Родном селу првог пилота Србије у походе: „МИХАИЛУ ПЕТРОВИЋУ У СЛАВУ“

У суботу 17. јуна 2017. године обележен је  Дан рођења пилота Михаила Петровића у селу Влакча, општина Крагаујевац, а у сарадњи са Завичајним удружењем „Михаило Петровић“ из Влакче, које је заједно са УПВЛПС и Удружењем пилота „М2+“ било носилац носилац активности.

Програм манифестације обухватио је, као и ранијих десет година,  активности посвећене: дану рођења - 14. јун 1884. године -  првог српског пилота и прве жртве српског ваздухопловства и чувању од заборава његовог доприноса српском ваздухопловству и подсећању на његов племенит лик; свим пилотима и ваздухопловцима Србије који су своје знање, енергију, стваралаштво, здравље и животе посветили ваздухопловству, одбрани слободе и изградњи Отаџбине; неговању традиција српског ваздухопловства, родољубља и патриотизма; селу Влакча, које се поноси својим дичним сином наредником Михаилом Петровићем, првенцем српске авијације.

Позиву за присуство на манифестацији, поред мештана Влакче, одазвали су се: представници Команде РВ и ПВО Војске Србије; представници града Краљева, чланови Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије; представници Удружење пилота „М2+“, председник Ваздухопловног савеза Србије, поштоваоци Михаила Петровића, сарадници и пријатељи.

Мали караван је са радошћу кренуо из Земуна, традиционално испред зграде Команде РВ и ПВО и кроз питому Шумадију стигао до Тополе.

Код споменика пилоту мајору  Зорану Томићу, као и сваке од претходних година, ваздухопловни ветерани су положили венац и поклонили се сенима храброг пилота који је изгубио живот на борбеном задатку 1992. године у авиону „Орао“. О мајору Томићу говорио је Војислав Стојановић, пилот, потпуковник у пензији, потпредседник УПВЛПС.

Долазак у село Влакчу, као и увек до сада, био је пун емоција. На улазу  у село, на локацији Светиња, месту скретања са крагујевачког пута, налази се информациона плоча, која путника намерника упућује да је у том селу рођен први пилот Србије. Стрми, скоро планински пут води путнике до центра села и основне школе.

Код школе срдачан и непосредан дочек љубазних домаћина предвођених Драгољубом Швабићем и Сашом Јовановићем. Узбуђење, у очима сузе радоснице при сусрету старих пријатеља. Служи се слатко, хладна вода, ракија и кафа. Дочек, као и свих десет претходних година за памћење.

Убрзо се формира колона за одлазак пред родну кућу Михаила Петровића. На челу државна застава, а до ње плава застава УПВЛПС, које се у рукама поносних заставника достојанствено вијоре на поветарцу са Рудника доносећи поздрав и благодар, да као и сваки пут Бог подари лепо време, што се и обистинило.

Колона у свечаном поретку долази до родне куће Михаила Петровића, скривеној у воћњаку шумадијског крајолика, која у том мору зеленила, иако преко век стара и оштећена од бура и олуја, сјаји као бисер. А како и не би сјала када је ту светлост овоземљаску угледао први крилати син Србије, ту удахнуо ваздух слободарски и прозборио прве речи херојског рода.

На кући се налази спомен-плоча постављена 1953. године, а поводом 40-е годишњице погибије Михаила Петровића код Скадра. Плочу је поставио Ваздухопловни савез Србије и написана је ћирилицом. Кућа је данас у власништву породице Раловић из Влакче, која се са достојном пажњом односи према том споменику наше националне историје, као и завичајно удружење, што се за општину Крагујевац, бар до сада, не би могло рећи. Наиме, изражена је намера да се кућа у наредном периоду обнови и спречи њено даље пропадање.

Свечаност испред родне куће почиње интонирањем државне химне Србије „Боже правде“ у извођењу Камерног ансамбла „Смиље“ из Београда, под управом госпође Вукице Смиљанић. Предивно звучи српска химна у тој оази зеленила, мира и лепоте, разгаљује душу, човека подилазе трнци, а срце трпери и са усхићењем као да говори „Слава ти храбру пилоту Михаило Петровићу."

Следи полагање венаца. Прво, са поштовањем, делегација Команде РВ и ПВО Војске Србије, потомци храбрих пилота од пре 105. година, који достојно  следе своје претходнике. У делегацији пилоти: потпуковник Божидар Цмиљковић, мајор Бојан Ђурђановић и поручник Стефан Коцић, у име команданта РВ и ПВО генерал-мајор Ранка Живака и свих припадника РВ и ПВО и Војске Србије.

Потом је венац положила делегација УПВЛПС: Златомир Грујић, Војислав Стојановић и Љубиша Величковић.

Делегација града Краљева, у којем је и Аероклуб „Михаило Петровић“,  на челу са Радојем Томашевићем, пуковником у пензији, нeкадашњим командантом аеродрома у Лађевцима, а данас чланом градског већа Краљева, у име града хероја  и испред Покрета социјалиста.

Присутне је поздравио срдачном добродошлицом и одавањем почасти јуначком сину Влакче Михаилу Петровићу, Драгољуб - Драгче Швабић, испред села и завијачног удружења.

Беседу „Лет у вечност“ - првом српском пилоту нареднику МИХАИЛУ ПЕТРОВИЋУ, одржао је Мр Златомир Грујић, пилот, пуковник у пензији, председник УПВЛПС. (беседа у прилогу)

Потом је надахнуто говорио Радоје Томашевић, изразивши жељу, намеру и одлучну вољу да се родна кућа обнови и да се Михаилу Петрoвићу подигне достојно спомен-обележје.

Узбудљиви тренуци испред старе куће, која сабира преко сто година и памти много тога од Михаиловог рођења и детињства, до данашњих дана, остају трајно записани у души свакога ко се ту нађе макар један трен. Тако је било и овог јунског дана, а пријaтељи који су први пут Влакчу походили, остали су без даха.

Повrатак у школу протиче у ведром расположењу. У учионици старе школе, која данас има десетину ђака до четвртог разреда, а ту су у суботу били скоро сви, као и они сада у старијим разрeдима који памте догађања протеклих деценију и стално долазе, радознали, срећни и својим бистрим очима као да говоре: „И ми смо будући пилоти, будући часни људи ове наше драге и прелепе земље Србије“.

У програму извођењем предивних композиција: „Тамо далеко“, „Пукни зоро“, „Хеј војници ваздухопловци“ и „Ово је Србија“, атмосферу доводи до узвишености Камерни ансамбл „Смиље“ под руководством госпође Вукице Смиљанић.

Током програма говорили су Драгољуб Швабић, Златомир Грујић и Лабуд Булатовић. Председник УПВЛПС уручио је Завичајном удружењу „Михаило Петровић“ из Влакче велику спомен диплому поводом 25 година УПВЛПС, комплет књига и слика са досадашњих долазака у Влакчу, као и књиге за основну школу.

У току прогрма представници Завичајног Удружења доделили су дипломе, медаље и пехаре најуспешнијим такмичарима из Влакче у акцији „Бирамо најлепше сеоско двориште“, која се такође одвија десетину година, а један је од најважнијих садржаја манифестације „Дани Михаила Петровића“, друге седмице јуна сваке године.

Влакчанци, добри домаћини, почастили су на крају присутне домаћим специјалитетима које су биле дело вредних домаћица. У пријатној атмосфери и дружењу време је пролетело као вихор, и морало се кренути за Београд. Успут још један прелепи доживљај – обилазак етно села у оквиру основне школе у суседном селу Чумић, где је био домаћин директор школе Александар Саша Јовановић.

У повратку, пут до Београда кроз прелепи шумадијски пејзаж, протекао је у песми и ведром расположењу.

Председник УПВЛПС Мр Златомир Грујић, пуковник авијације у пензији

Путовање у Влакчу-Дани Михаила Петровића

И ове године ће УПВЛПС обележити годишњицу рођења првог српског пилота, наредника Михаила Петровића.

На основу годишњег Плана рада за 2017. годину и донетих одлука у вези обележавања 104. година погибије и 133. годишњице рођења првог српског пилота наредника Михаила Петровића, одлучено је да се 17. јуна 2017. године, отпутује из Београда у Влакчу, ради посете родној кући Михаила Петровића и прусуствовања свечаности у организацији Завичајног удружења „Михаило Петровић“ из Влакче.

У складу са годишњим Планом рада и статутарним овлашћењима, Извршни одбор УПВЛПС на седници 13. јуна 2017. године, донео је  о д л у к у:

1) У суботу 17. јуна 2017. године обележити ДАН РОЂЕЊА ПИЛОТА МИХАИЛА ПЕТРОВИЋА у селу Влакча, општина Крагаујевац, а у сарадњи са Завичајним удружењем „Михаило Петровић“ из Влакче, које је носилац активности.

2) Програм манифестације тежишно треба да обухвати активности посвећене:

- дану рођења (14. јун 1884) првог српског пилота и прве жртве српског ваздухопловства и чувању од заборава његовог доприноса и његовог лика;

- свим пилотима и ваздухопловцима Србије који су своје знање, енергију, стваралаштво, здравље и животе посветили ваздухопловству, одбрани слободе и изградњи отаџбине;

- неговању традиција српског ваздухопловства, родољубља и патриотизма;

- селу Влакча, које се поноси својим дичним сином наредником Михаилом Петровићем, првенцем српске авијације.

ПРОГРАМ посете селу Влакча поводом 103. године рођења пилота Михаила Петровића 17. јуна 2017. године.

07.30 - Полазак из Београда – испред Команде РВ и ПВО Земун

07.45 - Путовање до Влакче: Београд – Младеновац – Топола - Влакча

09.45 - Долазак у Влакчу, код школе. Дочек и окупљање.

10.00 - Реч добродошлице од стране представника с. Влакче. - Одлазак пред родну кућу пилота Михаила Петровића

10.30 - Програм пред родном кућом Михаила Петровића: - Химна– КА „Смиље“ . - Полагање венаца. - Беседе представника села и гостију. - Повратак у основну школу

11.00 - Програм у основној школи у Влакчи: - Отварање скупа - Песма „Тамо далеко“ - Беседа Михалу Петровићу - Песма: „Млади капетане“ - Планови за спомен обележје и музеј у Влакчи - Песма „Ово је Србија“ - Затварање скупа

11.30 - Дружење гостију и домаћина

12.30 - Одлазак у село Чумић и обилазак етно-парка

13.30 - Полазак за Тополу и обилазак споменика Зорану Томићу

14.00 - Путовање маршрутом: Топола – Младеновац – Београд.

16.00 - Долазак у Београд.

Председник УПВЛПС Мр Златомир Грујић, пук у пенз.

 

Генералу Милану Симовићу у славу

Краљево не заборавља свог великана, а ваздухопловни ветерани свог командaнта

На годишњицу смрти, 9. јуни 1988. године, испред града Краљева венац на споменик генерал-пуковнику Милану Симовићу комаданту РВ и ПВО положио је Александар Ерац, а испред УПВЛПС Златомир Грујић.

Снага једног народа извире из његове свести, морала, традиција, постојаности и одлучности људи да истрају у очувању својих темељних вредности и идеала и да одлучно бране слободу и независност. Зато посвећеност очувању и одбрани тих вредности и примери јунуштва у тој борби заслужују посебну пажњу. Свако село, сваки град, регија, војна јединица и установа, наша отаџбина у целини, изнедрила је синове храбре на том вековном путу - а да ли их се сећамо са поштовањем? Време промена донело је и ерозиију свести о националним вредностима и у односу према жртвама, али и према херојима и заслужним синовима отечества.

Да није све изгубљено и да наде има говори и пример града Краљева и једног од његових челних људи – Александра Ерца, који је у име града дана 9. јуна 2017. године положио венац на спомен обележје вечне куће генерал-пуковника Милана Симовића у Алеји великана на новом гробљу у Београду. Поздрављајући такву акцију придружио се и председник УПВЛПС у име удружења. Верујемо да ће, како Ерац рече, следеће године бити више Краљевчана на пошти великану генералу Симовићу, али додајемо и више ваздухопловаца којима је он командовао.

Генерал Милан Симовић поникао у ваздухопловству Краљевине Југославије, учесник Априлског рата 1941. године, после слома и окупације земље, након дизања устанка против фашистичких завојевача придружио се дичним синовима и постао борац НОВЈ. Обављао је значајне руководеће и командне дужности током НОР-а и од почетка је у био активан учесник у процесу изградње ваздухопловства НОВЈ. Био је заменик и командант Прве ваздухопловне базе, а потом на најзначајнијим дужностима у Команди ваздухопловства ЈА и РВ и ПВО ЈНА, од команданта ваздухопловне дивизије, закључно са начелником штаба Команде РВ и ПВО и Команданта РВ и ПВО, уједно заступника ДСНО за РВ и ПВО. У два мандата био је директор ЈАТ-а. (Биографија Милана Симовића)

Краљево је било пред Други светски рат центар ваздухопловне индустрије Краљевине Југославије, са фабриком авиона, ваздухопловним заводом и радионицом, ваздухопловним школама и аеродромом. Град богате историје и гнездо јунака у ослободилачким ратовима Србије, Краљево је и град мученик у коме су фашистички окупатори, уз помоћ домаћих слугу, стрељали хиљаде људи, ђака, студената, чиновника, сељака и највише радника из фабрике вагона, железничке радионице и фабрике авиона. Наше ваздухопловство има највећу жртву и историји -  то је 467 стрељаних радниика краљевачке фабрике авиона октобра 1941. године. 

Генерал Симовић, популарни Зека био је омиљени командант и руководилац, кога се сећају многе генерације припадника РВ и ПВО. Његова смрт 1988. године  тужно је одјекнула у редовима ваздухопловаца. Сахрањен је у Авенији великана, близу генерала Виктора Бубња и других сабораца. Обилазили смо његов гроб  у разним пригодама, али од  ове, 29. годишњице, сигурно ће у протоколима за команданте РВ и ПВО овај датум, уз највећи празник РВ и ПВО, бити јасно уписан.

Захвалност што је у нама пробудио осећање одговорности и потакао нас да се са достојним поштовањем  односимо према великанима наше богате историје, посебно ми ваздухопловци према нашим ваздухопловним великанима, руководиоцима и командантима, има господин Александар Ерац из Краљева, коме одајемо признање за ову иницијативу која има велики значај. Верујемо да ће унапредити рад на неговању слободарских традиција, јачању патриотизма и родољубља.

Златомир ГРУЈИЋ

УПВЛПС обележило 75 година ваздухопловства НОР: СЕЋАЊЕ на пилота хероја Милету ПРОТИЋА

Обележено седам и по деценија ваздухопловства у НОР-у 1942-2017. године

Поводом седамдесетпете годишњице од настанка партизанске авијације, претече ваздухоплвоства у НОР-у, чланови УПВЛПС посетили су село Товаришево у Бачкој, родно место команданта Прве ескадриле НОВЈ и положили цвеће на спомен-обележје мајору Милети Протићу, пилоту хероју који је јуначки погинуо на борбеном задатку децембра 1944. године.

Слободарство, патриотизам, несебично жртвовање у одбрани отаџбине и народа краси мештане Товаришева тог питомог села у срцу Бачке, и посебно породицу Протић из које је поникао пилот херој Милета Протић. Кад путник намерник дође у село дочекаће га у центру неколико спомен-обележја која симболиком илуструју родољубље мештана. Посебно место имају борци и ратни добровољци и три историјске личности.

Слика 1 - Центар села Товаришева

Прво спомен-обележје је посвећено доласку вожда Карађорђа Петровића у Товаришево, када је после слома Првог спрског устанка, преко Саве и Дунава доша у Бачку на своме путу према Русији. Вожда је дочекао прадеда Милете Протића. Том историјском догађају постављено је спомен обележје у центру села. Споменик је у одличном стању и провлачи пажњу својом оригиналношћу и лепотом.

Слика 2 – споменик Вожду Карађорђу Петровићу  

Друго спомен обележје посвећено је српским одбровољцима у ослободилачким ратовима,

Слика 3 - Споменик солунским добровољцима

док је треће посвећено видовданском хероју српства Гаврилу Принципу. И тај споменик је у одличном стању и достојно зрачи својом симболиком, као и претходни.

Слика 4 - Споменик Гаврилу Принципу

Четврто спомен обележје посвећено је погинулим борцима у НОР-у 1941.-1945. године и пилоту хероју Милети Протићу, комаданту Прве ескадриле НОВЈ, који се налази у парку у центру села.

Слика 5 - Споменик борцима НОР-а и Милети Протићу

У саставу тог комплекса налази се у авион „522“ посвећен Милети Протићу. Ово спомен обележје је помало руинирано, а авион је у веома лошем стању. Међутим, ускори ће бити реновиран споменик и обновљена боја на авиону, који је доста пропао.

Слика 6 - Авион у спомен Милети Протићу

Секретар месне заједнице Товаришево Сава Данилов и мештанин Јован Ранисављев, домаћини ваздухопловним ветеранима, обавестили су их да су обезбеђена средства да се спомен-обележје реконстурише и доведе у стање у какво му доликује.

Слика 7 - Полагање венца испред спомениак борцима НОР-а

У разговору са представницима села, председник и чланову УПВЛПС истакли су значај неговања традиција и одали им признање за досадашњи труд да се споменик Милети Протићу чува и одржава, као и за оно што треба да се учини на рестаурацији исторг. Такође, обећали су сву помоћ коју могу пружити око уређења спомен комплекса и постављања информативних плоча крај споменика и у основној школи у Товаришеву која носу име „Милета Протић“.

Слика 8 - Уручивање комплета књига

Основној школи и месној заједници уручене су књиге у издању УПВЛПС у знак признања и захвалности за рад и труд на неговању ваздухопловних традиција, а поводом јубилеја 75 година ваздухопловства НОР-а.

Слика 9 - Испред споменика борцима НОР-а и Милети Протићу

Чланови УПВЛПС су одали пошту и положили цвеће пред споменик Милети Протићу и погинулим мештаниам у НОР-у, а потом су обишли споменик Вожду  Карађорђу и Гаврилу Принципу.

Слика 10 - Испред спомен авиона Милети Протићу у парку

На крају обишли су у споменик Милети Протићу на сеоском гробљу у Товаришеву. Током путовања чланови УПВЛПС обишли су и Бач, Вајску и Бођане.

Слика 11 - Надгробни споменик пилоту Милети Протићу, породична гробница Протића

Наведена активност је проведена у плану и програму УПВЛПС за обележавања јубилеја у 2017. години, сопственим снагама и средствима и на опште задовољство чланова. То је њихов допринос и пример неговања слободарских, ратнички и војничких и ваздухопловних традиција.


МИЛЕТА ПРОТИЋ  

Милета С. Протић рођен је 21. јуна 1913. године у Товаришеву, општина Бачка Паланка у имућној српској породици. Било их је петоро деце, два сина и три кћери. Отац Станко био је угледни политичар, члан Југословенске радикалне заједнице (ЈРЗ) и народни посланик после Првог светског рата, инвалид, без једне ноге. Његова браћа, Милетини стричеви били су напредни људи. Милета је завршио четири разреда основне  школе у родном Товаришеву 1923. године, а затим четири разреда Грађанске школе у Бачкој Паланци 1927. године и гимназију у Сомбору, а 1931. године, упркос противљењу оца уписао се у Поморску војну академију, коју је завршио 1934. године. Након тога постао је ваздухопловни извиђач и пилот хидроавиона.

Слика 12 - Милета Протић, пилот „Спитфајера“

Априлски рат 1941. године затиче га у бази Дивуље, одакле након усташке издаје и побуне, земаљским ешаленом, уз борбу са двадесетак војника одлази у Боку Которску. Ту је за једну ноћ извршио преобуку на хидроавиону До-Х и са њим у групи којој је био на челу Владета Петровић, прелетео у базу РАФ-а близу Каира. Хидропланска ескадрила дејствује до маја 1942. године, а капетан Милета Протић извршава око 150 борбених задатака. Почетком 1944. године прикључује се групи која је припремана да прими ловце „Спитфајер“ и 22. априла стаје на чеку скавдрона, односно Прве ескадриле НОВЈ. Летео је храбри командир на борбеним задацима неустрашиво са обале Италије и тукао фашисте на југословенском тлу, где је и погинуо 19. децембра 1944. године код Жепча у Босни и Херцеговини. Имао је 31 годину.

Слика 13 - Милета Протић, команднат Прве ескадриле НОВЈ

ВАЗДУХОПЛОВСТВО НОВЈ 1942-1944. ГОДИНЕ

Ваздухопловство Народноослободилачке војске Југославије добило је прве авионе 21. маја 1942. године, када је на слободној територији код Приједора дејствовала  „партизанска авијација“.  Након формирања Прве, а потом и Друге ескадриле НОВЈ, школовања више стотрина ваздухопловаца у Совјетском Савезу, у јесен 1944. године формирано је, по основу помоћи СССР осам ваздухопловних пукова – група од две ваздухопловоне дивизије у Југосдлавији, потом још два пука у СССР-у, тако да је 1945. године, на крају рата Ваздухоплвоство ЈА имало 9 ваздухопловних пукова, транспортну групу, ескадрилу за везу и пилотску школу.  

Скромно је обележена 75-та годишњица ваздухоплвоства НОР-а, а УПВЛПС је и овом приликом показало да не заборавља ваздухоплвоне хероје, светле примере из наше прошлости и доследне борце за слободу рода свога.

Златомир ГРУЈИЋ

фото, Ненад ГРУЈИЋ

In Memoriam, Василије Радоњић (1924-2017)

У Београду је након дуге и тешке болести преминуо члан нашег удружења, Василије Радоњић, потпуковник авијације у пензији-пилот.

Василије је рођен 24. маја 1924. године у Видијењу код Подгорице. Од 1946, па до 1949. године похађао је војну школу у Сарајеву. Након тога је завршио Пилотску академију и Школу контроле летења, а студирао је и права на загребачком Свеучилишту.

Био је учесник Другог светског рата од 13. јула 1941. године, и то у Цваринско-Видијењској чети, где му је командир био наредник Ново Ивановић. Од формирања Осме црногорске бригаде, био је њен борац до ослобађања Београда. Са том јединицом је између осталог учествовао и у биткама на Бојњевој њиви код Мојковца, као и у ослобођењу Београда, за шта има у књижици и потписе од Јосипа Броза и Јосифа Висарионовича. Након Београда, борио се и на Сремском фронту, а после је преко Винковаца и Загреба, са својом јединицом терао непријатеља све до Цеља. Након завршетка рата, био је командир чете у Другој крајишкој бригади. У авијацији је од 1947. године и обављао је дужност командира тренажне ескадриле. Након престанка летачке каријере, обављао је дужност Начелника ОБКЛ Загреб све до краја војничке каријере. Пензионисан је у чину потпуковника авијације.

Носилац је више ратних и мирнодопских одликовања. Био је члан удружења пилота ЈАТ-а, нашег удружења, те општинског одбора војних пензионера на Чукарици.

Са породицом је живео у Београду.

Василије Рајовић ће бити сахрањен у породичну гробницу у Подгорици. Испраћај за Црну Гору је сутра, 22. маја 2017. године у 10 сати на Новом гробљу у Београду.

УПВЛПС и овим путем породици нашег друга упућује изразе најискренијег саучешћа.

Обележена 25. годишњица УПВЛПС: СВЕЧАНА КОНФЕРЕНЦИЈА У ЧАСТ ЈУБИЛЕЈА

Уз присуство високих званица, бројних гостију и чланова удружења, 19. априла обележена је 25-та годишњица УПВЛПС. Свечана конференција одржана је у Великој сали Дома ваздухопловства Земун.

Присуствовали су: испред Команде РВ и ПВО, командант генерал-мајор Ранко Живак, пуковник Драган Лазаревић и мајор Никола Ковачић; пензионисани генерали и комаднати РВ и ПВО; испред УВПС председник Љубомир Драгањац, генерал потпуковник у пензији и председник Извршног одбора Зоран Вучковић; оснивачи и ранији председници УПВЛПС, представници: Зaвичајног удружења „Михаило Петровић“ из Влакче Драгољуб Швабић и Саша Јовановић; Управе за традицију, стандард и ветеране Министарства одбране, 204. ваздухопловне бригаде; Ваздухопловног савеза Србије; Геронтолошког центра Београд ПЈ Дневни центри и клубови; Удружења пилота „Курјаци са Ушћа“ и „М2+“; Удружења за неговање ваздухопловних традиција; општинског одбора УВПС Земун; представник Средње школе при Амбасади Руске Федерације у Београду; бројни сарадници, пријатељи и чланови удружења.

У програму је учествовао и дао му свечану атомсферу и културно-уметнички ниво, Камерни ансамбл „Смиље“ под руководством госпође Вукице Смиљанић, из Београда. Ансамбл иначе делује у оквиру пензионерског академског културно-уметничког друштва при Геронтолошком центру Београд.

На почетку свечаности интонирана је химна Републике Србије „Боже правде“,  а потом је одата пошта погинулим и преминулим припадницима РВ и ПВО и члановима Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије.

Поздрављајући присутне и високе госте, председник Удружења је изразио радост и задовољство што УПВЛПС обележава четврт века постојања са резултатима који су за памћење: преко 1.000 састанака са преко 35.000 присутних, стотине манифестација, стотине спомен-диплома, десетине издатих књига, 65 бројева ваздухопловног билтена, континуитет у раду, сталност, доследност и приврженост основним определењима, задацима и циљу због којег је и основано.

Председник је пренео честитке конференцији од стране генерал-пуковника Спасоја Смиљанића ратног команданта РВ и ПВО 1999. године, пуковника Бранка Гулана, ранијег председника удружења, пуковника Душана Миљковића, једног од најстаријих чланова (92 године); председника Општине Ириг, Општинског одбора УВПС Нови Београда и појединаца.

Након поздравне беседе, користећи видео презентацију председник удружења је говорио о историјату, основним садржајима рада и најважнијим активностима. У међувремену, Камерни ансамбл „Смиље“ је уздизао атмосферу дајући јој свечани, достајанстевни тон у будивши емоције присутних, песмама: „Тамо далеко“, „Пукни зоро“, „Млади капетане“ и „Хеј војници ваздухопловци“.

На почетку, председник је говорио о околностима у којима је удружење настало и о самом чину оснивања, у истој сали Дома ваздухопловства Земун. Посебно је истакнута улога оснивача и одато им признање за рад, труд и добру идеју која је материјализована и живи 25 година, потврђујући се у пракси као прави пут којим су пензионсиани војни летачи кренули тада, 16. априла 1992. године.

У излагању је истакао улогу првог председника Чеде Ковачевића, генерал-потпуковника у пензији, а потом и осталих: Душана Будимира, Боре Маркуша, Рада Ђиласа, Дмитра Трбојевића, Милоја Павловића, Бранка Бранковића, Бранка Гулана, Љубише Величковића, Војислава Стојановића, као и осталих чланова који су обављали најважније функције у удружењу.

Такође, одао је прiзнање и почасним председницима удружења од настанка до данашњих дана, а то су били команданти РВ и ПВО: генерал-пуковник Божидар Стевановић, генерал-мајор Милоје Павловић, генерал-пуковник Љубиша Величковић, генерал-пуковник Спасоје Смиљанић, генерал-потпуковнмик Бранислав Петровић, генерал-мајор Владимир Старчевић, генерал-мајор Владан Марјановић, генерал-потпуковник Драган Катанић и данас генерал-мајор Ранко Живак.

Основни садржаји рада били су: информисање; обележавање значајних датума из историје ваздухопловства и националне историје, обилазак спомен-обележја ваздухопловцима и ваздухопловним јединицама, развијања патриотизма, родољубља и хуманизма, неговање ваздухопловних и слободарских традиција, посете установама, ваздухопловним јединицама и културно-историјским споменицима; промоције књига и часописа, изложбе, меморијалне манифестације, од којих је најзначајнија посета селу Влакча поводом дана рођена првог српског пилота Михаила Петровића почетком јуна месеца, која се одвија дуже од деценију, сваке године и постала је традиционална; сарадња са сродним организацијам и удружењима, где су највредније заједничке акције формирање Ваздухопловног фонда „Михаило Петровић“ са Удружењем пилота „М2+“ и „Априлски макетарски купа“ са колегама из 204. ваздухопловне бригаде на челу са заставником Сашом Јовановићем; посете и пријеми код највиших стерешина РВ и ПВО, ГШ и МО, као и сарадња са другим инстируцијама. Посебно је наглашен значај и улога сајта удружења (www.udruzenjepvlps.org) и издавање „Ваздухопловног билтена“.

Доследно иозворним принципима УПВЛПС се данас бори да остане на свом путу и да „орлови златних крила“ достојанствено проведу старост остављајући младим генерацијама нешто лепо племенито  и крорисно.

УПВЛПС сутра 

Потребно је наставити доследно на чврстим определњима исказаним до сада, унапредити сардржаје и методе рада и деловања сходно условима и могућностима; наставити борбу се за стварање јединствене организације „Ветерани РВ и ПВО“; предложити формирање Савета за историју и традицију РВ и ПВО, да ли при МО, Команди РВ и ПВО или Музеју ваздухопловства; утицати да се подзаконским актима а на основу најављеног закона о војним меморијалима уреди питање ваздухопловних меморијала; наставити сарадњу и неговање добрих односа са Командом РВ и ПВО и осталим органима и институцијама војске и МО, као и са сродним удружењима.

Поводом јубилеја додељена су признања заслужним установама и појединцима, и то:

Велика спомен-диплома:

  1. Команди РВ и ПВО Војске Србије;
  2. Удружењу војних пензионера Србије.

Спомен диплома:

  • Оснивачима удружења: (1) Станковић Владимир, (2) Свејковски Јован, (3) Зрнић Жарко  и (4) Мачкић Ратко.
  • председницима удружења: (5) Павловић Милоје, (6) Гулан Бранко, (7) Величковић Ђ. Љубиша, (8) Стојановић Војислав.
  • установама: (9) команди 204. вбр, (10) команди 98. вбр, (11) команди 250. рбр за ПВД, (12) команди 126. бр  ВОЈИН, (13) Музеју ЈРВ, (14) УВПС Земун, (15)  УВПС Нови Београд, (16) Музеју ваздухопловства Београд, (17) Завичајном удружењу “Михаило Петровић” Влакча, (18) Клубу ваздухопловства Земун, (19)  Геронтолошком центру Београд ПЈ – “Дневни центри и клубови”, (20) СУБНОР Земун, (21) Центар МО за локалну самоуправу Земун.
  • Заслужним појединцима: (22) потпуковник Костантин Војиновић, (23) Митушев Трајче, (24) Смиљанић Вукица, (25) Мандић Бориша, (26) Ловрен Валериј, (27) Андрић Александар, (28) Новаковић Мирјана, (29) Дукић Никола, (30) Бошковић Душан (УНВТР), (31) Булатовић Лабуд (ВСС), (32) Казимировић Стеван, (33) Илкић Владислав, (34) Митић Зоран.

Захвалнице:

  • Средњој школи Руске Федерације у Београду,
  • Сурлић Татјани, Букоња Тихомиру и Ђорђевић Вањи из Дома ваздухопловства,

Књига у издању УПВЛПС:

  • Монографија „Ветерани освајачи плавог неба“ пуковнику Лазаревић Драгану,
  • Комплет књига Средњој школи Руске Федерације у Београду.

Свечаној конференцији обратили су се и честитали јубилеј УПВЛПС: генерал-мајор Ранко Живак, Љубомир Драгањац генерал-потпуковник у пензији, Драгољуб Швабић, Тања Сурлић и Трајче Митушев.

На крају програма Камерни ансамбл „Смиље“ је интерпретирао песму „Востани Сербие“, којом је до усхићења доведена пријатна свечарска атомосфера у великој сали Дома ваздухопловства Земун.

Потом су присутни могли да разледају изложбу посвећену 25-то годишњем раду, и да се друже уз пригодно послужење.

Фотографије са свечане конференције можете видети ОВДЕ. Аутор: Љубиша Главинић.

Презентацију можете видети ОВДЕ.

Златомир ГРУЈИЋ

25 година УПВЛПС-Свечана конференција

Поводом 25 година од оснивања Удружења, одржаће се свечана Конференција.

Године 1992., 16. априла је у Београду основано Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Југославије.

Поводом јубилеја - 25 година од оснивања, 19. априла 2017. године ће се одржати Свечана конференција у Клубу ваздухопловства у Земуну, са почетком у 17 сати.

Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) позива све чланове Удружења, пензионисане и активне припаднике РВ и ПВО, пријатеље из ваздухопловних организација и удружења, сараднике и поштоваоце, те чланове породица ваздухопловних ветерана да својим присуством увеличају јубиларну конференцију.

Среда, 19. април 2017. године, Клуб ваздухопловства Земун, Штросмајерова 3.

Историја једног авиона

Ово је увод у причу о једном тужном догађају из летачке праксе са легендарним авионом РВ и ПВО.

Авион Орао Ј-22 према техничко-техничком захтеву органа РВ и ПВО конструисали су и дизајнирали наши стручњаци. Производња авиона је такође домаћих руку дело.

Први Ј-22 полетео је са аеродром Ортјеш код Мостара у непосредној близини фабрике СОКО, која је комплетирала авион. Био је 31. октобар 1974. године када је мајор Славујевић Владислав из ВОЦ-а са неколико заокрета изнад Мостара и околине узбунио знатижељнике необичним звуком и силуетом авиона.

Тактичко-технички захтеви РВ и ПВО за израдом новог јуришника који ће заменити превазиђене и немоћне авионе Ј-21 Јастреб, били су веома напредни за поменуто време. Треба се добро загледати па уочити да авион има два мотора која су инжењери тако добро сместили да је труп незнатно шири од једномоторног авиона. При томе остало је решење са једним вертикалним стабилизатором. Високо постављеним крилима мислило се и на ваздухопловно техничку службу, којој је такво решење уз одговарајућу опрему омогућило далеко већи комфор у опремању авиона убојним средствима и другим поступцима при одржавању и прегледу авиона. И поред свега, авион је при увученом стајном трапу деловао као мали авион са малим одразним површинама. У опреми, навигацијским и другим системима на Орлу је учињен корак од седам миља у односу на Ј-21.

Међутим, није тајна да је авион имао великих проблема у почетној фази експлоатације, те да су временом урађене многе измене, дораде и модификације, што је иначе случај и са неким светски познатим пројектима.

На рад техничке службе у почетку је било много примедби због несналажења у одржавању исправности на Ј-22, што је било много захтевније него при радовима на Ј-21.

Упорност и непоколебљивост свих људи у РВ и ПВО довели су експлоатацију, исправност и борбену употребу до нивоа када је Ј-22 постао основа наше ловачко-бомбардерске авијације.

Орао Ј-22 поносно стоји на првом месту, као шампион жилавости и отпорности, које је освојио у протеклим сукобима из деведесетих година, лако подносећи поготке непријатељске ватре са земље.

Прве јединице које су наоружане овим авионом биле су извиђачке ескадриле.

Скок у хладни Модрац

Био сам на дужности помоћника команданта за летачке послове и безбедност летења у 1. Корпусу РВ и ПВО код генерала Божидара Стевановића. То је стручна функционална дужност па за искусног пилота углавном је познат делокруг рада. Друга страна медаље је она тежа, јер је у надлежности тог органа испитивање и решавање ваздухопловних удеса са најтежим последицама.

Био је 12. април 1988. године када ми је командант наредио да формирам комисију и одмах прелетим на аеродром Дубраве код Тузле, где је дошло до удеса авиона ИНЈ-22 Орао из 350. извиђачке авијацијске ескадриле која је ту базирала.

По доласку на лице места, а то је било на обали вештачког језера Модрац 10-12 километара југозападно од града Тузле, затекао сам окупљене мештане и старешине са аеродрома. Од авиона нема никаквих трагова нити делова, јер је после искакања пилота исти пао у језеро које је дубоко преко 10 метара.

Од очевидаца лаика обично нема никакве вајде. Знало се иначе одмах због чега је настао ванредни догађај. Нема одговора на најважније питање, зашто је капетан Ћирић Драган страдао, тј. зашто се удавио у језеру после успешног искакања катапултирањем из авиона. Ово пишем 12. априла 2017. године на 29-у годишњицу тог удеса. Његов колега поручник Рудаковић Ненад имао је више среће. Успешно се уз велике напоре домогао обале.

Када комисија нема јасне доказе о неком делу удеса, онда се барата са претпоставкама. Познато је да посада није могла применом свих поступака да извуче леву ногу стајног трапа, због чега је настао ванредни догађај са удесом. Посада се није усудила да покуша слетање на једну ногу и носни точак, јер до тада није било никаквог искуства у томе. Определили су се за најбезбеднију варијанту за људе и објекте на земљи и одлучили да искоче изнад језера Модрац. Сазнао сам да су се још и прибојавали искакања у зони аеродрома због евентуалних повреда, јер је терен кршевит. На ледену воду језера су потпуно заборавили.

По мојој оцени, напуштање авиона било је добро испланирано са циљем да искакање изврше што ближе обали, што је и учињено. Авион је пронађен 15 метара од обале. Посада очигледно није имала свој дан. Ветар који је дувао са копна носио је пилоте док су висили на гуртнама падобрана према средини језера и тако до краја отежао ионако сложен положај двојице пилота.

Овде бих споменуо још један идентичан удес на аеродрому Подгорица са истим типом авиона који се десио 1990. године. Наиме, посада такође није могла да одбрави једну ногу стајног трапа, па је напустила авион искакањем изнад Скадарског језера, а на чуђење очевидаца авион је летео још око 7 минута пре него што је „слетео“ на воду језера.

После пада у воду капетан Ћирић и поручник Рудаковић су брзо изронили на површину, иако су по речима Рудаковића пропали дубоко 7-10 метара испод површине воде. Пошто се лет одвијао у аеродромској зони, на копну, чамце нису везивали за себе, пали су у воду заједно са седиштима. У сусрет пилотима у води кренула су два случајна пролазника са чамцем, али са импровизованим веслима од шпер плоче. По доласку у близину, Рудаковић им је дао знак да наставе према Ћирићу, пошто је он био на неколико метара од обале где је убрзо испливао.

Дванаести април 1988. године није био Ћирин дан. Потонуо је за сва времена на само десетак метара од чамца који му се приближавао. Авион је брзо извађен из језера, а тело капетана Ћирића пронађено је после 30 дана.

Комисија је закључила да је Ћирић вероватно повређен при катапултирању, или да је пад у ледену воду блокирао организам. Поменути авион ИНЈ-22 тог дана је имао пар летова пре удеса. Нога стајног трапа није се извукла због корозије на опрузи, електро-котве, итд... Сада више није ни важно. Важно је да се то колико ја знам више не дешава а за то је плаћена висока цена.

Авион Орао ове године слави 43-ћи рођендан, још увек у пуној снази.

Пуковник авијације у пензији Драгослав Спасојевић члан УПВЛПС