110 година од погибије пилота Михаила Петровића

На дан трагичне погибије нашег првог пилота и овог 20. марта, окупили су се око његове вечне куће, бројни ваздухопловци, војници, родбина и пријатељи, те бројни поштоваоци нашег првог пилота, наредника пилота Михаила Петровића. Многе јубиларне датуме обично прослављамо и радо их евоцирамо, али у нашој историји има догађаја, има дана, пред којима можемо само да спустимо главе и у тишини се поклонимо хероју и његовој жртви коју је дао за слободу и мир који данас имамо. Данас је 110 година како је наш први пилот погинуо на борбеном лету током Првог балканског рата. За младо ваздухопловство, била је то уједно и прва ваздухопловна жртва. Прва жртва од многих које су наши пилоти касније дали у одбрани нашег народа. Свака наредна жртва је исто тако била болна и треба је памтити, али данас смо се поклонили нашем хероју Михаилу Петровићу, његовом историјском животном делу и његовој жртви којом је отишао у легенду, уписао се у историјске књиге и постао симбол нашег ваздухопловства. Пред вечном кућом Михаила Петровића, као и свих претходних година и јуче су у 11 часова стигле бројне делегације и појединци.

Организатор помена било је Удружење пензионисаних подофицира Србије. Подршку су нам пружиле делегација Команде РВ и ПВО, представници 204. ваздухопловне бригаде са бригадним свештеником Предрагом Докићем, делегација Војне академије, представник породице Петровић, делегација Завичајног удружења "Михаило Петровић" из Влакче, делегација Удружења пилота "Курјаци са Ушћа", делегација Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије, делегација Удружења потомака ратника ослободилачких ратова Србије 1912-1918 године, делегација Удружења "Подморничар", представник Српског Удружења "Ћирилица", те бројни појединци. Полагањем венаца свих делегација и појединаца, започело је обележавање 110 година од погибије првог пилота Србије. Минутом ћутања, одали смо почаст и поклонили се жртви наредника Михаила Петровића. Опело је служио бригадни свештеник 204. ваздухопловне бригаде, Предраг Докић. Окупљенима се обратио Саша Јовановић, први потпредседник Удружења пензионисаних подофицира Србије и говорио је о животном путу Михаила Петровића, о његовој жељи да успе на тешком животном путу, његовој борби да постигне више и пређе границе које су биле око њега и Србије. Истакао је значај дела које је учинио Михаило Петровић и како свима нама и после 110 година, Михаило Петровић може и мора да буде за пример и понос. Да подсетимо ко је био наредник Михаило Петровић.

Михаило Петровић рођен је у селу Влакча, јуна 1884. године. Шумадијском селу које је одувек имало вредне и часне мештане, као и многа села у нашој Србији. Михаило је рођен у сиромашној породици, али то сиромаштво му није било препрека да успе у животу, већ му је било подстицај да успе на свом путу. Основну школу завршио је у свом селу и одлази у Крагујевац на наставак школовања. Некима би Крагујевац био довољан животни успех, али Михаило је могао и хтео више. Стигао је до Петрограда у царској Русији да настави школовање. Некима би царски Петроград био довољан успех. Али Михаило је имао веће планове. Враћа се у Србију и пријављује у подофицирску школу, коју након две године завршава као први у рангу. Михаило постаје артиљеријски подофицир и креће свој војнички пут. Строг као подофицир, био је према себи најстрожији. Дисциплинован, способан, мудар, непрестано ради на свом личном усавршавању. Чита војне књиге, прати доступну литературу из области новог ваздухопловства. Приватно пише песме, пева и сваким даном труди се да буде бољи. Почетком 1912. године, пријављује се са 171 кандидатом за школовање у Француску за пилота. Изабран је у првих шест кандидата и упућен у Француску. Многима би светла Париза била највећи успех у животу, али Михаило је знао да може више. У пилотској школи Фарман, показује свој пун потенцијал као кандидат за пилота и након само двадесет дана извршио је први самосталан лет. Убрзо полаже за пилота и стиче међународну пилотску дозволу. У пилотској дозволи Србије, уписан је под бројем 1. Почетак Првог балканског рата, позива наше младе пилота на повратак у Србију. Прве летове током зиме Михаило извршава у Скопљу и Нишу. Са одушевљењем, добија наређење да се упути са аеропланским одредом у помоћ Црној Гори, чија је војска тих дана водила тешке борбе око опкољеног Скадра.Са аеродрома Барбалуши, кад су страни пилоти одбили да полете, Михаило полеће на извиђачки лет изнад Скадра, али због снажних ветрова, доживљава удес и гине, као наша прва ваздухопловна жртва. Сахрањен је у селу Барбалуши, а тек након рата, преносе његов ковчег у Цетиње. На иницијативу и велико ангажовање његовог рођеног брата Живана Петровића, потпуковник краљевске војске, ковчег је 1922.г одине пренесен у породичну гробницу на Новом гробљу, где се и данас налази. Ваздухопловци Србије сваке године на дан погибије Михаила Петровића, долазе да се поклоне животном делу и жртви Михаила Петровића. Следило је обраћање Драгољуба Швабића, који се обратио присутнима испред Завичајног удружања "Михаило Петровић" из Влакче, родног села Михаила Петровића. Говорио је о великом труду које Удружење улаже да се дело Михаила Петровића не заборави, те да се сачува породична кућа у којој се Михаило родио. Најавио је подизање споменика Михаилу Петровићу у дворишту сеоске школе. Објаснио је како Удружење и мештани села Влакча, сваког јуна организују прославу посвећену у част Михаила Петровића и позвао све присутне да посете Влакчу и родну кућу нашег првог пилота. Присутнима се обратио и Председник Удружења потомака ратника ослободилачких ратова Србије 1912.-1918. године и у кратком говору истакао значај чувања наше војне историје, значај да се војници-ратници не забораве и да добију заслужено признање нашег друштва. У Србији нема куће и породице, која нема неког претка са којим се поноси и који је дао живот за нашу слободу и данашњи мир. Следило је заједничко сликање свих учесника данашњег дана.

За крај, у име свих ваздухопловаца Србије, нека је нашем Михаилу вечна Слава и хвала. 

Саша Јовановић 

Удружење пилота „Курјаци са Ушћа“ тражи одбрану сплава!

Представници Удружења пилота "Kурјаци са Ушћа", који су од града добили налог да свој сплав, на коме се окупљају, преместе до 27. марта са леве обале Саве на Новом Београду, обратили су су се од прве најаве тога свим институцијама да им додели нову локацију, а на јучерашњем  састанку то су потврдили.

Они су, на састанку на броду, указали да они нису комерцијални објекат сплав, него непрофитно удружење на коме се окупљају пилоти, и да су за опстанак свог пловила добили подршку свих борачких и ветеранских удружења.

Пловило је било на левој обали Саве између Бранковог и трамвајског моста, а онда су, одлуком града, измештени на садашњу локацију.

Објекат је у власништву удружења, а купљен је добровољним прилозима чланова, јер се ради о јединственом удружењу.

Kако су истакли, упутили су дописе свим надлежним институцијама, од градских власти до министарстава одбране и за рад, борачка и социјална питања, а министар Никола Селаковић је директно упознат са тим, као и помоћник министра одбране Синиша Радовић.

На састанку је указано да ће се сачекати неколико дана, јер постоје обећања да ће се проблем покушати решити, а ако се то не деси, обратиће се медијима и најавити даље кораке.

Ако држава не препозна значај једног оваквог удружења, пилота који су се борили за ову земљу, онда ћемо се обратити медијима са конкретним подацима, најавили су они, указујући да су неприфитно удружење које нема новца да учествује на лицитацији за комерцијалну локацију на обали Саве.

Пилоти су поручили да их не интересују протести власника комерцијалних сплавова који су уз њихов, као и да њихов захтев не сме да се искористи у политичке сврхе, јер се не баве политиком.

Они су као могуће локације где би им се сплав могао преместити навели Ушће, поред седишта Речне ратне фолтиле, "Хидробазу" у Земуну, која је некад била објекат ваздухопловства, или на локацији која се договори са градским властима.

Давор Лукач

И овим путем, Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) пружа пуну подршку колегама из братског удружења и путем нашег портала ћемо, између осталог, пратити све актуелности везане за одлуку власти Града Београда!

Осам година од погибије посаде хеликоптера Ми-17 током спасилачке мисије

Сваки 13. март, за већину грађана наше земље је обичан дан; зимски дан, радни или нерадни, досадан, напоран и све могуће комбинације које познајемо...
Некако, то је дан који не приметимо, прође онако неприметно у сивилу свакодневног живота. Али...
Али за седам породица наших суграђана, то је најтамнији дан у њиховим животима. Тога суморног дана и многи наши ваздухопловци на војним аеродромима и војници у касарнама, медицински радници у болницама и обични, добри људи, некако застану, размисле и уздахну. Уздахну, онако са неком тугом, сумњом и великим разочарењем...
То је дан, када је пре осам година погинула четворочлана посада хеликоптера Ми-17 са двојицом медицинских радника, током спасилачке мисије животно угрожене бебе.
Да подсетимо...
Био је 13. март, дежурство посаде на аеродрому Батајница. Досадан зимски дан, са доста падавина; спуштала се ноћ, са тамом је долазила и сумаглица и затварала се свака могућност за хеликоптерске летове. Готово је за данас...
Изненада, позвонио је телефон. Стигао је позив за помоћ!
Дете је у питању... Болничко возило из Новог Пазара стоји у некој колони код Рашке... Дете је на кисеонику... Минути су у питању... Ако Ви не дођете по то дете, нема му спаса... Дете... Дете...!
А тог момента, није било безбедно за полетети, а камоли прелетети целу државу до Рашке, преузети дете и пратњу и одвести их до болнице... Немогућа мисија... То се не може... А морамо... Имамо и ми децу... Како би себе сутра погледали у огледалу... Како би корачали међу колегама... Шта би нам рекле породице, пријатељи, комшије... Шта би сами себи рекли ако не полетимо.... А немогуће је... Нема шансе... Морамо...!
Идемо, морамо спасити то дете! Кренуше сви заједно као један. Сви одлучни да успеју...
Звали су се Мехић Омер, Драјић Небојша, Ђукарић Милован, Миладиновић Иван и били су посада ПАСАТ 91.
Полетели су под отежаним условима, цео лет је био напоран. Дочекали су их у Рашкој на импровизованом хелидрому, са упаљеним фаровима возила и ротацијама хитне помоћи. Преузели су дете, сместили у хеликоптер и сместили пратњу. Два медицинара... Лекар и анестезиолог...
Звали су се Љајић Џевад и Веселиновић Мирослав. Да ли су некад летели... Да ли се плаше летења... Како су ти људи провели цео дана са тим дететом...
Немамо времена, морамо што пре за Београд... За Београд... Брже... За Београд... Лет превише дуго траје кроз таму изнад Србије... Видимо у даљини светла... идемо према хелидрому поред ВМА... Познато место! Добро је, стижемо...! 
Наређују хеликоптеру да промени место слетања... Медицинска екипа их очекује на међународном аеродрому Никола Тесла... Поновите... Аеродром Никола Тесла...!Покушавају да слете на аеродром Никола Тесла.... Аеродром на који нису до сада слетали по лошем времену... Нису ни по лепом времену... Нису ни по дану... А ноћас је магла, лоша видљивост, мрак, притисак са свих страна, мора се, морате, морамо.... Неуспешно из првог покушаја... Идемо горе и поново у круг, па да покушамо поново... Већ су уморни... Притисак расте... Налазите се над аеродромом... Не видимо га... Над аеродромом сте... Види ли неко нешто...?. ПАСАТ 91.....? ПАСАТ 91..............?

Пронашли су их након пар сати у хладној зимској ноћи у близини прага писте аеродрома Никола Тесла. Пронашли су их у сремској равници, саме, као што су и били током целог лета. Били су на својим седиштима, сви заједно, до краја у покушају да спасу један млади живот у овој Србији. Погинули су у покушају да спасу будућност овог народа и ове земље. Те зимске ноћи, 13. марта 2015. године своје животе положило је шест храбрих људи.... Дело вредно хероја... Дело пред којим треба сви да устану и поклоне се...Звали су се Мехић Омер, Драјић Небојша, Ђукарић Милован, Миладиновић Иван, Љајић Џевад и Веселиновић Мирослав и били су посада ПАСАТ 91.

А ко су они били?

Били су добри и часни војници и медицинари. Верни својим заклетвама. Били су храбри, савесни, непоколебиви и најбољи међу нама. Били су добри синови, добри очеви, колеге вредне поштовања и надасве, били су добри људи. А то је и најважније!

А како је било јуче?

Током јучерашњег дана, делагација Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије, својим присуством, одала је поштовање погинулима у спасилачкој мисији. Упалили смо свеће за спас њихових душа и поклонили се као војници, војницима који су положили своје животе. На место пада хеликоптера, сваке године, излазе и представници Удружења пензионисаних подофицира Србије, Удружења пилота Курјаци са ушћа, представници Војног синдиката и многи пензионисани припадници ескадриле у којој су били и погинули ваздухопловци. На месту где је погинула посада, долазе да се поклоне њиховој жртви и бројни грађани, поштоваоци наше војске.Сви заједно, поновили смо апел према одговорним министарствима, да на месту пада хеликоптера, треба и мора да се подигне споменик. Због шесторице најбољих и због свих нас... За опомену и вечно памћење!Звали су се Мехић Омер, Драјић Небојша, Ђукарић Милован, Миладиновић Иван, Љајић Џевад и Веселиновић Мирослав и били су посада ПАСАТ 91.

Саша Јовановић