Архиве категорија: Насловна

Промоција књиге „СРПСКО ВАЗДУХОПЛОВСТВО У БАЛКАНСКИМ РАТОВИМА 1912-1913.“ [НАЈАВА]

Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) у протеклих 26 година рада и деловања, између осталог, издало је и промовисало више десетина књига из историје РВ и ПВО, у просеку по једну годишње.

На том трагу смо и ове године, управо је из штампе изашла књига:

 „Српско ваздухопловство у балканским ратовима 1912-1913.“ Аутор је Мр Златомир Грујић, пуковник у пензији.

Промоција књиге „Српско ваздухопловство у балканским ратовима 1912-1913.“ одржаће се дана 15. новембра 2018. године са почетком у 11.00 часова у великој сали Дома ваздухопловства Земун.

 О књизи ће говорити:

- представник Команде РВ и ПВО,

- Војислав Стојановић, потпуковник у пензији, пилот,

- Мирјана Новаковић-Мунишевић, виши кустос Музеја ваздухопловства Београд,

- Дарко Младеновић, кустос и заменик директора Музеја ваздухопловства Београд,

- аутор.

Биће нам част и задовољство да Вас угостимо на промоцији... Добро дошли!

In Memoriam, Стеван Лукреција (1933-2018)

Преминуо је члан нашег Удружења Стеван Лукреција

Стеван је рођен 29. децембра 1933. године у Херцег Новом. Након мале матуре и завршена два разреда Средње пољопривредне школе, ступа у ШАОА. Током службовања завршио је више курсева, као и Школу за усавршавање органа безбедности.

Након завршетка ШАОА ступа на дужност пилота у гарнизону Пула. Службовао је и у Скопљу, Батајници и Нишу. Летео је на АЕРО-2, 213, УЈАК-9, ЈАК-9П, Ф-47Д, 522, те на хеликоптерима Ми-4 и Ми-8. Обављао је дужности пилота, начелника органа безбедности у 107. и 119. авијацијском пуку, а затим бива и Референт за безбедност у Команди 3. ВаК-а у Нишу. Пензионисан је 31. јула 1987. године у чину потпуковника авијације.

Током службе, више пута је одликован, похваљиван и награђиван. Живео је у Нишу.

Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) и овим путем породици и пријатељима Стевана Лукреције изражава најдубље саучешће.

110 година голубије поште у Српској војсци

Навршило се више од века, тачно стодесет година од како је у нас уведена голубија пошта. Прилика је да се нешто каже од томе догађају који је утемељио почетак организовања ваздухопловства у Српској војсци. Како је то ишло, где смо били у односу на свет, да ли смо пратили трендове и били у току, у то време савремених токова, ко су људи који су обавили тај историјски задатак.

Све је почело још крајем 1902. и почетком 1903. године, када се Коста Милетић вратио са школовања у Русији и међу пројектима које је одмах почео да ради, а у циљу увођења ваздухопловства у Српску војску, голубијој пошти дао веома важнo местo. То је био ембрион ваздухопловства у нас, прва конкретна ваздухопловна служба у Српској војсци. Коста Милетић је, несумњиво, њеном настанку и развоју дао највећи допринос, што се најбоље види са вековне дистанце од 110 година.

Питање голубије поште у српској војсци присутно је од првих сазнања да се голубови писмоноше успешно користе за одржавање везе, и иксустава о томе, која је преносила војна и друга штампа. То је период од осамдесетих година XIX века па до почетка XX века. Иначе, познато је да се голубови писмоноше (па и неке друге птице) користе за везу (пренос порука и поште) од најстаријих времена. Докази о употреби голубова у војне сврхе стари су око две хиљаде година, pо њима је Јулије Цезар у рату са Галима први користио те птице за преношење порука. Са развојем војне организације и модернизацијом војне технике, као и потребом за брзим преносом информација, многе војске европских држава уводе голубију пошту, као саставни део система веза и новонастајућих ваздухопловних формација.

Премијерна широка примена голубова писмоноша забележена је у француско-пруском рату 1870-71. године, када су таквим методом везе остварени изванредни резултати. Касније су, поред Француза и Немачка, Русија, Италија и друге државе формирале јединице (станице) голубије поште.

Крајем XIX века Француска је била водећа сила са разрађеном мрежом станица голубије поште и способношћу да задовољи потребе одржавање везе голубовима на дужи временски период. У француским војним круговима владало је живо интересовање за коришћење голубова писмоноша у војним активнoстима, посебно у извиђачким задацима. У Немачкој је питање увођења голубије поште постављено 1871. године, а 1874. године организована је мрежа станица голубије поште, које се формирају као мале, средње и велике. У Аустрији је 1875. године установљен војни голубарник у Коморану, а 1882. године и у Кракову, планирано је да се голубарници успоставе у свим пограничним тачкама царевине. У то време у Енглеској су војни голубарници успостављени само у неким прибрежним (граничним) местима, а за шире ангажовање рачунало се на цивилне голубове и голубарнике. У Италији је први велики голубарник установљен 1876. године у Анкони, а други 1879. године у Болоњи. У Шпанији је 1879. године установљен први војни голубарник у Гвадолору, а у то време поред централне станице голубије поште у Мадриду и пет помоћних (етапних) станица, било је још 18 станица у пограничним и прибрежним местима. У Португалији је постојала централна станица голубије поште у Лисабону и још 12 на разним пограничним тачкама. У Шведској је постојао један голубарник установљен 1886. године. У Данској нису постојали војни голубарици, али се у случају рата рачунало на ангажовање цивилних. У Белгији је у то доба постојао један војни голубарник у Анверсу, али су војне власти рачунале да се у случају потребе могу ангажовати голубови писмоноше из разних голубарских удружења.

Страна гледања на употребу голубова писмоноша и искуства у вези њиховог коришћења у пракси веома брзо су допирала до српске војске, па су се у војној и другој штампи појављивали чланци о томе.

За потребе голубије поште одабирали су се расни голубови летачи. Линије ваздушне поште се пројектује распоредом пара голубова на крајње тачке, тако да се сваки голуб враћа непогрешиво у свој матични голубарник. Голубови захваљујући „инстикту гнезда“ имају изванредан систем навигације.

Депеше које носе голубови, пишу се на танком папиру, умањене или микрофилмоване, и причвршћују за тело птице на више начина: лаки метални прстен око ноге; минијатурна курирска торбица око врата, или (код нас заговарано) смештај депеше у шупљи комад одсеченог гушчијег пера која се причвршћује на репна пера голуба писмоноше.

У јединицама, голубови су ношени у специјалним кавезима у које су голубови могли само да уђу, али не и да изађу (посебни отвор – вратанца - кликет).

Реализација идеје о увођењу голубије поште у Срску војску почела је после повртака Косте Милетића са школовања у Русији. Он је тамо у голубијој станици Ваздухопловног образовног центра Волково поље код Санкт Петербурга завршио обуку за рад са голубовима, формирање станица голубије поште, руковођење радом и примемну поште у пракси. По повратку у Србију он је поднео детаљне извештаје о свом боравку у Русији, посебно о оним стварима које су биле интересантне за примену у Српској војсци.

Као што је већ речено, Коста Милетић је одмах по повртаку са школовања урадио предлог за формирање Голубије поште. О том пројекту је вођена дискусија на седницама инжињеријских и других стручњака – официра у Генералштабу, а након тога је урађен предлог или пројекат правила голубије поште 1902-1903. године. Тај пројекат није пронађен и немамо увида у његов садржај, Шта је даље било не зна се али је активност на том плану мировала, а Коста Милетић је узалудно покушавао да нешто покрене.

На седницама Генералштабне комисије 1905. године одлучено је у оквиру целовитог „Програма наоружања наше војске инжињеријском спремом“ да се приступи устројству Голубије поште и да успостави једна централна станица. Међутим, све је остало на томе.

Тек за време анексионе кризе 1908. године, када је паробродској станици у Обреновцу заплењена корпа са 17 голубова писмоноша (из војних голубијих станица Петроварадин, Коморан и Пешта), које је носио аустријски шпијун, одједном се дигла узбуна и наређено је да се хитно приступи формирању голубије поште у Српској војсци.

Од министра војног ђенерала Степе Степановића, Коста Милетић је хитно добио задатак да прегледа заплењене голубове и да реферише о могућности да се исти голубови искористе за формирање српске голубије поште.

Коста Милетић је реферисао министру војном да постоје добри изгледи да се брзо оформи голубија пошта. Ђенерал Степа је одмах наредио капетану Милетићу да из архива извади документацију и да се хитно штампају „Правила голубије поште“ и да се одмах крене са реализацијом програма за изградњу објеката, набавку голубова и потребних средстава.

У октобру 1908. године одобрен је кредит за изграду станице голубије поште, па је Коста Милетић упућен у Ниш, где је Медошевцу почео изградњу објеката и формирање станице. Користио је заплењене аустријске голубове писмоноше, а за потребе рада на припремама и изградњи добио је потребан број војника и старешина.

Убрзо је Минстар војни генерал Степа Степановић издао наређење (ФЂ 9286, од 5. новембра 1908. године, Службени војни лист број 31 од 13. новембра 1908. године, страна 585), а на основу Уредбе о формацији целокупне војске од 15. фебруара 1902. године, да се: 1) Устроји у Нишу Станица III реда Голубије поште по прописаном саставу. 2) Станица ће стајати непосредно под командантом II инжињеријског батаљона. 3) Станица ће почети да дејствује 20. овог месеца.

Прва станица голубије поште III реда устројена је у Нишу, командир је био поручник Лазар Крстић, њега је обучио и увео у дужност капетан I класе Коста Милетић. Станица је почела са радом, изграђени су голубарници, почело је гајење и увежбавање голубова писмоноша, вршена је обука људства одређеног за рад у станици. Следеће, 1909. године, на Трупалском пољу у близини Ниша, подигнута је специјална зграда за потребе станице голубије поште. Следеће, 1910. године, почела је обука са младим голубовима, стационарно, јер није било покретних голубарника. Голубови из нишке станице су до јуна 1913. године, били извежбани за летење из правца Сукова, Ужица и Смедеревске Паланке. Са Суковске железничке станице, голубови су до Ниша стизали за један сат, а из Смедеревске Паланке и Ужица за два сата.

Друга станица голубије поште III реда основана је У Пироту, 1911. године, а први командир био је поручник Ђорђе Бошковић. Голубови из те станице су до јуна 1913. године увежбани за одржавање везе између штаба у Пироту са утврђењима у околини. Голубарник је био смештен у пиротској касарни.

Када је 24. децембра 1912. године формирана Ваздухопловна команда Српске војске у Нишу, у њен састав поред аеропланске ескадре, балонског одељења и водиничне централе ушла је и голубија пошта под командом потпоручника Драгољуба Марјановића.

Српска војска током балканских ратова није употребљавала голубију пошту, премда су голубови били спремни.

После Лазара Костића, на место команданта Прве (нишке) голубије станице, постављен је, 30. новембра 1913. године, потпоручник Велимир Цветковић, а њега је 29. маја 1915. године заменио потпоручник Драгољуб Марјановић.

Током Првог светског рата коришћена је голубија пошта, бар током 1914. године. Познато је да су јединице Дринског одреда из састава Ужичке војске користили голубове за слање обавештења у Врховну команду у Нишу.

Током повлачења преко Албаније у зиму 1915/16. године припадници станица голубије поште носили су са собом опрему и корпе са голубовима писмоношама. Они су успели да савладају бројна искушења и спасу драгоцене птице. Нишка и Пиротска голубија станица су се повукле са осталим српским јединицама на Крф.

Коришћење голубова писмоноша је било веома интензивно на Солунском фронту, нарочито су их користили савезнички обавештајци убачени на окупирану територију.

Након реорганизације српске војске и ваздухопловства на Солунском фронту у пролеће и лето 1916. године голубија пошта је интензивно коришћена у борбеним дејствима, а голубови су често били једина веза са поробљеном Отаџбином.

Златомир ГРУЈИЋ

УПВЛПС на свечаностима поводом Дана ослобођења Београда и Земуна у Другом светском рату

Поводом Дана ослобођења Београда и Земуна у Другом светском рату, у српској престоници је одржано низ манифестација које су својим присуством увеличали и чланови нашег Удружења.

У оквиру Манифестације "Дани слободе", која се одржава у Београду од 19. октобра до 1. новембра, 20. октобра је одржан Меморијални дефиле "Кораком победе до слободе" од Игуманове палате до Палате Албанија.

Поред представника Министарства одбране и Војске Србије, те градских власти и СУБНОР-а, у свечаном дефилеу су учествовали и наши чланови, пуковници авијације у пензији Љубиша Антонијевић и Зденко Дупланчић. 

У недељу, 21.октобра 2018., у оквиру Октобарских дана сећања, одржан је парастос и положени венци на Партизанско спомен гробље (налази се уз Старо бежанијско гробље) у част жртава злогласног логора "Сајмиште".

Парастос је служио свештеник Драган Глумац, а поред представника СУБНОР-а Новог Београда, на парастосу су били и чланови нашег Удружења.

Полагањем венаца на споменик палим у народној револуцији 1941 – 1945. године, 22. октобра је обележена 74-годишњица ослобођења Земуна.

На свечаности испред Команде РВ и ПВО у Земуну, били су присутни и чланови УПВЛПС, као и Удружења војних пензионера Србије-Земун.

МР

Владимир Алексић: Први Србин који је полетео на летелици сопствене конструкције

Владимир Алексић је први Србин који је полетео једрилицом сопствене конструкције у октобру 1909. године, само неколико година након браће Рајт (1903). Осим тога што се сматра једним од пионира ваздухопловства, био је и лекар, писао је песме и новеле, бавио се политиком, свирао је клавир, говорио је више страних језика и преводио Гетеа. Без обзира на све што је учинио, данас је неправедно заборављен.

52-021Др Владимир Алексић је рођен 1873. године у Банатском Новом Селу. Након неколико година породица Алексић се сели у Панчево, где Владимир завршава основну школу, а студије медицине у Грацу. Иако је умро веома млад, у 38. години, успео је да током живота много чим одушеви Панчевце. Једноставно, био је човек испред свог времена. Отворио је прву ординацију у Панчеву, и као да то није било довољно, те је обезбедио и први рендген свом граду. Био је власник санаторијума који је превазилазио европске критеријуме по својој опремљености (1908). Поседовао је операциону салу, медицинске апарате, купатила, водовод и струју. Био је први Панчевац са аутомобилом. Важно је напоменути да је Панчево добило електричну струју скоро 20 година након Алексићеве прве електричне централе.

Врло је могуће да би данас неко толико успешан, независан и имућан покушао да оде из Србије, или не би ни марио за тим у каквом стању се налази друштво. Међутим, доктор Алексић је имао много шира схватања. Због свести о непрестаним покушајима мађаризације, основао је патриотско друштво „Узданица“. Пошто је један од начина очувања националног идентитета управо снага интелекта, на дружењима које је „Узданица“ организовала слушала су се предавања из технике и уметности, читале су се песме. Дружио се са Исидором Секулић…Наиме, доктор Алексић је велики значај придавао српској књижевности. Наравно, одржавана су предавања из ваздухопловства на којима је говорио др Алексић. Због једне набујале родољубиве изјаве био је притворен два месеца. Одузимање слободе му је тешко пало, па је своју тугу изразио стиховима – написао је песму „Роб“.

  • Жеља за летењем јавила се на тераси санаторијума, одакле је пуштао своје прве моделе.

Према сачуваним документима, новинским исечцима, белешкама и фотографијама, од којих се највећи део налази у Музеју ваздухопловства у Београду, др Владимир Алексић је међу првима почео сам да прави летелице. За ваздухопловство се заинтересовао 1907. године и, ослушкујући вести о напретку авијације које су до њега стизале, почео је израду летећих модела авиона које је бацао с крова свог санаторијума.1908-hart-o-berg-by-wright-flyerКроз практичан рад на моделима, уз податке из књига и новина, стекао је искуство које му је омогућило да се упусти у израду летелице у природној величини. Како би употпунио знање и имао што више података, августа 1908. године отпутовао је у Париз где је присуствовао летовима браће Рајт. Постоји вероватноћа да се са славном браћом том приликом и упознао, а потом и дописивао. У Паризу је купио материјал потребан за грађу летелице и прикупио податке о моторима који су тада прављени и уграђивани.

По повратку у Панчево, почео је да прави већу једрилицу, типа двокрилца, која је била завршена у дворишту његовог санаторијума почетком јесени 1909. године. У послу му је помагао столар Јордан, који је по његовим нацртима израђивао дрвене делове. Помагали су лекари и друго особље санаторијума. Новине су пратиле напредак у раду и писале:52-01„Доктор Владимир Алексић у Панчеву конструисао је посве нов аероплан који је у оригиналној величини, а по захтевима модерне технике о летењу, практично и изведен… Идеја се наслања на научну основу, али је у свим појединим деловима скроз оригинална. Ових дана ће први покушаји њиме бити учињени.”

Цела справа била је тешка свега 70 килограма, носеће површине 44 квадратна метра. Аероплан, како је своју једрилицу називао Алексић, био је изграђен од шупљих дрвених цеви. Горња носива површина износила је 24, а доња 12 квадратних метара. На крајевима горње површине били су покретни делови повезани челичном ужади преко командне палице.  Њима се давао жељени правац летелици. Један од разлога великих димензија једрилице била је намера да, попут других пионира авијације, у своју једрилицу угради мотор и претвори је у авион!

Почетком октобра 1909. године летелица је завршена и састављена у дворишту санаторијума. За пробне летове др Алексић је одабрао пропланак на породичном имању на источном рубу Панчева, два километра од манастира Војловица. У присуству суграђана, на данашњи дан, 17. октобра 1909. године покушао је да полети једрилицом помоћу гумене ужади (нешто попут праћке). Једрилица се попела на висину од неколико метара, али је због неусавршености и могуће невештине летача нагло полетела ка земљи и делимично је оштећена.avion_vladimira_aleksica„…И тако, позвао ме је на свој први лет. Изашли смо ван града. На једној благој падини стајала је та чудна справа с два крила и скијама уместо точкова. Др Алексић се сместио у седиште на предњем делу. Његови помоћници затезали су некакве гуме и на његов знак пустили су овај чудан авион. Летелица је одједном полетела навише па се онда заклатила и ударила о земљу…”, изјавио је један од сведока догађаја.

Узбуђењу и одушевљењу није било краја. Надалеко се причало и писало о др Владимиру Алексићу и његовом „крилатом змају”. Штампа у Мађарској прва је писала о епохалном открићу младог Панчевца, потом се вест пренела кроз Европу до Америке.

Први покушај није обесхрабрио нити поколебао Алексића. Био је чврст у намери да на једрилицу угради мотор. На овом послу радио је током 1910. године, али су новчане и породичне тешкоће успориле његове намере. Почетком 1911. године спрема се на пут за Америку, где је намеравао да купи мотор за своју летелицу. Осим тога, желео је да након уградње мотора обави и неке исправке. Намеравао је да саонице замени точковима како би авион лакше и брже полетео.

Нажалост, болест га је омела. У јесен 1911. године у Београду је оперисан од упале слепог црева. Поле хируршког захвата добио је тровање и 24. децембра 1911. године и умро. У Панчеву му се данас ни гроба не зна. У близини пољане са које је др Владимир узлетео, касније ће нићи фабрика авиона „Утва“. Кажу да у Панчеву има уличица са његовим именом, а сећање на овог пионира наше авијације једино баштини Макетарски клуб из овог града, који носи име „др Владимир Алексић“904239_362977773822737_1374768800_o

Живот на земљи му је био кратак, лет још краћи, али довољно дуг да буде историја! (М. Илић)

Милан Ракић

(на основу текстова и фотографија Јова Симишића, Гордане Бушин и Музеја ЈРВ)

Годишњица рођења првог команданта РВ-Коста Милетић (1874-1953)

На данашњи дан пре 144. године, 21. септембра 1874., у Аранђеловцу је рођен Костадин Коста Милетић, први школовани пилот балона-аеронаут и први командант нашег ваздухопловства.

После седмог разреда гимназије уписао се у 25. класу војне академије коју је завршио 1895. године, као пети у рангу. Службовао је у пешадији, затим је преведен у инжињерију.

Завршио је Војнотехничке ваздухопловне студије у Русији са одличним успехом, као други у рангу 1902. године. Распоређен је у Инжињеријско-техничко оделење министарства војног. Саставио је предлог за формирање балонског одељења, израдио пројекат и правила и формирао прву станицу голубије поште 1908. године. Организовао је припреме и куповину првих балона за српску војску, и летео је првим балоном "Србија" одмах по набавци, 19. априла 1909. године. То је био први лет српског ваздухоплова са српским обележјима.

Формирао је балонско одељење 1910. године. У Првом балканском рату, у Кумановској бици, био је командант батаљона, и ванредно је унапређен  у чин мајора. Наређењем војводе Радомира Путника 24. децембра 1912. године постављен је за команданта Ваздухопловне команде, прве ваздухопловне јединице Српске војске. У зиму 1913. године, био је на челу Приморског аеропланског одреда у операцијама код Скадра. До јула 1916. године био је на челу српског ваздухопловства. По завршетку Првог светског рата, пензионисан је у чину пуковника. Након рата, између осталог, обављао је и дужност председник Удружења ратних авијатичара и то од 1928., па до 1936. године.

Умро је 1953. године у Београду. Сахрањен на Новом гробљу. Први је школовани ваздухопловац у Србији. Лично је био актер кључних догађаја у настанку српског ваздухопловства и премијерне употребе балона (Пирот) и авиона (Скадар) у балканским и Првом светском рату. Прошао је голготу Албаније и консолидовао Српску аеропланску ескадру на Солунском фронту. Више о Кости Милетићу на линку.

Удружење пензионисаних војних летача Србије (УПВЛПС) у сарадњи са Министарством одбране Републике Србије, Командом РВ и ПВО и локалном самоуправом града Аранђеловца се припрема за обележеавање 145. годишњице рођења првог команданта нашег вида, када ће бити објављена и монографија о Кости Милетићу.

In Memoriam, Љубиша Ђ. Величковић (1941-2018)

Данас је у Београду након дуге и тешке болести преминуо наш друг и пријатељ, Љубиша Ђ. Величковић, пуковник авијације у пензији.

Љубиша се родио 14. септембра 1941. године у Драгошевцу код Јагодине, од оца Ђорђа и мајке Живке, земљорадника, као шесто дете и једини син. У широј породици, био је шеснаесто дете. Четири разреда основне школе је завршио у родном месту, пети у суседном селу Медојевцу, шести у седам километара удаљеној Лоћики, а седми и осми у Јагодини. Индустријску школу „Радоје Дакић“ у Раковици је завршио 1960. године и одмах се запослио као алатничар у предузећу „Јанко Лисјак“. Следеће године конкурише на ВВА и одлази на одслужење војног рока у Ниш, где бива кратко, јер убрзо постаје питомац 18. Класе ВА КоВ на Бањици. Убрзо прелази на ВВА, коју похађа у Задру и Пули, као питомац 17. класе. Као први у рангу на смеру ЛБА, завршава је 1965. године. Након успешно завршеног курса из руског језика, 1970. године одлази у Краснодар на обуку за штурмана пука. Године 1975., завршава и смер ПВО на КША.

Све време своје службе провео је на аеродрому Батајница. На ВВА је летео на АЕРО-3, 522, ТВ-2 и Ф-84Г, а као припадник 204. лап, где му је и била прва дужност, летео је на Л-12, НЛ-12 и Л-14, као и на Утви 66. Био је и наставник летења на суперсоничној авијацији. Након обуке у Русији, бива скинут са суперсоничне авијације и лети на Н-60 и Ј-21 у оквиру тренажне ескадриле КРВ. Након завршене КША, једно кратко време службује у 11. дПВО, а након тога, следећих 10 година, обавља разне референтске дужности у КРВ и ПВО. Током службовања у КРВ, завршио је и преобуку на НЈ-22 и Ј-22 и активно учествује у увођењу овог ваздухоплова у наоружање, преобучавањем три ескадриле на извиђачку верзију овог авиона. Након Параде 1985. године, прелази у 138. трбр, где завршава преобуку на ЛР-25 и ЈАК-40. На ЈАК-40 је био и наставник летења за обуку капетана ваздухоплова. Овим авионом је летео и по Русији, Пољској, Турској, Италији, Румунији, Бугарској, а са Н-60 вршио је прелете у Либију. Пензионисан је са места Команданта 138. трбр, у чину пуковника 1995. године.

За свој рад, одликован је Орденом са сребрним мачевима, Орденом са сребрном звездом, а од Председника Републике је одликован Орденом рада. Носилац је и две Плакете РВ и ПВО, као и медаља Турске, Кине, Румуније. Током рада на авиону Орао, додељен му је Златни летачки знак.

Члан Удружења био је од 1997. године. Дуго година је обављао дужност председника и потпредседника УПВЛПС. Био је члан ГО Удружења војних пензионера Србије. За свој рад у Удружењу, 2009. године му је додељена Повеља.

Са супругом Вукицом, која је такође била члан УПВЛПС и која је преминула 2013. године, има два сина. Ђорђа, мајора авијације-пилота и Ненада, физикохемичара, а од Ђорђа и снахе Иване и два унука, Милоша и Петра.

Другови из УПВЛПС ће памтити Љубишу као великог друга и искреног пријатеља. Човека који се увек и на сваком месту бескомпромисно борио за остваривање како програмских циљева удружења на очувању и неговању ваздухопловних традиција, тако и статуса пензионисаних војних летача.

УПВЛПС и овим путем породици нашег друга упућује изразе најискренијег саучешћа.

Љубиша Величковић ће бити сахрањен у среду, 12. септембра 2018. године на Новом бежанијском гробљу у 12.15 сати. Опело ће се одржати у капели у 11.45.