Промоција књиге „СЕЋАЊЕ ЈЕДНОГ ВАЗДУХОПЛОВЦА“ [НАЈАВА]

Поштовани,
Имамо част да Вас позовемо на промоцију књиге Чедомира Милићевића „СЕЋАЊЕ ЈЕДНОГ ВАЗДУХОПЛОВЦА“, коју су приредили за штампу Катарина и Вељко Лековић из Крагујевца, наши дугогодишњи сарадници.
Књига је недавно изашла из штампе, и иако мала по обиму, има интересантан садржај.
Обухвата период развоја ваздухопловства Краљевине Југославије од тридесетих година XX века, Априлски рат 1941. године, ваздухопловство НОВЈ од 1944. године и послератни развој JРВ до 1955. године.
Књига је оригинални аутобиографски запис који су млади историчари припремили за штампу, без историографских корекција и интервенција. Због тога је књига интересантна и као сећање једног човекаваздухопловцапилота - и као сећање на једно време и људе у њему.
Чедомир Милићевић је завршио механичарску и пилотску школу пред Други светски рат и био је на служби у Првом ваздухопловном (бомбардерском) пуку у Новом Саду као пилот на авиону бомбардеру „Бристол-Бленхајм“.
Учестовао је у борбеним дејствима у Априлском рату 1941. године. По капитулацији враћа се у родни крај. У јесен 1944. године ступа у ваздухопловство ЈА и лети као пилот на јуришнику „Ил-2 Штурмовик“. Учествује у дејствима на Сремском фронту и у завршним операцијама за ослобођење земље.
После рата био је на служби у више јединица, а најдуже наставник у Пилотској школи.
Пензионисан је 1955. године. Оставио је сећања која су преточена у ову књигу.
Молимо Вас да својим присуством увеличате промоцију ове ваздухопловне књиге дана 19. фебруара 2020. године са почетком у 11.00 часова у Дому ваздухопловства у Земуну.
Добро дошли!
Срдачно Вас поздрављамо.

Традиционални скуп „Рајловчана“ – 75 година историје која траје

У понедељак, 3. фебруара 2020. године, навршава се 75 година од како је у Новом Саду на основу Наредбе пов. бр. 8. Врховног штаба Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије основана Ваздухопловна подофицирска школа (ВПШ) - претеча каснијег Школског центра РВ и ПВО (ШЦ РВ и ПВО) - "дома" свих "Рајловчана"...

Школа се након кратког "боравка" у Краљеву (где је из Новог Сада пребачена у лето 1945. године), током марта месеца 1946. године пребацује на аеродром Рајловац код Сарајева. 

Током наредних деценија, из ове "клице" настаје Школски центар РВ и ПВО који у свом саставу објединава Средњу војну школу РВ и ПВО (СВШ РВ И ПВО), Војну академију РВ и ПВО (ВА РВ и ПВО), Школу стручних радника РВ и ПВО (ШСР РВ и ПВО), те школу резервних официра (ШРО)...

ШЦ РВ и ПВО је деценијама био база за школовање ваздухопловно-техничког кадра нашег ваздухопловства. У кабинетима ових престижних школа у саставу ШЦ, стицали су знања хиљаде и хиљаде техничара, инжењера и пилота нашег РВ и ПВО.

Као и годинама унатраг, и ове, 2020-те ће бити организовано окупљање свих припадника некадашњег Школског центра.

Без разлике, позвани су сви. Некадашњи питомци и ђаци школа и академија, професори, наставници и васпитачи; војници, подофицири, официри и цивилна лица... Из Школског центра, ваздухопловне базе, СВШ, ВШСР, Војне академије, Завода "Орао",...

Једном речју, добродошли су сви "Рајловчани" који су један део свог професионалног живота и/или школовања провели на том војном аеродрому наше некадашње војске.

Свечани скуп је заказан у понедељак, 3. фебруара 2020. године у 12 сати у Ресторану Дома ваздухопловства у Земуну, Штросмајерова 3.

Добро дошли!!!

Обележeн Дан Прве српске ескадриле – У СЛАВУ ВАЗДУХОПЛОВНИХ ХЕРОЈА

Настављајући рад на неговању ваздухопловних традиција делегације Команде РВ и ПВО, УПВЛПС и Удружења пилота „Курјаци са Ушћа“ изашле су 17. јануара 2020. године пред вечну кућу мајора Бранка Вукосављевића првог командира легендарне Прве српске ескадриле, одале му почаст и положиле цвеће. Потом су на историјском часу о славној ескадрили и њеном командиру говорили потпуковник Драган Мрдак и Златомир  Грујић, пуковник у пензији.

Традиције Прве српске ескадриле наставља и негује 252. школско-тренажнa авијацијскa ескадрилa 204. вбр, која је и ове године организовала 16. јануара помен пилотима у цркви Ружица, а потом и свечано обележила свој дан.

Пре 102 године, 17. јануара 1918. године на Солунском фронту је формирана Прва српска ескадрила, а њен први командир био је капетан прве класе Бранко Вукосављевић.

Ова јединица настала је из српско-француске ескадриле "АР 521", која је тада била у Вертекопу. Назив „прва српска“ добила је јер је попуњена искључиво српским летачким и ваздухопловнотехничким кадром. Касније, у мају месецу, формирана је и Друга српска ескадрила на аеродрому Вербена. У припремама за пробој Солунског фронта, августа 1918. године, Прва и Друга српска ескадрила груписане су у једну формацију од 40 авиона, која се помиње и као Српска ескадра.

Обележавајући овај велики датум из српске ваздухопловне историје изашли смо 17. јануара 2020. године у 11.00 часова пред споменик мајору Бранку Вукосављевићу на Новом гробљу у Београду, положили цвеће и евоцирали сећање на њега и славну прву српску ескадрилу.

Овогодишње манифестације, као и оне претходиних година, посвећене Првој српској ескадирли носе у себи велику симболику и снажну поруку – да тај велики датум никада не заборавимо, да се храбрих српских пилота стасалих у огњу Великог рата са поносом  сећамо и да славне традиције нашег РВ и ПВО негујемо и оплемењујемо из генерације у генерацију.

Златомир Грујић

Сећање на Еду – Едварда Русјана (1886-1911)

На почетку сваке године, Божићни празници по јулијанском календару су прилика за подсећање на једног пионира ваздухопловства, Словенца пореклом, који је свој живот уградио у темеље развоја авијације на нашим просторима и свој млади живот окончао под зидинама древне београдске тврђаве... Едварда Еде Русјана (1886-1911)

Као и низ година унатраг, и ове 2020-те, чланови Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) су испунили своју дужност на неговању ваздухопловних традиција и посетили његову вечну кућу на београдском Новом Гробљу.

Поред делегације УПВЛПС, овом догађају - обележавању годишњице трагичне смрти "Југословенског Икара" и прве ваздухопловне жртве на Балкану, присуствовале су и делегације Ваздухопловног савеза Србије, Удружења ваздухопловаца Војводине, те Удружења жена летача Србије.

Из Русјанове домовине, ове годинe у највећем броју до сада, њих преко 80, скупу су присуствовали представници локалне самоуправе града Нова Горица (жупан Клемен Миклавич и поджупан Симон Рошич) и Удружења љубитеља ваздухопловства из Брежица које носи Русјаново име, предвођени Председником г. Ернестом Ферком.

Такође, догађај су својим присустввом увеличали и чланови Удружења војних пилота Словеније, Удружења жена пилота те земље, те испред амбасаде Републике Словеније у Београду, конзул Примож Крижај и војни аташе, пуковник Душан Тош.

Након полагања венаца на Едвардов гроб, представник сваке од делегација се обратио окупљеним поштоваоцима ваздухопловства, а посебно су била дирљива обраћања  словеначког конзула и жупана Нове Горице који су између осталог истакли да име и дело Едварда Русјана спаја како авијатичаре наших двеју држава, тако и наше народе у целини.

Након помена на Новом Гробљу, присутни су посетили и место пада Русјанове летелице испод зидина калемегданске тврђаве.

Да се подсетимо...

Након неколико израђених летелица и обављених летова у родној Словенији, браћа Русјан, Едвард и Јожеф, помогнути капиталом угледног загребачког Србина Михаила Мерћепа током новембра и децембра 1910. године, успешно обављају летове и пред загребачком публиком у Чрномерецу. Следећа станица је била Србија...

Мерћеп и браћа Русјан су у циљу комерцијализације серијске производње авиона, планирали и летове у Београду за Божић, а након тога су имали у плану да лете и у Бугарској.

Познато је да је авион допремљен у отвореном железничком вагону неколико дана пред Божић. Министарство војно Краљевине Србије и Град Београд су били задужени за организацију. Краљ Петар је лично примио Мерћепа и Русјана на аудијенцију. Припреме су започеле и текле су у радосном, божићном расположењу које је тих дана владало у Београду. Програм, који је првобитно био најављен за Бањицу, због великог  броја очекиваног народа, премештен је на Калемегдан. Дневни листови су уредно обавештавали јавност о припремама и о заказаном летењу, које је било предвиђено за сва три празнична дана.

Али кошава која је тих дана јако дувала у Београду, омела је планове за летење на сам Божић и на други дан. Ипак Русјан се одлучује да на трећи дан празника полети, иако су удари кошаве били ризични за извођење лета. Остала је у новинама изјава Русјанова у којој је рекао: „Ако у Србији погинем, не жалим, јер сам погинуо у својој земљи!“

Нестрпљиви грађани и званице су у огромном броју како на тврђави, тако и испод ње уз овације пропратили почетак летења. Полетање и пењање на висину од око 100 метара су били успешни. Лет се одвијао изнад десне обале Саве и над самом тврђавом. Могло се видети да се пилот у лаком авиону бори са јаком кошавом. У току спуштања из правца запада код ушћа Саве у Дунав, пред само слетање, авион је од турбулентног удара кошаве дословно преломљен и са пилотом заједно пао на железнички насип. Када су неки од окупљених пришли, Едвард је још увек давао знаке живота, али су повреде биле фаталне, тако да је здравствена екипа која је стигла на место несреће након неколико минута, могла да констатује само смрт.

Русјанова погибија је била и 34 пилотска жртва од Лилијентала, а Едвард је у својој 25 години постао "југословенски Икар" и прва жртва ваздухопловства на просторима Балкана. Данима су место удеса посећивали грађани Београда и сакупљали остатке летелице, од којих се део налази и данас у Музеју ваздухопловства. Едвардова погибија је на тренутак зауставила даље планове у производњи „Мерћеп-Русјан“, али је у тим временима, у предвечерје Првог рата, у великој мери пробуђен патриотски осећај братских народа на Балкану.

Београд и Србија су свим срцем одали поштовање храбром пилоту. Такву сахрану, Београд до тада није видео. У процесији, која је од Врачара, кроз центар града преко Теразија ишла до Новог Гробља где је Едвард сахрањен (парцела 15, гробно место 343) кретало се неколико стотина официра, државни и црквени великодостојници, пријатељи и родбина његова која је пристигла из Словеније, ученици београдске Богословије и 14000 грађана...

Ако знамо да је Београд тада бројао 80000 становника, ова бројка добија још више на значају. Опроштајне говоре су након телеграма саучешћа ЊВ Краља, одржали др Зупанчић, представник Горичких Словенаца и Бранислав Нушић, који је на Теразијама одржао следећи говор: “Пусти су и мрачни облаци надкрилили нашу домовину, а ти си мој соколе срцем желео улетети у те облаке. Крвави су зидови нашег Београда града, а ти си јуначе мој желео их оросити својом крвљу. Хтео си да у море крви проливене за слободу, пролијеш и своју за културу...“

Одмах након сахране на иницијативу Краља Петра је формиран одбор и посебан фонд за изградњу споменика Едварду Русјану и краљ је одмах приложио 500 златних динара.

Едвард Русјан, његово име и дело, остаће трајан пример и залог везе између словеначког и српског народа.

Нека му је вечна слава и хвала!

Петер Жигон/Фрањо Фабијанец/Милан Ракић

фото: Павле Кљајић, УПВЛПС,

као и:

http://www.edvard-rusjan.it/rusing.html

Veleposlaništvo Slovenije v Beogradu

Slovenski letalski portal

www.delo.si

   

Срећни Празници!

Пролази још једна година нашег рада и битисања. Нашим заједничким деловањем успели смо да у протеклих 27 година афирмишемо наше Удружење и да оно постане достојан репрезент ваздухопловног војноветеранског кора.

Желимо да се у том правцу крећемо и убудуће. Бићемо успешни само ако и даље будемо сложни и јединствени, ако се међусобно ценимо и поштујемо као и до сада. Наша љубав према ваздухопловству и авијатичарска солидарност су залог да ћемо на том путу успети.

Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) вам честита новогодишње и божићне празнике уз жељу за добрим здрављем, срећом и сваким добром.

Ж И В Е Л И !

Уз 107. годишњицу РВ и ПВО – РАЂАЊЕ СРПСКОГ ВАЗДУХОПЛОВСТВА

Сто седми рођендан нашег војног ваздухопловства обележава се 24. децембра. Са поносом се сећамо славне ваздухопловне историје, са радошћу памтимо ове године, а са реалном надом гледамо на будућност наших ваздухопловних и снага за провиваздухопловну одбрану. У свему томе кључно  место и улогу имају људи који су донели ваздухопловне идеје у Србију и упорном борбом и залагањем их спровели у живот. На првом месту то је пуковник Коста Милетић први српски ваздухопловац, пилот балона и први командант ваздухопловства.

ВАЗДУХОПЛОВНИ ПОЧЕЦИ

Припреме за формирање војног ваздухоплoвства у Србији почеле су фактички, оног дана када је у закон у војсци Краљевине Србије, односно у то доба Уредбу, другог августа 1893. године уграђен став: „По могућству образоваће се у свакој дивизији још и ваздухопловска и велосипедска одељења из кадрова, који ће се још у миру тим службама обучавати“.

Тај став у члану 23, четврто питање, има историјски значај и полазна је тачка ваздухопловне доктрине и стратегије у Србији. Изражава опредељење Краљевине Србије да у своју војску угради јединице опремљене новим војним средством – ваздухопловом, које је у то доба улазило у наоружање многих држава, углавном светских сила. Тиме је фактички почела изградња новог рода војске, потом и вида, која је текла постепено и увек ишла узлазном линијом, без обзира на периоде стагнација који су се повремено дешавали али су брзо савлађивани и превазилажени.

На размеђу XIX и XX века текле су припреме за формирање војног ваздухопловства у Краљевини Србији, а конкретизоване су оног момента када је министар војни расписао конкурс за школовање официра за „ваздухопловну струку“ у Русији 1900. године. Вероватно се и раније размишљало о томе како и шта радити, али тај датум 24. децембра 1900. године је једна од полазних тачки - објављен је конкурс за школовање ваздухопловних кадрова. Међу више кандидата одабран је поручник Коста Милетић, који се потом школовао у елитној ваздухопловој школи Руске империје две године.

Следећи корак је, свакако, повратак Косте Милетића из Русије, крајем 1902. године, када је он, пун елана и знања које је стекао током школовања, израдио више пројеката о увођењу ваздухопловства у Српску војску. Ти пројекти се нису одмах могли реализовати. У том припремном периоду ваздухопловство - „ваздухопловна струка“ први пут се појављује у закону о војсци из 1904. године. Планом модернизације Српске војске, из фебруара 1905. године предвиђено је формирање ваздухопловних јединица. У књизи Ратна служба 1911. године, дат је опис голубије поште и аероплана, а исте године из штампе је изашла књига “Ваздухопловство и војнички поглед на његову примену”.

Развој ваздухопловне војне теорије у Србији текао је постепено, са продором идеја и новости о томе. Војна мисао у Србији пратила је развој ваздухопловства у свету.

ШКОЛОВАЊЕ ПИЛОТА

Први корак ка образовању ваздухопловног кадра у Србији појавио се у пролеће  6. маја 1911. године, када је српски Министар војни расписао конкурс за школовање питомаца у иностранству. Између осталих, тражио се један нижи официр за ваздухопловну школу, односно за авијатичарство. Одабран је пешадијски поручник Ђорђе Благојевић, али он никада није кренуо на пут.

Министарство војно је расписало 21. фебруара 1912. године нови конкурс за официра и подофицира ради изучавање пилотаже у француским приватним школама. У Службеном војном листу број 4 од 21. фебруара 1912. године објављен је следећи текст:

“На основу решења господина министра војног од 9. фебруара ове године Пов. И ФБр.83 послаће се у Француску за изучавање авијатике и руковање аеропланима известан број офицриа и подофицира, који ће тамо провести извесно време као државни питомци на практичном курсу.

Који од официра и подофицира жели да се пошаље као државни питомац за напред наведени циљ, поднеће редовним путем писмену пријаву до 10. марта текуће године, са изјавом да пристаје на све услове које буде ставило министарство војно.

Кандидати треба да су потпуно здрави, снажни и штрапацима издржљиви, да имају добар вид, да су неожењени за сада, да нису млађи од 25 ни старији од 35 година, да су по мало механичари или спортисти као нпр. у руковању аутомобилима и мотоциклима и да  знају или бар разумеју француски језик.

Пријаве дотичних послаће претпостављене старешине са својим мишљењем о општој посебној способности за спортске послове или наклоности за исте и о владању и трезвенпсти; имајући у виду мане кандидата које дотична служба не трпи за поуздано обављање исте.

Пријављени кандидати подврћиће се у својим месним командама лекарском пргледу ради уверења о њиховом здрављу и добром виду.

Из канцеларије инжињеријско-техничког комитета министарства војног Пов. ИФБр 83, у Београду.”

На конкурс се пријавио 171 кандидат и после три лекарска прегледа и строгог стручног испита, у Прву класу српских војних авијатичара изабрано је шест кандидата.

За пилоте авиона по конкурсу Министарства војног од 21. фебруара 1912. године одабрана су три официра и три подофицира, поручници Милош Илић и Јован Југовић, потпоручник Живојин Станковић, наредник Михаило Петровић и поднаредници Миодраг Томић и Војислав Новичић.

Обука је почела маја месеца 1912. године у градићу Етамп код Париза, у пилотским школама "Фарман" и „Блерио“. Испити су полагани појединачно или у мањим групама, а кандидат се пријављивао када би се осетио способним и када би се инструктор с тим сложио. По положеном испиту кандидат је добијао диплому цивилног интернационалног пилота. Српски пилоти-питомци су положили пилотске испите у периоду август - септембар 1912. године и добили су дипломе.

Наредник Михаило Петровић први је од српских питомаца положио испит 23. јула 1912. године пред комисијом француског аеро-клуба и добио диплому Међународне ваздухопловне федерације ФАИ број 979 и тако постао први дипломирани српски пилот.

Српски пилоти су поред диплома добили и француски пилотски знак. Тај знак су носили са поносом, тако на фотографијама Миодрага Томића до 1914. године видомо тај знак, а може се видети и код других пилота који су школовање завршили у Француској (прва, друга, трећа и четрта класа пилота).

КУПОВИНА АВИОНА

Куповину авиона за српску војску обављена је у јесен 1912. године од стране комисије формриане од свршених српских пилота. Октобра 1912. године, по отпочињању Првог балканског рата, заплењна су два турска авиона. У Француској је купљено осам авиона, а два су добијена као из Русије. Тако је крајем 1912. године Србија имала 12 авиона.

За пилоте који су завршили школу "Морис Фарман" купљена су три биплана (двокрилца, двоседа) Анри Фарман 20 (Henry Farman HF 20), а за пилоте из школе Блерио, три моноплана (једнокрилца) Блерио и то један једносед (моноплас) Блерио XI (Blériot XIMilitaire) и два двоседа (бипласа или тандема) Блерио XI (Blériot XI-2 Artillerie). Уз авионе, купљене су бусоле, часовници, резервни делови, барометри, већа количина алата и прибора за одржавање авиона и, што је нарочито значајно, три фотографска апарата, са којим су пре куповине, извршене пробе фотографисања са хиљаду метара висине.

Упоредо са школовањем пилота и набавком авиона почеле су и припреме за изградњу ваздухопловне инфраструктуре, у првом реду аеродрома и објеката за смештај људства, ваздухоплова и технике.

Први српски аеродром  уређен је на Трупалском пољу, недалеко од железничке станице Топоница код Ниша. Ту су постављени хангари и остале неопходне инсталације, колико су то могућности дозвољавале. Упркос зими и снежним падавинама српски пилоти су у јануару 1913. године почели са летачком обуком.

Подигнуто је шест пољских платнених хангара-шатора система Бесоно (Bessonauh) и образован мали парк попуњен са људством које је одређено из разних команди нишког гарнизона. Није било ни радионице, ни резервног материјала за оправку аероплана и мотора, а број стручних механичара је био апсолутно недовољан.

ФОРМИРАЊЕ ВАЗДУХОПЛОВНЕ КОМАНДЕ

Наредбом или решењем начелника Штаба Врховне команде војводе Радомира Путника 24. децембра 1912. године, формирана је Ваздухопловна команда - прва ваздухопловна јединица Српске војске, са седиштем у Нишу.

О томе је у књизи Српска авијатика, записано: „Тих дана коначно су створени сви потребни услови за формирање прве ваздухопловне јединице Српске војске, па је министар војни, војвода Радомир Путник, 24. децембра донео решење којим се установљава „Ваздухопловна команда“.

У њен састав ушли су Аеропланско одељење, Балонско одељење, Водонична централа и Голубија пошта. Због значаја који је придаван Ваздухопловној команди, она је непосредно потчињена Штабу Врховне команде, а за њеног првог команданта, постављен је мајор Коста Милетић. Увидом у службена документа види се да војвода Путник није био министар војни већ начелник Штаба Врховне команде. Министар војни био је пуковник Радомир Бојовић.

Документ о оснивању ваздухопловне команде није пронађен и није забележен у „Операцијском деловоднику“ протокола Врховне команде. Међутим, добро информисани дневни лист „Политика“, који је у то време скоро свакодневно објављивао вести о нашем ваздухопловству, у броју од 12. децембра 1912. године (по старом календару), односно 25. децембра по новом, објавио је вест да је у Нишу формирана Ваздухопловна команда). Лист „Вечерње Новости“ од 13/26. децембра 1912. године допуниио је вест податком да је војвода Путник потписао акт о формирању Ваздухопловне команде. У јануару 1913. године располаже се са више докумената о функционисању прве ваздухопловне јединице.

У литертури налазимо податак да је решење потписао министар војни војвода Радомир Путник, међутим у то време министар војни био је пуковник Радомир Бојовић, а војвода Путник је био начелник Штаба Врховне команде Српске војске. Српска влада, па и Врховна команда биле су у Нишу.

За комаданта је постављен мајор Коста Милетић. У недавно објављеној књизи „Српски аеронаут пуковник Коста Милетић“ детаљно су описани животни пут првог српског ваздухопловца и прве године српског ваздухопловства.

Ваздухопловна команда је имала: Аеропланску ескадру; Балонску чету; Водоничну централу и Голубију пошту.

Аеропланска ескадра је била смештена на Трупалском пољу код Ниша, а њен командир је био поручник Јован Југовић, који је 14. јануара 1913. године постављен за командира Балонске чете, а на његово место постављен је поручник Милош Илић. У ескадрили су поред пилота били и авиомеханичари и то: Француз Корније,  Американац Пирс, и два Србина - Тодор Зелић из Београда и Милоја Милекића из Ужица. Аеропланска ескадра је располагала 1. јануара 1913. године, са 11 авиона: три Блериоа, три Анри Фармана, два Депердисена, два РЕП-а и један Дукс (још један авион Хенри Фарман VII пристигао је касније).

Балонска чета је у првом периоду била непосредно потчињена команданту Ваздухопловне команде, а од 14. јануара њен командир је био поручник Јован Југовић. Касније, после Другог балканског рата, Балонска чета је добила нови назив: Прво балонско одељење првог позива народне војске. Чета је располагала са везаним балоном типа „Драке“ система Парсевал-Зигсфелд и једним слободним сферним балоном.

Водонична централа била је у Медошевцу, завршена је у јуну 1913. године, а њен командир је био поручник Марко Марковић – Марколеско.

Голубија пошта је такође била у Медошевцу, а њен командир је био потпоручник Драгољуб Марјановић.

Под насловом „Авијатичарска команда“ објављен је текст: „У Нишу је образована авијатичарска команда, под чијом ће управом бити наше авијатичарско одељење. Наши авијатичари ускоро ће приредити, заједно са авијатичарима добровољцима, једно летење од Ниша до Скопља.“ Политика, 12. децембра 1912. године, страна 3.

Из Првог светског рата српско ваздухопловство је изало са више од стотину летача, преко 40 авиона.

Постало је основа изградње и развоја југословенског ваздухопловства наредних 88 година, да би 2006. године враћено под заставу Србије. Верно изворним традицијама слави 24. децембар као свој рођендан, када је стасало међу првих петнест у државама света и првих пет коришћених у ратовима.

Свим припадницима РВ и ПВО Републике Србије и свим српским ваздухопловцима срећан 24. децембар Дан вида!

Златомир Грујић

Илустрације:

1) Уредба из 1893. године (плакат)

2) Први српски пилоти

3) Први српски авиони

4) Шема ваздухопловне команде 1912. године

5) Мајор Коста Милетић

6) Инжињеријска касарна у Нишу

7) Први пилотски знак

 

Краљевачки „Тигрови“ популаришу ваздухопловство код средњошколаца

Управни одбор Удружења пилота "ТИГРОВИ", почетком септембра месеца 2019. године, осмислило је пројекат под називом '"ПОПУЛАРИЗАЦИЈА ВАЗДУХОПЛОВСТВА КОД ОМЛАДИНЕ СРЕДЊОШКОЛСКОГ УЗРАСТА'', израдило пројектну документацију и конкурисало код Министарства одбране Републике Србије за доделу средстава за финансирање пројеката удружења од значаја за одбрану у 2019. години.

Стручна комисија Министарства одбране је прегледала све пристигле пројекте на јавном конкурсу, рангирала их у складу са правилницима и дала предлог за доделу финансијских средстава за реализацију овог пројекта.

На спортском аеродрому у Краљеву реализована је завршна фаза пројекта, који је Удружење пилота “ТИГРОВИ” из Краљева спровело уз помоћ Министарства одбране Републике Србије које је обезбедило финансијска средства.

Награђени ученици из Врњачке Бање, Краљева, Кнића и Чачка, као најбољи на квизу знања у својим школама, уживали су у панорамским летовима изнад Краљева. У реализацији ових летова помогли су чланови Аеро клуба “Михаило Петровић” из Краљева.

Замисао пројекта је била да се, током октобра, новембра и децембра 2019. године, у девет градова одабере по једна средња школа у којој ће се организовати "Ваздухопловна учионица", поделити едукативни штампани материјал, извршити анкете о успешности пројекта, организовати квиз знања, а за најбоље на квизу организовати наградни летови у сарадњи са Аеро клубом “Михаило Петровић” из Краљева и Аеро клубом Трстеник.

Циљ овог пројекта је био да се ученицима четврог разреда средње школе пренесу основна сазнања о војном ваздухопловсту, приближи војни пилотски позив и на тај начин пробуди заинтересованост и постигне већи број кандидата који ће конкурисати за студирање на Војној академији, на студијском програму Војно ваздухопловство.

"Ваздухопловне учионице" су реализоване у: Машинско-саобраћајној школи у Чачку, Гимназији “Свети Сава” у Пожеги, Гимназији “Таковски устанак” у Горњем Милановцу, Гимназији “Вук Караџић” у Трстенику, Трговинско-економској школи у Крушевцу, Средњој школи “Свети Трифун” у Александровцу, Машинско техничкој школи “14. Октобар” у Краљеву, Средњој школи у Книћу и Гимназији у Врњачкој Бањи.

Квиз знања реализован је на летелишту у Прељини (за ученике из Чачка), спортском аеродрому у Трстенику (за ученике из Трстеника), спортском аеродрому у Краљеву (за ученике из Кнића, Краљева и Врњачке Бање); и у школама за ученике из Пожеге, Горњег Милановца, Крушевца и Александровца.

Наградни летови за најбоље учеснике квиза знања су реализовани на спортском аеродрому у Краљеву (за ученике из Чачка, Пожеге, Горњег Милановца, Краљева, Кнића и Врњачке Бање) у сарадњи са Аеро клубом “Михаило Петровић” из Краљева, те на спортском аеродрому у Трстенику (за ученике из Трстеника, Крушевца и Александровца) у сарадњи са Аеро клубом Трстеник.

Удружење пилота “ТИГРОВИ” је за потребе реализације пројекта публиковало брошуру Војно ваздухопловство која се може слободно преузети на интернет страници удружења. Велики допринос у одабиру и припреми текстова, на тему војно ваздухопловство на нашим просторима, који су коришћени у брошури дали су запослени Музеја ваздухопловства: Мирјана Новаковић Мунишевић, виши кустос, Игор Марјановић, виши кустос, Дарко Младеновић, кустос, Бојан Вићентић, кустос, Иван Вујић, кустос, Небојша Исаиловић, кустос и Огњен Ћалић, архивиста.

   

Обележавање 75-е годишњице од формирања 112./117. ловачког авијацијског пука

У суботу, 14. децембра 2019. године је у ресторану Дома ваздухопловства у Земуну одржана свечаност поводом 75 година од оснивања, по многима најславније јединице ЈРВ у епохи СФРЈ - 117. ловачког авијацијског пука.

Тачно пре 75. година, 15. децембра 1944. године је попуном совјетског 168. гардијског ловачког пука нашим људством формиран 112. ловачки пук за чијег је првог команданта именован Сава Пољанец.

Та јединица је током Резолуције ИБ, од 1. септембра 1948. године преименована у 117. ловачки пук (први командант Никола Лекић).

Кроз историју нашег РВ и ПВО, ова јединица се неминовно везује за град Бихаћ и аеродром крај њега где је базирала до почетка ратних сукоба у СФРЈ.

Организациони одбор за неговање традиција 112./117. лап-а, 352. иае, 200. вб - аеродрома Бихаћ одржао је састанак 27. новембра 2019. године у вези обележавања 75. годишњице формирања јединице.

На састанку је одлучено да се дружење одржи 14. децембра 2019. године у ресторану Дома ваздухопловства са почетком у 12:00 часова.

Позиву су се одазвали припадници и поштоваоци јединице из Словеније, Републике Српске, Северне Македоније, Холандије и Србије. Присуствовало је 107 особа.

Славље су увличале три девојке, наследнице бившег припадника 117.лап-а које су отпевале неколико изворних песама којима су додатно расположиле присутне.

Присутнима се обратио и командант пука (1985-1987), пуковник у пензији Богдан Миховиловић, који је након поздрава присутнима рекао и следеће:

"Чињеница је да је 112., а касније 117. пук формиран 15. децембра 1944. године и кроз 24 године базирајући на више аеродрома напослетку запосео аеродром Бихаћ. Тамо уз Жељавву и у планини Пљешевици, постојао је 24 године, а онда је расформиран. Прошло је 27 година како та јединица више не постоји, а њен састав још увек доказује да избор те јединице за најбољу видовску јединицу уопште није био случајан. Другарство и пријатељство стварано у сложеним условима, задржано је и даље се негује и одржава. Уочљива је ипак једна разлика; некада је јединицу красила младост просека 30 година, а данас тај просек износи 57 година..."

Чланови Организационог одбора за очување традиција 112./117.ловачког авијацијског пука и сви који су присусуствовали свечаности, изражавају радост и задовољство због успешно одржаног дружења поводом 75-е годишњице формирања 112./117.лап-а.

Заказано је дружење и за следећу годину, а тачан датум одредиће се накнадно.

Р. Л./М.Р.