ПРВОМ ПИЛОТУ СРБИЈЕ

Већ традиционално, као и сваког другог викенда у месецу јуну, делегација Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС), посетила је родно село првог пилота Србије.

Шумадијско село Влакча поред далеко познате Тополе, традиционално је место окупљања бројних ваздухопловних удружења која чувају и негују наше славне ваздухопловне традиције. Делегација ваздухопловних ветерана, скоро две деценије активно учествује у овој лепој манифестацији, коју организује Завичајно удружење „Михаило Петровић“.

На позив организатора, наше Удружење одазвало се и узело учешће у одавању почасти првом пилоту Србије који се родио овде пре 138 година.

Поред нашег Удружења, биле су присутне и друге делегације које чувају и обележавају ваздухопловне традиције. Припадници Ратног ваздухопловства Војске Србије, делегација општине Топола, делегација Ваздухопловног савеза Србије и делегација Удружења пензионисаних подофицира Србије, као и бројни историчари и поштоваоци лика и дела првог пилота Србије - наредника Михаила Петровића.

Место окупљања била је позната основна школа у центру села Влакча. Све је почело у 10 часова, када се кренуло до родне куће Михаила Петровића...

У присуству бројних мештана, локалног свештеника и организатора манифестације, делегације су положиле венце поред родне куће на којој већ деценијама стоји спомен плоча.

У овој кући родио се 14-VI-1884 године

први српски авијатичар

МИХАЈЛО ПЕТРОВИЋ

поји је пао за отаџбину 20-III-1913 године

у борби над Скадром.

Минут шутње за првог пилота.

Минут шутње за колегу и саборца свих каснијих генерација летача у нашем ваздухопловству.

Минут шутње за мир његове душе и вечну славу коју је заслужио.

Данас је свако у својим мислима размишљао о Михаилу Петровићу и величини његовог дела.

А колика је величина његовог дела?

Потекао је из овог малог Шумадијског села. И пре једног века, ово је било мало место склоњено у долини поред важних путева. Село у којем живе и стварају часни домаћини, раде вредне жене и расту мудра и радознала деца. Влакча је село које нуди тежак и напоран живот, без имало привилегија или олакшања. Само велики рад и зној на овом малом парчету плодне земље. То је и село које је дало бројне војнике, подофицире и официре кад је требала, а војничка судбина је тројицу од њих довела и до чина генерала.

Рекли би, много је то и за велики град, а не за једно мало место. Али, нека места као Влакча, просто су створена да се у њима роде велики људи.

Велики у сваком смислу.

Пре 138 година, у Влакчи се родио Михаило. Родио се у породици Петровић. Родио се у породици која није била нека славна генералска породица или породица са славном историјом. Родио се у породици која није носила племићке титуле или баштинила неке локалне привилегије. Родио се у породици која се нија могла похвалити богатством, великим имањима и значајним задужбинама.

За Михаила, то није била препрека да достигне звезде у свом животу.

Родио се у једној поштеној шумадијској породици. Породици које вековима чувају оно најбоље у нашем народу. Бране кад треба, граде кад треба, поштују и чувају кад треба. Породица у којој се зна ред и чува се све оно што је свакоме од нас важно.

Из такве куће је потекао и наш Михаило.

Кад је требало, кренуо је малом стазом из села да се никад не врати, а да заувек остане у том селу.

Стигао је до Крагујевца! Завршио је школу и многима би то било довољно за сретан живот.

Михаило је наставио даље, стигао је и до Петровграда у Царској Русији! Многима би то било довољно за цео живот, али за Михаила, била је то само степеница у животу.

Враћа се у Србију, у Београд и постаје артиљерац, наредник!

Многима би и то било довољно, па да полако гурају своју каријеру, али Михаило је знао да може много више.

Кад је српска војска 1912.године, позвала добровољце да се пријаве за обуку за пилоте, међу првима је био и Михаило Петровић.

Од великог броја кандидата, Михаило је изборио своје место и био је у првој групи од шест кандидата. На путу до Париза, прошао је преко пола Европе. Стигао је у Париз!

За многе би то био највећи успех у животу и наставили би да уживају у бројним могућностима Париза.

Али, Михаило је желео да што пре постане пилот и врати се у Србију јер је био потребан отаџбини. Рат је био на вратима.

И успева да положи први, после само двадесет дана обуке и тако постаје први пилот Србије. Добио је међународну дозволу ФАИ број 979, а српску број 1.

Ето то је био Михаило...

Животна прича једног обичног Шумадијског момка и грандиозно дело једног момка из Шумадије.

Велико дело великог човека...

Први пилот Србије!

Саша ЈОВАНОВИЋ

6. Април – ВАЗДУХОПЛОВНИМ ХЕРОЈИМА У ЧАСТ

Већ традиционално као и сваког 6. априла, делегација Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС), учествовала је на обележавању спомена на погинуле ваздухопловце - браниоце Београда у Априлском рату 1941.године.

На позив организатора из Ирига, малог места подно Фрушке горе, наше Удружење се одазвало и узело учешће у одавању почасти ваздухопловним херојима који су погинули у одбрани наше земље од фашистичког напада, сада већ далеке 1941. године.

Поред нашег Удружења, биле су присутне и друге делегације које чувају и обележавају ваздухопловне традиције. Овом скупу су присуствовали и представници Ратног ваздухопловства Војске Србије, делегација општине Ириг, Удружења ваздухопловаца Војводине, као и представници словеначког “Društvа vojaških pilotov vseh generacij”.

На челу целокупне организације био је члан нашег удружења Никола Дукић, уз велику помоћ и подршку локалне управе, првенствено Општине Ириг и месне заједнице Крушедол.

Место окупљања свих делегација био је споменик у центру Ирига испред Српске читаонице, где се налази и споменик палим ваздухопловцима из 6. ловачког пука. Све је почело у 10.00 часова.

У присуству представника локалне управе и након краћег говора организатора те минута ћутања у част палих хероја, присутне делегације су положиле венце, поклониле се херојима и тиме се још једном опростили од погинулих ваздухопловаца. Свако у својим мислима, размишљао је о палим летачима које нисмо заборавили ни после 81 године.

Да подсетимо...

Након што су представници Краљевине Југославије потписали приступање Тројном пакту и тиме се придружили групи земаља око фашистичке Немачке и Италије, војска је извела државни удар, сменила владу и кнеза Павла и на чело Краљевине Југославије довела младог краља Петра.

Војни пуч подржале су истог дана хиљаде демонстраната у многим градовима, а највеће демонстарције биле су у Београду. Тиме су народи Југославије јавно одбацили тројни пакт и стали уз Савезнике..

Тако је Краљевина Југославија сачувала образ, али и изгубила сигурну будућност. Сви актери ове драме били су сигурни да након овога следи напад свих фашистичких земаља и њихових савезника. Војска и народ имали су само неколико дана да се припреме за очекивани напад.

Рано ујутро 6. априла у 6.30 нацистичка Немачка напала је Краљевину Југославију без објаве рата. Први циљ је био Београд као државни центар Југославије.

Тог недељног јутра, Београд је напало у првом таласу 234 бомбардера и 120 ловаца. Већина становника, затечена је на спавању и број жртава је био веома велики.

Првог дана, Београд је нападан у неколико наврата, да би се бомбардовање наставило наредна два дана. Уништено је више стотина зграда, државних установа, фабрика и железничка станица.

Од свих уништених објеката, издвајамо зграду Народне библиотеке Србије која је уништена у пожару. Библиотека је основана 1832. године и њеним уништењем са целокупним фондом, настала је ненадокнадива штета у културном смислу за наш народ.

Пред ову силу која је напала Београд, стали су храбро ваздухопловци 6. ловачког пука.

Пук се састојао од две групе ловачких јединица са 43 употребљива ловачка авиона. Једна група остала је стационирана на Земунском аеродрому, док је друга група прелетела на ратно летелиште Крушедол.

Тог јутра на небу изнад Београда и Срема, започела је борба Давида и Голијата, бесног освајача и храброг браниоца, борба добра и зла, светла и таме, слободе и окупатора...

Храбри браниоци полетали су у паровима и нападали десетине немачких авиона у којима су били бројни ваздухопловни асови са искуством из претходних ратова изнад Пољске, Француске и Британије. Обарали су нападаче, али се многи нису ни враћали. У тој борби погинуло је 11 храбрих пилота, али својим делом и својом жртвом, сачували су част професије и славу наше војске.

А програм обележавања погинулих ваздухопловаца се наставио...

Након првог дела, све делегације придружиле су се колегама из Словеније и заједно смо посетили католичко гробље у Иригу. На том гробљу, сахрањен је један од јунака ове наше приче, пилот Миха Клавора, који је оборен у близини Ирига. Мештани Ирига су палог пилота сахранили на овом месту и ово мало гробље на брежуљку изнад Ирига, постало је место његове вечне страже.

Михаел Клавора био је пилот ловац, капетан 1 класе Југословенског Краљевског ваздухопловства, који је као пилот 6. ловачког пука погинуо у ваудушном боју са бројнијим немачким ловцима. Претходно је успео да сам обори два немачка ловца. Дело вредно вечне Славе.

Поред гроба Михаела Клаворе присутнима се обратио пилот у пензији Ернест Ферк из Словеначког удружења. Испричао је кратку, али поучну причу о јунаку око чијег гроба смо се окупили, истакао је све вредно о њему што је требало рећи и захвалио се свим делегацијама које су се окупиле око словеначких ветерана и посетиле гроб овог ваздухопловног хероја.

Хероја свих нас!

Једна искрена суза, стајала је цело време у поносном погледу старог ваздухопловца, као знак да смо људи који поштујемо људске врлине.

Наставили смо пут до манастира Крушедол, где се далеке 1941. године налазио ратни аеродром. Летелиште се налазио на брежуљку изнад манастира уз само село Крушедол.

Тих ратних дана, сви заједно су делили судбину, све оно добро и све оно лоше што их је снашло. Када је требало да се обележи место аеродрома и имена погнулих, братство манастира Крушедол, отворило је своја врата манастира и понудили да се уз саму цркву постави спомен плоча у знак вечне захвалности.

У манастиру Крушедол поред спомен плоче, присутнима се обратио представник Удружења ваздухопловаца Војводине Станко Шушњар. Испричао је неколико важних појединости о пилотима и њиховом делу. Мали историјски час који је заслужио пуно бројнију публику.

У селу Крушедол посетили смо Спомен собу палих ваздухопловаца од Михаила Петровића до Миленка Павловића. Јунак до јунака, сви као један - најбољи од свих ваздухопловаца.

У спомен соби дочекали су нас представници Месне зеједнице Крушедол, показали нам са поносом шта су све урадили и захвалили се на помоћи и посети свих делегација. Делегација Ратног ваздухопловства обећала је да ће у наредном периоду помоћи спомен собу са експонатима, што заслужује сваку похвалу.

Саша ЈОВАНОВИЋ

ПОСТРОЈЕНА ГАРДА У ЧАСТ ХЕРОЈА

Данас је делегација Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) учествовала на државној церемонији у Земуну, а поводом Дана сећања на жртве НАТО агресије 1999. године.  На позив Команде РВ и ПВО, наше Удружење се одазвало и узело учешће у одавању почасти свим херојима који су погинули у одбрани наше земље од агресивног напада НАТО савеза. Поред представника нашег Удружења, биле су присутне и друге делегације које чувају и обележавају војне традиције нашег народа. Делегација Удружења пилота „Курјаци са Ушћа“, делегација Удружења пензионисаних подофицира Србије и делегација Удружења војних бескућника. На челу обележавања данашњег Дана сећања, био је Начелник Генералштаба Војске Србије генерал Милан Мојсиловић са делегацијом.  Командант нашег вида, генерал-потпуковник Душко Жарковић, био је присутан са целокупном Командом РВ и ПВО.  Такође, у одавању почасти били су присутни бројни пензионисани Команданти РВ и ПВО, пензионисани официри, подофицири, војници, резервисти и грађанска лица, који су били део система одбране наше земље у најтежим временима за нашу земљу.  Били су присутни и представници локане власти из Општине Земун.  Посебно смо били изненађени, а и поносни јер су била присутна и деца из Основне школе „Светозар Милетић“. Искрено се надамо да је за све њих ово био најбољи час из историје нашег народа. Данашња војна церемонија, била је код спомен плоче која се налази поред главног улаза у Команду РВ и ПВО у Земуну. Све је почело у 11:30 часова.У присуству почасне страже Гардиста и свечаног строја Гарде Војске Србије, присутни су положили венце, поклонили се херојима и уз звуке Химне Републике Србије, још једном се опростили од погинулих колега, пријатеља и сабораца. Свако у својим мислима, размишљао је о палим херојима које нисмо заборавили ни после 23 године. 

Да подсетимо... 

Одбрамбени НАТО савез је 24. марта 1999. године у 19.45 започео ваздушне нападе на циљеве на територији СРЈ. Био је то отворени напад овог савеза на једну суверену земљу, чланицу Уједињених нација, без објаве рата и без одобрења Савета Безбедности УН.

Тиме је НАТО савез започео отворен агресивни рат против једне суверене земље. Сведоци смо да до данашњих дана, за свој чин агресије нико од одговорних војних и политичких личности из НАТО земаља није одговарао пред Међународним судом правде. 

Пошто први напади нису довели до слома војне одбране земље, нити до пада актуелне власти, команда НАТО савеза наставила је бесомучно бомбардовање у наредних 78 дана.

Циљеви су сваког дана проширивани, па се после првих војних циљева врло брзо прешло на цивилне циљеве, а у наставку агресије нападани су циљеви који су строго забрањени по свим важећим конвенцијама.

У току 78 дана агресивног рата, НАТО савез је користио целокупан арсенал ракетног и ваздухопловног наоружања за ударе по СРЈ.

Такође, у бомбардовању циљева кориштена су и поједина убојна средства која су забрањена по међународним конвенцијама. Навео бих као пример употребу контејнера са касетним бомбама којима су нападане велике површине војних циљева, али и центар Ниша, где су страдали бројни цивили.

Посебно је забрињавајућа велика употреба специјалне муниције са осиромашеним уранијумом, којим су трајно контаминиране велике површине у Србији, Косову и Метохији и Црној Гори. 

У нападима који су трајали 78 дана, тешко су оштећени инфраструктура државе, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Процена штете никада није тачно утврђена, али по некимa se креће и до 100 милијарди америчких долара. 

Највреднији у сваком рату су људи, а у овом агресивном рату, око 1300 становника СРЈ изгубило је живот и око 12000 становника је рањено. Трајне последице по здравље становништва СРЈ су много веће и бројније и претпостављамо да им никад неће бити утврђен тачан број. 

Данас 23 године после ове агресије, имамо део суверене територије Републике Србије који није под контролом наше државе, имамо Резолуцију Савета безбедности УН 1244 коју не поштује у потпуности НАТО савез и коју потпуно не поштују локалне албанске власти, имамо 242381 лице које је протерано са територије КиМ по подацима Владе Србије.  

Одговорни нису осуђени, невини очекују правду, а НАТО савез наставља даље...   

Саша ЈОВАНОВИЋ

 

20. март – сећање на Михаила Петровића

На дан трагичне погибије нашег првог војног пилота и овог 20. марта смо се окупили пред његовом вечном кућом.Делегација Завичајног удружења из његове родне Влакче, представници Команде РВ и ПВО, 204. ваздухопловне бригаде, Удружења пилота "Курјаци са Ушћа", те представници нашег УПВЛПС, окупили смо се у 11 сати да одамо пошту нашем првом пилоту и нашој првој ваздухопловној жртви.Војни свештеник 204. ваздухопловне бригаде капетан Предраг Докић је одслужио помен, а онда су делегације положиле венце на Михаилов гроб.Окупљенима се испред делегације Михаилових земљака из Влакче обратио Александар Јовановић који нас је упознао са активностима, иницијативама и плановима Завичајног удружења.Као најважнији задатак истакао је подизање монументалног спомен обележја у Влакчи за које је већ одабрано идејно решење, те се чека на добијање неопходних дозвола како би се приступило спровођењу те активности.Такође, постоје идеје које би се морале реализовати у будућности уз учешће и сарадњу како ваздухопловних удружења, тако и Команде РВ и ПВО и Војске Србије.То су иницијатива за додељивање одговарајућег ордена Михаилу Петровићу, додела припадајућег летачког знака и признавање указа о унапређењу које је донето баш на дан када је погинуо, а касније из тог разлога повучено.Остаје нам да помогнемо Михаиловим Влакчанима да се ове идеје спроведу у дело.Ми­хаило Пе­тро­вић је пр­ви српски шко­ло­ва­ни пи­лот ави­о­на. За­вр­шио је француску пи­лот­ску шко­лу "Фар­ман". Ње­го­ва пи­лот­ска ди­пло­ма ФАИ (Међуна­род­не ва­зду­хо­плов­не фе­де­ра­ци­је) но­си број 979 од ју­на 1912. године, а код нас број је­дан.По­ги­нуо је из­вр­ша­ва­ју­ћи бор­бе­ни за­да­так 20. марта 1913. године. Јак удар ве­тра пре­вр­нуо је ње­гов ави­он, ре­мен ко­ји­ма је био ве­зан за се­ди­ште је пукао и он је бес­по­мо­ћан ис­пао из ави­о­на.У једном заокрету авион се преврнуо и, на ужас десетине очевидаца, Михаило је испао из авиона. Пао је у близини летилишта, авион недалеко од свог пилота. Висиномер је показивао 1.234 метара. Казаљка на ручном сату зауставила се на 9.45 часова. Тако је први српски пилот постао и прва жртва српског војног ваздухопловства, а други у свету.

Остале су вечно записане његове речи: „Часно је за отаџбину мрети!“ – који је само дан пре погибије казао брату Живану.

Милан РАКИЋ

[НАЈАВА] Помен Михаилу Петровићу

Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије-УПВЛПС, у сарадњи са Командом РВ и ПВО и Завичајним удружењем "Михаило Петровић" из Влакче ће као и до сада, на дан погибије наредника Михаила Петровића изаћи пред вечну кућу нашег првог војног пилота.

Окупљање је испред главног улаза на Ново гробље у Београду, недеља, 20. март 2022. године у 10:45 сати.

Наше ваздухопловство добило прву жену летача-техничара

БЛИСКИ СУСРЕТ СА АДРЕНАЛИНОМ

Припадница 714. противоклопне хеликоптерске ескадриле 98. ваздухопловне бригаде корача путем којим до сада није ниједна жена подофицир у Војсци Србије. Остварењем својих снова несвесно креира нову реалност и утабава стазе будућим дамама у овом позиву, којих ће засигурно бити.Наша екипа упутила се у Краљево, на Војни аеродром „Морава” с циљем да донесе необичну причу о Емилији Недовић, првој жени подофициру летачу, која је успела да за непуних годину и по дана, откако је започела курс за подофицире у РВ и ПВО, заузме место у кокпиту хеликоптера вишеструке намене, популарној „газели”.

Дочекала нас је за тренажером, где се обучава за гађање ракетом „маљутка”. То је наредни корак у њеном професионалном усавршавању – обука за стрелца. Све говори да се неће ни на томе зауставити. Војска заиста нуди прилике младим људима да свој живот промене из корена, каже нам гласом коме се верује. Родом је из Краљева, а одрасла је и живи у непосредној близини аеродрома, „на само десет километара”, у Мрчајевцима.

Након завршетка средње саобраћајне школе размишљала сам о даљим корацима у свом животу и будућој професији. Када се у средствима информисања, у јуну 2020. године, појавио конкурс за пријем цивилних лица у РВ и ПВО у својству подофицира, нисам имала дилему да ли треба да се упустим у овај изазов – каже храбра девојка и додаје да је веома важна била и снажна подршка оца, који је такође војно лице.Емилија, која је обуку започела крајем 2020. и успешно је завршила 28. маја прошле године, данас је сигурна да није погрешила у свом избору и срећна је јер ради посао који искрено воли и коме приступа с пуном одговорношћу.

Летим на хеликоптеру „гама”, на коме сам реализовала и свој први лет 6. децембра 2021. године. И даље ме држи невероватан осећај који сам тада први пут доживела. У међувремену било је још неколико летова и, иако сам тек на почетку, мислим да је сваки лет другачији. Свима је занимљиво то што највећу дозу адреналина осетим тек након лета, кад прође – каже нам Емилија и додаје да је срећна јер ужива поштовање својих мушких колега, као и да се осећа апсолутно равноправно међу њима. С обзиром на то да је на формацијском месту „техничар за ваздухоплов – летач”, њен посао подразумева и механичко одржавање ваздухоплова у првом степену.

То су претполетни, међулетни и послелетни прегледи. А током техничког дана, када нема летова, ради се преглед летелице према свима специјалностима, као и одржавање, чишћење и подмазивање склопова. Емилија нам објашњава да, иако је пилот вођа посаде, летач активно учествује у лету пратећи навигацију и карту, а да њу жеља за професионалним усавршавањем и напредовањем води и на следећи корак личног развоја, обуку за летача-стрелца, где тренутно завршава земаљску припрему, након које следи обука у ваздуху, чиме ће постати и први летач-стрелац међу женама подофицирима.

Говорећи о Емилији, њен наставник капетан Бојан Татић истиче да је на тренажеру за стрелца изузетна, као и да су пред њом кораци којима ће „достићи истинске висине”.

Она то дефинитивно може. Усавршавање подразумева обуку за руски језик, а онда и за велики хеликоптер Ми-35, што је и њен лични циљ – каже капетан Татић и додаје да је велика храброст да девојка изабере да се бави, како се обично мисли, мушким послом.Кад се неко пријави да буде летач на хеликоптеру, притом је прва међу женама до сад, јасно је да је храбра и жељна изазова, и да жели да достигне највише домете. То је заиста вредно поштовања, а ја сам, већ када сам је први пут видео, схватио да заслужује пуну пажњу и посвећеност како би „добила крила” и била на месту на коме заслужује да буде.

УСКОРО ПРВА КОМПЛЕТНО ЖЕНСКА ПОСАДА 

Посебан куриозитет је то што ће Војска Србије у блиској будућности имати и прву комплетно женску летачку посаду у „газели”, коју ће, осим летача водника Емилије Недовић, чинити и пилот потпоручник Тијана Миленковић, која је тренутно на обуци за руски језик, након чега је очекује и преобука за нови хеликоптер Ми-35.

У години за нама 714. противоклопна хеликоптерска ескадрила реализовала је 12 различитих курсева, како летачких, тако и логистичких. Међу њима је и обука генерације новопридошлих подофицира, из које је и Емилија, која је уједно и прва генерација подофицира која је дошла из цивилства. Таленат сасвим извесно помера границе и стереотипе, и важно је да млади људи знају да је то правило и у Војсци Србије.|

Никола СТАРЧЕВИЋ

Фото: Горан Станковић

Ваздухопловни ветерани обележили седму годишњицу од пада хеликоптера

На месту пада хеликоптера у непосредној близини АНТ, када је у удесу 13. марта 2015. године погинуло седморо људи, окупила се група колега, класића, сабораца и пријатеља настрадалих како би се поклонила њиховим сенима и подсетила јавност на тај трагичан догађај...Пре седам година, 13. марта 2015. године приликом извршења хуманитарног задатка превожења бебе настрадали су пилоти мајор Омер Мехић и капетан Милован Ђукарић, летачи механичари, заставници Небојша Драјић и Иван Миладиновић, те здравствени радници из Новог Пазара, лекар Џевад Љајић и медицински техничар Мирослав Веселиновић као и беба Шахин Адемовић, стара свега неколико дана...Симболично, паљењем свећа и окупљањем на месту пада летелице ветерани и колеге настрадалих чувају сећање на њих.У име окупљених, медијима се обратио Саша Јовановић, ваздухопловни заставник у пензији који је истакао да се осећа разочарано. "То је оно што сви осећамо овде. Разочарење у систем – како у систем одбране, тако и у систем читаве државе. Не жалимо се на народ, наш народ је један врло савестан, али они који одлучују покушавају на све могуће начине да се овај догађај заборави, јер то њима иде у корист. Нашим изласком спасавамо и те људе, и њихову жртву, од заборава“

Зашто је инсистирано на слетању на цивилни аеродром „Никола Тесла“, а не на војни у Батајници или хелидром код Војномедицинске академије, где се у обичајеним околностима довозе пацијенти, за Мехићеве колеге и данас је питање без одговора, иако се кроз све ове године провлачи теза да је на београдском аеродрому летелицу са бебом чекала свита политичара.„Данас су се окупиле колеге из ескадриле, ми смо носиоци овог окупљања и ми и у току године причамо о овом догађају. Најмање што можемо је да дођемо овде. Не желимо да се овај догађај заборави. Овде су и људи од интегритета, који имају савест.""Напомињем да ово није никаква политичка организација, нити окупљање, ово је једноставно сећање на наше колеге које су погинуле у једној хуманој мисији, а погинули су зато што су добили немогуће задатке да изврше.“, закључио је Јовановић и најавио понављање иницијативе од прошле године и поновно упућивање захтева Министарству одбране да се на месту пада летелице постави спомен обележје.Сада се на том месту формира депонија, као својеврсан симбол заборава и небриге. Ветерани, заборавити неће!

Милан РАКИЋ

фото: Весна Лалић

Промена статуса УПВЛПС

Сагласно одлукама ванредне конференције УПВЛПС од 5. новембра 2019. године, дана 22. новембра 2021. године „Полазећи од дате оцене да је стање у УПВЛПС доведено до минимума опстанка и да су исрпљени кадровски и материјални потенцијали, ванредна скупштина, у складу са Статутом УПВЛПС, члан 12,13, и 28, став први, одлучила је да УПВЛПС престане са радом као правно лице и да се у том слислу брише из регистра АПР.“ 

По законској процедури, покренут је поступак и дана 31. децембра АПР је донела решење (БУ 9935/2021) да се УПВЛПС брише из регистра удружења као правно лице, почев од назначеног датума. Престаје функција председника Грујић Златомира као овлашћеног лица. Решење је званично објављено на сајту АПР.  

На ванредној конференцији 22. новембра 2021. године, такође је закључено: „Уколико чланови УПВЛПС, а на основу тридестогодишњег искуства покажу интересовање за даље дружење и активност у неговању ваздухопловних традиција, могу да наставе рад као неформална група грађана или да се укључе у рад неког сродног ваздухопловног удружења.“ 

Таква идеја је подржана као реална и оптимална у постојећим условима. Истовремено закључено је да радом удружења под називом „ВЕТЕРАНИ РВ и ПВО – УДРУЖЕЊЕ ПЕНЗИОНИСАНИХ ВОЈНИХ ЛЕТАЧА СРБИЈЕ“ руководи управни одбор у саставу: Башарагин Милорад, председник; Ракић Милан секретар и Јовановић Саша организатор, до доношења даљних одлука о организовању и деловању. Седиште удружења је на истој адреси, а устаљене активности се проводе по програму раду до доношења новог програма и статуса. Управни одбор ће одредити време одржавања састанака и динамику рада. 

Контакт: 

Срећни новогодишњи и божићни празници. Успеха у наступајућим годинама. 

Златомир Грујић