Обавештење за чланове УПВЛПС

Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) у складу са одлуком државних органа због ситуације са коронавирусом до даљњег престаје са састанцима и окупљањима свог чланства.

Све планиране активности за наредни период се одлажу. Апелујемо на наше чланове и пријатеље Удружења да се понашају у складу са препорукама надлежних.

In memоriam БРАНКО ГУЛАН, ПУКОВНИК АВИЈАЦИЈЕ – ПИЛОТ

После дугогодишње болести преминуо је 26. фебруара 2020. године у Београду наш друг, пријатељ и колега Бранко Гулан, пилот, пуковник авијације у пензији.

Бранко је рoђeн  25. марта 1931. године у селу Тргови на Банији.  У родном месту завршио је основну школу. Четири разреда гимназије завршио је у Првој партизанској гимназији у Ријеци, Класнићу, Санта Цесарци (Италија) и Сплиту од 1943. до 1945. године. Гимназијско школовање наставио је у Глини, Костајници и Вуковару. Из VII разреда гимназије почетком 1948. године конкурише и бива примљен у 5. класу Ваздухопловног војног училишта (ВВУ) у Панчеву 1948. године.

Школовање у ВВУ завршио је крајем 1950. године у Мостару када је произведен у чин потпоручника авијације и добио летачко звање пилота.

Током активне војне службе у ЈНА завршио је Војнополитичку школу ЈНА и Командно-штабну академију РВ и ПВО као први у рангу.

По престанку летачке службе из здравствених разлога определио се за дужности на којима је могао најдиректније допринети одбрани тековина НОР-а. Обављао је партијско-политичке дужности – помоћник за МПВ и секретар комитета СКЈ од пука до корпуса. Био је први послератни официр члан опуномоћства ЦК СКЈ у војсци. Све дужности обављао је са највишим оценама.

У пензију је отишао 1. јануара 1991. године у чину пуковника.

Живео је у Мостару, Бања Луци, Загребу, Погорици, Нишу и Београду.

За заслуге током службе у јединицама и установама ЈНА и РВ и ПВО одликован је са осам ордена и пет медаља. Међу ордењем нејвише је поносан на Орден Народне армије са златном звездом и ловоровим венцем, Братства и јединства са сребрним венцем и орден са Црвеном заставом рада.

Током гимназијског школовања и у ВВУ био је активан у омладинској организацији и почиње да пише у омладинским и другим часописима.

Активно се бавио писањем и објавио је преко стотину наслова у армијској штампи, дневним листовима и часописима. Писао је студије, чланке, есеје, репортаже и мемоарске прилоге. Запажени су његови радови у „Крилима Армије“, „Војсци“, „Гласнику РВ и ПВО“, „Војноисторијском гласнику“, „Војнополитичком информатору“, „Војом ветерану“, „Политици“, Илустрованој политици“ и другим. Посебно је истраживао историју југословенске авијације у току Другог светског рата и у послерататном периоду.

Круну његовог историографског рада представља монографија Пете класе ВВУ под насловом „Пилоти генерације пет“ једно од најбољих дела из те области. На тој  књизи радио је од 1999. до 2003. године.

Веран својој генерацији био ја најактивнији на окупљањима припадника Пете класе поводом јубилеја и у другим приликама.

Један је од оснивача, најактивнијих чланова и председника УПВЛПС. Био је активан члана СУБНОР-а и УВПС.

Бранко има многобројну породицу која је била уз њега до последњег даха – супругу Јованку, која га је верно пратила и децу подизала, у браку преко 60 година; ћерку Анђелију, сина Душка, унуке, праунуке, сестре од ујака и њихову децу. Уживао је високи углед и поверење познаника, пријатеља, сарадника и другова.

Током свог благородног живота и плодног професионалног и друштвеног пута друг Бранко није никада мењао своја идејна и политичка опредељења. Од фебруара 1942. године, када је са непуних 12 година на своју пионирску капу ставио црвену звезду петокраку остао је привржен и до краја одан идеји правде, слободе и друштвеног напретка. Те ратне године Бранко је постао курир свог месног Народоослободилачког одбора села Тргови. Тако је он један од најмлађих чланова СУБНОР-а, што показује чланска карта СУБНОР-а, коју је потписао тадашњи секретар Александар Ранковић 8. августа 1949. године.

Друг Бранко остаће трајно и живети у нашем сећању, нећемо га заборавити, јер умиру само они који су заборављени, а он неће бити заборављен све док издрже слова на папиру вечнописа монографије „Пилоти генерације пет“ .

До краја одан авијатичарском позиву, професији и својој земљи, пуковник Бранко Гулан отишао је у вечност, у састав небеске ескадриле која бесконачно крстари свемиром.

Неке благопочива у миру и спокоју.

Вечна му слава и хвала!

 

Деценија „Тигрова“! Честитамо јубилеј

Поводом десете годишњице Удружења пилота "Тигрови", Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) колегама из Краљева упућује најсрдачније честитке и жеље за успешан рад и деловање у наредном периоду!

Живи и нам здрави били!

In Memoriam, Бранко Гулан (1931-2020)

Јутрос је у Београду преминуо члан нашег Удружења, друг и пријатељ Бранко Гулан, пуковник авијације у пензији - пилот.

Бранко је рођен 25. марта 1931. године у селу Тргови у општини Двор на Банији. Основну школу је завршио у родном селу. Почетком 1944. године, ступио је у Прву партизанску гимназију. Школовање је наставио у Рујевцу, Италији, Сплиту, Глини, Хрватској Костајници и Вуковару.

Из седмог разреда гимназије, 16. марта 1948. године ступа у ВВУ у Панчеву. Завршио је и Политичку школу у Београду, 1961. године, као и ВВВА од 1964. па до 1966. године. Учесник је НОП-а од 1942. године, а учествовао је и на изградњама пруге Брчко-Бановићи, односно Шамац-Сарајево.

Службовао је у Панчеву, Мостару, Бања Луци, Плесу, Боронгају, Сарајеву, Титограду, Нишу и Београду, од чега најдуже (у три наврата укупно 18 година) у Мостару.

Обављао је дужност пилота, помоћника Команданта пука за МПВ, помоћника Команданта корпуса за политичко правне послове и помоћника Команданта РВ и ПВО за кадровско персоналне послове. Пензионисан је 1. јануара 1991. године у чину пуковника авијације. За време и након престанка активне службе, бавио се публицистиком. Сарађивао је у свим војним листовима и часописима. Написао је и монографију „Пилоти генерације пет“.

Одликован је са 8 ордена и 5 медаља, међу којима се посебно истиче Орден народне армије са ловоровим венцем, Орден рада са црвеном заставом и Орден братства и јединства са сребрним венцем.

Живео је у Београду.

Сахрана Бранка Гулана је на гробљу Лешће у понедељак у 12 сати.

Бранко Гулан је био члан УПВЛПС од оснивања, а дуго година је и обављао дужност Председника. Његово другарство, те истраживачки и публицистички рад на пољу историје југословенског ваздухопловства, остаће у најлепшем сећању друговима и пријатељима из УПВЛПС. И овим путем, Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) породици Бранка Гулана упућује изразе најискренијег саучешћа.

Промоција књиге „СЕЋАЊЕ ЈЕДНОГ ВАЗДУХОПЛОВЦА“ [НАЈАВА]

Поштовани,
Имамо част да Вас позовемо на промоцију књиге Чедомира Милићевића „СЕЋАЊЕ ЈЕДНОГ ВАЗДУХОПЛОВЦА“, коју су приредили за штампу Катарина и Вељко Лековић из Крагујевца, наши дугогодишњи сарадници.
Књига је недавно изашла из штампе, и иако мала по обиму, има интересантан садржај.
Обухвата период развоја ваздухопловства Краљевине Југославије од тридесетих година XX века, Априлски рат 1941. године, ваздухопловство НОВЈ од 1944. године и послератни развој JРВ до 1955. године.
Књига је оригинални аутобиографски запис који су млади историчари припремили за штампу, без историографских корекција и интервенција. Због тога је књига интересантна и као сећање једног човекаваздухопловцапилота - и као сећање на једно време и људе у њему.
Чедомир Милићевић је завршио механичарску и пилотску школу пред Други светски рат и био је на служби у Првом ваздухопловном (бомбардерском) пуку у Новом Саду као пилот на авиону бомбардеру „Бристол-Бленхајм“.
Учестовао је у борбеним дејствима у Априлском рату 1941. године. По капитулацији враћа се у родни крај. У јесен 1944. године ступа у ваздухопловство ЈА и лети као пилот на јуришнику „Ил-2 Штурмовик“. Учествује у дејствима на Сремском фронту и у завршним операцијама за ослобођење земље.
После рата био је на служби у више јединица, а најдуже наставник у Пилотској школи.
Пензионисан је 1955. године. Оставио је сећања која су преточена у ову књигу.
Молимо Вас да својим присуством увеличате промоцију ове ваздухопловне књиге дана 19. фебруара 2020. године са почетком у 11.00 часова у Дому ваздухопловства у Земуну.
Добро дошли!
Срдачно Вас поздрављамо.

Традиционални скуп „Рајловчана“ – 75 година историје која траје

У понедељак, 3. фебруара 2020. године, навршава се 75 година од како је у Новом Саду на основу Наредбе пов. бр. 8. Врховног штаба Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије основана Ваздухопловна подофицирска школа (ВПШ) - претеча каснијег Школског центра РВ и ПВО (ШЦ РВ и ПВО) - "дома" свих "Рајловчана"...

Школа се након кратког "боравка" у Краљеву (где је из Новог Сада пребачена у лето 1945. године), током марта месеца 1946. године пребацује на аеродром Рајловац код Сарајева. 

Током наредних деценија, из ове "клице" настаје Школски центар РВ и ПВО који у свом саставу објединава Средњу војну школу РВ и ПВО (СВШ РВ И ПВО), Војну академију РВ и ПВО (ВА РВ и ПВО), Школу стручних радника РВ и ПВО (ШСР РВ и ПВО), те школу резервних официра (ШРО)...

ШЦ РВ и ПВО је деценијама био база за школовање ваздухопловно-техничког кадра нашег ваздухопловства. У кабинетима ових престижних школа у саставу ШЦ, стицали су знања хиљаде и хиљаде техничара, инжењера и пилота нашег РВ и ПВО.

Као и годинама унатраг, и ове, 2020-те ће бити организовано окупљање свих припадника некадашњег Школског центра.

Без разлике, позвани су сви. Некадашњи питомци и ђаци школа и академија, професори, наставници и васпитачи; војници, подофицири, официри и цивилна лица... Из Школског центра, ваздухопловне базе, СВШ, ВШСР, Војне академије, Завода "Орао",...

Једном речју, добродошли су сви "Рајловчани" који су један део свог професионалног живота и/или школовања провели на том војном аеродрому наше некадашње војске.

Свечани скуп је заказан у понедељак, 3. фебруара 2020. године у 12 сати у Ресторану Дома ваздухопловства у Земуну, Штросмајерова 3.

Добро дошли!!!

Обележeн Дан Прве српске ескадриле – У СЛАВУ ВАЗДУХОПЛОВНИХ ХЕРОЈА

Настављајући рад на неговању ваздухопловних традиција делегације Команде РВ и ПВО, УПВЛПС и Удружења пилота „Курјаци са Ушћа“ изашле су 17. јануара 2020. године пред вечну кућу мајора Бранка Вукосављевића првог командира легендарне Прве српске ескадриле, одале му почаст и положиле цвеће. Потом су на историјском часу о славној ескадрили и њеном командиру говорили потпуковник Драган Мрдак и Златомир  Грујић, пуковник у пензији.

Традиције Прве српске ескадриле наставља и негује 252. школско-тренажнa авијацијскa ескадрилa 204. вбр, која је и ове године организовала 16. јануара помен пилотима у цркви Ружица, а потом и свечано обележила свој дан.

Пре 102 године, 17. јануара 1918. године на Солунском фронту је формирана Прва српска ескадрила, а њен први командир био је капетан прве класе Бранко Вукосављевић.

Ова јединица настала је из српско-француске ескадриле "АР 521", која је тада била у Вертекопу. Назив „прва српска“ добила је јер је попуњена искључиво српским летачким и ваздухопловнотехничким кадром. Касније, у мају месецу, формирана је и Друга српска ескадрила на аеродрому Вербена. У припремама за пробој Солунског фронта, августа 1918. године, Прва и Друга српска ескадрила груписане су у једну формацију од 40 авиона, која се помиње и као Српска ескадра.

Обележавајући овај велики датум из српске ваздухопловне историје изашли смо 17. јануара 2020. године у 11.00 часова пред споменик мајору Бранку Вукосављевићу на Новом гробљу у Београду, положили цвеће и евоцирали сећање на њега и славну прву српску ескадрилу.

Овогодишње манифестације, као и оне претходиних година, посвећене Првој српској ескадирли носе у себи велику симболику и снажну поруку – да тај велики датум никада не заборавимо, да се храбрих српских пилота стасалих у огњу Великог рата са поносом  сећамо и да славне традиције нашег РВ и ПВО негујемо и оплемењујемо из генерације у генерацију.

Златомир Грујић