Владимир Алексић: Први Србин који је полетео на летелици сопствене конструкције

Владимир Алексић је први Србин који је полетео једрилицом сопствене конструкције у октобру 1909. године, само неколико година након браће Рајт (1903). Осим тога што се сматра једним од пионира ваздухопловства, био је и лекар, писао је песме и новеле, бавио се политиком, свирао је клавир, говорио је више страних језика и преводио Гетеа. Без обзира на све што је учинио, данас је неправедно заборављен.

52-021Др Владимир Алексић је рођен 1873. године у Банатском Новом Селу. Након неколико година породица Алексић се сели у Панчево, где Владимир завршава основну школу, а студије медицине у Грацу. Иако је умро веома млад, у 38. години, успео је да током живота много чим одушеви Панчевце. Једноставно, био је човек испред свог времена. Отворио је прву ординацију у Панчеву, и као да то није било довољно, те је обезбедио и први рендген свом граду. Био је власник санаторијума који је превазилазио европске критеријуме по својој опремљености (1908). Поседовао је операциону салу, медицинске апарате, купатила, водовод и струју. Био је први Панчевац са аутомобилом. Важно је напоменути да је Панчево добило електричну струју скоро 20 година након Алексићеве прве електричне централе.

Врло је могуће да би данас неко толико успешан, независан и имућан покушао да оде из Србије, или не би ни марио за тим у каквом стању се налази друштво. Међутим, доктор Алексић је имао много шира схватања. Због свести о непрестаним покушајима мађаризације, основао је патриотско друштво „Узданица“. Пошто је један од начина очувања националног идентитета управо снага интелекта, на дружењима које је „Узданица“ организовала слушала су се предавања из технике и уметности, читале су се песме. Дружио се са Исидором Секулић…Наиме, доктор Алексић је велики значај придавао српској књижевности. Наравно, одржавана су предавања из ваздухопловства на којима је говорио др Алексић. Због једне набујале родољубиве изјаве био је притворен два месеца. Одузимање слободе му је тешко пало, па је своју тугу изразио стиховима – написао је песму „Роб“.

  • Жеља за летењем јавила се на тераси санаторијума, одакле је пуштао своје прве моделе.

Према сачуваним документима, новинским исечцима, белешкама и фотографијама, од којих се највећи део налази у Музеју ваздухопловства у Београду, др Владимир Алексић је међу првима почео сам да прави летелице. За ваздухопловство се заинтересовао 1907. године и, ослушкујући вести о напретку авијације које су до њега стизале, почео је израду летећих модела авиона које је бацао с крова свог санаторијума.1908-hart-o-berg-by-wright-flyerКроз практичан рад на моделима, уз податке из књига и новина, стекао је искуство које му је омогућило да се упусти у израду летелице у природној величини. Како би употпунио знање и имао што више података, августа 1908. године отпутовао је у Париз где је присуствовао летовима браће Рајт. Постоји вероватноћа да се са славном браћом том приликом и упознао, а потом и дописивао. У Паризу је купио материјал потребан за грађу летелице и прикупио податке о моторима који су тада прављени и уграђивани.

По повратку у Панчево, почео је да прави већу једрилицу, типа двокрилца, која је била завршена у дворишту његовог санаторијума почетком јесени 1909. године. У послу му је помагао столар Јордан, који је по његовим нацртима израђивао дрвене делове. Помагали су лекари и друго особље санаторијума. Новине су пратиле напредак у раду и писале:52-01„Доктор Владимир Алексић у Панчеву конструисао је посве нов аероплан који је у оригиналној величини, а по захтевима модерне технике о летењу, практично и изведен… Идеја се наслања на научну основу, али је у свим појединим деловима скроз оригинална. Ових дана ће први покушаји њиме бити учињени.”

Цела справа била је тешка свега 70 килограма, носеће површине 44 квадратна метра. Аероплан, како је своју једрилицу називао Алексић, био је изграђен од шупљих дрвених цеви. Горња носива површина износила је 24, а доња 12 квадратних метара. На крајевима горње површине били су покретни делови повезани челичном ужади преко командне палице.  Њима се давао жељени правац летелици. Један од разлога великих димензија једрилице била је намера да, попут других пионира авијације, у своју једрилицу угради мотор и претвори је у авион!

Почетком октобра 1909. године летелица је завршена и састављена у дворишту санаторијума. За пробне летове др Алексић је одабрао пропланак на породичном имању на источном рубу Панчева, два километра од манастира Војловица. У присуству суграђана, на данашњи дан, 17. октобра 1909. године покушао је да полети једрилицом помоћу гумене ужади (нешто попут праћке). Једрилица се попела на висину од неколико метара, али је због неусавршености и могуће невештине летача нагло полетела ка земљи и делимично је оштећена.avion_vladimira_aleksica„…И тако, позвао ме је на свој први лет. Изашли смо ван града. На једној благој падини стајала је та чудна справа с два крила и скијама уместо точкова. Др Алексић се сместио у седиште на предњем делу. Његови помоћници затезали су некакве гуме и на његов знак пустили су овај чудан авион. Летелица је одједном полетела навише па се онда заклатила и ударила о земљу…”, изјавио је један од сведока догађаја.

Узбуђењу и одушевљењу није било краја. Надалеко се причало и писало о др Владимиру Алексићу и његовом „крилатом змају”. Штампа у Мађарској прва је писала о епохалном открићу младог Панчевца, потом се вест пренела кроз Европу до Америке.

Први покушај није обесхрабрио нити поколебао Алексића. Био је чврст у намери да на једрилицу угради мотор. На овом послу радио је током 1910. године, али су новчане и породичне тешкоће успориле његове намере. Почетком 1911. године спрема се на пут за Америку, где је намеравао да купи мотор за своју летелицу. Осим тога, желео је да након уградње мотора обави и неке исправке. Намеравао је да саонице замени точковима како би авион лакше и брже полетео.

Нажалост, болест га је омела. У јесен 1911. године у Београду је оперисан од упале слепог црева. Поле хируршког захвата добио је тровање и 24. децембра 1911. године и умро. У Панчеву му се данас ни гроба не зна. У близини пољане са које је др Владимир узлетео, касније ће нићи фабрика авиона „Утва“. Кажу да у Панчеву има уличица са његовим именом, а сећање на овог пионира наше авијације једино баштини Макетарски клуб из овог града, који носи име „др Владимир Алексић“904239_362977773822737_1374768800_o

Живот на земљи му је био кратак, лет још краћи, али довољно дуг да буде историја! (М. Илић)

Милан Ракић

(на основу текстова и фотографија Јова Симишића, Гордане Бушин и Музеја ЈРВ)

Годишњица рођења првог команданта РВ-Коста Милетић (1874-1953)

На данашњи дан пре 144. године, 21. септембра 1874., у Аранђеловцу је рођен Костадин Коста Милетић, први школовани пилот балона-аеронаут и први командант нашег ваздухопловства.

После седмог разреда гимназије уписао се у 25. класу војне академије коју је завршио 1895. године, као пети у рангу. Службовао је у пешадији, затим је преведен у инжињерију.

Завршио је Војнотехничке ваздухопловне студије у Русији са одличним успехом, као други у рангу 1902. године. Распоређен је у Инжињеријско-техничко оделење министарства војног. Саставио је предлог за формирање балонског одељења, израдио пројекат и правила и формирао прву станицу голубије поште 1908. године. Организовао је припреме и куповину првих балона за српску војску, и летео је првим балоном "Србија" одмах по набавци, 19. априла 1909. године. То је био први лет српског ваздухоплова са српским обележјима.

Формирао је балонско одељење 1910. године. У Првом балканском рату, у Кумановској бици, био је командант батаљона, и ванредно је унапређен  у чин мајора. Наређењем војводе Радомира Путника 24. децембра 1912. године постављен је за команданта Ваздухопловне команде, прве ваздухопловне јединице Српске војске. У зиму 1913. године, био је на челу Приморског аеропланског одреда у операцијама код Скадра. До јула 1916. године био је на челу српског ваздухопловства. По завршетку Првог светског рата, пензионисан је у чину пуковника. Након рата, између осталог, обављао је и дужност председник Удружења ратних авијатичара и то од 1928., па до 1936. године.

Умро је 1953. године у Београду. Сахрањен на Новом гробљу. Први је школовани ваздухопловац у Србији. Лично је био актер кључних догађаја у настанку српског ваздухопловства и премијерне употребе балона (Пирот) и авиона (Скадар) у балканским и Првом светском рату. Прошао је голготу Албаније и консолидовао Српску аеропланску ескадру на Солунском фронту. Више о Кости Милетићу на линку.

Удружење пензионисаних војних летача Србије (УПВЛПС) у сарадњи са Министарством одбране Републике Србије, Командом РВ и ПВО и локалном самоуправом града Аранђеловца се припрема за обележеавање 145. годишњице рођења првог команданта нашег вида, када ће бити објављена и монографија о Кости Милетићу.

In Memoriam, Љубиша Ђ. Величковић (1941-2018)

Данас је у Београду након дуге и тешке болести преминуо наш друг и пријатељ, Љубиша Ђ. Величковић, пуковник авијације у пензији.

Љубиша се родио 14. септембра 1941. године у Драгошевцу код Јагодине, од оца Ђорђа и мајке Живке, земљорадника, као шесто дете и једини син. У широј породици, био је шеснаесто дете. Четири разреда основне школе је завршио у родном месту, пети у суседном селу Медојевцу, шести у седам километара удаљеној Лоћики, а седми и осми у Јагодини. Индустријску школу „Радоје Дакић“ у Раковици је завршио 1960. године и одмах се запослио као алатничар у предузећу „Јанко Лисјак“. Следеће године конкурише на ВВА и одлази на одслужење војног рока у Ниш, где бива кратко, јер убрзо постаје питомац 18. Класе ВА КоВ на Бањици. Убрзо прелази на ВВА, коју похађа у Задру и Пули, као питомац 17. класе. Као први у рангу на смеру ЛБА, завршава је 1965. године. Након успешно завршеног курса из руског језика, 1970. године одлази у Краснодар на обуку за штурмана пука. Године 1975., завршава и смер ПВО на КША.

Све време своје службе провео је на аеродрому Батајница. На ВВА је летео на АЕРО-3, 522, ТВ-2 и Ф-84Г, а као припадник 204. лап, где му је и била прва дужност, летео је на Л-12, НЛ-12 и Л-14, као и на Утви 66. Био је и наставник летења на суперсоничној авијацији. Након обуке у Русији, бива скинут са суперсоничне авијације и лети на Н-60 и Ј-21 у оквиру тренажне ескадриле КРВ. Након завршене КША, једно кратко време службује у 11. дПВО, а након тога, следећих 10 година, обавља разне референтске дужности у КРВ и ПВО. Током службовања у КРВ, завршио је и преобуку на НЈ-22 и Ј-22 и активно учествује у увођењу овог ваздухоплова у наоружање, преобучавањем три ескадриле на извиђачку верзију овог авиона. Након Параде 1985. године, прелази у 138. трбр, где завршава преобуку на ЛР-25 и ЈАК-40. На ЈАК-40 је био и наставник летења за обуку капетана ваздухоплова. Овим авионом је летео и по Русији, Пољској, Турској, Италији, Румунији, Бугарској, а са Н-60 вршио је прелете у Либију. Пензионисан је са места Команданта 138. трбр, у чину пуковника 1995. године.

За свој рад, одликован је Орденом са сребрним мачевима, Орденом са сребрном звездом, а од Председника Републике је одликован Орденом рада. Носилац је и две Плакете РВ и ПВО, као и медаља Турске, Кине, Румуније. Током рада на авиону Орао, додељен му је Златни летачки знак.

Члан Удружења био је од 1997. године. Дуго година је обављао дужност председника и потпредседника УПВЛПС. Био је члан ГО Удружења војних пензионера Србије. За свој рад у Удружењу, 2009. године му је додељена Повеља.

Са супругом Вукицом, која је такође била члан УПВЛПС и која је преминула 2013. године, има два сина. Ђорђа, мајора авијације-пилота и Ненада, физикохемичара, а од Ђорђа и снахе Иване и два унука, Милоша и Петра.

Другови из УПВЛПС ће памтити Љубишу као великог друга и искреног пријатеља. Човека који се увек и на сваком месту бескомпромисно борио за остваривање како програмских циљева удружења на очувању и неговању ваздухопловних традиција, тако и статуса пензионисаних војних летача.

УПВЛПС и овим путем породици нашег друга упућује изразе најискренијег саучешћа.

Љубиша Величковић ће бити сахрањен у среду, 12. септембра 2018. године на Новом бежанијском гробљу у 12.15 сати. Опело ће се одржати у капели у 11.45.

In Memoriam, Иван Михаљевић (1949-2018)

У Сиску је у седамдесетој години преминуо наш друг и члан Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС), Иван Михаљевић

МИХАЉЕВИЋ Павла ИВАН,

Пилот, пуковник авијације у пензији

(1949-2018)

Иван је рођен 7. марта 1949. године у селу Лукавец Посавски, општина Сисак, Република Хрватска. Супруга Мирјана умрла 2004. године, имају ћерке Слађану (син и ћерка) и Мају. Живео је у Београду, Република Србија.

Завршио је Ваздухопловну гимназију „Маршал Тито“ у Мостару 1967. године у Четвртој класи и Ваздухопловну војну академију у Земунику код Задра 1970. године у 21. класи, Курс наставника летења у ВВА, Командно-штабну школу и Школу оператике РВ и ПВО.

Био је на служби у гарнизонима Пула, Титоград, Мостар. Задар, Сарајево и Београд. Обављао је дужности; наставник летења на клипним и млазним авионима и хеликоптерима, командир хеликоптерског одељења, заменик командира и командир хеликоптерске ескадриле, начелник штаба и командант 107. хеликоптерског пука (школског), начелник ОННП команде ВВА, наставник у катедри тактике  ЦВВШ РВ и ПВО и начелник катедре тактике авијације у ВА РВ и ПВО.

Редовно је унапређиван у све чинове по пуковника, а превремено у чин капетана прве класе. Носилац је златног пилтоског знака и звања инструктор летења. Одликован је Орденом за војне заслуге са сребрном звездом, два Оредена за војне заслуге са сребрним мачевима, Орденом народне Армије са сребрном звездом, Орденом за војне заслуге са златним мачевима. Добио је Сребрну плакету РВ и ПВО, Плакету ВВА и бројне похвале, награде и признања.

Био је учесник слета за дан младости 1968. године и Параде победе 1975. године. На вежби „Подгора-72“ летео је у саставу ескадриле која је за извршење ватрених дејстава усмено похваљена од  ВКОС СФРЈ маршала Тита.

Летео је на авионима Аеро-3, Галеб, Јастреб, В-51, В-53 и на хеликоптерима Ми-2, Х-42/45 и НХ-42/45 и остварио налет од 3.845 часова. Дужност наставника летења обављао је до одласка у пензију. У току летачке каријере није имао удеса. Бавио се писањем стручне литературе.

Био је активан спортиста и капитен одбојкашке репрезентација Ваздухопловне војне гимназије „Маршал Тито“  и члан одбојкашког клуба „Хепок“ из Мостара. На радној акцији „Сутјеска-65“ проглашен је ударником.

Актвина војна служба престала му је 31. марта 2000. године   у чину пуковника авијације.

Иван Михаљевић је вио члан Удуржења пензионисаних војних летача и падобранаца Југославије и потом Србије.

Породици Ивана Михаљевића у име УПВЛПС упућујемо најдубље саучшће!

Сахрана пуковника Михаљевића је у уторак 4. септембра 2018. године на гробљу Орловача, Окупљање у 11.30 ч. Полазак из капеле у 12.30 ч.

125 година Уредбе о устројству војске из 1893. – НАЈАВЕ УВОЂЕЊА ВАЗДУХОПЛОВСТВА У СРБИЈУ

На Светог Илију, 2. авуста 2018. године навршиће се 125 година од доношења Уредбе o устројству војске на исти дан 1893. године, којом је, фактички, ваздухопловство уведено у српску војску. Тај велики јубилеј је још једна потврда да је Србија пратила развој ваздухопловства у свету, и у том цивилизацијском процесу, била међу водећима.

Пред крај XIX века у Краљевини Србији вршене су реформе војске са циљем да се изгради модерна армија - савремена оружана сила способна да брани стечену слободу и националне интересе.

На основу Закона о устројству војске од 1. новембра 1886. године (ФЂ 8445, са изменама и допунама од 15. априла 1890. године (ФЂ 2343), који је допуњен и 20. децембра 1893. године (ФЂ 8852), 2. августа 1893. године донета је Уредба са потписом министра војног ђенерала Саве Грујића, чији почетак гласи (Објављена у Службеном војном листу  органу и издању војног министарства Краљевине Србије број 32 и 33.  у Београду, 5. августа 1893. године, страна 890):

„Александар I по милости Божијој и вољи народној Краљ Србије, на предлог Нашег војног министра, а на основу члана 46. и 196. Устава и члана 7. закона о устројству војске наређујемо да се у УРЕДБИ О ФОРМАЦИЈИ ЦЕЛОКУПНЕ ВОЈСКЕ учине ове измене: ИЗМЕНЕ И ДОПУНЕ ...“  (даље се наводе измене и допуне по члановима уредбе).

Тако се у члану 6. наводи колико пукова и батаљона дају дивизије редовне војске I и II позива народне војске. „Свих пет дивиз. области укупно дају дакле  20 пукова=80 батаљона активних за редовну војску и толико исто за I позив народне војске, а 15 пукова=60 батаљона за II позив народне војске.“ (укупно 55 пукова, 220 батаљона)

У члану 23. „4. Код инџинирије", да се дода:

На крају четвртог става: „По могућству образоваће се у свакој дивизији још и  в а з д у х о п л о в с к а  и  велосипедска  оделења из кадрова, који ће се још у миру тим службама овучавати.“

Наведена реченица има историјски значај за српско војно ваздухопловоство, јер је визионарска и показује ширину програма модернизације војске, која обухвата све сегменте модерне војне силе и модерних система оружја, а управо у то време ваздухоплови (балони и дирижабли) уводе се у наоружање армија водећих држава Европе и света (Француска, Русија, Аустроугарска, Немачка, Велика Британија, Италија, САД и друге). Тај став је визионарски и програмски.

Можда са дистанце садашњице делује да је сама та идеја била неважна и, бар за Србију, неостварива. Но свако ко би тако помислио прави грешку. То је била велика идеја. Тачно је да се она споро остваривала, што је за тадашње услове било, на неки начин, и нормално, али је она за непуну деценију остварена. Наиме, од почетка 1901, до краја 1902. године, капетан Коста Милетић је завршио школу у Русији и постао пилот балона (аеронаут), инжењер за конструкције балона, стручњак за организацију ваздухопловних јединица и станица голубије поште и ваздухопловну  метеорологију.

Претежно су објективни услови успоравали остварење идеје и програма увођења ваздухопловства у српску војску, недостатак новца, пре свега. Станице голубије поште су формиране 1908. године, балони су набављени 1909. године, а авијација је стасала 1912. године, када је и формирана Ваздухопловна команда, а ваздухопловство добило физионимоју са свим сегментима новог рода војске.

Наведени став у Уредби није стављен случајно, резултат је промишљања развоја војне технике и њеног утицаја на организацију војске и ратну вештину. У то време Србија је, након ослободилачких ратова хватала корак са Европом и светом по свим питањима, па и по питању војске.  Млади и школовани српски официри жељни нових знања жудно су пратили догађања на европској и светској ваздухопловној сцени. А тамо су догађања била епохална, врло близу је било решење слободног лета справом тежом од ваздуха, а справе лакше од ваздуха – балони и дирижабли, коришћени су у све већој мери за научне, привредне и посебно за војне потребе.

Осмишљавајући будући развој српске војске прогресивни, образовани и вредни официри су видели да и Србији следи увођење ваздухопловне компоненте, недостајала су само већа искуства, материјална средства, кадрови и нормативна решења. Наведеном уребом ударен је темељ и даље се процес одвијао логичним током, без обзира што за нас, са ове дистанце то изгледа споро. Сигурно, том процесу немерљив допринос дао је Коста Милетић, као и његове колеге из Инжењеријско-техничког одељења Главног Ђенералштаба и Министарства војног.

Приликом утврђивања стратегије неговања спрске ваздухопловне историје и традиција, 1993. године, други август 1893. године предлаган је за дан вида РВ и ПВО, а касније је усвојено да то буде Дан рода авијације. Са поносом обележавамо тај дан као ваздухопловну славу и потврду да је Србија сво време била на путу изградње ваздухопловства крило уз крило са Европом и светом.

Слава српским авијатичарима.

Златомир Грујић

Текст је део рукописа за књигу „Српски аеронаут“ посвећену пуковнику Кости Милетићу, првом ваздухопловцу и првом команданту српског ваздухопловства.

 

Честитке УПВЛПС поводом 2. августа, Дана рода авијације

Поводом 2. августа Дана рода авијације, УПВЛПС је упутило честитку Команданту РВ и ПВО, те командантима 204. и 98. вбр., као и Удружењима пилота "Курјаци са Ушћа" и "Ма 2+"

У честитки команданту вида се наводи:

Поштовани господине генерале!

Испред чланова Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије – ветерана РВ и ПВО, и лично, најсрдачније Вама, Вашим сарадницима, припадницима Команде РВ и ПВО, целокупном саставу нашег РВ и ПВО, а пре свега припадницима рода авијације и свим летачима, авио‐механичарима и инжењерима,

Честитам Дан рода авијација 2. август, и Желим Вам срећну авијатичарску славу Светог Илију Громовника.

Навршава се 125 година од дана када је Александар I Обреновић по милости божијој и вољи народној Краљ Србије наредио да се у Уредби о формацији целокупне војске учине измене и допуне, у члану 23 „4 код инџинирије“ да се дода: На крају четвртог става: „По могућству образоваће се у свакој дивизији још и ваздухопловска и велосипедска оделења из кадорва који ће се још и миру тим службама обучавати.“ 

Чиме је фактички ваздухопловство уведено у Српску војску и назначено школовање ваздухопловних стручњака. Тог датума сећамо се са највишим поштовањем, јер смо увели ваздухоплвоство међу првима у свету. То је залога нашег опстанка и светле будућности српског ваздухопловства.

У 106. години нашег РВ и ПВО, срећни и поносни што смо део велике породице српских ваздухопловаца – авијатичара, ракетша, радариста, техничара и инжењера, која се непрекидно шири више од века, делимо са свим припадницима РВ и ПВО и рода авијације радост славе и жељу за даљи благородни пут.

Даће Бог да живи наше ваздухопловство, расте и развија се, док год то земљи Србији и њеном народу буде потребно, на понос, дику и за одбрану њеног неба.

Срећни нам и здрави били!

Срдачно вас поздрављамо!