишло је више стотина ваздухопловца, а на Блиском Истоку су уз помоћ савезника формиране Прва и Друга ескадрила НОВЈ. У јесен 1944. године на основу добијене помоћи од СССР формиране су једна ловачка ваздухопловна дивизија са три ловачка пука, једна јуришна ваздухопловна дивизија са три јуришна пука и ваздухопловне позадинске јединце јачине девет батаљона. Стварају се и друге партизанске авијацисјке јединице и школе, тако да крај рата НОВЈ дочекује са снажним ваздухопловством.

Дан југословенског ваздухопловства

У послератном периоду РВ и ПВО је развијено у снажан вид оружаних снага са свим компонентама и сегментима модерног ваздухопловства и ПВО, са бројним јединицама, установама, школама, институтима и фабрикама. На врхунцу развоја крајем осме деценије XX века РВ и ПВО СФРЈ имало је три корпуса, модерно наоружање, инфраструктуру и обучен стручни кадар. Велика пажња посвећивана је моралном васпитању и неговању ваздухопловних традиција.

Наредбом врховног команданта Југословенске армије од 20. октобра 1947. године установљен је 21. мај као Дан ЈРВ, а од 1957. године Дан РВ и ПВО. Тај датум се празновао више од четири деценије и оставио дубоки траг у сећању ваздухопловаца.

Тада су на свим војним аеродромима широм државе организоване свечаности, смотре, аеромитинзи, приредбе, такмичења и друге манифестације. То је био прави и велики, не само војноваздухопловни, већ и народни празник – права светковина.  Поводом Дана РВ и ПВО јединице су добијале нове ваздухоплове и другу борбену технику, модерну опрему и наоружање.

И поред свега тога Југославија се распала, настале су нове дражве и државне заједнице, нови систем вредности и неговања ваздухопловних традиција. Дан РВ и ПВО 21. мај, који је више од четири деценије слављен као највећа ваздухопловна светковина, остао је запамћен као бисер у мозаику ваздухоплоних традиција.

Дан РВ и ПВО Војске Републике Србије - 24. децембар

У држави Србији, на темељу светлих ваздухопловних традиција које сежу до почетка 20. века, када је наше земља међу првих 15 у свету формирала војно ваздухопловство, а међу првих пет га применила у ратне сврхе, 24. децембра 1912. године наредбом војводе Радомира Путника, министра војног, формирана је у Нишу, ваздухопловна команда на челу са мајором Костом Милетићем.

Осамдесет година после тога, 24. децембра 1992. године обележили смо први пут дан српске војне авијатике, и обележавамо га сваке године, ево већ четврт века, са поносом и узвишеним осећањем припадности српском ваздухопловном корпусу, једном од најстаријих у свету. Негдашњи Дан РВ и ПВO 21. мај нисмо заборавили, сећамо га се по добром и лепом, као и времена у којем је га је пратило.

Златомир Грујић

НОЋ УДАРА

ДАНАС СЕ НАВРШАВА 19 ГОДИНА ОД ЗЛОЧИНАЧКЕ НАТО АГРЕСИЈЕ НА СРЈ. У ЗНАК СЕЋАЊА НА ПОГИНУЛЕ КОЛЕГЕ, САБОРЦЕ И НЕВИНЕ ЖРТВЕ ОВОГ ВАРВАРСКОГ ЧИНА АМЕРИКЕ И ЊЕНИХ САТРАПА, ДАРУЈЕМ ВАМ ОВУ ИСТИНИТУ ПРИЧУ ИЗ КЊИГЕ "ДОСАЊАНО НЕБО".

Ове године се навршава деветнаест година од почетка ваздушних напада НАТО пакта на Савезну Републику Југославију. Напади су трајали једанаест недеља и у њима је, према проценама из различитих извора, погинуло између хиљаду двеста и две и по хиљаде људи.

У бомбардовањима, која су без прекида трајала 78 дана, тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе...

У предвечерје очекиваних удара који су били потпуно извесни, наша јединица је читаву седмицу развозила убојна средства за авионе Миг-29 који су били размештени по свим аеродромима које смо тада поседовали.

Тог 24. марта 1999. године, нашла се на задатку „моја посада“: Јарослав Хартман, Данило Милић, Љутомир Рундић, Славољуб Милошевић и Владо Шајбен.

Цео дан смо летели, превозећи ракете на аеродроме Лађевце код Краљева и Поникве код Ужица. Слетели смо у 18.45 часова те вечери на матични аеродром Батајницу.

По слетању, контролор нам је јавио да авион паркирамо поред торња јер је тако било наређење из јединице. Упаркирасмо се, и по изласку дочекала нас је нека злослутна тишина. Нигде никога, нити се шта чуло! Кренусмо смо према згради ескадриле. Сва светла у згради су била погашена. На улазу нас дочекаше дежурни јединице Родољуб Тица и Мирослав Марковић.

Од њих добисмо информацију да је аеродром евакуисан и да су остали само дежурни јединица, команданти, екипе за задимљавање и дежурна ловачка пара. У том моменту се појавио и командант Дарко Биочанин који нам пренесе да се очекује удар и да смо принуђени да заједно са њих осморицом останемо у јединици. Остависмо ствари и кренусмо према склоништу, преко пута зграде.

Ноћ удара у јединици су дочекали дежурни официри ескадриле: Родољуб Тица и Мирослав Марковић, затим командант Дарко Биочанин и четворица старешина: Саша Пејчић, Владимир Вулетин, Рики Ђокић и (сада) покојни Мартон Лечеи који су имала задатак да пале старе гуме посуте уљем ради задимљавања простора око стајанке. Непланирано остао је и Ашанин Зоран који је преспавао евакуацију јединице, а касније није имао чиме да се превезе. Њима се по слетању прикључила и наша посада.

Дошавши до склоништа, већина старешина је ушла у објекат, напољу смо остали Рики, Саша и ја. Седели смо испред и причали. Било је око 20 часова када су полетела два ловца Миг-29. Таман смо коментарисали да је вероватно почео напад чим авиони полећу у пресретање, одједном се изнад Нове Пазове појавила летелица са упаљеним фаром за слетање.

- Ено га један се враћа! Види угаси фар када му је најпотребнији! - рекох гласно.

- Није то авион, то је ракета! - викну Рики и сва тројица ускочисмо у „рупу“.

Док смо спуштали поклопац, ракета погоди хангар наше ескадриле, само десетак метара од нашег склоништа. Удар нас баци на земљани под. Крену затим канонада која је трајала добрих пола сата.

Кроз главу ми прође мисао да је то била ракета Томахавк која има два мотора, један крстарећи који одбацује кад упали рефлектор и "угледа" мету, а са другим мотором се обрушава на циљ.

У склоништу је био мрак и владала је тишина. Мики Марковић упали батеријску лампу и обасја простор у којем смо се налазили. Није било струје, па Славољуб и Владо упалише две акумулаторске сијалице за „ноћни старт“ које смо ту прет- ходних дана унели. Сви смо били бледи, а при томе прашњави од земље која се сручила по нама. Рупа у којој је било сакривено тринаест старешина више је личила на трап за кромпир, јер како другачије назвати склониште озидано циглом у земљи, са једним улазом који се затварао металним поклопцем.

Имали смо те ноћи много среће што ракета није погодила коју десетину метара бочно од хангара... Сви су ћутали. Одједном Дачо се јави

„Има ли ко ракије код себе?“

Мики бојажљиво извади чутурицу која крену из руке у руку, гутљај сваком и испразнисмо је. Многи до тада никада нису имали прилику да доживе овакве експлозије и тачно се видело на лицу сваког од нас различито преживљавање бомбардовања. Моја срећа, ако се тако може рећи, била је што сам све то већ преживео у Мостару и на другим ратиштима у Босни и Херцеговини, тако да сам релативно мирно поднео ударе. Дарко је грицкао нокте, Тица је нешто филозофирао, а већина је гледала у празно.

Негде око поноћи одјеци експлозија који су допирали споља почеше да јењавају. Вулетин и ја решисмо да изађемо напоље. Неки су се противили томе међу њима и Дарко. Међутим ми подигосмо поклопац и полако изађосмо. Призор је био стравичан! Хангар поред наше зграде са објектом за смештај техничког састава је био буквално „одуван“ као и кров зграде ескадриле.

Кренусмо према торњу, пазећи да се крећемо само бетонским површинама због касетних бомби за које смо претпостављали да ће их злочинци бацати. Цео аеродром је горео. Многи авиони су били оштећени, ни један хангар у том низу према Батајници није био читав.

За дивно чудо торањ аеродромске контроле летења је био недирнут. Обишли смо део стајанке, али смо се морали вратити назад истим путем јер је стајанка била разрована и затрпана свим и свачим. Дошаваши поново пред зграду јединце, пажљиво уђосмо у приземље. Сви прозори и врата су били полупани, неки изваљени из зида. Вратисмо се до склоништа и испричасмо осталима шта смо видели.

Потмуле експлозије су се чуле с времена на време из јужног дела аеродрома и са друге стране писте где је била смештена ловачка авијација. Касније смо сазнали да су то биле експлозије убојних средстава и кисеоничких боца које је ватра активирала.

Већина је седела напољу. Ја сам био унутра када је око пола три ујутро кренуо други удар. Улетеше сви у склониште и чусмо експлозије шест ракета које су погодиле различите циљеве на аеродрому.

Са свитањем престали су и напади. Око пет сати се све помало стишало и тада неколицина нас крену према капији. Наиђосмо поново поред торња који је у у другом таласу био погођен и деловао је сабласно.

Команда 204. ловачког авијацијског пука била је погођена са две ракете, једна је погодила крило зграде у коме се налазио центар везе, а друга централни светларник.

Око осам сати у јединцу су се вратиле и остале старешине. Тог јутра прелетели смо на аеродром Сурчин све неоштећене и исправне авионе.

Љутомир РУНДИЋ

Делегација УПВЛПС код Команданта РВ и ПВО

Командант РВ и ПВО генерал-мајор Ранко Живак примио је 19. децембра, а поводом предстојећег Дана вида, делегацију Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) – Ветерана РВ и ПВО.

У оквиру мaнифестација обележавања 24. децембра - Дана РВ и ПВО, УПВЛПС проналази своје место према могућностима које има и условима у којима делује. Те могућности су скромне, али увек највећи  празник нашег Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране, обележава достојанствено и како доликује,  у чему ветерани прате активности које планира и проводи Команда РВ и ПВО, настојећи да и сами дају свој допринос..

Приликом пријема делегације УПВЛПС, генерал Живак је изразио задовољство што се сусреће са најстаријим ваздухопловцима и истакао да је рад УПВЛПС за пример; резултати су одлични, а сарадња обострано корисна. Истакао је значај  удружења које је пролетос обележило 25 година постојања, као најстарије војно ветеранско удружење у нас. Укратко је упознао ветеране са активностима и правцима даљег развоја РВ и ПВО. У срдачном и отвореном разговору обухваћена су многа питања, а посебно школовање кадра, посебно пилота и модернизације вида са новом ваздухопловном техником и средствима ПВО.

Председник УПВЛПС пренео је команданту поруку чланства УПВЛПС које подржава мере које највише државно и војно руководство предузимају на јачању оперативних и борбених способности Војске Србије и РВ и ПВО, материјалног и друштевног положаја њених припадника, и посебно увођење моралног васпитања и новог државног празника Дана ратника

Председник УПВЛПС је замолио команданта РВ и ПВО да подржи предлог за адекватан статус и спомен-обележје пуковнику Кости Милетићу (1874-1953) првом ваздухопловцу Србије, аеронауту и првом команданту Српског војног ваздухопловства;  да се заложи да спомен-обележје добије и први српски пилот авиона и прва ваздухопловна жртва у нас, а друга у свету - наредник Михаило Петровић (1884-1913), који нема адекватно спомен-обележје;  да утиче на брже решавање питање ваздухопловних спомен-обележја у Србији и иностранству, израду календара ваздухопловних меморијала и подизање меморијалног споменика посвећен веку српског војног ваздухопловства, за шта је добра прилика предстојеће реновирање палате Команде ваздухопловства и Авијатичарског трга у Земуну; да се у РВ и ПВО оформи Савет за неговање ваздухопловних традиција, и да се наредне године одржи саветовање о неговању и вредновању ваздухопловних традиција; да се изради јединствена методологија за давања имена ваздухопловним базама, аеродромима, касарнама и установама, са конкретним примерима; да подржи  иницијативу УПВЛПС за формирање војно ветеранске организације Србије, односно РВ и ПВО, која би се заснивала на светлим традицијама наше војске и ваздухопловства и њених старих ратника, и ослањала се на државу, војску и министарство војно.

Представници УПВЛПС упознали су команданта РВ и ПВО са издавачким опусом, радом сајта удружења и издавањем „Ваздухопловног билтена", и са две изложбене поставке које поседује: „СЕЋАЊЕ НА ВАЗДУХОПЛОВНЕ ЖРТВЕ“ (33 паноа) и на око 50 паноа изложбену поставку „ИСТОРИЈА СРПСКОГ ВОЈНОГ ВАЗДУХОПЛОВСТВА“.

Такође, команданту су презентована и основна питања статуса ваздухопловних ветерана, тежишни задаци  у наредној години и неке измене и допуне у методу и садржају рада УПВЛПС.

На крају, захваљујући се команданту, председник УПВЛПС му је честитао Дан вида и предстојеће празнике и у име чланства уручио му пригодне поклоне: Велику Спомен диплому Команди РВ и ПВО и средњу њему лично поводом 115 година од завршетка школовања првог српског ваздухопловног стручњака, пилота балона и команданта Српског ваздухопловства Косте Милетића, слике са прошлогодишњег сусрета са ветеранима, пригодан календар УПВЛПС и монографију „Ваздухопловни школски центар Краљево 1947-2017.“

Командант РВ и ПВО се захвалио на поклонима, честитао ветеранима празнике, пожелео им добро здравље, и позвао да се прикључе манифестацијама обележавања Дана РВ и ПВО које се организују наредних дана.

Златомир Грујић

Промоција књиге „ВАЗДУХОПЛОВНИ ШКОЛСКИ ЦЕНТАР КРАЉЕВО 1947‐2017“ [НАЈАВА]

Монографија „ВАЗДУХОПЛОВНИ ШКОЛСКИ ЦЕНТАР КРАЉЕВО 1947‐2017“ је управо изашла из штампе.

Аутор књиге је Фрањо Фабијанец, пуковник у пензији, а издавач је Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС); средства су обезбеђена донацијама добрих људи.

У књизи је обрађен развој везе у ваздухопловству од његовог настанка до новијег доба, са тежиштем на ВШЦ Краљево – од настанка до расформирања, за које време је одшколовано око 3000 официра и подофицира везе у ваздухопловству, метеоролога, официра за навођење (ОЗН) и фото‐ службе.

Књига има 384 стране, формата је А‐4, са великим бројем илустрација; рађена је у тврдом повезу. На челу пројекта био је уређивачки одбор састављен од еминентних официра рода везе у ваздухопловству на челу са Миланом Станимировићем, генерал‐мајором у пензији.

Промоција књиге ће се одржати 26. септембра (уторак) 2017. године у 13.00 часова у Великој сали Дома ваздухопловства Земун.

О књизи ће говорити генерал мајор у пензији Милан Станимировић, мр Златомир Грујић, пуковник авијације у пензији и Председник УПВЛПС, пуковник у пензији Родољуб Матовић, као и аутор књиге, пуковник у пензији Фрањо Фабијанец.

Добро дошли!