Обележена 25. годишњица УПВЛПС: СВЕЧАНА КОНФЕРЕНЦИЈА У ЧАСТ ЈУБИЛЕЈА

Уз присуство високих званица, бројних гостију и чланова удружења, 19. априла обележена је 25-та годишњица УПВЛПС. Свечана конференција одржана је у Великој сали Дома ваздухопловства Земун.

Присуствовали су: испред Команде РВ и ПВО, командант генерал-мајор Ранко Живак, пуковник Драган Лазаревић и мајор Никола Ковачић; пензионисани генерали и комаднати РВ и ПВО; испред УВПС председник Љубомир Драгањац, генерал потпуковник у пензији и председник Извршног одбора Зоран Вучковић; оснивачи и ранији председници УПВЛПС, представници: Зaвичајног удружења „Михаило Петровић“ из Влакче Драгољуб Швабић и Саша Јовановић; Управе за традицију, стандард и ветеране Министарства одбране, 204. ваздухопловне бригаде; Ваздухопловног савеза Србије; Геронтолошког центра Београд ПЈ Дневни центри и клубови; Удружења пилота „Курјаци са Ушћа“ и „М2+“; Удружења за неговање ваздухопловних традиција; општинског одбора УВПС Земун; представник Средње школе при Амбасади Руске Федерације у Београду; бројни сарадници, пријатељи и чланови удружења.

У програму је учествовао и дао му свечану атомсферу и културно-уметнички ниво, Камерни ансамбл „Смиље“ под руководством госпође Вукице Смиљанић, из Београда. Ансамбл иначе делује у оквиру пензионерског академског културно-уметничког друштва при Геронтолошком центру Београд.

На почетку свечаности интонирана је химна Републике Србије „Боже правде“,  а потом је одата пошта погинулим и преминулим припадницима РВ и ПВО и члановима Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије.

Поздрављајући присутне и високе госте, председник Удружења је изразио радост и задовољство што УПВЛПС обележава четврт века постојања са резултатима који су за памћење: преко 1.000 састанака са преко 35.000 присутних, стотине манифестација, стотине спомен-диплома, десетине издатих књига, 65 бројева ваздухопловног билтена, континуитет у раду, сталност, доследност и приврженост основним определењима, задацима и циљу због којег је и основано.

Председник је пренео честитке конференцији од стране генерал-пуковника Спасоја Смиљанића ратног команданта РВ и ПВО 1999. године, пуковника Бранка Гулана, ранијег председника удружења, пуковника Душана Миљковића, једног од најстаријих чланова (92 године); председника Општине Ириг, Општинског одбора УВПС Нови Београда и појединаца.

Након поздравне беседе, користећи видео презентацију председник удружења је говорио о историјату, основним садржајима рада и најважнијим активностима. У међувремену, Камерни ансамбл „Смиље“ је уздизао атмосферу дајући јој свечани, достајанстевни тон у будивши емоције присутних, песмама: „Тамо далеко“, „Пукни зоро“, „Млади капетане“ и „Хеј војници ваздухопловци“.

На почетку, председник је говорио о околностима у којима је удружење настало и о самом чину оснивања, у истој сали Дома ваздухопловства Земун. Посебно је истакнута улога оснивача и одато им признање за рад, труд и добру идеју која је материјализована и живи 25 година, потврђујући се у пракси као прави пут којим су пензионсиани војни летачи кренули тада, 16. априла 1992. године.

У излагању је истакао улогу првог председника Чеде Ковачевића, генерал-потпуковника у пензији, а потом и осталих: Душана Будимира, Боре Маркуша, Рада Ђиласа, Дмитра Трбојевића, Милоја Павловића, Бранка Бранковића, Бранка Гулана, Љубише Величковића, Војислава Стојановића, као и осталих чланова који су обављали најважније функције у удружењу.

Такође, одао је прiзнање и почасним председницима удружења од настанка до данашњих дана, а то су били команданти РВ и ПВО: генерал-пуковник Божидар Стевановић, генерал-мајор Милоје Павловић, генерал-пуковник Љубиша Величковић, генерал-пуковник Спасоје Смиљанић, генерал-потпуковнмик Бранислав Петровић, генерал-мајор Владимир Старчевић, генерал-мајор Владан Марјановић, генерал-потпуковник Драган Катанић и данас генерал-мајор Ранко Живак.

Основни садржаји рада били су: информисање; обележавање значајних датума из историје ваздухопловства и националне историје, обилазак спомен-обележја ваздухопловцима и ваздухопловним јединицама, развијања патриотизма, родољубља и хуманизма, неговање ваздухопловних и слободарских традиција, посете установама, ваздухопловним јединицама и културно-историјским споменицима; промоције књига и часописа, изложбе, меморијалне манифестације, од којих је најзначајнија посета селу Влакча поводом дана рођена првог српског пилота Михаила Петровића почетком јуна месеца, која се одвија дуже од деценију, сваке године и постала је традиционална; сарадња са сродним организацијам и удружењима, где су највредније заједничке акције формирање Ваздухопловног фонда „Михаило Петровић“ са Удружењем пилота „М2+“ и „Априлски макетарски купа“ са колегама из 204. ваздухопловне бригаде на челу са заставником Сашом Јовановићем; посете и пријеми код највиших стерешина РВ и ПВО, ГШ и МО, као и сарадња са другим инстируцијама. Посебно је наглашен значај и улога сајта удружења (www.udruzenjepvlps.org) и издавање „Ваздухопловног билтена“.

Доследно иозворним принципима УПВЛПС се данас бори да остане на свом путу и да „орлови златних крила“ достојанствено проведу старост остављајући младим генерацијама нешто лепо племенито  и крорисно.

УПВЛПС сутра 

Потребно је наставити доследно на чврстим определњима исказаним до сада, унапредити сардржаје и методе рада и деловања сходно условима и могућностима; наставити борбу се за стварање јединствене организације „Ветерани РВ и ПВО“; предложити формирање Савета за историју и традицију РВ и ПВО, да ли при МО, Команди РВ и ПВО или Музеју ваздухопловства; утицати да се подзаконским актима а на основу најављеног закона о војним меморијалима уреди питање ваздухопловних меморијала; наставити сарадњу и неговање добрих односа са Командом РВ и ПВО и осталим органима и институцијама војске и МО, као и са сродним удружењима.

Поводом јубилеја додељена су признања заслужним установама и појединцима, и то:

Велика спомен-диплома:

  1. Команди РВ и ПВО Војске Србије;
  2. Удружењу војних пензионера Србије.

Спомен диплома:

  • Оснивачима удружења: (1) Станковић Владимир, (2) Свејковски Јован, (3) Зрнић Жарко  и (4) Мачкић Ратко.
  • председницима удружења: (5) Павловић Милоје, (6) Гулан Бранко, (7) Величковић Ђ. Љубиша, (8) Стојановић Војислав.
  • установама: (9) команди 204. вбр, (10) команди 98. вбр, (11) команди 250. рбр за ПВД, (12) команди 126. бр  ВОЈИН, (13) Музеју ЈРВ, (14) УВПС Земун, (15)  УВПС Нови Београд, (16) Музеју ваздухопловства Београд, (17) Завичајном удружењу “Михаило Петровић” Влакча, (18) Клубу ваздухопловства Земун, (19)  Геронтолошком центру Београд ПЈ – “Дневни центри и клубови”, (20) СУБНОР Земун, (21) Центар МО за локалну самоуправу Земун.
  • Заслужним појединцима: (22) потпуковник Костантин Војиновић, (23) Митушев Трајче, (24) Смиљанић Вукица, (25) Мандић Бориша, (26) Ловрен Валериј, (27) Андрић Александар, (28) Новаковић Мирјана, (29) Дукић Никола, (30) Бошковић Душан (УНВТР), (31) Булатовић Лабуд (ВСС), (32) Казимировић Стеван, (33) Илкић Владислав, (34) Митић Зоран.

Захвалнице:

  • Средњој школи Руске Федерације у Београду,
  • Сурлић Татјани, Букоња Тихомиру и Ђорђевић Вањи из Дома ваздухопловства,

Књига у издању УПВЛПС:

  • Монографија „Ветерани освајачи плавог неба“ пуковнику Лазаревић Драгану,
  • Комплет књига Средњој школи Руске Федерације у Београду.

Свечаној конференцији обратили су се и честитали јубилеј УПВЛПС: генерал-мајор Ранко Живак, Љубомир Драгањац генерал-потпуковник у пензији, Драгољуб Швабић, Тања Сурлић и Трајче Митушев.

На крају програма Камерни ансамбл „Смиље“ је интерпретирао песму „Востани Сербие“, којом је до усхићења доведена пријатна свечарска атомосфера у великој сали Дома ваздухопловства Земун.

Потом су присутни могли да разледају изложбу посвећену 25-то годишњем раду, и да се друже уз пригодно послужење.

Фотографије са свечане конференције можете видети ОВДЕ. Аутор: Љубиша Главинић.

Презентацију можете видети ОВДЕ.

Златомир ГРУЈИЋ

25 година УПВЛПС-Свечана конференција

Поводом 25 година од оснивања Удружења, одржаће се свечана Конференција.

Године 1992., 16. априла је у Београду основано Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Југославије.

Поводом јубилеја - 25 година од оснивања, 19. априла 2017. године ће се одржати Свечана конференција у Клубу ваздухопловства у Земуну, са почетком у 17 сати.

Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) позива све чланове Удружења, пензионисане и активне припаднике РВ и ПВО, пријатеље из ваздухопловних организација и удружења, сараднике и поштоваоце, те чланове породица ваздухопловних ветерана да својим присуством увеличају јубиларну конференцију.

Среда, 19. април 2017. године, Клуб ваздухопловства Земун, Штросмајерова 3.

Историја једног авиона

Ово је увод у причу о једном тужном догађају из летачке праксе са легендарним авионом РВ и ПВО.

Авион Орао Ј-22 према техничко-техничком захтеву органа РВ и ПВО конструисали су и дизајнирали наши стручњаци. Производња авиона је такође домаћих руку дело.

Први Ј-22 полетео је са аеродром Ортјеш код Мостара у непосредној близини фабрике СОКО, која је комплетирала авион. Био је 31. октобар 1974. године када је мајор Славујевић Владислав из ВОЦ-а са неколико заокрета изнад Мостара и околине узбунио знатижељнике необичним звуком и силуетом авиона.

Тактичко-технички захтеви РВ и ПВО за израдом новог јуришника који ће заменити превазиђене и немоћне авионе Ј-21 Јастреб, били су веома напредни за поменуто време. Треба се добро загледати па уочити да авион има два мотора која су инжењери тако добро сместили да је труп незнатно шири од једномоторног авиона. При томе остало је решење са једним вертикалним стабилизатором. Високо постављеним крилима мислило се и на ваздухопловно техничку службу, којој је такво решење уз одговарајућу опрему омогућило далеко већи комфор у опремању авиона убојним средствима и другим поступцима при одржавању и прегледу авиона. И поред свега, авион је при увученом стајном трапу деловао као мали авион са малим одразним површинама. У опреми, навигацијским и другим системима на Орлу је учињен корак од седам миља у односу на Ј-21.

Међутим, није тајна да је авион имао великих проблема у почетној фази експлоатације, те да су временом урађене многе измене, дораде и модификације, што је иначе случај и са неким светски познатим пројектима.

На рад техничке службе у почетку је било много примедби због несналажења у одржавању исправности на Ј-22, што је било много захтевније него при радовима на Ј-21.

Упорност и непоколебљивост свих људи у РВ и ПВО довели су експлоатацију, исправност и борбену употребу до нивоа када је Ј-22 постао основа наше ловачко-бомбардерске авијације.

Орао Ј-22 поносно стоји на првом месту, као шампион жилавости и отпорности, које је освојио у протеклим сукобима из деведесетих година, лако подносећи поготке непријатељске ватре са земље.

Прве јединице које су наоружане овим авионом биле су извиђачке ескадриле.

Скок у хладни Модрац

Био сам на дужности помоћника команданта за летачке послове и безбедност летења у 1. Корпусу РВ и ПВО код генерала Божидара Стевановића. То је стручна функционална дужност па за искусног пилота углавном је познат делокруг рада. Друга страна медаље је она тежа, јер је у надлежности тог органа испитивање и решавање ваздухопловних удеса са најтежим последицама.

Био је 12. април 1988. године када ми је командант наредио да формирам комисију и одмах прелетим на аеродром Дубраве код Тузле, где је дошло до удеса авиона ИНЈ-22 Орао из 350. извиђачке авијацијске ескадриле која је ту базирала.

По доласку на лице места, а то је било на обали вештачког језера Модрац 10-12 километара југозападно од града Тузле, затекао сам окупљене мештане и старешине са аеродрома. Од авиона нема никаквих трагова нити делова, јер је после искакања пилота исти пао у језеро које је дубоко преко 10 метара.

Од очевидаца лаика обично нема никакве вајде. Знало се иначе одмах због чега је настао ванредни догађај. Нема одговора на најважније питање, зашто је капетан Ћирић Драган страдао, тј. зашто се удавио у језеру после успешног искакања катапултирањем из авиона. Ово пишем 12. априла 2017. године на 29-у годишњицу тог удеса. Његов колега поручник Рудаковић Ненад имао је више среће. Успешно се уз велике напоре домогао обале.

Када комисија нема јасне доказе о неком делу удеса, онда се барата са претпоставкама. Познато је да посада није могла применом свих поступака да извуче леву ногу стајног трапа, због чега је настао ванредни догађај са удесом. Посада се није усудила да покуша слетање на једну ногу и носни точак, јер до тада није било никаквог искуства у томе. Определили су се за најбезбеднију варијанту за људе и објекте на земљи и одлучили да искоче изнад језера Модрац. Сазнао сам да су се још и прибојавали искакања у зони аеродрома због евентуалних повреда, јер је терен кршевит. На ледену воду језера су потпуно заборавили.

По мојој оцени, напуштање авиона било је добро испланирано са циљем да искакање изврше што ближе обали, што је и учињено. Авион је пронађен 15 метара од обале. Посада очигледно није имала свој дан. Ветар који је дувао са копна носио је пилоте док су висили на гуртнама падобрана према средини језера и тако до краја отежао ионако сложен положај двојице пилота.

Овде бих споменуо још један идентичан удес на аеродрому Подгорица са истим типом авиона који се десио 1990. године. Наиме, посада такође није могла да одбрави једну ногу стајног трапа, па је напустила авион искакањем изнад Скадарског језера, а на чуђење очевидаца авион је летео још око 7 минута пре него што је „слетео“ на воду језера.

После пада у воду капетан Ћирић и поручник Рудаковић су брзо изронили на површину, иако су по речима Рудаковића пропали дубоко 7-10 метара испод површине воде. Пошто се лет одвијао у аеродромској зони, на копну, чамце нису везивали за себе, пали су у воду заједно са седиштима. У сусрет пилотима у води кренула су два случајна пролазника са чамцем, али са импровизованим веслима од шпер плоче. По доласку у близину, Рудаковић им је дао знак да наставе према Ћирићу, пошто је он био на неколико метара од обале где је убрзо испливао.

Дванаести април 1988. године није био Ћирин дан. Потонуо је за сва времена на само десетак метара од чамца који му се приближавао. Авион је брзо извађен из језера, а тело капетана Ћирића пронађено је после 30 дана.

Комисија је закључила да је Ћирић вероватно повређен при катапултирању, или да је пад у ледену воду блокирао организам. Поменути авион ИНЈ-22 тог дана је имао пар летова пре удеса. Нога стајног трапа није се извукла због корозије на опрузи, електро-котве, итд... Сада више није ни важно. Важно је да се то колико ја знам више не дешава а за то је плаћена висока цена.

Авион Орао ове године слави 43-ћи рођендан, још увек у пуној снази.

Пуковник авијације у пензији Драгослав Спасојевић члан УПВЛПС

Удес Супергалеба Г-4: Саучешће УПВЛПС породицама, команданту РВ и ПВО и целокупном саставу вида

Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) је након ванредног догађаја у којем су настрадала двојица наших колега, породицама настрадалих пилота, команданту РВ и ПВО и свим припадницима вида упутило је саучешће у којем се каже:

Господине генерале!

Поводом погибије двојице пилота у трагичном удесу школско-борбеног авиона „Супер Галеб“ Г-4 из 204. вбр, 7. априла 2017. године,

Вама, Вашим сарадницима и саставу Команде РВ и ПВО, комаданту 204. вбр и свим припадницима бригаде, као и целокупном саставу вида,

упућујем најдубље саучешће изражавајући уверење најстаријих ваздухопловаца да је ова трагедија једна у низу од настанка нашег ваздухопловства, које узимају данак професије летача.

Породице погинулих пилота потпуковника Ћулибрк Ненада и капетана Пандуровић Дејана доживеле су неизмерни бол, вечну тугу и ненадокнадиви губитак, њима је најтеже и упућујемо им најдубље и најискреније саучешће.

Историја ваздухопловства исписана је подвизима и великим достигнућима али и крвљу погинулих летача, који су трагајући за тајнама летења и тражећи начина да пронађу начине савлађивања изазова у управљању летелицама, несебично жртвовали своје животе. Клањамо им се и изражавамо вечну захвалност!

Вама и целокупном саставу РВ и ПВО, са старошћу и искуством које носимо у своме сећању и делању, пружамо пуну подршку у решавању сложених проблема и изазова са којима се наше ваздухопловство суочава, уверени да то радите најбоље што можете и са највишом професионалном стручношћу и одговорношћу својственој ваздухопловцима.

Молимо Вас да израз наше туге за изгубљеним младим животима пилота, став наше оданости идеји ваздухопловства и љубави према РВ и ПВО, пренесете сарадницима, саставу и надређенима.

У име најстаријих војних ваздухопловаца Србије – Ветерана РВ и ПВО – чланова Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца.

Председник Мр Златомир Грујић, пуковник авијације у пензији

In Memoriam, Ненад Ћулибрк и Дејан Пандуровић

Школско-борбени авион „Супер галеб Г-4“, двосед, Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране Војске Србије, срушио се у петак око 10.30 часова у рејону села Слатина, код Шапца, током извођења редовне летачке обуке.

У удесу школско-борбеног авиона „Супер галеб Г-4“ страдала су два пилота, потпуковник Ненад Ћулибрк из Команде РВ и ПВО и капетан Дејан Пандуровић из 252. школско-тренажне авијацијске ескадриле 204. ваздухопловне бригаде.

Министар одбране је у оквиру својих надлежности дао налог Инспекторату одбране да изврши ванредну инспекцију, док је начелник Генералштаба Војске Србије формирао Комисију за утврђивање околности настанка ванредног догађаја, коју предводи бригадни генерал Душко Жарковић. Такође, и командант РВ и ПВО, генерал мајор Ранко Живак је у својој надлежности формирао стручну комисију која ће имати задатак да испита све околности удеса.

Потпуковник Ненад Ђуре Ћулибрк рођен je 30.9.1968. године у Вировитици. Обављао је дужност референта у Одсеку за ваздухопловну подршку Одељења за оперативне послове Команде РВ и ПВО.Slika%20Culibrk.jpgНа служби у Војсци Србије је од 20.7.1991.године.

Током војничке каријере обављао је низ дужности и више пута је награђиван и похваљиван. Потпуковник Ћулибрк био је наставник и инструктор летења, носилац је Златног летачког знака.

Потпуковник Ћулибрк је био ожењен и има двоје деце.


Капетан Дејан Анђелко Пандуровић рођен је 15.4.1978. године у Врбасу. На служби у Војсци Србије је од 2001. године.Slika%20Pandurovic.jpg

Обављао је дужност пилота, уједно наставника летења у 1. авијацијском одељењу 252. школско тренажне авијацијске ескадриле у 204. ваздухопловној бригади.

Током каријере обављао је више летачких дужности и за свој рад награђиван је и похваљиван.

Капетан Пандуровић је био ожењен и отац је двоје деце.

УПВЛПС и овим путем породицама настрадалих пилота упућује изразе надубљег саучешћа. Нека им је вечна слава и мирно и плаво небо.

Дан сећања на почетак другог светског рата у Југославији

Комеморативним свечаностима и полагањем венаца данас је обележено 76 година од бомбардовања Београда 6. априла 1941. године, чиме је почео напад нацистичке Немачке на Краљевину Југославију у Другом светском рату.

Чланови Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) су присуствовали свечаностима у Иригу и на земунском Кеју код споменика пилотима браниоцима Београда.

У Иригу су јутрос у 10 часова положени венци код Спомен - плоче пилотима Шестог ловачког пука Ваздухопловства Краљевине Југославије која је постављена прошле године испред Српске читаонице.

Венце су на споменик, поред представника локалне самоуправе, положили и представници 204. ваздухопловне бригаде са аеродрома Батајница, као и чланови нашег Удружења.Након тога је у просторијама Читаонице одржан историјски час и промоција књиге "Ваздухопловство у Априлском рату", аутора мр Златомира Грујића, председниика нашег Удружења.Грујић је присутне подсетио на улогу нашег ваздухопловствва у Априлском рату и нарочито је у свом излагању истакао несебичну жртву припадника Шестог ловачког пука који су полетали на задатке одбране Београда са летелишта недалеко од Ирига, код манастира Крушедол.Уз државне и војне почасти, у име Владе Републике Србије крај Споменика пилотима браниоцима Београда априла 1941. венац је положио државни секретар у Министарству одбране Ненад Нерић, у пратњи команданта Команде за обуку генерал-потпуковника Ђокице Петровића и заменика команданта Здружене оперативне команде Генералштаба Војске Србије генерал-мајора Славољуба Јанићијевића.Поред њих, венце су положили и Командант РВ и ПВО, генерал мајор Ранко Живак,као и представници нашег Удружења, Ваздухопловног савеза Србије, Удружења за неговање ваздухопловних традиција и 63. падобранске бригаде.На подручју Краљевине Југославије Други светски рат отпочео је бомбардовањем Београда 6. априла 1941. године. Масовно бомбардовање градова довело је до великог броја жртава и значајних материјалних разарања, попут уништења здања многих образовних, здравствених и установа културе.

„НЕБЕСКИМ ХЕРОЈИМА У ЧАСТ“

Поводом 76 година априлског рата Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС), Општина Ириг и Српска читаоница у Иригу обележиће овај значајан јубилеј.

СРПСКА ЧИТАОНИЦА У ИРИГУ Четвртак, 06. април 2017.г.

Поводом 76 година априлског рата Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС), Општина Ириг и Српска читаоница у Иригу обележиће овај значајан јубилеј.

Тим поводом са почетком у 10 часова биће положени венци код Спомен - плоче пилотима Шестог ловачког пука Ваздухопловства Краљевине Југославије која је постављена прошле године испред Српске читаонице. Потом, са почетком у 10,30 часова у сали Читаонице биће предстваљена књига "Ваздухопловство у Априлском рату" у издању УПВЛПС-а.

Априлски рат почео је 6. априла 1941. године необјављеним нападом немачке авијације на Србију. На десетине фашистичких авиона бомбардера кренули су ка Београду, а међу првима овој сили одупрли су се пилоти краљевске авијације Србије.

Један од првих одбрамбрених аеродрoма српске авијације налазио се на територији иришке општине у Крушедол селу и Крушедол прњавору. Шести ваздухопловни ловачки пук, стациониран на овом аеродрому, херојски је пружио отпор бројнo надмоћнијој фашистичкој авијацији. Погинуло је укупнпо 10 пилота, а међу њима је и пилот Михаел Миха Клавора чији је авион срушен над Иригом, а овај пилот је сахрањен на католичком гробљу у Иригу.

Б. Јовичић, Irig.rs

Ваздухопловци обележили Дан сећања на жртве НАТО агресије

У свим командама, јединицама и установама Војске Србије обележен је 24. март – Дан сећања на страдале у НАТО агресији 1999. године.

У Команди и јединицама Ратног ваздухопловства и ПВО подсећањем на херојски отпор, жртве и материјална разарања припадници РВ и ПВО одали су почаст својим погинулим колегама.

Скуповима су, поред активних припадника овог вида Војске Србије, присуствовали породице погинулих, рањеници, припадници ратног састава, пријатељи јединица и бројна удружења ветерана.

Цвеће и венци положени су на спомен-обележја погинулим ваздухопловцима у касарнама, на аеродромима као и на заједничко спомен–обележје испред зграде Команде у Земуну, где су и припадници нашег Удружења положили венац. На аеродрому Батајница, служен је парастос.

Током седамдесет осам дана агресије погинуо је четрдесет један припадник Ратног ваздухопловства и ПВО.

ОРАО ЈЕ ПАО КОД СКАДРА: Обележена 104- годишњица погибије пилота Михаила Петровића

Већ 25 година окупљају се, поводом 20. марта када је 1913. године на борбеном задатку код Скадра погинуо први српски пилот наредник Михаило Петровић, ваздухопловци Србије да му одају почаст и искажу поштовање према свему што је дао нашем ваздухопловству. Тако је било и марта ове године.

IMG_0202_resize

Скуп пред Михаиловом вечном кућом

Комеморација је одржана 18. марта 2017. године на Новом гробљу у Београду. Испред вечне куће првог спрског пилота и прве ваздухопловне жртве, окупили су се ваздухопловци одајући му пошту за величанствен допринос српском ваздухопловству и показујучи речима, сузама, свећама и цвећем да га никада неће заборавити.

IMG_0176_resize

Пред вечном кућом у којој Михаило почива од 1931. године, када је са Цетиња пренесен залагањем његовом брата потпуковника Живана Петровића, достојанствено су му се поклонили, положили цвеће и запалили свеће представници Команде РВ и ПВО: пуковник Миленковић Драган, мајор Љубинковић Небојша, капетан Ристић Марко и потпоручник Новаковић Јелена; представници Завичајног удружења „Михаило Петровић“ из Влакче на челу са Швабић Драгољубом-Драгчетом и Александром-Сашом Јовановићем; чланови Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије; представници удружења „М2+“ и Ваздухопловне фонадације „Михаило Петровић, Удружења срских ратних добровољаца; Удружења за неговање ваздухопловних традиција и ЈАК „Наша крила“ и пријатељи.

IMG_0195_resize (1)

Изречене су пригодне беседе, речи захвалности нареднику Михаилу Петровићу, пилоту без страха и мане, који је не жалећи себе, први у Европи показао како се користи авион у борбене сврхе, и стицајем околности и природних сила, изгубио живот. Речи туге и сете, речи обавезујуће да се настави борба да Михаило као и његов командант Ваздухопловне команде српске војске, пуковник Коста Милетић, као и остали пилоти из прве групе, добију заслужена спомен-обележја. Речи заклетве да ће се и убудуће, као и претходних четврт века окупљати пред Михаиловим светом хумком, да се први српски пилот никада не заборави.

IMG_0186_resize

Говорили су: Грујић Златомир, пуковник Миленковић, Швабић Драгче, Јовановић Саша и Мандић Бориша. За успомену остале су слике забележене камером Милуна Петровића.

Животни пут и страдање првог сропског пилота

Ми­хаило Пе­тро­вић је пр­ви српски шко­ло­ва­ни пи­лот ави­о­на. За­вр­шио је француску пи­лот­ску шко­лу "Фар­ман". Ње­го­ва пи­лот­ска ди­пло­ма ФАИ (Међуна­род­не ва­зду­хо­плов­не фе­де­ра­ци­је) но­си број 979 од ју­на 1912. године, а код нас број је­дан.

Mihailo-Petrovic_02Пр­ви српски пи­лот ро­ђен је у се­лу Влак­ча код Кра­гу­јев­ца 14. ју­на 1884. го­ди­не. Основ­ну шко­лу је за­вр­шио у род­ном се­лу са од­лич­ним успе­хом. Сиромаштво и жеља да се даље школује, одвела га је у свет. Прво у Војно-занатску школу у Крагујевцу, коју напушта, у петој години школовања. На кратко се запошљава у Београду, а потом одлази у Русију са жељом да заврши неку техничку или војну школу. Оштра руска зима осујетила је његове жеље. Разболео се и вратио у Србију.

По повратку, 1903. године, уписује Артиљеријско-подофицирску школу у Крагујевцу и завршава је први у рангу 1905. године. Као артиљеријски поднаредник, а  касније и наредник службује у Нишу, Крагујевцу, поново у Нишу и коначно у Београду. Изузетно привржен вој­ничкој про­фе­си­ји волео је и уметност, сли­као је и пи­сао пе­сме. Био је правичан и строг, а најстрожи према себи. Стално се усавршавао, учио стране језике, образовао се, много је читао, тежио нечем вишем. Припремао је и положио испит за официрски чин, интересовао се за многе области, а посебно за авијацију. У то време, 1910. и 1911. године, у Београд су долазили многи авијатичари да прикажу новопронађене летеће справе: Симон, Маслеников, Русијан, Чермак... Посматрајући их, млади Михајло је био одушевљен, схватио је да то оно што би га могло потпуно испунити. Јер, ту се тражи одважност, лична вредност, знање, упорност, то не може свако...

У чин на­ред­ни­ка уна­пре­ђен је 1910. го­ди­не. По­чет­ком 1912. го­ди­не на кон­кур­су за пи­ло­те, Ми­хаило Пе­тро­вић је иза­бран ме­ђу пр­вих шест пи­то­ма­ца.

Одлази у Фран­цу­ску, кра­јем ма­ја 1912. го­ди­не, у пи­лот­ску шко­лу Фар­ма­на ко­ја се на­ла­зи­ла у гра­ди­ћу Етамп код Па­ри­за. Ин­струк­то­ри су од­мах за­па­зи­ли његову из­у­зет­ну об­да­ре­ност за ле­тење. Чу­ве­ни фран­цу­ски пи­лот Бро­ден ко­ји је пра­тио пр­ве Пе­тро­виће­ве ле­то­ве, ре­као је за ње­га "да ће вби­ти ас, јер је миран и пре­зи­ре смрт".

Mihailo-Petrovic_03 (1)

Са­мо два­де­се­так да­на обу­ке би­ло је до­вољ­но да Ми­хаило Пе­тро­вић из­вр­ши само­ста­лан лет. Пр­ви је по­ле­тео ме­ђу на­шим пи­ло­ти­ма. Тај до­га­ђај је иза­звао из­у­зет­ну па­жњу, па је до­пи­сник ли­ста "Фи­га­ро" из Па­ри­за, ко­ји је и сам присуство­вао том ле­ту, на­пи­сао ве­ли­ку ре­пор­та­жу о "не­у­стра­ши­вом и ди­вље­ња до­стој­ном ле­ту срп­ског сер­жан­та."

Кра­јем ју­на Ми­хаило Пе­тро­вић ис­пу­нио је усло­ве из програма летачке обуке, та­ко да је 22. и 23. ју­ла по­ло­жио ис­пи­те за до­зво­лу пи­ло­та. Он је пр­ви срп­ски пи­лот са ди­пло­мом, а о ње­го­вом та­лен­ту по­ка­зу­је чи­ње­ни­ца да је зва­ње пи­ло­та до­био ме­сец да­на пре оста­лих срп­ских пи­то­ма­ца.

2683-mihajlo-petrovic-580x326

По по­врат­ку у Ср­би­ју, у вре­ме ка­да је по­чео Пр­ви бал­кан­ски рат, на­ред­ник Петро­вић је са оста­лим ва­зду­хо­плов­ци­ма укљу­чен у при­пре­ме за ан­га­жо­ва­ње у рат­ним деј­стви­ма. Пр­ви је у Ср­би­ји 10. де­цем­бра 1912. го­ди­не у Скопљу ле­тео на јед­ном од на­ба­вље­них ави­о­на. У то­ку ја­ну­а­ра 1913. го­ди­не одр­жа­вао је трена­жу на аеро­дро­му Тру­пал­ско по­ље код Ни­ша. Био је оду­ше­вљен ка­да је сазнао да ће би­ти у са­ста­ву При­мор­ског аеро­план­ског од­ре­да. Припремао се за предстојеће борбене летове на авиону “Фарман-20”, који је био тежак за летење, но Михаило је био  упоран да га укроти. Стога је славни француски авијатичарски ас Жил Ведрин у њему видео будућег великог и славног авијатичарског аса.

s4 (1)Са При­мор­ским аеро­план­ским од­ре­дом наредник Михало Петровић је отишао на аеро­дром Бар­ба­луши код Ска­дра. По­ги­нуо је из­вр­ша­ва­ју­ћи бор­бе­ни за­да­так 20. марта 1913. године. Јак удар ве­тра пре­вр­нуо је ње­гов ави­он, ре­мен ко­ји­ма је био ве­зан за се­ди­ште је пукао и он је бес­по­мо­ћан ис­пао из ави­о­на. У једном заокрету авион се преврнуо и, на ужас десетине очевидаца, Михаио је испао из авиона. Пао је у близини летилишта, авион недалеко од свог пилота. Висиномер је показивао 1.234 метара. Казаљка на ручном сату зауставила се на 9.45 часова. Тако је први српски пилот постао и прва жртва српског војног ваздухопловства, а други у свету. Остале су вечно записане његове речи: „Часно је за отаџбину мрети!“ – који је само дан пре погибије казао брату Живану.

Та­да пи­ло­ти ни­су но­си­ли па­до­бра­не. На­ред­ник Ми­хаило Пе­тро­вић је са­хра­њен код цр­кве у се­лу Бар­ба­лу­ши 21. мар­та 1913. го­ди­не. По за­вршет­ку Бал­кан­ских ра­то­ва, априла 1914. године, његови посмртни остаци пренети су на Цетиње и најсвечаније сахрањени. Залагањем Михајловог брата, артиљеријског потпуковника, Живана Петровића, 1. октобра 1931. године његови посмртни остаци су пренети у Београд и сахрањени у породичну гробницу, уз војне почасти и присуство родбине и бројних ваздухопловаца. На Михајловој родној кући, у селу Влакча, постављена је спомен-плоча али није остварена идеја да се она претвори у спомен-музеј.

rodna_kuca_Mihajla_Petrovica

Нажалост, трагичан удес код Скадра прекинуо је сјајно започету летачку каријеру првог српског пилота. Сећање на њега вечно живи, а како време пролази, чини се, он је све већа инспирација новим генерацијама ваздухопловаца у Србији. Музеј ваздухопловства на београдском аеродрому “Никола Тесла”, поседује, захваљујући Михаиловом брату, Живану, богату меморијалну збирку Михаила Петровића. Она садржи 76 појединачних предмета од којих су најзанимљивији: качкет, купљен у Француској, ручни часовник, штоперица, џемпер у којем је летео, оригиналне фотографије, визит и пост-карте са његовим ликом, писма, песме које је писао, копије пилотских диплома, сведочанства, књиге, часописи и други предмети.

Прва-посета-Влакчи-2004-22-1024x766

Ипак, највредније што нам је остало од Михаила Петровића то је легенда која се преноси са старијих на млађе генерације пилота. То је врело са којега се они напајају и инспиришу, више од века. На његовом примеру показало се да су “велике” и “мале земље” само географски појмови. Он је симбол времена у коме је Србија, мала и сиромашна, у много чему заостала земља, у ваздухопловству ишла у корак са “великим светом”. Србија у 15 држава које су прве увеле војно ваздухопловство, а међу првих пет које су га користиле у војне сврхе.

1-36

На годишњицу Михаилове погибије, и за сваки авијатичарски празник, окупљају се ваздухопловаци око Михајлове хумке на Новом гробљу у Београду и у ставу мирно одају му пошту. И свако присећање на њега намеће питање које, и када не буде изговорено, остаје да лебди у ваздуху: Да ли смо се довољно одужили одважном првенцу наше авијације, првом сломљеном крилу нашег војног ваздухопловства?

мр Златомир Грујић