Архиве категорија: Насловна

125 година Уредбе о устројству војске из 1893. – НАЈАВЕ УВОЂЕЊА ВАЗДУХОПЛОВСТВА У СРБИЈУ

На Светог Илију, 2. авуста 2018. године навршиће се 125 година од доношења Уредбе o устројству војске на исти дан 1893. године, којом је, фактички, ваздухопловство уведено у српску војску. Тај велики јубилеј је још једна потврда да је Србија пратила развој ваздухопловства у свету, и у том цивилизацијском процесу, била међу водећима.

Пред крај XIX века у Краљевини Србији вршене су реформе војске са циљем да се изгради модерна армија - савремена оружана сила способна да брани стечену слободу и националне интересе.

На основу Закона о устројству војске од 1. новембра 1886. године (ФЂ 8445, са изменама и допунама од 15. априла 1890. године (ФЂ 2343), који је допуњен и 20. децембра 1893. године (ФЂ 8852), 2. августа 1893. године донета је Уредба са потписом министра војног ђенерала Саве Грујића, чији почетак гласи (Објављена у Службеном војном листу  органу и издању војног министарства Краљевине Србије број 32 и 33.  у Београду, 5. августа 1893. године, страна 890):

„Александар I по милости Божијој и вољи народној Краљ Србије, на предлог Нашег војног министра, а на основу члана 46. и 196. Устава и члана 7. закона о устројству војске наређујемо да се у УРЕДБИ О ФОРМАЦИЈИ ЦЕЛОКУПНЕ ВОЈСКЕ учине ове измене: ИЗМЕНЕ И ДОПУНЕ ...“  (даље се наводе измене и допуне по члановима уредбе).

Тако се у члану 6. наводи колико пукова и батаљона дају дивизије редовне војске I и II позива народне војске. „Свих пет дивиз. области укупно дају дакле  20 пукова=80 батаљона активних за редовну војску и толико исто за I позив народне војске, а 15 пукова=60 батаљона за II позив народне војске.“ (укупно 55 пукова, 220 батаљона)

У члану 23. „4. Код инџинирије", да се дода:

На крају четвртог става: „По могућству образоваће се у свакој дивизији још и  в а з д у х о п л о в с к а  и  велосипедска  оделења из кадрова, који ће се још у миру тим службама овучавати.“

Наведена реченица има историјски значај за српско војно ваздухопловоство, јер је визионарска и показује ширину програма модернизације војске, која обухвата све сегменте модерне војне силе и модерних система оружја, а управо у то време ваздухоплови (балони и дирижабли) уводе се у наоружање армија водећих држава Европе и света (Француска, Русија, Аустроугарска, Немачка, Велика Британија, Италија, САД и друге). Тај став је визионарски и програмски.

Можда са дистанце садашњице делује да је сама та идеја била неважна и, бар за Србију, неостварива. Но свако ко би тако помислио прави грешку. То је била велика идеја. Тачно је да се она споро остваривала, што је за тадашње услове било, на неки начин, и нормално, али је она за непуну деценију остварена. Наиме, од почетка 1901, до краја 1902. године, капетан Коста Милетић је завршио школу у Русији и постао пилот балона (аеронаут), инжењер за конструкције балона, стручњак за организацију ваздухопловних јединица и станица голубије поште и ваздухопловну  метеорологију.

Претежно су објективни услови успоравали остварење идеје и програма увођења ваздухопловства у српску војску, недостатак новца, пре свега. Станице голубије поште су формиране 1908. године, балони су набављени 1909. године, а авијација је стасала 1912. године, када је и формирана Ваздухопловна команда, а ваздухопловство добило физионимоју са свим сегментима новог рода војске.

Наведени став у Уредби није стављен случајно, резултат је промишљања развоја војне технике и њеног утицаја на организацију војске и ратну вештину. У то време Србија је, након ослободилачких ратова хватала корак са Европом и светом по свим питањима, па и по питању војске.  Млади и школовани српски официри жељни нових знања жудно су пратили догађања на европској и светској ваздухопловној сцени. А тамо су догађања била епохална, врло близу је било решење слободног лета справом тежом од ваздуха, а справе лакше од ваздуха – балони и дирижабли, коришћени су у све већој мери за научне, привредне и посебно за војне потребе.

Осмишљавајући будући развој српске војске прогресивни, образовани и вредни официри су видели да и Србији следи увођење ваздухопловне компоненте, недостајала су само већа искуства, материјална средства, кадрови и нормативна решења. Наведеном уребом ударен је темељ и даље се процес одвијао логичним током, без обзира што за нас, са ове дистанце то изгледа споро. Сигурно, том процесу немерљив допринос дао је Коста Милетић, као и његове колеге из Инжењеријско-техничког одељења Главног Ђенералштаба и Министарства војног.

Приликом утврђивања стратегије неговања спрске ваздухопловне историје и традиција, 1993. године, други август 1893. године предлаган је за дан вида РВ и ПВО, а касније је усвојено да то буде Дан рода авијације. Са поносом обележавамо тај дан као ваздухопловну славу и потврду да је Србија сво време била на путу изградње ваздухопловства крило уз крило са Европом и светом.

Слава српским авијатичарима.

Златомир Грујић

Текст је део рукописа за књигу „Српски аеронаут“ посвећену пуковнику Кости Милетићу, првом ваздухопловцу и првом команданту српског ваздухопловства.

 

Честитке УПВЛПС поводом 2. августа, Дана рода авијације

Поводом 2. августа Дана рода авијације, УПВЛПС је упутило честитку Команданту РВ и ПВО, те командантима 204. и 98. вбр., као и Удружењима пилота "Курјаци са Ушћа" и "Ма 2+"

У честитки команданту вида се наводи:

Поштовани господине генерале!

Испред чланова Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије – ветерана РВ и ПВО, и лично, најсрдачније Вама, Вашим сарадницима, припадницима Команде РВ и ПВО, целокупном саставу нашег РВ и ПВО, а пре свега припадницима рода авијације и свим летачима, авио‐механичарима и инжењерима,

Честитам Дан рода авијација 2. август, и Желим Вам срећну авијатичарску славу Светог Илију Громовника.

Навршава се 125 година од дана када је Александар I Обреновић по милости божијој и вољи народној Краљ Србије наредио да се у Уредби о формацији целокупне војске учине измене и допуне, у члану 23 „4 код инџинирије“ да се дода: На крају четвртог става: „По могућству образоваће се у свакој дивизији још и ваздухопловска и велосипедска оделења из кадорва који ће се још и миру тим службама обучавати.“ 

Чиме је фактички ваздухопловство уведено у Српску војску и назначено школовање ваздухопловних стручњака. Тог датума сећамо се са највишим поштовањем, јер смо увели ваздухоплвоство међу првима у свету. То је залога нашег опстанка и светле будућности српског ваздухопловства.

У 106. години нашег РВ и ПВО, срећни и поносни што смо део велике породице српских ваздухопловаца – авијатичара, ракетша, радариста, техничара и инжењера, која се непрекидно шири више од века, делимо са свим припадницима РВ и ПВО и рода авијације радост славе и жељу за даљи благородни пут.

Даће Бог да живи наше ваздухопловство, расте и развија се, док год то земљи Србији и њеном народу буде потребно, на понос, дику и за одбрану њеног неба.

Срећни нам и здрави били!

Срдачно вас поздрављамо!

Остало још мало времена за предпријаву учесника за седмодневно путовање у Македонију и Грчку

Остало је још само неколико дана за предпријаву учесника за седмодневно путовање у Македонију и Грчку које се организује од 24. до 30. септембра. Та активност под називом ,,ПУТЕВИМА ЈУНАКА СРПСКЕ ВОЈСКЕ" организује се у складу са Платформом за обележавање 100 година од завршетка Првог светског рата коју је усвојио Главни одбор УВПС. За путовање могу да се пријаве војни пензионери, чланови њихових породица и придружени чланови УВПС.

Маршрута путовања је: ЗЕБРЊАК-БИТОЉ-КАЈМКЧАЛАН-КРФ-ВИДО-ГУВИЈА-АГИОС МАТЕОС-МЕТЕОРИ-ПАРАЛИЈА-СОЛУН-ЗЕЈТИНЛИК-ПОЛИКАСТРО.

Полазак је 24. 9. 2018. у раним јутарњим часовима, а повратак 30.9.

Аутобус креће из Новог Сада, затим се задржава у Београду, па у Нишу. Успут, у складу са договором, они који се буду пријавили за путовање моћиће да уђу у аутобус у договору са нама, негде на ауто-путу.

Предпријаве се обављају до 1. августа путем и-мејла uvps.veteran@gmail.com или телефоном: 011/3228-076 (од 11 до 12 часова) - одговоран Звонимир Пешић. У предпријави навести: име и презиме, адресу и место, број пасоша и бројеве телефона.

РОК ЗА ПРЕДПРИЈАВУ ИСТИЧЕ 31. ЈУЛА. После тог датума не гарантујемо да ће моћи да се пријави за путовање.

Цена ранжмана 245 евра (6 ноћења, полупансиони - доручак и вечера).

После предпријаве следи пријава до 25. августа која подразумева уплату 40 одсто аранжмана (100 евра) и полагање чекова за остатак обавезе са роковима уплате до краја децембра ове године агенцији која је технички реализатор путовања .

БУДИТЕ НА МАНИФЕСТАЦИЈАМА КОЈЕ СЕ ОРГАНИЗУЈУ ПОВОДОМ 100 ГОДИНА ОД ЗАВРШЕТКА 1. СВЕТСКОГ РАТА!

ШПАНСКИ БОРАЦ НАЈВЕЋИ СРПСКИ НЕБЕСКИ АС

У јулу месецу навршила се осамдесет и прва годишњица од погибије пилота Божидара Бошка Петровића – ваздушног аса шпанског неба, који паде од фашистичких плотуна врелог јула 1937. године у одбрани Мадрида.

Божидар Бошко Петровић припада плејади наших изузетних ваздухопловаца, небеских витезова, који полако тону у заборав и нестају из меморије народа, јер им нити историја, нити држава нису одредиле место које су заслужили. Већина њих немају спомен-обележја, а и ако их имају она су запуштена, скрајнута да се за њих не зна. Њихових имена и њихових дела нема у историјским читанкама, нема их у „званичним“ државним протоколима и меморијалима, једино их се о њима брину поједина удружења, попут УПВЛПС, које упорно наставља борбу за чување од заборава наших асова авијације, на које би сви требало бити поносни.

Бошко Петровић је са 25 година живота, постао познати фудбалер и репрезентативац Југославије, студент права и одличан пилот. Био је антифашиста, опредељни револуционар, борац за социјалну правду слободу и мир. Прикључио се Интернационалним бригадама у Шпанском грађанском рату и постао пилот "Глориосе" - славног републиканског ваздухопловства, где је успео да за за месец и нешто дана обори осам фашистичких авиона (5 самостално и три у садејству) што га сврстава у круг небеских бесмртника и ваздушних асова, међу Србима свакако највећег. Али ко то у нас зна?

Рођен је 7. априла 1911. године у Белој Паланци, као син полицијског службеника пореклом из Ивањице. После Првог светског рата, Бошкова породица се сели у Београд, где отац постаје начелник полицијске станице на Врачару. Бошко завршава гимназију и уписује Правни факултет. Бави се фудбалом и постаје познати играч и репрезантивац. Играо је у „Јавору“ из Ивањице, „БСК“-у из Београда, „Војводини“ из Новог Сада, „Мачви“ из Шапца.

У Новом Саду служећи војни рок 1934. године у Ваздухопловству војске Краљевине Југославије, у Пилотској школи Првог ваздухопловног пука у Новом Саду стиче звање резервног официра-пилота ловца. Наредних година усавршава пилотажу и спрема се за ваздушног борца. Мотив за авијацију дао му је старији брат Владета Петровић, пилот поморског ваздухопловства који се прославио у Априлском рату 1941. године и једини извео јединицу, летом од преко 1.000 километара, код савезника на Блиски Исток.

Понесен идејама правде и слободе, антифашизма и интернационализма, са стотинама добровољаца из Југославије Бошко Петровић одлази у Шпанију 1937. године, прикључује се и ваздухопловству Шпанске републике. Храбро се бори и у периоду јуни - јули остварује пет појединачних и три групне ваздушне победе.

У јеку борби за Мадрид Бошко је погинуо 12. или 18. јула, тачно се не зна. Не зна се ни место његове сахране. Као скроман белег овом храбром човеку и највећем асу нашег ваздухопловства у кругу стадиона ФК у Београду постављена је од стране ФСЈ, на скровитом месту спомен-плоча посвећена њему, а поред плоче чувеном Милутину Ивковићи Милутинцу.

Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије – Ветерани РВ и ПВО, свеке године положе цвеће крај спомен плоче Бошку Петорвићу и тако чува од заборава сећање на небеског аса, фудбалера и човека који је својом скромношћу и херојством заслужио и много више. (З.Г.)

СЕДМИ ЈУЛИ ОБЕЛЕЖЕН И У ЗЕМУНУ

Дан устанка народа Србије против фашизма у Другом светском рату обележен је и у Земуну, у организацији СУБНОР-а.

У градском парку положени су венци и цвеће на споменик жртвама фашизма 1941. – 1945. године, уз одавање поште и пригодне беседе.

Присутне је поздравио потпредседник СУБНОР-а Раша Лазаревић, пилот, пуковник у пензији.

Присутвовали су представници републичког, градског и општинског одбора СУБНОР-а. Међу гостима били су: Душанка Лекић, Владимир Брдар, Бора Ерцеговац и Милорад Радуловић.

Венце су пред споменик положили: делегација СУБНОР Земун, делегација Градске општине Земун, делегације друштвених организација и удружења.

У име УПВЛПС венац су положили: Љубиша Величковић, Бошко Војводић и Славко Дошеновић, председник општинског одбора УВПС Земун.

Трајче Митушев

ОБЕЛЕЖЕН ДАН УСТАНКА ПРОТИВ ФАШИЗМА

Широм Србије обележен је 7. јули Дан устанка против фашистичких окупатора у његових слугу 1941. године. Државна свечаност одржана је у Белој Цркви, питомој варошици у Рађевини, недалеко од Крупња, у меморијалном центру.

Венце пред спомен бистама Жикици Јовановићу – Шпанцу, који је испалио прве устаничке хице, и његовим саборцима, положили су Зоран Ђорђевић, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања у Влади Републике Србије; делегација Министарства одбране и Војске Србије, председник Општине Крупањ, представници републичког и градских одбора СУБНОР-а Србије, патриотска удружења и грађани.

У културно-уметничком програму под називом „Србија не заборавља“ учестововали су уметници Оливер Њего и Лепомир Ивковић, фолклорна група културно-уметничког друштва библиотека „Политика“ из Крупња и водитељка Ирена Јовановић.

Међу присутнима били су и представници УПВЛПС, дајући допринос, са колегама из СУБНОР Земун, обележавању 77 годишњице од почетка општенародног устанака против окупатора и његових слугу у окупраној Србији и (тада) Југославији. (З.Г.)

ЈУБИЛЕЈ МЕШОВИТОГ КАМЕРНОГ ХОРА „СМИЉЕ“

Преко деценију траје сарадања УПВЛПС са госпођом Вукицом Смиљанић и камерним саставима које предводи од великог хора до камерног ансамбла. Крајем јуна имали смо част да присуствујемо великом концерту поводом великог јубилеја Мешовитог каменог хора „Смиље“ под дирегентском палицом госпође Вукице. Хор делује у оквиру Пензионерског академског културно уметничког друштав (ПАКУД) ГЦ Београд.

Концерт је одржан у биоскопској сали Геронтолошког центра Београд на Бежанијској коси 20. јуна 2018. године.

Испред удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије присуствовали су Златомир Грујић и Војислав Стојановић. У програму је учестовао и Владо Мрђа члан хора, али и члан удружења, и пилот из 7. класе ВВА, коју је завршио 1953. године.

На почетку концерта управница Радне јединице Дневни центри и клубови захвалила је члановима хора на посвећености, љубави и снази које показују и пожелела им још пуно година песме и оваквих окупљања, такође поделила им је пригодна признања.

Након тога слушаоци су имали изузетну прилику да уживају у предивним мелодијама које су интерпретирали чланови хора под надахнутим вођством госпође Вукице Смиљанић.

Извођена су дела класичне музике, популарне мелодије и шлагери у изванредном аранжману, који су присутне разгалили, и подсетили их не нека давна времена младости, безбрижности, здравља и задовољства. Извођачи су показали снагу, вољу и умеће да се не предају „терету“ година, већ да активно, смело и слободно живе пуним животом украшеним песмом, дружење и лепотом.

Испред УПВЛПС председник Златомир Грујић је честитао јубилеј и истакао величну и значај сарадње дуге преко деценију, коју красе наступи на ваздухопловним свечаностима у Земуну, Београду и селу Влакча у срцу Шумадије где је рођен први српски пилот Михаило Петровић.

Уз букет цвећа, пожелео је свима добро здравље, нове успехе и плодну сарадњу. (З.Г.)

134 ГОДИНЕ ОД РОЂЕЊА ПРВОГ СРПСКОГ ПИЛОТА

„ИМЕ МИХАИЛА ПЕТРОВИЋА ЖИВИ ВЕЧНО“

У суботу 16. јуна 2018. године обележен је  Дан рођења пилота Михаила Петровића у селу Влакча, општина Крагаујевац, а у организацији Завичајног удружења „Михаило Петровић“ из Влакче, и у сарадњи са УПВЛПС и Удружењем пилота „М2+“.

Програм манифестације обухватио је, као и ранијих 11 година, активности посвећене: дану рођења - 14. јун 1884. године -  првог српског пилота и прве жртве српског ваздухопловства, чувању од заборава његовог доприноса српском ваздухопловству и подсећању на његов племенит лик; свим пилотима и ваздухопловцима Србије који су своје знање, енергију, стваралаштво, здравље и животе посветили ваздухопловству, одбрани слободе и изградњи Отаџбине; неговању традиција српског ваздухопловства, родољубља и патриотизма; селу Влакча, које се поноси својим дичним сином наредником Михаилом Петровићем, првенцем српске авијације.

Позиву за присуство на манифестацији, поред мештана Влакче, одазвали су се: представници Команде РВ и ПВО Војске Србије; председник Ваздухопловног савеза Србије; чланови Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије; представници Удружење пилота „М2+“, представници Удружења за неговање ваздухопловних традиција, поштоваоци Михаила Петровића, сарадници и пријатељи.

Ваздухопловни ветерани су традиционално кренули из Земуна испред зграде Команде РВ и ПВО и са радошћу, кроз питому Шумадију, запутили се у Влакчу. У Тополи код споменика пилоту мајору Зорану Томићу, као и сваке од претходних година, положили су венац и поклонили се сенима хаброг пилота који је изгубио живот на борбеном задатку 1992. године у авиону „Орао“. О мајору Томићу говорио је Војислав Стојановић, пилот, потпуковник у пензији, потпредседник УПВЛПС.

По доласку у село Влакчу, као и увек до сада, на локацији Светиња, месту скретања са крагујевачког пута, ветерани су се зауставили покрај информационе плоча, која путника намерника упућује да је у том селу рођен наредник Михаило Петровић први пилот Србије.

Код сеоске школе срдачно су их дочекали љубазни домаћин предвођени и Сашом Јовановићем, председником Завичајног удружења „Михаило Петорвић“ и Драгољубом Швабићем, секретаром. Уздружења, у очима сузе радоснице при сусрету старих пријатеља посведочилии су о величини овог догађаја.  Гостима је послужено, по народном обичају, слатко, хладна вода, ракија и кафа. Дочек, као и свих једанаест претоходних година за памћење.

У достојанственој колони са заставама државе Србије, УПВЛПС, Завичајног удружења „Михаило Петровић“ и Месне заједнице Влакча, домаћини и гости кренули су пред родну кућу првог српског пилота. Заставе се вијоре на поветарцу са Рудника доносећи поздрав и благодар, да као и сваки пут Бог подари лепо време, што се обистинило и овога пута, упркос суморних прогнозама о пљусковима и грмљавини. Колона у свечаном поретку долази до родне куће Михаила Петровића, скривеној у воћњаку шумадијског крајолика, која у том мору зеленила, иако преко век стара и оштећена од бура и олуја, сјаји као бисер. А како и не би сјала када је ту светлост овоземаљску угледао први крилати син Србије, ту удахнуо ваздух слободарски и прозборио прве речи херојског рода.

На кући се налази спомен-плоча постављена 1953. године, а поводом 40-те годишњице погибије Михаила Петровића код Скадра. Плочу је поставио Ваздухопловни савез Србије и написана је ћирилицом. Кућа је данас у власништву породице Раловић из Влакче, која се са достојном пажњом односи према том споменику наше националне историје, као и завичајно удружење, што се за општину Крагујевац, бар до сада, не би могло рећи. Наиме, изражена је намера да се кућа у наредном периоду обнови и спречи њено даље пропадање. Да са на обнови куће није учинило ништа, видљиво је, што је неодговорно и тужно. Да ли ће се неко од надлежних сетити да се осврне на ову кућу и предузме мере да се заштити?

Свечаност испред родне куће почела је полагањем венаца. Прво је, са поштовањем венац положила делегација Команде РВ и ПВО Војске Србије, потомци храбрих српских пилота који стасаше пре 106. година, и достојно следе своје претходнике. Потом је венац положила делагација УПВЛПС и Завичајно удружење.

Присутне је поздравио срдачном добродошлицом и одавањем почасти јуначком сину Влакче Михаилу Петровићу, Драгољуб - Драгче Швабић, испред села и завијачног удружења.

Беседу  првом српском пилоту нареднику МИХАИЛУ ПЕТРОВИЋУ, одржао је Златомир Грујић, пилот, пуковник у пензији, председник УПВЛПС.  

ЛЕТ У ВЕЧНОСТ - првом српском пилоту нареднику МИХАИЛУ ПЕТРОВИЋУ (Беседа пред родном кућом Михаила Петровића у селу Влакча 16. јуна 2018. године)

Србија, ево већ 106 година развија авијацију, захваљујући храбрим људима који су се почетком 20. века смело хватали у коштац са изазовима ваздухопловства. Међу њима је и наредник Михаило Петровић, први српски пилот – рођени Влакчанин.

Овде у Шумадији, срцу Србије, је његова родна кућа, постојана више од века, са скромним белегом да је ту поникао први српски пилот. Ова кућа је споменик и више од тога, и надамо се, да ће га наша држава заштити. Та нада траје и надамо се да ће бити испуњена. Михаилов гроб на месту страдања није обележен, као ни његово, скоро деценију и по дуго, почивалиште на Цетињу. На Београдском Новом гробљу на породичној гробници брата му Живана Петровића, налази се плоча од мермера са натписом да ту почивају мошти Михаилове и његова порука поколењима „Часно је за Отаџбину мрети!“

А Михаило, уверен сам, као и сваки “крилати човек”, све године века који од његовог првог сусрета са небом протиче као дуга колона белих облака добровременика и лошевременика, поносно лети на челу небеске ескадриле васељеном. Зна он како је овде, доле, какав смо ми народ - лако заплачљив, а тешко запамтив, и не замера нам. Срећан је што га нисмо заборавили, поносан је што је остварио свој сан. Он лети вечно!

А ми. Његово крилати потомци. Шта ми чинимо? Чинимо колико су нам крила јака, не стојимо, не дамо се, машемо крилима: не би ли нас добри људи овоземаљски разумели, дали помоћ, подршку, потпору, да поставимо на видном месту споменик заслужноме сину Србије; не би ли сви учинили тај надљудски корак који Михаило заслужује – да му се сачини достојан спомен-дар на родној груди, њему првом крилатом сину Србије, а и свим крилатим људима, јунацима и херојима одбране српског неба, душе, поноса и блага највећега - мира. Тешко нам иде, као и што је и Михаилу тешко ишло и док је по земљи ходио, и док је, оно мало по небу летио. Али, стати нећемо, јер ако станемо, ми ћемо пасти, ако не будемо махали крилима - летели, пашћемо као камен на земљу, а то за нас не би било добро, јер ми смо крилати људи – летачи.

Много је емоција, речи и обећања у протекле две деценије од када се сударамо и бијемо са невољама и неразумевањима да се подигне трајно обележје првом српском пилоту и првој српској ваздухопловној жртви. Али те емоције се избећи не могу, јер оне дају нову снагу да се у тој борби за праведан однос према човеку који је своју отаџбину ставио изнад себе, подвигом на небу, узвишеније него што се замислити може, истраје.

Врло близу смо стошесте годишњице од судбоносних дана стварања српске авијације. Пре пет година изгубили смо темпо када за век српске авијације нисму Михаилу споменик подгли, јер једноставно нико сем нас, малих и непримећивих, то није видео. Велики и силни не виде мале људе, па ни хероје чија дела засењују век. Зато данас времена за губљење више нема, куцнуо је час да своју обавезу према Михаилу испунимо, и да његов лет у вечност обележимо. Није данас лако то урадити, кад није већ урађено у нека боља времена. Али, да ли су та “боља” времена била стварно боља или су била гора, или су ово та права времена?

На крају, поштовани, морам да вас подсетим на речи Михаилове мајке, Радојке, изречено пре скоро осам деценија. Она је на аеромитингу у Крагујевцу где је била почасни гост, видевши достигнућа авиајције, рекла: “Не жалим смрт свог сина кад видим каквим плодом је уродила. Живела наша авијација!” И ја се сада питам: да ли ми треба да жалимо труда и времена да се нашем Михаилу одужимо како то и доликује?

Узбудљиви тренуци испред старе куће, која сабира више од века и памти много тога од Михаиловог рођења и детињства, до данашњих дана, остају трајно записани у души свакога ко се ту нађе макар један трен. Тако је било и овог јунског дана 2018.  лета, а пријатељи који су први пут Влакчу походили, остали су без даха.

Порватак у школу протекао је у ведром расположењу. У дворишту школе приређен је пригодан програм, који је надахнуто водио Драгољуб Швабић.

Током програма говорили су Саша Јовановић, Златомир Грујић. Председник УПВЛПС уручио је Завичајном удружењу „Михаило Петровић“ из Влакче велику спомен диплому поводом 115 година завршетка школовања Првог спрског ваздухопловца и команданта ваздухопловства пуковника Косте Милетића и комплет књига. Представљене су књиге „Ваздухопловни школски центар Краљево“ аутора Фрање Фабијанеца и „Досањано небо“ аутора Љутомира Рундића, у издању УПВЛПС претходне и ове године.

У току програма представници Завичајног Удружења доделили су дипломе, медаље и пехаре најуспешнијим такмичарима из Влакче у акцији „Бирајмо најлепше сеоско дворише“, која се такође одвија преко десет година, а један је од најважнијих садржаја манифестације „Дани Михаила Петровића“, друге седмице сваке године.

Влакчанци, добри домаћини, почастили су на крају присутне домаћим специјалитетима који су били дело вредних домаћица. У пријатној атмосфери и дружењу време је пролетеоло као вихор, и морало се кренути са Београд.

У повратку, пут до Београда кроз прелепи шумадијски пејзаж протекао је у ведром расположењу.

Овогодишња манифестација посвећена рођењу првог српског пилота била је скромна али лепа и достојанствена, у величанственом амбијенту прелепе Влакче, Шумадије и Србије окупане у Сунцу и зеленилу. Присутнима је су срца тихо шапутала - име Михаила Петровића живи вечно, довиђења до наредне године и 135. годишњице Михаиловог рођења.  (З.Г.)