Обележена осамдесета годишњица погибије пилота Бошка Петровића

У СЛАВУ СРБИНА АСА ШПАНСКОГ НЕБА

Представници Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије – Ветерани РВ и ПВО, обележили су 18. јула 2017. године осамдесету годишњицу од погибије пилота Божидара Бошка Петровића – ваздушног аса шпанског неба, који погибе  врелог јула 1937. године у одбрани Мадрида.

Божидар Бошко Петровић припада плејади наших изузетних ваздухопловаца, небеских витезова, који полако тону у заборав и нестају из меморије народа, јер им нити историја, нити држава нису одредиле место које су заслужили. Немају спомен обележја, њихових имена и њихових дела нема у историјским књигама, нема их у „званичним“ државним протоколима и меморијалима; једино се о њима брину поједина удружења, попут УПВЛПС, који упркос тешкоћама, упорно наставља борбу за чување од заборава наших асова авијације на које би сви требало бити поносни.

Бошко Петровић је са 25 година живота постао познати фудбалер и репрезентативац Југославије, студент права и одличан пилот. Био је антифашиста, опредељни револуционар, борац за социјалну правду слободу и мир. Прикључио се Интернационалним бригадама у Шпанском грађанском рату и постао пилот "Глориосе" - славног републиканског ваздухопловства, где је успео да за месец и нешто дана обори осам фашистичких авиона (5 самостално и три у садејству) што га сврстава у круг небеских бесмртника и ваздушних асова, међу Србима свакако највећег. Али ко то у нас зна?

Рођен је 7. априла 1911. године у Белој Паланци, као син полицијског службеника пореклом из Ивањице. После  Првог светског рата,  Бошкова породица се сели у Београд, где отац постаје начелник полицијске станице на Врачару. Бошко завршава гимназију и уписује Правни факултет. Бави се фудбалом и постаје познати играч и репрезантивац. Играо је у „Јавору“ из Ивањице, „БСК“-у из Београда, „Војводини“ из Новог Сада, „Мачви“ из Шапца.

У Новом Саду служећи војни рок 1934. године у Ваздухопловству војске Краљевине Југославије, у Пилотској школи Првог ваздухопловног пука у Новом Саду стиче звање резервног официра-пилота ловца. Наредних година усавршава пилотажу и спрема се за ваздушног борца. Мотив за авијацију дао му је старији брат Владета Петровић, пилот поморског ваздухопловства који се прославио у Априлском рату 1941. године и једини извео јединицу, летом од преко 1000 километара, код савезника на Блиски Исток.

Понесен идејама правде и слободе, антифашизма и интернационализма, са стотинама добровољаца из Југославије, Бошко Петровић одлази у Шпанију 1937. године и прикључује се ваздухопловству Шпанске републике. Храбро се бори и у периоду јуни - јули  остварује пет појединачних и три групне ваздушне победе.

У јеку броби за Мадрид Бошко је погинуо 12. или 18. јула, тачно се не зна. Не зна се ни место његове сахране. Као скроман белег овом храбром човеку и највећем асу нашег ваздухопловства у кругу стадиона ФК у Београду постављена је  од старне ФСЈ, на скровитом месту спомен-плоча посвећена њему, а поред плоче чувеном Милутину Ивковићи Милутинцу.

Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије – Ветерани РВ и ПВО, свеке године положе цвеће крај спомен плоче Бошку Петровићу и тако чува од заборава сећање на небеског аса, фудбалера и човека који је својом скромношћу и херојством заслужио и много више.

Тако је било и 18. јуна 2017. године када су чланови УПВЛПС изашли на Стадион ФК „Партизан“ положили цвеће, одали пошту Бошку Петровићу и евоцирали сећање на његов живот и његове ваздушне борбе.

Манифестацији су присуствовали: генерали Јеврем Цокић и Видосав Ковачевић, затим Милорад Ђошић, Спасоје Ђого и члаови УПВЛПС: Златомир Грујић, Ристо Шпирић, Вићентије Јовелић, Момчило Ракић, Лука Шевић, Фрањо Фабијанец, Мирко Бошњак и Слободан Васић.

Зл. Грујић

Комеморација Божидару Бошку Петровићу [ПОЗИВНИЦА]

80 ГОДИНА ОД ПОГИБИЈЕ ПИЛОТА БОШКА ПЕТРОВИЋА
Навршило се 80 година од како је у Шпанији 12. (18.) јула 1937. године погинуо пилот-ловац БОЖИДАР БОШКО ПЕТРОВИЋ, добровољац шпанске републиканске армије.
Крај његове спомен-плоче која се налази у комплексу стадиона ФК Партизан (Београд, Хумска 1), венац ћемо положити 18. јула (уторак) у 10.00 часова, те Вас позивамо да нам се придружите на комеморацији. Окупљање у 09.45 часова код паркинга испред западне трибине стадиона.
Више о Божидару Бошку Петровићу, нашем једином ваздушном асу, можете прочитати овде.

Родном селу првог пилота Србије у походе: „МИХАИЛУ ПЕТРОВИЋУ У СЛАВУ“

У суботу 17. јуна 2017. године обележен је  Дан рођења пилота Михаила Петровића у селу Влакча, општина Крагаујевац, а у сарадњи са Завичајним удружењем „Михаило Петровић“ из Влакче, које је заједно са УПВЛПС и Удружењем пилота „М2+“ било носилац носилац активности.

Програм манифестације обухватио је, као и ранијих десет година,  активности посвећене: дану рођења - 14. јун 1884. године -  првог српског пилота и прве жртве српског ваздухопловства и чувању од заборава његовог доприноса српском ваздухопловству и подсећању на његов племенит лик; свим пилотима и ваздухопловцима Србије који су своје знање, енергију, стваралаштво, здравље и животе посветили ваздухопловству, одбрани слободе и изградњи Отаџбине; неговању традиција српског ваздухопловства, родољубља и патриотизма; селу Влакча, које се поноси својим дичним сином наредником Михаилом Петровићем, првенцем српске авијације.

Позиву за присуство на манифестацији, поред мештана Влакче, одазвали су се: представници Команде РВ и ПВО Војске Србије; представници града Краљева, чланови Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије; представници Удружење пилота „М2+“, председник Ваздухопловног савеза Србије, поштоваоци Михаила Петровића, сарадници и пријатељи.

Мали караван је са радошћу кренуо из Земуна, традиционално испред зграде Команде РВ и ПВО и кроз питому Шумадију стигао до Тополе.

Код споменика пилоту мајору  Зорану Томићу, као и сваке од претходних година, ваздухопловни ветерани су положили венац и поклонили се сенима храброг пилота који је изгубио живот на борбеном задатку 1992. године у авиону „Орао“. О мајору Томићу говорио је Војислав Стојановић, пилот, потпуковник у пензији, потпредседник УПВЛПС.

Долазак у село Влакчу, као и увек до сада, био је пун емоција. На улазу  у село, на локацији Светиња, месту скретања са крагујевачког пута, налази се информациона плоча, која путника намерника упућује да је у том селу рођен први пилот Србије. Стрми, скоро планински пут води путнике до центра села и основне школе.

Код школе срдачан и непосредан дочек љубазних домаћина предвођених Драгољубом Швабићем и Сашом Јовановићем. Узбуђење, у очима сузе радоснице при сусрету старих пријатеља. Служи се слатко, хладна вода, ракија и кафа. Дочек, као и свих десет претходних година за памћење.

Убрзо се формира колона за одлазак пред родну кућу Михаила Петровића. На челу државна застава, а до ње плава застава УПВЛПС, које се у рукама поносних заставника достојанствено вијоре на поветарцу са Рудника доносећи поздрав и благодар, да као и сваки пут Бог подари лепо време, што се и обистинило.

Колона у свечаном поретку долази до родне куће Михаила Петровића, скривеној у воћњаку шумадијског крајолика, која у том мору зеленила, иако преко век стара и оштећена од бура и олуја, сјаји као бисер. А како и не би сјала када је ту светлост овоземљаску угледао први крилати син Србије, ту удахнуо ваздух слободарски и прозборио прве речи херојског рода.

На кући се налази спомен-плоча постављена 1953. године, а поводом 40-е годишњице погибије Михаила Петровића код Скадра. Плочу је поставио Ваздухопловни савез Србије и написана је ћирилицом. Кућа је данас у власништву породице Раловић из Влакче, која се са достојном пажњом односи према том споменику наше националне историје, као и завичајно удружење, што се за општину Крагујевац, бар до сада, не би могло рећи. Наиме, изражена је намера да се кућа у наредном периоду обнови и спречи њено даље пропадање.

Свечаност испред родне куће почиње интонирањем државне химне Србије „Боже правде“ у извођењу Камерног ансамбла „Смиље“ из Београда, под управом госпође Вукице Смиљанић. Предивно звучи српска химна у тој оази зеленила, мира и лепоте, разгаљује душу, човека подилазе трнци, а срце трпери и са усхићењем као да говори „Слава ти храбру пилоту Михаило Петровићу."

Следи полагање венаца. Прво, са поштовањем, делегација Команде РВ и ПВО Војске Србије, потомци храбрих пилота од пре 105. година, који достојно  следе своје претходнике. У делегацији пилоти: потпуковник Божидар Цмиљковић, мајор Бојан Ђурђановић и поручник Стефан Коцић, у име команданта РВ и ПВО генерал-мајор Ранка Живака и свих припадника РВ и ПВО и Војске Србије.

Потом је венац положила делегација УПВЛПС: Златомир Грујић, Војислав Стојановић и Љубиша Величковић.

Делегација града Краљева, у којем је и Аероклуб „Михаило Петровић“,  на челу са Радојем Томашевићем, пуковником у пензији, нeкадашњим командантом аеродрома у Лађевцима, а данас чланом градског већа Краљева, у име града хероја  и испред Покрета социјалиста.

Присутне је поздравио срдачном добродошлицом и одавањем почасти јуначком сину Влакче Михаилу Петровићу, Драгољуб - Драгче Швабић, испред села и завијачног удружења.

Беседу „Лет у вечност“ - првом српском пилоту нареднику МИХАИЛУ ПЕТРОВИЋУ, одржао је Мр Златомир Грујић, пилот, пуковник у пензији, председник УПВЛПС. (беседа у прилогу)

Потом је надахнуто говорио Радоје Томашевић, изразивши жељу, намеру и одлучну вољу да се родна кућа обнови и да се Михаилу Петрoвићу подигне достојно спомен-обележје.

Узбудљиви тренуци испред старе куће, која сабира преко сто година и памти много тога од Михаиловог рођења и детињства, до данашњих дана, остају трајно записани у души свакога ко се ту нађе макар један трен. Тако је било и овог јунског дана, а пријaтељи који су први пут Влакчу походили, остали су без даха.

Повrатак у школу протиче у ведром расположењу. У учионици старе школе, која данас има десетину ђака до четвртог разреда, а ту су у суботу били скоро сви, као и они сада у старијим разрeдима који памте догађања протеклих деценију и стално долазе, радознали, срећни и својим бистрим очима као да говоре: „И ми смо будући пилоти, будући часни људи ове наше драге и прелепе земље Србије“.

У програму извођењем предивних композиција: „Тамо далеко“, „Пукни зоро“, „Хеј војници ваздухопловци“ и „Ово је Србија“, атмосферу доводи до узвишености Камерни ансамбл „Смиље“ под руководством госпође Вукице Смиљанић.

Током програма говорили су Драгољуб Швабић, Златомир Грујић и Лабуд Булатовић. Председник УПВЛПС уручио је Завичајном удружењу „Михаило Петровић“ из Влакче велику спомен диплому поводом 25 година УПВЛПС, комплет књига и слика са досадашњих долазака у Влакчу, као и књиге за основну школу.

У току прогрма представници Завичајног Удружења доделили су дипломе, медаље и пехаре најуспешнијим такмичарима из Влакче у акцији „Бирамо најлепше сеоско двориште“, која се такође одвија десетину година, а један је од најважнијих садржаја манифестације „Дани Михаила Петровића“, друге седмице јуна сваке године.

Влакчанци, добри домаћини, почастили су на крају присутне домаћим специјалитетима које су биле дело вредних домаћица. У пријатној атмосфери и дружењу време је пролетело као вихор, и морало се кренути за Београд. Успут још један прелепи доживљај – обилазак етно села у оквиру основне школе у суседном селу Чумић, где је био домаћин директор школе Александар Саша Јовановић.

У повратку, пут до Београда кроз прелепи шумадијски пејзаж, протекао је у песми и ведром расположењу.

Председник УПВЛПС Мр Златомир Грујић, пуковник авијације у пензији

Путовање у Влакчу-Дани Михаила Петровића

И ове године ће УПВЛПС обележити годишњицу рођења првог српског пилота, наредника Михаила Петровића.

На основу годишњег Плана рада за 2017. годину и донетих одлука у вези обележавања 104. година погибије и 133. годишњице рођења првог српског пилота наредника Михаила Петровића, одлучено је да се 17. јуна 2017. године, отпутује из Београда у Влакчу, ради посете родној кући Михаила Петровића и прусуствовања свечаности у организацији Завичајног удружења „Михаило Петровић“ из Влакче.

У складу са годишњим Планом рада и статутарним овлашћењима, Извршни одбор УПВЛПС на седници 13. јуна 2017. године, донео је  о д л у к у:

1) У суботу 17. јуна 2017. године обележити ДАН РОЂЕЊА ПИЛОТА МИХАИЛА ПЕТРОВИЋА у селу Влакча, општина Крагаујевац, а у сарадњи са Завичајним удружењем „Михаило Петровић“ из Влакче, које је носилац активности.

2) Програм манифестације тежишно треба да обухвати активности посвећене:

- дану рођења (14. јун 1884) првог српског пилота и прве жртве српског ваздухопловства и чувању од заборава његовог доприноса и његовог лика;

- свим пилотима и ваздухопловцима Србије који су своје знање, енергију, стваралаштво, здравље и животе посветили ваздухопловству, одбрани слободе и изградњи отаџбине;

- неговању традиција српског ваздухопловства, родољубља и патриотизма;

- селу Влакча, које се поноси својим дичним сином наредником Михаилом Петровићем, првенцем српске авијације.

ПРОГРАМ посете селу Влакча поводом 103. године рођења пилота Михаила Петровића 17. јуна 2017. године.

07.30 - Полазак из Београда – испред Команде РВ и ПВО Земун

07.45 - Путовање до Влакче: Београд – Младеновац – Топола - Влакча

09.45 - Долазак у Влакчу, код школе. Дочек и окупљање.

10.00 - Реч добродошлице од стране представника с. Влакче. - Одлазак пред родну кућу пилота Михаила Петровића

10.30 - Програм пред родном кућом Михаила Петровића: - Химна– КА „Смиље“ . - Полагање венаца. - Беседе представника села и гостију. - Повратак у основну школу

11.00 - Програм у основној школи у Влакчи: - Отварање скупа - Песма „Тамо далеко“ - Беседа Михалу Петровићу - Песма: „Млади капетане“ - Планови за спомен обележје и музеј у Влакчи - Песма „Ово је Србија“ - Затварање скупа

11.30 - Дружење гостију и домаћина

12.30 - Одлазак у село Чумић и обилазак етно-парка

13.30 - Полазак за Тополу и обилазак споменика Зорану Томићу

14.00 - Путовање маршрутом: Топола – Младеновац – Београд.

16.00 - Долазак у Београд.

Председник УПВЛПС Мр Златомир Грујић, пук у пенз.

 

Генералу Милану Симовићу у славу

Краљево не заборавља свог великана, а ваздухопловни ветерани свог командaнта

На годишњицу смрти, 9. јуни 1988. године, испред града Краљева венац на споменик генерал-пуковнику Милану Симовићу комаданту РВ и ПВО положио је Александар Ерац, а испред УПВЛПС Златомир Грујић.

Снага једног народа извире из његове свести, морала, традиција, постојаности и одлучности људи да истрају у очувању својих темељних вредности и идеала и да одлучно бране слободу и независност. Зато посвећеност очувању и одбрани тих вредности и примери јунуштва у тој борби заслужују посебну пажњу. Свако село, сваки град, регија, војна јединица и установа, наша отаџбина у целини, изнедрила је синове храбре на том вековном путу - а да ли их се сећамо са поштовањем? Време промена донело је и ерозиију свести о националним вредностима и у односу према жртвама, али и према херојима и заслужним синовима отечества.

Да није све изгубљено и да наде има говори и пример града Краљева и једног од његових челних људи – Александра Ерца, који је у име града дана 9. јуна 2017. године положио венац на спомен обележје вечне куће генерал-пуковника Милана Симовића у Алеји великана на новом гробљу у Београду. Поздрављајући такву акцију придружио се и председник УПВЛПС у име удружења. Верујемо да ће, како Ерац рече, следеће године бити више Краљевчана на пошти великану генералу Симовићу, али додајемо и више ваздухопловаца којима је он командовао.

Генерал Милан Симовић поникао у ваздухопловству Краљевине Југославије, учесник Априлског рата 1941. године, после слома и окупације земље, након дизања устанка против фашистичких завојевача придружио се дичним синовима и постао борац НОВЈ. Обављао је значајне руководеће и командне дужности током НОР-а и од почетка је у био активан учесник у процесу изградње ваздухопловства НОВЈ. Био је заменик и командант Прве ваздухопловне базе, а потом на најзначајнијим дужностима у Команди ваздухопловства ЈА и РВ и ПВО ЈНА, од команданта ваздухопловне дивизије, закључно са начелником штаба Команде РВ и ПВО и Команданта РВ и ПВО, уједно заступника ДСНО за РВ и ПВО. У два мандата био је директор ЈАТ-а. (Биографија Милана Симовића)

Краљево је било пред Други светски рат центар ваздухопловне индустрије Краљевине Југославије, са фабриком авиона, ваздухопловним заводом и радионицом, ваздухопловним школама и аеродромом. Град богате историје и гнездо јунака у ослободилачким ратовима Србије, Краљево је и град мученик у коме су фашистички окупатори, уз помоћ домаћих слугу, стрељали хиљаде људи, ђака, студената, чиновника, сељака и највише радника из фабрике вагона, железничке радионице и фабрике авиона. Наше ваздухопловство има највећу жртву и историји -  то је 467 стрељаних радниика краљевачке фабрике авиона октобра 1941. године. 

Генерал Симовић, популарни Зека био је омиљени командант и руководилац, кога се сећају многе генерације припадника РВ и ПВО. Његова смрт 1988. године  тужно је одјекнула у редовима ваздухопловаца. Сахрањен је у Авенији великана, близу генерала Виктора Бубња и других сабораца. Обилазили смо његов гроб  у разним пригодама, али од  ове, 29. годишњице, сигурно ће у протоколима за команданте РВ и ПВО овај датум, уз највећи празник РВ и ПВО, бити јасно уписан.

Захвалност што је у нама пробудио осећање одговорности и потакао нас да се са достојним поштовањем  односимо према великанима наше богате историје, посебно ми ваздухопловци према нашим ваздухопловним великанима, руководиоцима и командантима, има господин Александар Ерац из Краљева, коме одајемо признање за ову иницијативу која има велики значај. Верујемо да ће унапредити рад на неговању слободарских традиција, јачању патриотизма и родољубља.

Златомир ГРУЈИЋ

УПВЛПС обележило 75 година ваздухопловства НОР: СЕЋАЊЕ на пилота хероја Милету ПРОТИЋА

Обележено седам и по деценија ваздухопловства у НОР-у 1942-2017. године

Поводом седамдесетпете годишњице од настанка партизанске авијације, претече ваздухоплвоства у НОР-у, чланови УПВЛПС посетили су село Товаришево у Бачкој, родно место команданта Прве ескадриле НОВЈ и положили цвеће на спомен-обележје мајору Милети Протићу, пилоту хероју који је јуначки погинуо на борбеном задатку децембра 1944. године.

Слободарство, патриотизам, несебично жртвовање у одбрани отаџбине и народа краси мештане Товаришева тог питомог села у срцу Бачке, и посебно породицу Протић из које је поникао пилот херој Милета Протић. Кад путник намерник дође у село дочекаће га у центру неколико спомен-обележја која симболиком илуструју родољубље мештана. Посебно место имају борци и ратни добровољци и три историјске личности.

Слика 1 - Центар села Товаришева

Прво спомен-обележје је посвећено доласку вожда Карађорђа Петровића у Товаришево, када је после слома Првог спрског устанка, преко Саве и Дунава доша у Бачку на своме путу према Русији. Вожда је дочекао прадеда Милете Протића. Том историјском догађају постављено је спомен обележје у центру села. Споменик је у одличном стању и провлачи пажњу својом оригиналношћу и лепотом.

Слика 2 – споменик Вожду Карађорђу Петровићу  

Друго спомен обележје посвећено је српским одбровољцима у ослободилачким ратовима,

Слика 3 - Споменик солунским добровољцима

док је треће посвећено видовданском хероју српства Гаврилу Принципу. И тај споменик је у одличном стању и достојно зрачи својом симболиком, као и претходни.

Слика 4 - Споменик Гаврилу Принципу

Четврто спомен обележје посвећено је погинулим борцима у НОР-у 1941.-1945. године и пилоту хероју Милети Протићу, комаданту Прве ескадриле НОВЈ, који се налази у парку у центру села.

Слика 5 - Споменик борцима НОР-а и Милети Протићу

У саставу тог комплекса налази се у авион „522“ посвећен Милети Протићу. Ово спомен обележје је помало руинирано, а авион је у веома лошем стању. Међутим, ускори ће бити реновиран споменик и обновљена боја на авиону, који је доста пропао.

Слика 6 - Авион у спомен Милети Протићу

Секретар месне заједнице Товаришево Сава Данилов и мештанин Јован Ранисављев, домаћини ваздухопловним ветеранима, обавестили су их да су обезбеђена средства да се спомен-обележје реконстурише и доведе у стање у какво му доликује.

Слика 7 - Полагање венца испред спомениак борцима НОР-а

У разговору са представницима села, председник и чланову УПВЛПС истакли су значај неговања традиција и одали им признање за досадашњи труд да се споменик Милети Протићу чува и одржава, као и за оно што треба да се учини на рестаурацији исторг. Такође, обећали су сву помоћ коју могу пружити око уређења спомен комплекса и постављања информативних плоча крај споменика и у основној школи у Товаришеву која носу име „Милета Протић“.

Слика 8 - Уручивање комплета књига

Основној школи и месној заједници уручене су књиге у издању УПВЛПС у знак признања и захвалности за рад и труд на неговању ваздухопловних традиција, а поводом јубилеја 75 година ваздухопловства НОР-а.

Слика 9 - Испред споменика борцима НОР-а и Милети Протићу

Чланови УПВЛПС су одали пошту и положили цвеће пред споменик Милети Протићу и погинулим мештаниам у НОР-у, а потом су обишли споменик Вожду  Карађорђу и Гаврилу Принципу.

Слика 10 - Испред спомен авиона Милети Протићу у парку

На крају обишли су у споменик Милети Протићу на сеоском гробљу у Товаришеву. Током путовања чланови УПВЛПС обишли су и Бач, Вајску и Бођане.

Слика 11 - Надгробни споменик пилоту Милети Протићу, породична гробница Протића

Наведена активност је проведена у плану и програму УПВЛПС за обележавања јубилеја у 2017. години, сопственим снагама и средствима и на опште задовољство чланова. То је њихов допринос и пример неговања слободарских, ратнички и војничких и ваздухопловних традиција.


МИЛЕТА ПРОТИЋ  

Милета С. Протић рођен је 21. јуна 1913. године у Товаришеву, општина Бачка Паланка у имућној српској породици. Било их је петоро деце, два сина и три кћери. Отац Станко био је угледни политичар, члан Југословенске радикалне заједнице (ЈРЗ) и народни посланик после Првог светског рата, инвалид, без једне ноге. Његова браћа, Милетини стричеви били су напредни људи. Милета је завршио четири разреда основне  школе у родном Товаришеву 1923. године, а затим четири разреда Грађанске школе у Бачкој Паланци 1927. године и гимназију у Сомбору, а 1931. године, упркос противљењу оца уписао се у Поморску војну академију, коју је завршио 1934. године. Након тога постао је ваздухопловни извиђач и пилот хидроавиона.

Слика 12 - Милета Протић, пилот „Спитфајера“

Априлски рат 1941. године затиче га у бази Дивуље, одакле након усташке издаје и побуне, земаљским ешаленом, уз борбу са двадесетак војника одлази у Боку Которску. Ту је за једну ноћ извршио преобуку на хидроавиону До-Х и са њим у групи којој је био на челу Владета Петровић, прелетео у базу РАФ-а близу Каира. Хидропланска ескадрила дејствује до маја 1942. године, а капетан Милета Протић извршава око 150 борбених задатака. Почетком 1944. године прикључује се групи која је припремана да прими ловце „Спитфајер“ и 22. априла стаје на чеку скавдрона, односно Прве ескадриле НОВЈ. Летео је храбри командир на борбеним задацима неустрашиво са обале Италије и тукао фашисте на југословенском тлу, где је и погинуо 19. децембра 1944. године код Жепча у Босни и Херцеговини. Имао је 31 годину.

Слика 13 - Милета Протић, команднат Прве ескадриле НОВЈ

ВАЗДУХОПЛОВСТВО НОВЈ 1942-1944. ГОДИНЕ

Ваздухопловство Народноослободилачке војске Југославије добило је прве авионе 21. маја 1942. године, када је на слободној територији код Приједора дејствовала  „партизанска авијација“.  Након формирања Прве, а потом и Друге ескадриле НОВЈ, школовања више стотрина ваздухопловаца у Совјетском Савезу, у јесен 1944. године формирано је, по основу помоћи СССР осам ваздухопловних пукова – група од две ваздухопловоне дивизије у Југосдлавији, потом још два пука у СССР-у, тако да је 1945. године, на крају рата Ваздухоплвоство ЈА имало 9 ваздухопловних пукова, транспортну групу, ескадрилу за везу и пилотску школу.  

Скромно је обележена 75-та годишњица ваздухоплвоства НОР-а, а УПВЛПС је и овом приликом показало да не заборавља ваздухоплвоне хероје, светле примере из наше прошлости и доследне борце за слободу рода свога.

Златомир ГРУЈИЋ

фото, Ненад ГРУЈИЋ

In Memoriam, Василије Радоњић (1924-2017)

У Београду је након дуге и тешке болести преминуо члан нашег удружења, Василије Радоњић, потпуковник авијације у пензији-пилот.

Василије је рођен 24. маја 1924. године у Видијењу код Подгорице. Од 1946, па до 1949. године похађао је војну школу у Сарајеву. Након тога је завршио Пилотску академију и Школу контроле летења, а студирао је и права на загребачком Свеучилишту.

Био је учесник Другог светског рата од 13. јула 1941. године, и то у Цваринско-Видијењској чети, где му је командир био наредник Ново Ивановић. Од формирања Осме црногорске бригаде, био је њен борац до ослобађања Београда. Са том јединицом је између осталог учествовао и у биткама на Бојњевој њиви код Мојковца, као и у ослобођењу Београда, за шта има у књижици и потписе од Јосипа Броза и Јосифа Висарионовича. Након Београда, борио се и на Сремском фронту, а после је преко Винковаца и Загреба, са својом јединицом терао непријатеља све до Цеља. Након завршетка рата, био је командир чете у Другој крајишкој бригади. У авијацији је од 1947. године и обављао је дужност командира тренажне ескадриле. Након престанка летачке каријере, обављао је дужност Начелника ОБКЛ Загреб све до краја војничке каријере. Пензионисан је у чину потпуковника авијације.

Носилац је више ратних и мирнодопских одликовања. Био је члан удружења пилота ЈАТ-а, нашег удружења, те општинског одбора војних пензионера на Чукарици.

Са породицом је живео у Београду.

Василије Рајовић ће бити сахрањен у породичну гробницу у Подгорици. Испраћај за Црну Гору је сутра, 22. маја 2017. године у 10 сати на Новом гробљу у Београду.

УПВЛПС и овим путем породици нашег друга упућује изразе најискренијег саучешћа.