Ведь пилоты не умирают, они улетают в небо… 30 лет подвигу сербских летчиков в Армении (ФОТО/ВИДЕО)-прилог руске агенције о посади нашег авиона која је настрадала пре 30 година у Јерменији

Тридцать лет назад, 11 декабря 1988 года, недалеко от Еревана разбился югославский самолет с гуманитарной помощью. На годовщину трагедии, власти Армении привезли семьи погибших летчиков.

16177925.jpg

"Льубав немогуче омогучи", говорят сербы. Любовь делает невозможное возможным. С этими словами, наверное, растили Предрага Маринковича его родители. Четыре года, зоркая и с холодной усмешкой, ходила по Югославии война. Каким-то чудом в 1941 году она не заметила четырехлетнего мальчика. И после войны родители не жалели ни сил, ни тепла, лишь бы был жив и здоров их Предраг. "Пре-драг", то есть очень, очень дорогой.

16180021.jpg

В 1948 году родился Владимир Эрчич. Вокруг его родного села Сеча Река югославские партизаны, вопреки всякому порядку и расчету, бились за жизни людей в своей крохотной Ужицкой республике, не давая нацистам перебросить еще несколько дивизий в Советский Союз. И когда, вместе с Красной Армией и болгарскими частями, югославы выжгли со своей земли нацизм, а на пороги к матерям и женам пришел мир, родители назвали сына Владимир. Этот мир – для детей, им владеть новым миром. Так, наверное, думали они.

16180345.jpg

Когда Предраг и Владимир выросли, они стали летчиками. Несколько тысяч часов они провели в полетах в мирном небе Югославии.

В декабре 1988 года Югославия получила известие о землетрясении в Армении. И для подполковников Предрага Маринковича, Владимира Эрчича и их товарищей "пре-дорогими" вдруг стали люди, которых они никогда не видели.

11 декабря 1988 года они вылетели с аэродрома в Скопье с грузом продовольствия и лекарств. Чтобы, не теряя ни минуты, привезти их людям, оставшимся в слепых развалинах.

16178402.jpg

Как и почему они разбились — есть несколько версий. Одна из них – самолету не дали посадку в "Звартноце", а потом он потерял связь с диспетчерами. Ночью, в незнакомых горах, летчикам пришлось снижаться, не зная куда…

16180355.jpg

"В первый раз я приехала в Армению через год после трагедии, в декабре 1989 года. Мне было шесть лет", – вспоминает Мария Эрчич, дочь летчика. – С нами привезли и моего брата, ему тогда было три месяца. Он родился уже в июне 1989 года и не видел отца".

16178313.jpg

Во второй раз делегация из Югославии (тогда это была еще Югославия) приехала на открытие мемориала летчикам, в 1995 году.

16179067.jpg

А в третий раз Мария приехала в Армению и как дочь Эрчича, и как представитель министерства обороны Сербии, где служит в отделе по работе с ветеранами. К 30-летней годовщине трагедии, силами министерства обороны Армении и почетного консульства Сербии в Армении в Ереван приехали члены семей летчиков и сербские военные.

"Человеку свойственно забывать. Со временем теряется память и связи между людьми. И для меня очень дорого, что эту память мы храним. Прошло тридцать лет. Сослуживцы моего отца уже на пенсии, а некоторые, к сожалению, уже умерли. Но память не исчезает, для этого мы и живы", — говорит Мария Эрчич.

16180282.jpg

Оказалось, что и в голодной и холодной Армении люди не могли жить без памяти. В 1995 году, когда в домах еще жгли керосин, а за хлебом в зимних очередях протягивали негнущиеся пальцы, на месте крушения самолета появился памятник.

"Я была уже постарше, воспоминаний осталось больше. Тогда в вашей стране было очень тяжело, но гостей у вас встречали, как могли. Такое же отношение я чувствую и сейчас".

16179804.jpg

Одна из вдов, Мира Петрович, была на открытии памятника в 1995 году. Тогда с ней была 77-летняя мать погибшего летчика. Посреди замерзшего поля под Эчмиадзином, они долго не отпускали руки от каменной плиты. Точно хотели, чтобы почувствовал немного тепла их любимый Милисав Петрович.

16179193.jpg

Здесь, в Армении, их боль пытались смягчить, как могли, вспоминает госпожа Мира. Нас принимали во многих учреждениях. Приняли и в Академии наук. Там матери Милисава целовали руку.

16180349.jpg

А в первый приезд, в 1989-м, семьи погибших почувствовали заботу не одной Армении, но и единой большой страны, которая тогда еще существовала. Детей летчиков отправили на месяц в Крым, увидеть черноморское солнце.

"После того, как в Армении был воздвигнут памятник, к нам привезли два армянских креста-камня", — говорит бригадный генерал Желько Билич. Он командует 204-й Воздушной бригадой ВВС Сербии, где служили пилоты. В Ереван он приехал во главе сербской военной делегации. В сербском языке, конечно, нет слова "хачкар". Но есть память, общая для двух народов.

16179967.jpg

Один из этих хачкаров стоит в северо-западной части Белграда, в районе Земун, рядом с аэродромом Батайница. Другой – в городе Нови-Сад, на месте, где когда-то стояла армянская католическая церковь.

Прошло уже тридцать лет, сослуживцам погибших – по семьдесят и больше. Кто на пенсии, а кого уже и нет. Летчики, которые служат в Батайнице теперь, в 1988-м были еще курсантами или вовсе школьниками. Но…

16180130.jpg

"Каждый год летчики из нашей бригады, вместе с представителями министерства обороны, едут к памятнику в Земуне, чтобы почтить память своих товарищей. Мы возлагаем там цветы и вспоминаем их. Это самое малое, что мы можем для них сделать", - говорит генерал Билич.

А часть пилотов едет в город Лозница, в двух часах езды от Белграда. Одна из улиц в городе теперь носит имя своего уроженца, Предрага Маринковича.

16180239.jpg

У мемориала генерал Билич – 51-летний, но со строгой выправкой летчика – отдает честь. А жены, дети, а теперь уже и внуки – крестятся. Потом зажигают свечи. Все, как у армян. Звучат слова и фразы, удивительно похожие на русские.

16179234.jpg

Одна из вдов кладет на камень бутылку ракии. Пусть каждый из собравшихся, знакомый и незнакомый, выпьет за помин души. Рядом она укладывает чесницу. Это круглый каравай с православными узорами, который сербы выпекают на праздники и в дни памяти. Сербы не знают слова "хачкар", армяне – слова "чесница". Но это ничего не значит.

16180277.jpg

"Вы им скажите несколько слов. Что помним этих людей, любим. Я бы и сам сказал. Да жалко, языка не знаю", — говорит нам сельчанин, в потертой кожаной куртке и серых брюках.

16176232.jpg

Но беспокоиться не нужно. Приезжие из далекой Сербии его хорошо поняли.

"Пилоти никад не умру, они одлете у небо", — говорит у памятника генерал Билич. Пилоты никогда не умирают, они улетают в небо…

Вот имена людей, о которых это сказано: Предраг Маринкович, Владимир Эрчич, Миленко Симич, Милан Мичич, Бориша Мосурович, Милисав Петрович, Йован Зисов. Они любили незнакомых людей, которым летели помочь. И забыли о себе.

Арам Гарегинян, ru.armeniasputnik.am

Фото: © Sputnik / Asatur Yesayants

https://ru.armeniasputnik.am/society/20181211/16195354/Ved-piloty-ne-umirayut-oni-uletayut-v-nebo-30-let-podvigu-serbskikh-letchikov-v-Armenii.html

Тридесет година сећања на храбре ваздухопловце (1988-2018)

Данас се навршило тридесет година од погибије наших колега ваздухопловаца у далекој Јерменији. Датум за сећање и поштовање. Цела ескадрила данас је била поред споменика посади авиона Ан-12. Јерменски Хач-кар у земунском парку.

У тишини земунског парка, заједно су били 138. транспортна авијацијска ескадриле, породице седморице наших колега, представници команде ваздухопловства, удружења која чувају наше ваздухопловне традиције и представници Јерменске заједнице у Србији.

Такође, представници Војске Србије и ваздухопловци Војводине су данас положили венце на хачкар у Новом Саду

Сви заједно поклонисмо се жртви ваздухопловаца.

Далеке 1988.године, 7. децембра, цео свет је чуо за Совјетску Републику Јерменију. Земљотрес какав до тада није забележен, свом силином затресао је област Јерменије. Два града на северу републике, Спитак и Лењинакан, срушени су до темеља. По изјавама научника, земљотрес такве јачине имао је снагу разарања десет пута већу од атомске бомбе која је бачена на Хирошиму. Цела насеља стамбених зграда, нестала су у неколико секунди. Након овакве катастрофе, грађевинари у Јерменији, поново су разматрали стандарде у области грађевинарства и како поново све сигурно изградити. По званичним подацима, погинуло је око 25 хиљада људи, око 140 хиљада становника остали су инвалиди, а око пола милиона становника остало је без крова над главом. Катастрофа једне земље и једног народа, катастрофа чије се последице осећају до данашњих дана. Тадашњи Председник СССР-а Михаил Горбачов, упутио је позив свим земљама света за помоћ након овакве тешке катастрофе. Одазвало се 111 земаља.

Тадашњи Југословенски врх државе, одлучио је међу првима да пошаље хуманитарну помоћ. Наређење је добила Југословенска Народна Армија. Планиран је транспорт хуманитарне помоћи са расположивим транспортним авионима Ан-12 са Скопског аеродрома, као нашег најјужнијег војног аеродрома. Изузетно захтеван летачки задатак поверен је искусним посадама Ан-12, које су иза себе имале хиљаде сати налета. Увидом у летачке књижице, видимо огромно искуство посаде, бројни дотадашњи летови били су вишечасовни и захтевни, прелетале су се бројне државе, временске зоне, различите климатске области. Поверени терет, у дотадашњој пракси, достављан је на више континената, тачно по плану, на време и без проблема по посаду или технику.

Чим су се стекли услови у Јерменији, отворен је за летење међународни аеродром у главном граду Совјетске Републике Јерменије - Јеревану. Врло брзо, ваздушна лука у Јеревану, постала је најактивнији аеродром у региону, јер је почела да пристиже помоћ из свих крајева света. Војни и цивилни ваздухоплови непрестано су пристизали. Први авион са хуманитарном помоћи из СФРЈ, авиокомпаније „Авиогенекс“, слетео је 10. децембра у Јереван. Тим летом успостављен је хуманитарни ваздушни мост Скопље-Јереван.

Задатак превожења хуманитарне помоћи, поверен је седмочланој посади из састава 675. мтрае на челу са потпуковником Маринковић Предрагом. Вођа посаде, искусан пилот са скоро 6500 сати летења иза себе, бивши наставник летења у Ваздухопловној Војној Академији. Пилот који је у транспортној јединици Југословенског Ратног Ваздухопловства облетео земаљску куглу, превозећи високе функционере тадашњег државног врха Југославије. Вођа посаде који је био у најбољим летачким годинама, у свима знаној јединици, којој је годинама основни задатак био- ваздушно превожење Маршала Тита.

На Скопском аеродрому, посада је провела цели 11.децембар чекајући утовар терета и припремајући се за предстојећи лет. Претходног дана, вратили су се из Лондона. У касним вечерњим часовима 11. децембра, контрола летења Скопског аеродрома, одобрила је полетање и лет на маршрути Скопски Петровец-Ларнака-Јереван. Током читавог лета, пратило их је лоше време (у ваздухопловној терминологији СМУ-сложени метео успови), али за искусну посаду, лоше време није представљало већи проблем јер су били обучени за летење у свим условима.

Међутим, приликом завршетка лета, на прилазу међународном аеродрому у Јеревану дошло је до ваздухопловне катастрофе. Грешка контроле летења, лоши временски услови, отказ ваздухоплова или грешка искусне посаде, до данас су остали тајна за све сведоке овог трагичног догађаја. На обали реке Камах у Јерменији, 33 минута после поноћи 12.децембра, авион Југословенског Ратног Ваздухопловства са седам чланова посаде, доживео је ваздухопловни удес. Била је то у Југословенском ратном Ваздухопловству, прва већа катастрофа транспортног авиона од средине 50-тих година и прва катастрофа војног ваздухоплова у иностранству. Највећа цена те катастрофе, били су животи наших седам колега ваздухопловаца. Велики губитак за све, али највише за њихове породице.

На летачком задатку 12.12.1988.године, погинули су:

-потпуковник-пилот Предраг Маринковић

-потпуковник-навигатор Милан Мичић

-мајор-пилот Владимир Ерчић

-мајор-пилот Миленко Симић

- заставник 1 класе механичар-летач Милисав Петровић

-заставник 1 класе механичар-летач Бориша Мосуровић

- заставник радио-телеграфиста Јован Зисов

У свеопштем хаосу у Јерменији, узрокованом земљотресом, цео Јерменски народ ипак је запамтио херојску жртву наших ваздухопловаца. Тај трагичан догађај, заувек је остао запамћен у историји Јерменије. Свих ових година, народ Јерменије стоји поклоњен према жртви наших ваздухопловаца.

Након трагедије, тела наших ваздухопловаца, стигла су 15. децембра у 14 часова на Батајнички аеродром. Аеродром којем су се толико пута враћали након извршених задатака. Дочекале су их стотине колега ваздухопловаца, пријатеља, чланова породица и све најодговорније старешине ЈНА и РВ и ПВО. Сахрањени су уз највише војне почасти у присуству породица, пријатеља, државног и војног врха, те дипломатског представника СССР-а.

Указом Президијума Врховног Совјета СССР, 27. јануара 1989. године, седмочлана посада авиона Ан-12 рег.бр 73312 YU-AID, за испољену храброст и самопожртвовање приликом извршавања племените мисије пружања помоћи у ликвидацији последица земљотреса у Јерменији, посмртно је одликована је Орденом „Пријатељство народа“. Указ је потписао тадашњи Председник Президијума Врховног Совјета СССР-а Михаил Горбачов.

На позив Владе и народа Јерменије, у Јеревану је од 11. до 14.децембра 1995.године, боравила група од 23 члана породица погинулих ваздухопловаца и званична делегација Савезног министарства за одбрану и РВ и ПВО. У Јереван су долетели авионом Ан-26 Југословенског РВ и ПВО, а повод је био откривање споменика нашим пилотима.

На седмогодишњицу од ваздухопловне трагедије, на месту удеса на обали реке Камах, подигнут је споменик „Сломљено крило“ као део Спомен-комплекса посвећеног страдалој посади и пријатељству два народа. Споменик је висок 12 метара, а само крило, као део споменика, дугачко је седам метара као симбол изгубљених седам живота. У основи споменика су мермерне плоче са именима наших ваздухопловаца, исписана на српском и јерменском језику. Са обе стране спомен-крила постављени су „Хач-кари“, камени споменици (Јерменски назив за крст у камену). На левом су исклесани ликови две мајке (српске и јерменске) које тугују за изгубљеним синовима.

Као знак нераскидиве везе Јерменског народа са српским народом, почетком деведесетих година, из Јерменије су послата два хачкара (Јерменски назив за крст у камену)

Један спомен хачкар постављен је 1993. године у Земунском парку, поред улаза у цркву Светог Архангела Гаврила. Традиционални јерменски споменик посвећен је погинулој посади Ан-12. Споменик је рад јерменског уметника Румена Налдбађана.

Други спомен хачкар постављен је 1995.године у центру Новог Сада на месту где се некад налазила Јерменска црква.

Ове године, на тридесетогодишњицу од велике ваздухопловне трагедије, породице погинулих ваздухопловаца и делегација МО ВС, посетиле су Спомен-комплекс „Сломљено крило“ у Јерменији.

Последњи поздрав од ваздухопловаца.

Саша ЈОВАНОВИЋ

САБОР ВАЗДУХОПЛОВАЦА у организацији фондације „Пилот Михаило Петровић“ и удружења пилота „Ма 2+“

Ваздухопловна фондација "Пилот Михаило Петровић" и Удружење надзвучних пилота "Ма 2+" организују Сабор ваздухопловаца.

Сабор ће бити прилика да се окупимо и дружимо у пријатном амбијенту СКЦ "Ћирилица".

Позвани сте сви-Добро дошли!

Понедељак, 17. децембар 2018. године у 19 сати, у просторијама СКЦ "Ћирилица", Скерлићева 12, Београд (Врачар, код Народне библиотеке).

Особа за контакт:

Бориша МАНДИЋ (065/2129-747)

30 година од завршетка школовања 40А класе СВШ РВ и ПВО [НАЈАВА]

Ове године се навршава три деценије од завршетка школовања 40А класе Средње војне школе Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране

Од 1988. године па до данас, припадници ове класе су вредно служили у јединицама и установама нашег вида у свим родовима и службама.

Поводом великог јубилеја ове генерације наших ваздухопловаца у Нишу ће 15. децембра 2018. године бити организовано окупљање класића.

Ниш, субота, 15. децембар 2018. године у 18 сати. Ресторан "Тодор", Борова 20 (насеље Чалије).

Добро дошли!

Уз Дан војних ветерана – ВОЈНИ ВЕТЕРАНИ РВ И ПВО

ПОВОДОМ ДАНА ВОЈНИХ ВЕТЕРАНА СРБИЈЕ 4. ДЕЦЕМБРА УДРУЖЕЊЕ ПЕНЗИОНИСАНИХ ВОЈНИХ ЛЕТАЧА УПУЋУЈЕ СРДАЧНЕ ЧЕСТИТИКЕ И ДОБРЕ ЖЕЉЕ СВИМ ВОЈНИМ ВЕТЕРАНИМА!

Уз Дан војних ветерана

ВОЈНИ ВЕТЕРАНИ РВ И ПВО

предлог за формирање јединствене организације

Уводне напомене

Могућност даљег рада и интегрисања различитих удружења пензионисаних припадника РВ и ПВО и формирања јединствене ветранске организације на нивоу Србије поставља се данас као ургентно питање.

У време када је УПВЛПС настало није било ни једне организације или удружења сличног карактера. Сматрамо да се данас плурализам интереса може остварити и унутар јединствене ваздухопловне асоцијације, коју је могуће  створити уколико постоји искрен однос, заинтересованост и концензус око мимимума заједничких интереса и циљева.

Још на конференцији УПВЛПС 2015. године иницирано је оснивање Удружења ветерана РВ и ПВО Србије, са скраћеним називом „Ветерани РВ и ПВО“, које би окупљало ветеране свих видова, родова, служби, јединица, установа, класа, удружења пензионисаних, ислужених припадника – ветерана РВ и ПВО. Могуће је такву организацију назвати и „Ветерански кор РВ и ПВО“. Та одлука још није реализована јер тражено мишљење и став МО-УТСВ, Команде РВ и ПВО и ваздухопловних организација и асоцијација није исказано. Без јасног става и стабилне подршке наведених институација такво удружење не може опстати нити успешно функционисати. Уз Дан ветерана Србије било би време да се приступи формирању ветеранске организације

Назив удружења

Пун назив: „УДРУЖЕЊЕ ВОЈНИХ ВЕТЕРАНА РАТНОГ ВАЗДУХОПЛОВСТВА И ПРОТИВВАЗДУХОПЛОВНЕ ОДБРАНЕ СРБИЈЕ“

Скраћени назив: „ВЕТЕРАНИ РВ и ПВО“

Мотив: Досадашња пракса и начин организовања војно-ветеранске популације РВ и ПВО, упркос добрим резултатима неких удружења (УПВЛПС, УП М2+, УП „Курјаци са Ушћа“) достигло је зенит те је неопходно установити и у дело провести нови начин организовања и унапредити деловање војних ветерана РВ и ПВО у правцу конституисања војноветеранског кора РВ и ПВО .

Континуитет: Негујући националне слободарске традиције, родољубље и патриотизам, част, достојанство и узвишеност војног позива (професије) наставити традиције удружења старих српских и југословенских ратника и бораца, као и српских ваздухопловаца из ослободилачких ратова 1912-1918. који су основали Српски аероклуб, Удружења резервних авијатичара Краљевине Југославије, авијатичара бораца НОР-а, и традиције УПВЛПС, УП “2+”, УП “Курјаци са ушћа” и других.

Идеја: да се оформи јединствена и свеобухватна oрганизација ваздухоплoвних ветерана није нова, постоји деценију и више, а била је актуелна када су се, а у вези активностима УПВЛПС, поједини припадници других родова РВ и ПВО осећали запостављеним у односу на летачку популацију; тада је било предлога, али није било снаге или воље, да се створи јединствена организација. У УПВЛПС по статуту могу бити учлањени сви припадници РВ и ПВО, па и људи ван вида, чланови породица и др.

УПВЛПС је 2010. иницирало акцију и заказало састанак ради стварања заједничке асоцијације, али одзива није било, ни од стране позваних удружења, нити од војних органа. Прослава 100 година РВ и ПВО је показала недостатак постојања такве организације, јер су се многи бивши припадници РВ и ПВО обраћали УПВЛПС као да је оно репрезент целе популације. Таквих захтева има и данас, УПВЛПС их не може испунити јер нема ресурсе за то. Постоје услови да се идеја реализује и да се сви бивши припадници РВ и ПВО уједине ради неговања традиција вида у целини, као и по другим питањима у вези са професијом ваздухопловних војних стручњака свих профила.

Циљ и карактер удружења

Циљ: Основати јединствено удружење војних ваздухопловних ветерана РВ и ПВО Србије, које ће обухватити ветеране свих родова и служби РВ и ПВО, осмислити програм рада и деловања и обезбедити основне кадровске и материјалне претпоставке.

Карактер удружења: социјално-хуманитарно; војноваздухопловно и професионално-струковно; традиционалистичко; нестраначко; патриотско; недобитно; засновано на слободном и добровољном опредељењу, равноправности, другарству, солидарности и међусобном помагању чланства.

Профил чланства:

- пензионисани (ислужени) и активни (професионални), припадници  команди, јединица и установа РВ и ПВО;

- припадници ратних јединица РВ и ПВО (резервни састав који је учествовао у рату или учествује на вежбама и другим активностима РВ и ПВО);

- цивилна (грађанска) лица запослена  (или која су била запослена) у РВ и ПВО са ратним распоредом у јединицама и установама РВ и ПВО;

- чланови породица погинулих и умрлих припадника РВ и ПВО и ваздухопловних војних ветерана  (живих и преминулих)

 Задаци удружења и садржаји рада

- рад са ислуженим припадницима РВ и ПВО са циљем очувања здравља, менталних и психофизичких способности у постпрофесионалном периоду;

- рад на санирању последица посттрауматског стреса (ПТС)  насталог услед општих и посебних карактеристика живота популације војних ветерана у професионаном периоду (летење, рад на стајанци, боравак и рад на терену, рад у кабинама радарских и система за ПВД, дежурства, прекоманде, логоровања, борбени и ратни задаци);

- решавање социјално-хуманитарних питања и проблеми  војних ветерана  и чланова породица, погинулих, мирнодопских и ратних војних инвалида;

- очување и развијање ваздухопловних традиција, подизање друштвеног угледа, брига и активности у вези са статусним питањима ваздухопловаца;

- брига и болесним колегама, помоћ породицама погинулих и умрлих колега;

- подстицање и развој сарадње, заједничких акција и подухвата; међусобно информисање, координација активности и подршка стваралаштву у разним областима; међусобно дружење, спортско-рекреативне и кутурно-забавне активности и манифестације;

- међународне активности и сарадња са сродним организацијама у региону и свету.

Организација удружења

Начела (принципи) деловања и организовања:

- заједнички интерес и циљ, јединство у акцијама и деловању;

- самосталност, слобода и добровољност, равноправност чланова;

- другарство, солидарност и помагање, међусобно уважавање, подршка и помоћ, солидарност и информисање;

- самосталност (аутономност) у организационом, нормативно-правном, кадровском и акционом погледу постојећих удружења;

- самостално финасије и материјално-финансијско пословање

- координација и сарадња са органима Команде и јединица РВ и ПВО и органима Министарства одбране и Војске Србије...

Оранизовање:

- територијално (по градовима: Београд, Ниш, Краљево, Кргаујевац, Нови Сад...); по родовима и службама; по јединицама и установама РВ и ПВО

- аd hoc;  периодични и акциони трајни: учлањивање (појединачно и колективно), придруживање, фузионисање...

Садржаји и облици деловања и рада:

Садржаји:

- сабор, састанци, смотре, конференције, трибине, предавања, историјски часови,

- комеморације, дани сећања, меморијали, изложбе,

- обележавање дана јединица и установа, годишњица класа,

- посете, излети путовања, спортски сусрети и тaкмичења,

- кутлурно-забавне активности: приредбе, концерти, изложбе, филмске представе, позоришне представе,

- стваралаштво и хобији: сликарство, литература, макетарски и моделарски клубови, ваздухопловне смотре и изложбе;

- аеро-клубови: моторних летача, једриличара, змајара, параглајдериста, падобранаца, балонера ,

- издавачка делатност: књиге, часописи, билтени, брошуре, проспекти, плакати, медијска активност: сајтови, елекронска издања билтена, брошура, књига, часописа ...

Облици: комисије; секције; клубови; савети; одбори, радне групе...

Спољна обележја:

- знак (амблем, грб), застава,

- ознака седишта (информативна табла),

- значка, ветеранска капа и блуза.

Овај позив је отворен за све добронамерне ваздухопловне ветеране са молбом да се са својим мишљењем, предлозима и сугестијама јаве на електронску адресу аутора.

Златомир Грујић

Промоција књиге „СРПСКО ВАЗДУХОПЛОВСТВО У БАЛКАНСКИМ РАТОВИМА 1912-1913.“ [НАЈАВА]

Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) у протеклих 26 година рада и деловања, између осталог, издало је и промовисало више десетина књига из историје РВ и ПВО, у просеку по једну годишње.

На том трагу смо и ове године, управо је из штампе изашла књига:

 „Српско ваздухопловство у балканским ратовима 1912-1913.“ Аутор је Мр Златомир Грујић, пуковник у пензији.

Промоција књиге „Српско ваздухопловство у балканским ратовима 1912-1913.“ одржаће се дана 15. новембра 2018. године са почетком у 11.00 часова у великој сали Дома ваздухопловства Земун.

 О књизи ће говорити:

- представник Команде РВ и ПВО,

- Војислав Стојановић, потпуковник у пензији, пилот,

- Мирјана Новаковић-Мунишевић, виши кустос Музеја ваздухопловства Београд,

- Дарко Младеновић, кустос и заменик директора Музеја ваздухопловства Београд,

- аутор.

Биће нам част и задовољство да Вас угостимо на промоцији... Добро дошли!

In Memoriam, Стеван Лукреција (1933-2018)

Преминуо је члан нашег Удружења Стеван Лукреција

Стеван је рођен 29. децембра 1933. године у Херцег Новом. Након мале матуре и завршена два разреда Средње пољопривредне школе, ступа у ШАОА. Током службовања завршио је више курсева, као и Школу за усавршавање органа безбедности.

Након завршетка ШАОА ступа на дужност пилота у гарнизону Пула. Службовао је и у Скопљу, Батајници и Нишу. Летео је на АЕРО-2, 213, УЈАК-9, ЈАК-9П, Ф-47Д, 522, те на хеликоптерима Ми-4 и Ми-8. Обављао је дужности пилота, начелника органа безбедности у 107. и 119. авијацијском пуку, а затим бива и Референт за безбедност у Команди 3. ВаК-а у Нишу. Пензионисан је 31. јула 1987. године у чину потпуковника авијације.

Током службе, више пута је одликован, похваљиван и награђиван. Живео је у Нишу.

Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) и овим путем породици и пријатељима Стевана Лукреције изражава најдубље саучешће.

110 година голубије поште у Српској војсци

Навршило се више од века, тачно стодесет година од како је у нас уведена голубија пошта. Прилика је да се нешто каже од томе догађају који је утемељио почетак организовања ваздухопловства у Српској војсци. Како је то ишло, где смо били у односу на свет, да ли смо пратили трендове и били у току, у то време савремених токова, ко су људи који су обавили тај историјски задатак.

Све је почело још крајем 1902. и почетком 1903. године, када се Коста Милетић вратио са школовања у Русији и међу пројектима које је одмах почео да ради, а у циљу увођења ваздухопловства у Српску војску, голубијој пошти дао веома важнo местo. То је био ембрион ваздухопловства у нас, прва конкретна ваздухопловна служба у Српској војсци. Коста Милетић је, несумњиво, њеном настанку и развоју дао највећи допринос, што се најбоље види са вековне дистанце од 110 година.

Питање голубије поште у српској војсци присутно је од првих сазнања да се голубови писмоноше успешно користе за одржавање везе, и иксустава о томе, која је преносила војна и друга штампа. То је период од осамдесетих година XIX века па до почетка XX века. Иначе, познато је да се голубови писмоноше (па и неке друге птице) користе за везу (пренос порука и поште) од најстаријих времена. Докази о употреби голубова у војне сврхе стари су око две хиљаде година, pо њима је Јулије Цезар у рату са Галима први користио те птице за преношење порука. Са развојем војне организације и модернизацијом војне технике, као и потребом за брзим преносом информација, многе војске европских држава уводе голубију пошту, као саставни део система веза и новонастајућих ваздухопловних формација.

Премијерна широка примена голубова писмоноша забележена је у француско-пруском рату 1870-71. године, када су таквим методом везе остварени изванредни резултати. Касније су, поред Француза и Немачка, Русија, Италија и друге државе формирале јединице (станице) голубије поште.

Крајем XIX века Француска је била водећа сила са разрађеном мрежом станица голубије поште и способношћу да задовољи потребе одржавање везе голубовима на дужи временски период. У француским војним круговима владало је живо интересовање за коришћење голубова писмоноша у војним активнoстима, посебно у извиђачким задацима. У Немачкој је питање увођења голубије поште постављено 1871. године, а 1874. године организована је мрежа станица голубије поште, које се формирају као мале, средње и велике. У Аустрији је 1875. године установљен војни голубарник у Коморану, а 1882. године и у Кракову, планирано је да се голубарници успоставе у свим пограничним тачкама царевине. У то време у Енглеској су војни голубарници успостављени само у неким прибрежним (граничним) местима, а за шире ангажовање рачунало се на цивилне голубове и голубарнике. У Италији је први велики голубарник установљен 1876. године у Анкони, а други 1879. године у Болоњи. У Шпанији је 1879. године установљен први војни голубарник у Гвадолору, а у то време поред централне станице голубије поште у Мадриду и пет помоћних (етапних) станица, било је још 18 станица у пограничним и прибрежним местима. У Португалији је постојала централна станица голубије поште у Лисабону и још 12 на разним пограничним тачкама. У Шведској је постојао један голубарник установљен 1886. године. У Данској нису постојали војни голубарици, али се у случају рата рачунало на ангажовање цивилних. У Белгији је у то доба постојао један војни голубарник у Анверсу, али су војне власти рачунале да се у случају потребе могу ангажовати голубови писмоноше из разних голубарских удружења.

Страна гледања на употребу голубова писмоноша и искуства у вези њиховог коришћења у пракси веома брзо су допирала до српске војске, па су се у војној и другој штампи појављивали чланци о томе.

За потребе голубије поште одабирали су се расни голубови летачи. Линије ваздушне поште се пројектује распоредом пара голубова на крајње тачке, тако да се сваки голуб враћа непогрешиво у свој матични голубарник. Голубови захваљујући „инстикту гнезда“ имају изванредан систем навигације.

Депеше које носе голубови, пишу се на танком папиру, умањене или микрофилмоване, и причвршћују за тело птице на више начина: лаки метални прстен око ноге; минијатурна курирска торбица око врата, или (код нас заговарано) смештај депеше у шупљи комад одсеченог гушчијег пера која се причвршћује на репна пера голуба писмоноше.

У јединицама, голубови су ношени у специјалним кавезима у које су голубови могли само да уђу, али не и да изађу (посебни отвор – вратанца - кликет).

Реализација идеје о увођењу голубије поште у Срску војску почела је после повртака Косте Милетића са школовања у Русији. Он је тамо у голубијој станици Ваздухопловног образовног центра Волково поље код Санкт Петербурга завршио обуку за рад са голубовима, формирање станица голубије поште, руковођење радом и примемну поште у пракси. По повратку у Србију он је поднео детаљне извештаје о свом боравку у Русији, посебно о оним стварима које су биле интересантне за примену у Српској војсци.

Као што је већ речено, Коста Милетић је одмах по повртаку са школовања урадио предлог за формирање Голубије поште. О том пројекту је вођена дискусија на седницама инжињеријских и других стручњака – официра у Генералштабу, а након тога је урађен предлог или пројекат правила голубије поште 1902-1903. године. Тај пројекат није пронађен и немамо увида у његов садржај, Шта је даље било не зна се али је активност на том плану мировала, а Коста Милетић је узалудно покушавао да нешто покрене.

На седницама Генералштабне комисије 1905. године одлучено је у оквиру целовитог „Програма наоружања наше војске инжињеријском спремом“ да се приступи устројству Голубије поште и да успостави једна централна станица. Међутим, све је остало на томе.

Тек за време анексионе кризе 1908. године, када је паробродској станици у Обреновцу заплењена корпа са 17 голубова писмоноша (из војних голубијих станица Петроварадин, Коморан и Пешта), које је носио аустријски шпијун, одједном се дигла узбуна и наређено је да се хитно приступи формирању голубије поште у Српској војсци.

Од министра војног ђенерала Степе Степановића, Коста Милетић је хитно добио задатак да прегледа заплењене голубове и да реферише о могућности да се исти голубови искористе за формирање српске голубије поште.

Коста Милетић је реферисао министру војном да постоје добри изгледи да се брзо оформи голубија пошта. Ђенерал Степа је одмах наредио капетану Милетићу да из архива извади документацију и да се хитно штампају „Правила голубије поште“ и да се одмах крене са реализацијом програма за изградњу објеката, набавку голубова и потребних средстава.

У октобру 1908. године одобрен је кредит за изграду станице голубије поште, па је Коста Милетић упућен у Ниш, где је Медошевцу почео изградњу објеката и формирање станице. Користио је заплењене аустријске голубове писмоноше, а за потребе рада на припремама и изградњи добио је потребан број војника и старешина.

Убрзо је Минстар војни генерал Степа Степановић издао наређење (ФЂ 9286, од 5. новембра 1908. године, Службени војни лист број 31 од 13. новембра 1908. године, страна 585), а на основу Уредбе о формацији целокупне војске од 15. фебруара 1902. године, да се: 1) Устроји у Нишу Станица III реда Голубије поште по прописаном саставу. 2) Станица ће стајати непосредно под командантом II инжињеријског батаљона. 3) Станица ће почети да дејствује 20. овог месеца.

Прва станица голубије поште III реда устројена је у Нишу, командир је био поручник Лазар Крстић, њега је обучио и увео у дужност капетан I класе Коста Милетић. Станица је почела са радом, изграђени су голубарници, почело је гајење и увежбавање голубова писмоноша, вршена је обука људства одређеног за рад у станици. Следеће, 1909. године, на Трупалском пољу у близини Ниша, подигнута је специјална зграда за потребе станице голубије поште. Следеће, 1910. године, почела је обука са младим голубовима, стационарно, јер није било покретних голубарника. Голубови из нишке станице су до јуна 1913. године, били извежбани за летење из правца Сукова, Ужица и Смедеревске Паланке. Са Суковске железничке станице, голубови су до Ниша стизали за један сат, а из Смедеревске Паланке и Ужица за два сата.

Друга станица голубије поште III реда основана је У Пироту, 1911. године, а први командир био је поручник Ђорђе Бошковић. Голубови из те станице су до јуна 1913. године увежбани за одржавање везе између штаба у Пироту са утврђењима у околини. Голубарник је био смештен у пиротској касарни.

Када је 24. децембра 1912. године формирана Ваздухопловна команда Српске војске у Нишу, у њен састав поред аеропланске ескадре, балонског одељења и водиничне централе ушла је и голубија пошта под командом потпоручника Драгољуба Марјановића.

Српска војска током балканских ратова није употребљавала голубију пошту, премда су голубови били спремни.

После Лазара Костића, на место команданта Прве (нишке) голубије станице, постављен је, 30. новембра 1913. године, потпоручник Велимир Цветковић, а њега је 29. маја 1915. године заменио потпоручник Драгољуб Марјановић.

Током Првог светског рата коришћена је голубија пошта, бар током 1914. године. Познато је да су јединице Дринског одреда из састава Ужичке војске користили голубове за слање обавештења у Врховну команду у Нишу.

Током повлачења преко Албаније у зиму 1915/16. године припадници станица голубије поште носили су са собом опрему и корпе са голубовима писмоношама. Они су успели да савладају бројна искушења и спасу драгоцене птице. Нишка и Пиротска голубија станица су се повукле са осталим српским јединицама на Крф.

Коришћење голубова писмоноша је било веома интензивно на Солунском фронту, нарочито су их користили савезнички обавештајци убачени на окупирану територију.

Након реорганизације српске војске и ваздухопловства на Солунском фронту у пролеће и лето 1916. године голубија пошта је интензивно коришћена у борбеним дејствима, а голубови су често били једина веза са поробљеном Отаџбином.

Златомир ГРУЈИЋ