71364-polece-brno-e1423819522415-850x350

„РУНДИЋЕВА СУПРУГА“

Приче из летачке бележнице навигатора

Летећи годинама на транспортном авиону Ан-26, имао сам прилике да често доживим многе несвакидашње догађаје и ситуације. Једну такву анегдоту покушаћу да вам испричам у овој краткој причи.

Наиме, од 1992.године, током летње сезоне, транспортна ескадрила имала је појачан авио саобраћај према Црној Гори; тако се дешавало некада да током седмице летимо и 5-6 пута за Подгорицу и Тиват, а увек је била невиђена гужва и тражило се место више у авиону.

Сви који су летели овим авионом знају да је могуће у транспортни део укрцати до 45 путника са њиховим пртљагом.

Ти летови нису наплаћивани а богами превозио се са нама „и Курта и Мурта“ што би наш народ рекао!78013_54424454_an-26_kabinaНаравно сви летови су имали службену намену јер су увек у оба правца били намењени за превоз припадника Војске и терета, а списак за превоз је састављан у Комади РВ и ПВО. На списак за слободна места су „упадали“ многи чланови породица, као и цивили (комшије, тетке, ујне, стрине итд.), по систему „ко пре девојци…“, односно ко је пре добио информацију да се пријави  – тај је и био на списку путника. Е, сад увек је било прекобројних који би ризиковали и дошли на полетање, иако су знали да нису на списку…

Елем, једну од таквих ситуацију управо желим да вам испричам…

Беше негде месец јул, у рано јутро смо полетели са Батајнице за Подгорицу возећи неке старешине у контролу на аеродром Голубовци. Авион је наравно био крцат и увек смо гледали да не оставимо никога ако то баш не угрожава безбедност летења.

Повратак је био планиран увече с тим што смо требали да слетимо у Тиват и „покупимо“ неке путнике који су били на списку за лет до Батајнице.

Прелетевши визуелно из Подгорице до Тивта, по слетању кренусмо колега Хартман Јарослав-Хари и ја у пристанишну зграду да прозовемо путнике и поведемо их до авиона.

Процедура је била мало упрошћена у односу на цивилне авионе, није било чекирања карата јер исте нису ни постојале, већ би вођа посаде и навигатор долазили у аеродромску зграду, прозивали и на посебан излаз изводили „војне“ путнике до авиона.

Хари је читао списак а ја сам путнике пропуштао и груписао у излазном ходнику. У моменту када су сви путници са списака били прозвани, приђе му једна госпођа и рече гласно:

– Молим вас, ја нисам на списку али сам супруга вашег колеге Рундића!

Хари и ја се погледасмо, навикли на разне приче и убеђивања у оваквим приликама, и прснусмо у смех.img_1483

-Е, па госпођо, ево прилике да вас упознам са вашим супругом и таман да вам помогне са пртљагом- рече Хари смејући се и показујући на мене.

Жена се зацрвени, поче да муца и рече да јој је наш колега Илија Мијатовић-Буза који је радио у Команди морнарице у Кумбору, рекао да нам то каже када будемо прозивали путнике.

Тако се ја неочекивано упознах са „мојом госпођом“ и наравно где да оставим „рођену“ жену, те је примисмо на лет.

Због ове „колегијалне препоруке за превоз“, колега Буза је после тога у више наврата „вадио флеке“ са турама Никшићког „одликованог“, а поменута госпођа је често путовала са нама али јој је увек било помало непријатно када би смо се срели и када бих је ословио са „госпођо Рундић“.

Љутомир Рундић


ljutiЉутомир Рундић је рођен у месту Врапци крај Соколца (Република Српска) 1. јануара 1959. По професији инструктор-навигатор. Oд пензионисања 2006. год. је све више присутан на српској књижевној сцени где се промовисао  као аутор збирки поезије: „На знам шта ми беше“, „Лаку ноћ моја дамо“ „На огњишту душе“ „У пламену срца“ и „Досањано небо“. Пише рецензије, кратке приче и есеје које објављује у више књижевних часописа.Члан је Удружења књижевника Србије и КД КиМ.

ban_9653_1480716344

УПВЛПС на свечаностима поводом Дана ветерана

Синоћ је у Дому Гарде на Топчидеру одржна свечана академија коју су приредили Министарство одбране и Удружење за неговање традиција – Уметничко стваралаштво „Божури“. На тај начин је свечано обележен 4. децембар  – Дан ветеранаban_9538_1480716331Свечаности су поред представника војске, државних органа, верских заједница и друштвених институција, у највећем броју присуствовали сами ветерани.ban_9424_1480716324Сценски програм је обухватио велика искушења пред којима је била Србија од 1912. до 1999. године. Пред присутним старим борцима, члановима њихових породица и старешинама, продефиловали су многи јунаци попут Милунке Савић, војводе Степе Степановића, војводе Вука, најмлађег официра у историји ратовања Момчила Гаврића, песника Милана Ракића и хероји који су 1999. године бранили земљу пред најјачом војном силом у историји. Бројне глумце, чланове удружења Уметничко стваралаштво „Божур“ и уметнички ансамбл Војске Србије „Станислав Бинички“, окупила је под својом сценаристичком и редитељском палицом глумица Ивана Жигон. На самом крају, публика је посебно поздравила неколико ветерана Другог светског рата.ban_9553А међу тим људима, ветеранима друге војне који су поздравили присутне у дворани, била су и четири члана нашег Удружења, четири летача и ветерана наше авијације… Љубиша Антонијевић, Василије Радоњић, Зденко Дупланчић и Борисав Филиповићdsci0682Иначе, Дан ветерана је током јучерашњег дана обележен на више локација у Београду.dsci0684Чланови нашег Удружења (УПВЛПС) и Удружења за неговање ваздухопловних традиција из Београда, скупили су се испред зграде Команде РВ и ПВО у Земуну, код споменика колегама из вида који су своје животе изгубили у НАТО агресији на нашу земљу 1999. године.dsci0679Њима се том приликом обратио заменик Команданта РВ и ПВО бригадни генерал Душко Жарковић, који је истакао улогу припадника РВ и ПВО у одбрани земље кроз нашу, нажалост ратовима препуну историју.dsci0648Након тога је одржан паратос као молитвено сећање на све преминуле и погинуле припаднике нашег вида, као и полагање венаца на спомен обележје испред зграде Команде РВ и ПВО.dsci0675Потом је Командант РВ и ПВО за ветеране нашег вида приредио свечани пријем. f5df1344-b89b-11e6-9eee-001a649ddcfeНачелник Генералштаба Војске Србије, генерал Љубиша Диковић је у Великој ратној сали Сатрог Генералштаба примио војне ветеране, а испред нашег Удружења, скупу су присуствовали Милорад Башарагин и Зденко Дупланчић.

Дан војних ветерана се обележава 4. децембра у спомен на дан када је, 1912. године, потписано примирје у Првом балканском рату. Тада је око 400000 бораца Војске Краљевине Србије добило звање стари ратник, модерним језиком речено – ветеран.

Милан Ракић, УПВЛПС

Честитка УПВЛПС припадницима 204. ваздухопловне бригаде поводом Дана јединице

Поводом 2. децембра, Дана 204. ваздухопловне бригаде, Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) је команданту јединице упутило телеграм-честитку у којем се каже:204_avio_baza

Поштовани!

Испред чланова Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) и лично, најсрдачније Вама, Вашим најближим сарадницима, свим припадницима Команде 204. вбр, целокупном саставу бригаде, свим командантима, командирима, официрима, подофицирима, војницима и осталим припадницима јединица бригаде, као и ветеранима и члановима породица припадника бригаде,

Честитам Ваш велики празник јединице: 2. децембар – Дан 204. вбр!

Пре 67 година – 2. децембра 1949. године, формирањем 204. ловачког авијацијског пука ЈРВ, чије светле традиције достојно настављате, наше РВ и ПВО добило је, у то време убојиту ваздухопловну формацију. На застави славе 204. вбр записане су и славне традиције Шестог ловачког пука, хероја одбране Београда у Априлском рату 1941. године.

Јединица је увек имала савремену ваздухопловну технику и високе борбене могућности. Красила вас је висока стручно-борбена оспособљеност, снажан колективни дух и несаломив борбени морал, и у миру, и у годинама искушења. У ратно доба били сте још снажнији; херојство пилота и целокупног састава бригаде у борби са НАТО агресором 1999. године ушло је у легенду, која се преноси с колена на колено. То надахњује и данас, да високо стручни, са богатим традицијама и огромним борбеним искуством и моралом који се сломити не може, будете челични бедем одбране слободног неба Отаџбине. Клањамо се херојским жртвама и делу припадника 204. вбр у миру и рату, и свих припадника нашег РВ и ПВО, Војске Србије и српског народа у борби за слободу, и одајемо им највише почасти! Њихова имена су вечно уписана у ваздухопловни споменар, у историју Србије. Вечна им слава!

Срећан празник! Срећни нам и здрави били!

Срдачно вас поздрављамо!

Председник УПВЛПС

мр Златомир ГРУЈИЋ,

пуковник авијације у пензији

Честитка УПВЛПС припадницима 98. ваздухопловне бригаде поводом Дана јединице

Поводом 28. новембра, Дана 98. ваздухопловне бригаде, Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије је команданту јединице упутило телеграм-честитку у којем се каже:

98ab

Поштовани господине пуковниче!

Испред чланова Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије и лично, најсрдачније Вама, Вашим најближим сарадницима, свим припадницима Команде 98. вбр, целокупном саставу бригаде, свим командантима, командирима, официрима, подофицирима, војницима и осталим припадницима јединица бригаде, као и ветеранима и члановима породица припадника бригаде,

Честитам Ваш велики празник јединице: 28. новембар – Дан 98. вбр!

Пре 67 година – 28. новембра 1949. године формирањем 198. ловачког авијацијског пука ЈРВ, чије светле традиције достојно настављате, наше РВ и ПВО добило је, у то време убојиту ваздухопловну формацију.

Јединица је убрзо добила савремене млазне авионе и вишеструко повећала борбене могућности. Јединицу је красила висока стручно-борбена оспособљеност, снажан колективни дух и несаломив борбени морал, и у миру, и у годинама искушења. У ратно доба били сте још снажнији, херојство пилота и целокупног састава бригаде у борби са НАТО агресором 1999. године ушло је у легенду, која се преноси с колена на колено. То надахњује и данас, да високо стручни, са богатим традицијама и огромним борбеним искуством и моралом који се сломити не може, будете челични бедем одбране слободног неба Отаџбине.

Клањамо се херојским жртвама и делу припадника 98. вбр и свих припадника нашег РВ и ПВО, Војске Србије и српског народа у борби за слободу, и одајемо им највише почасти! Њихова имена су вечно уписана у ваздухопловни споменар, у историју Србије. Вечна им слава!

Срећан празник! Срећни нам и здрави били!

Срдачано вас поздрављамо!

Председник УПВЛПС

мр Златомир ГРУЈИЋ,

пуковник авијације у пензији

mjv_6357

Честитка УПВЛПС „ракеташима“ 250. рбр за ПВД, поводом Дана јединице

Поводом 24. новембра, Дана 250. ракетне бригаде за противваздухопловна дејства, Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије је команданту јединице упутило телеграм-честитку у којем се каже:

Поштовани господине генерале!

Испред чланова Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије и лично, најсрдачније Вама, Вашим најближим сарадницима, свим припадницима Команде 250. рбр за ПВД, целокупном саставу бригаде, свим командантима, командирима, официрима, подофицирима, војницима и осталим припадницима јединица бригаде, као и ветеранима и члановима породица припадника бригаде,

Честитам Ваш велики празник: 24. новембар Дан 250. рбр за ПВД!

250Пре више од пола века – 24. новембра 1962. године, формирањем 250. рп ПВО, чије светле традиције достојно настављате, наше РВ и ПВО добило је, у то веме, најсавременији борбени систем за ПВД. Тај догађај учинио је припаднике рода АРЈ ПВО, али и све припаднике РВ и ПВО и неше земље,  срећним и поносним –   досегли смо светски врх. Ту смо и данас, ако не по материјалним средствима, оно по стручности, традицијама, борбеном искуству и несаломивом моралу. Ваша бригада је сведок жртвовања и пример војничке умешности, а на Вашој ратној застави, као и у грудима свих припадника, жаром војничког поноса и славе, вечно зрачи Орден народног хероја, заслужен резултатима у миру и јунаштвом у борби са НАТО агресором 1999. године; тај узвишени осећај даје снагу да се истраје и убудуће на својим задацима у одбрани неба Отаџбине.

Клањамо се херојским жртвама и делу припадника 250. рбр за ПВД и свих припадника нашег РВ и ПВО, Војске Србије и српског народа у борби за слободу, и одајемо им највећу почаст! Њихова имена су вечно уписана у споменару ваздухопловне хероике, у историју Србије. Вечна им слава!

Срећан празник! Срећни нам и здрави били!

Срдачно вас поздрављамо!

Председник УПВЛПС

мр Златомир ГРУЈИЋ,

пуковник авијације у пензији

ssdsgsfgdfgh

Последњи узлет

Са првим поглављем од петнаест прича из живота пилота борбених авиона РВ и ПВО, које су имале сретан крај, невољно сам пристао да испричамо тужне и жалосне приче о губицима драгих нам другова и колега које је однела специфична и опасна летачка служба у РВ и ПВО.

Испричане су приче са чудесним догађајима и поступцима пилота који су излазили неповређени из опасних ситуација на небу, доносили радост у летачке колективе, обогаћивали искуства и били пример добре обуке, присебности и хладнокрвности.

Тужна је чињеница да је летачка служба заувек однела многе, углавном младе животе, а посебно много губитака било је у ЈРВ непосредно иза Другог светског рата. Разлога за погибије пилота и других ваздухопловаца било је више. После II рата у јединицама ЈРВ коришћени су авиони металних и дрвених конструкција са клипним моторима, од којих су многи коришћени у рату. До 1948. године већина авиона били су совјетске производње, а после резолуције ИБ прешло се на авионе западног порекла, укључујући и прве млазне авионе Ф-84 Г Тандерџет и Ф-86 Е Сејбр са избацивим седиштем (катапултом). Из авиона са клипним мотором било је веома сложено спасавање употребом падобрана.f84g_let-31Тек је трећа и четврта генерација борбених авиона достигла врхунац са опремом за спасавање и скоро стопроцентну сигурност при напуштању авиона. Да би се стекла колико толико слика о овој другој мање познатој страни летачког позива, по први пут, колико је мени познато, износимо податке о драматичности и трагичности војног летачког позива.f-86_zps743e7312По подацима мојих колега из удружења ПВЛПС који су и обрађивали елаборате о удесима и катастрофама у ЈРВ од 1945. до 1985. погинуло је 700 пилота и других чланова посаде, од којих је 55 пилота страдало на авиону Ф-84Г, који се до 1973. год. најдуже задржао у РВ и ПВО, пуних 20 година За последњих тридесет година било је на жалост још много страдалих ваздухопловаца у деведесетим као и почетком 21-ог века у РВ и ПВО Србије, што ће бити описано другом приликом.

Све до деведесетих година прошлог века сва страдања била су у мирнодопским условима на редовној обуци и вежбама.

Зашто је овако морало бити?

У периоду клипне авијације на страдања пилота утицали су непоуздани ваздухоплови и сложена техника пилотирања. 0_73b35_838e55fa_xlКао пилот РВ и ПВО често сам размишљао о причама старијих колега и закључио да је други разлог великог броја удеса и катастрофална мањкавост у избору кандидата за пилоте, посебно у почетку стварања РВ и ПВО. Да ли је седамнаестогодишњи или пилот са осамнаест година био потпуно ментално зрела личност за решавање свих ситуација у ваздуху? Од наведених бројки највећи број погинулих су управо млади пилоти. 0592054Увођењем у наоружање ловаца МИГ-21 и 29 а у ЛБА Ј-22 Орао и Г-4, знатно је смањен број настрадалих пилота, јер је крајње поједностављено напуштање авиона у критичним ситуацијама са великим процентом успешности. Школовање пилота је продужено са потпуним и савременим планом и програмом. Избор кандидата је научно потпуно поткрепљен развојем ВМИ и ВЛКЛ. Пилоти долазе у јединице са 22-23. године, као ментално зреле личности.

Морам рећи још и ово. Без обзира на сва достигнућа у ратном ваздухопловству, жртава ће нажалост бити и даље због природе позива, брзине и висине на којима се одвија летачка активност. Обављајући војничке задатке борбеним ваздухопловом не можемо да не споменемо и задовољство које пружа брзина кретања, слике са висине и слобода у простору коју имају само птице. Али то је споредно у војном летачком позиву.

ДРАМА У МРКЛОЈ НОЋИ

Овај немио и тужан догађај десио се 23. јула 1963. године, када је живот изгубио пилот 8. пилотске класе, капетан Ранко Јанковић. Прича обилује најнебичнијим чињеницама и догађајима да ни један ваздухопловни удес није ни мало сличан овом. Детаље о овом догађај испричао је пензионисани пилот пуковник, Анђелковић Душан – Дуци у књизи као прилог монографији 8. класе одакле су коришћени подаци за ову причу.

fghПилоти Јанковић и Анђелковић били су Јагодинци, али су се боље упознали тек у Мостару по доласку у школу официра авијације. Ово је прича о пилотском другарству, љубави и професионализму. На првом одсуству два другара су се заједно проводили по Јагодини и одлазили у оближње село где је покојни Ранко упознао Дуцијеву сестру и родитеље. По завршетку школовања Ранко се оженио Миленом, сестром свог друга Дуција, која се као учитељица запослила у селу Галовац поред аеродрома Земуник (Задар) где је Ранко био распоређен после школе у 172. лбап. Ранко и Дуци постали су зет и шурак.

Иначе 8. пилотска класа је била најбројнија класа у историји РВ и ПВО. Од 276 полазника школовање је завршило 190 пилота. Класа је позната и по тужном и неславном податку највише погинулих пилота на школовању и током службе у РВ и ПВО.

Овај трагичан догађај био је веома поучан јер је донекле изазван, како се то обично каже сплетом околности и одступањем од плана, што је у авијацији врло опасно. Пилоти 172. лбап тих година били су у врхунској тренажи и постали су елитна јединица РВ и ПВО на авионима Ф-84Г Тандерџет.dasИнспекција НАТО пакта тих година је прогласила 172. лбап најбољом летачком јединицом у јужноевропском крилу. На проверу јединице имали су право по уговору којим је додељена помоћ РВ и ПВО у млазним авионима иако Југославија није била у НАТО-у.

Крајем јула пилоти овог пука су имали око 200 сати налета, а капетан Ранко око 250 сати. То је податак који указује на велики замор појединих пилота. По сећању класића, Ранко је био велики пушач, што је утицало на његову летачку кондицију.

На лет код птица селица полазе само оне потпуно спремне. Неспремне остају на земљи. Наш капетан Ранко није те ноћи 23. 07.1963. год. био у плану за летење. Шта више пре подне је обавио неколико летова у склопу обуке младих пилота у јединици и отпочео да користи заслужени годишњи одмор. У вечерњим часовима стигао је позив из јединице са аеродрома, са поруком да је искрсла потреба да дође и направи пар летова ноћу са младим пилотима распоређеним у 172. лбап.199613_111719618908916_100002126365816_116355_4074479_n

Ранку није пало на памет да избегне непредвиђено оптерећење и поред сложене породичне ситуације. Жена са два мала детета спремала се за пут на одмор у завичај. У стану код Ранка био је на одмору брат са породицом који је тог поподнева требало да крене кући према Србији. Ту су били још неки Ранкови рођаци. Он се опростио од свих и отишао на аеродром одакле се више никад није вратио.

Последњи лет Ранка Јанковића започео је полетањем са а. Земуник у 23,30 часова у саставу пара на авиону Ф-84Г. Навигацијски лет са дејством на полигону Бенковац био је планиран по маршрути Задар – Иванић Град – Пула – Бенковац са слетањем на матични аеродром. Капетан Ранко био је вођа пара, а пратилац такође Јанковић, али Ратко-потпоручник.

Метео ситуација је била повољна за извршење задатка са погоршањем времена на северозападу земље после пола ноћи. Лет се до Иванић Града одвијао нормално, а онда је пратилац приметио да је вођа заћутао и да се у кабини авиона чудно умирио тј. био је непокретан. Уз све то авион вође пара наставио је лет у северозападном курсу, а требало је да заузму правац према југозападу. На упозорење пратиоца вођа није реаговао иако су пролетели Иванић Град. Командант ескадриле био је у ваздуху и пратио развој догађаја па је у једном тренутку и сам реаговао позивајући Ранка преко радио везе како би му дао упутства. Командир је пратиоцу наредио да се максимално приближи и искористи сва сигнална средства, укључујући и излазак испред вођиног авиона.asdasdasdСве је било без резултата. Ситуација се све више компликовала приближавањем аустријској граници и невремену у виду кумулонинбуса. У покушајима пратиоца да установи шта је са вођом дошло је до уласка у облаке и то је био задњи визуелни контакт између њих. Млади ппоручник Јанковић био је после тога у великој опасности пошто га је захватила јака турбуленција, без видног контакта једва је успоставио оријентацију и уз подршку командира из другог авиона извршио слетање после 3 сата и 40 минута са свим убојним средствима и са задњим капима горива.asasdАвион капетана Ранка Јанковића наставља лет у северозападном курсу носећи онеспособљеног пилота далеко од домовине у смрт. Ранков авион Ф-84Г долетео је до акустријско – швајцарске границе. Место ове необичне ваздухопловне катастрофе, са муком је после неколико дана пронашла аустријска служба трагања и спасавања код места Мурау на граници две поменуте земље.

Наша комисија за испитивање ваздухопловних удеса је констатовала да је првостепени узрок удеса ХИПОКСИЈА (недостатак кисеоника), а због тоталног уништења авиона није се могло установити због чега је до тога дошло.

Сви они који су управљали авионом Ф-84Г не могу се довољно начудити чињеници да је авион без утицаја пилота летео праволинијски читавих 50 минута.2-az-31-07-1963-teil-1Тандерџета је било тешко натримовати за дужи стабилан лет, пошто је имао резервоаре на крајевима крила чијим је пражњењем било потребно чешће тримовање. После четири године од овог случаја због ХИПОКСИЈЕ погинуо је потпоручник Косић Динко из моје 18 класе на планини Дурмитор. Ово је само једна од тужних пилотских прича којих је на жалост много било.

Посмртни остаци капетана Ранка које је Аустрија прикупила и послала, сахрањени су у Јагодини уз све предвиђене војне почасти.

пуковник авијације у пензији-пилот, Драгослав Спасојевић

Ваздухопловни билтен бр. 58 и план рада за новембар 2016. године

Педесет осми број гласила УПВЛПС је пред Вама! Можете га прочитати, или преузети овде.

Такође, чланови се могу упознати и са планом рада Удружења за новембар месец 2016. године.novembar

Уз 72-гу годишњицу ослобођења Београда. Фотографија дана!

Меморијалним дефилеом, полагањем венаца, откривањем плоче са именима улица по командантима Црвене армије и свечаном академијом у Народном позоришту, Београд обележава 72 године од ослобођења у Другом светском рату.

Камера фоторепортера ТАНЈУГ-а је забележила детаљ током дефилеа учесника „Београдске операције“ на којем се налази члан нашег Удружења, Борисав Бора Филиповић.

Борисав Филиповић, који је у нашем РВ и ПВО дуги низ година обаваљао дужност штурмана и летача-стрелца, као младић је учествовао у завршним операцијама за ослобађање Београда и Земуна од фашистичког окупатора.sdsd

И данас, у 90-ој години живота, крепко и поносно је ступао улицама, којима је пролазио у борби против нацистичких врагова пре 72 године!

Први летачки батаљон Команде ЈРВ

Септембра месеца 1945. године при Пилотској школи Југословенске армије (претечи Ваздухопловног војног училишта) у Панчеву, формиран је Први летачки батаљон Команде Југословенког Ратног Ваздухопловства.img043

Заједничка фотографија припадника Првог батаљона, настала 1. марта 1991. године, приликом обележавања 45-те годишњице од одласка на школовање у СССР

Батаљон је формиран ради упућивања припадника у СССР на даље школовање.5

                      МВАТУ (Мичуринское военное авиационно-техническое училище) Серпухов.                  Стоје: Бранко Пејовић, Стеван Медић, Антон Ковач, Радосав Петровић, Миленко Бабин, Владимир Ивковић. Чуче: Фрањо Врбица, Петар Вуковић, Вељко Пековић, Цвијо Вујасин, Светозар Павић, Карло Анжловар. Леже: Хамо Диздаревић и Петар Тасић

Следеће, 1946. године, 2. марта, људство батаљона је у Великој сали Команде ваздухопловства у Земуну добило пасоше и одатле су се упутили на школовање у Совјетски Савез.
1

АВАУЛ (Армавирское военное авиационное училище лётчиков), Кореновское-Краснодар.  Стоје: Боривоје Јовановић и Раде Којић. Седе: Срећко Газивода и Стеван Бугарски

Бројно стање јединице чинио је 201 човек. Одређено је да се у совјетским ваздухопловним школама, од укупног броја, њих 33 школује за пилоте-ловце у Краснодару, 29 за пилоте-јуришнике у Грозном и 39 за пилоте-бомбардере и 28 за навигаторе у Енгелсу. Укупно, у две чете 129 летача.2

                      ХВАТУ (Харьковское военное авиационно техническое училище), Харков.                                 Стоје: Адо Опић, Јосип Филиповић, Богосав Гвозденовић, Јосип Черња, Љубиша Бошњак, Сретен Јовановић. Седе: Велизар Чогурић, Виктор Горичан, Ћамил Панџо, Живомир Мишић, Димитар Гечевски, Славко Нојевић, Миодраг Марковић. Чуче: Вјекослав Ковачевић, Божо Чукић и Нино Вуксановић

Трећу чету су чинили „специјалисти“. Од њих 72, одређено је да 19 иде у Харков на школовање за авио-техничаре. У Москву је било упућено 12 будућих радио-техничара и 7 метеоролога. Тринаест оружара и пиротехничара су се морали јавити на школовање у Ригу; 14 „специста“ у Серпухов, док је њих 7 одређено за официре везе и они су школу требали да уче у Харкову. 3

АВАУЛ (Армавирское военное авиационное училище лётчиков), Кореновское-Краснодар.   Владо Броз и Никола Милекић-Корчагин

Након готово двонедељног путовања возом, припадници батаљона су се средином марта месеца јавили у совјетске школе у које су распоређени.4

АВАУЛ (Армавирское военное авиационное училище лётчиков), Кореновское-Краснодар. Будући пилоти-ловци на часу теорије летења са руским инструктором

До половине 1948. године, већина је завршила школовање и вратила се у земљу и била распоређена у јединице.7

АВАУЛ (Армавирское военное авиационное училище лётчиков), Кореновское-Краснодар.     Први слева Раде Којић, пети Владислав Жановић. Чучи други слева Рафе Ангеловски.

У СССР су остали „бомбардери“, јер је њихово школовање трајало нешто дуже и тамо их је затекла Резолуција ИБ, због које је више од половине њих остало у СССР.

пуковник авијације у пензији, Љубиша Антонијевић