Месечне архиве: март 2018

Дан сећања-24. март 2018. године

Дан сећања на жртве НАТО агресије крај спомен обележја испред Команде РВ и ПВО у Земуну.

У присуству старешина Команде РВ и ПВО, породица, родбине и пријатеља настрадалих колега, ваздухопловних ветерана и грађана Земуна у суботу 24. марта је обележен Дан сећања на жртве НАТО агресије.

Након помена који служио војни свештеник Команде РВ и ПВО јереј Александар Затезало, на споменик на којем се налазе уписана имена свих настрадалих колега су положени венци и цвеће.

Испред Команде РВ и ПВО, венац је положио бригадни генерал Сава Миленковић, заменик Команданта РВ и ПВО.

У име нашег удружења-УПВЛПС, венац је положио мр Златомир Грујић, предсеник удружења.

У име Удружења генерала и адмирала, Спасоје Смиљанић, Командант РВ и ПВО у току НАТО агресије.

Испред "Удружења пилота Курјаци са Ушћа", венац је положио Предраг Стакић.

Пошту су одали и припадници Удружења за неговање ваздухопловних традиција, као и чланови породица пострадалих и локалне самоуправе.

У Дому ваздухопловства је након тога одржан комеморативни скуп.

Комеморативни скупови и церемоније полагања венаца на спомен-обележја посвећена погинулим припадницима Војске уприличене су у касарнама широм Србије, а припадници Војске Србије учествовали су и у комеморативним активностима које су организовали градови и општине, борачке и друге организације које негују војничке традиције.

фото: Павле Кљајић [фото-галерија]

НОЋ УДАРА

ДАНАС СЕ НАВРШАВА 19 ГОДИНА ОД ЗЛОЧИНАЧКЕ НАТО АГРЕСИЈЕ НА СРЈ. У ЗНАК СЕЋАЊА НА ПОГИНУЛЕ КОЛЕГЕ, САБОРЦЕ И НЕВИНЕ ЖРТВЕ ОВОГ ВАРВАРСКОГ ЧИНА АМЕРИКЕ И ЊЕНИХ САТРАПА, ДАРУЈЕМ ВАМ ОВУ ИСТИНИТУ ПРИЧУ ИЗ КЊИГЕ "ДОСАЊАНО НЕБО".

Ове године се навршава деветнаест година од почетка ваздушних напада НАТО пакта на Савезну Републику Југославију. Напади су трајали једанаест недеља и у њима је, према проценама из различитих извора, погинуло између хиљаду двеста и две и по хиљаде људи.

У бомбардовањима, која су без прекида трајала 78 дана, тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе...

У предвечерје очекиваних удара који су били потпуно извесни, наша јединица је читаву седмицу развозила убојна средства за авионе Миг-29 који су били размештени по свим аеродромима које смо тада поседовали.

Тог 24. марта 1999. године, нашла се на задатку „моја посада“: Јарослав Хартман, Данило Милић, Љутомир Рундић, Славољуб Милошевић и Владо Шајбен.

Цео дан смо летели, превозећи ракете на аеродроме Лађевце код Краљева и Поникве код Ужица. Слетели смо у 18.45 часова те вечери на матични аеродром Батајницу.

По слетању, контролор нам је јавио да авион паркирамо поред торња јер је тако било наређење из јединице. Упаркирасмо се, и по изласку дочекала нас је нека злослутна тишина. Нигде никога, нити се шта чуло! Кренусмо смо према згради ескадриле. Сва светла у згради су била погашена. На улазу нас дочекаше дежурни јединице Родољуб Тица и Мирослав Марковић.

Од њих добисмо информацију да је аеродром евакуисан и да су остали само дежурни јединица, команданти, екипе за задимљавање и дежурна ловачка пара. У том моменту се појавио и командант Дарко Биочанин који нам пренесе да се очекује удар и да смо принуђени да заједно са њих осморицом останемо у јединици. Остависмо ствари и кренусмо према склоништу, преко пута зграде.

Ноћ удара у јединици су дочекали дежурни официри ескадриле: Родољуб Тица и Мирослав Марковић, затим командант Дарко Биочанин и четворица старешина: Саша Пејчић, Владимир Вулетин, Рики Ђокић и (сада) покојни Мартон Лечеи који су имала задатак да пале старе гуме посуте уљем ради задимљавања простора око стајанке. Непланирано остао је и Ашанин Зоран који је преспавао евакуацију јединице, а касније није имао чиме да се превезе. Њима се по слетању прикључила и наша посада.

Дошавши до склоништа, већина старешина је ушла у објекат, напољу смо остали Рики, Саша и ја. Седели смо испред и причали. Било је око 20 часова када су полетела два ловца Миг-29. Таман смо коментарисали да је вероватно почео напад чим авиони полећу у пресретање, одједном се изнад Нове Пазове појавила летелица са упаљеним фаром за слетање.

- Ено га један се враћа! Види угаси фар када му је најпотребнији! - рекох гласно.

- Није то авион, то је ракета! - викну Рики и сва тројица ускочисмо у „рупу“.

Док смо спуштали поклопац, ракета погоди хангар наше ескадриле, само десетак метара од нашег склоништа. Удар нас баци на земљани под. Крену затим канонада која је трајала добрих пола сата.

Кроз главу ми прође мисао да је то била ракета Томахавк која има два мотора, један крстарећи који одбацује кад упали рефлектор и "угледа" мету, а са другим мотором се обрушава на циљ.

У склоништу је био мрак и владала је тишина. Мики Марковић упали батеријску лампу и обасја простор у којем смо се налазили. Није било струје, па Славољуб и Владо упалише две акумулаторске сијалице за „ноћни старт“ које смо ту прет- ходних дана унели. Сви смо били бледи, а при томе прашњави од земље која се сручила по нама. Рупа у којој је било сакривено тринаест старешина више је личила на трап за кромпир, јер како другачије назвати склониште озидано циглом у земљи, са једним улазом који се затварао металним поклопцем.

Имали смо те ноћи много среће што ракета није погодила коју десетину метара бочно од хангара... Сви су ћутали. Одједном Дачо се јави

„Има ли ко ракије код себе?“

Мики бојажљиво извади чутурицу која крену из руке у руку, гутљај сваком и испразнисмо је. Многи до тада никада нису имали прилику да доживе овакве експлозије и тачно се видело на лицу сваког од нас различито преживљавање бомбардовања. Моја срећа, ако се тако може рећи, била је што сам све то већ преживео у Мостару и на другим ратиштима у Босни и Херцеговини, тако да сам релативно мирно поднео ударе. Дарко је грицкао нокте, Тица је нешто филозофирао, а већина је гледала у празно.

Негде око поноћи одјеци експлозија који су допирали споља почеше да јењавају. Вулетин и ја решисмо да изађемо напоље. Неки су се противили томе међу њима и Дарко. Међутим ми подигосмо поклопац и полако изађосмо. Призор је био стравичан! Хангар поред наше зграде са објектом за смештај техничког састава је био буквално „одуван“ као и кров зграде ескадриле.

Кренусмо према торњу, пазећи да се крећемо само бетонским површинама због касетних бомби за које смо претпостављали да ће их злочинци бацати. Цео аеродром је горео. Многи авиони су били оштећени, ни један хангар у том низу према Батајници није био читав.

За дивно чудо торањ аеродромске контроле летења је био недирнут. Обишли смо део стајанке, али смо се морали вратити назад истим путем јер је стајанка била разрована и затрпана свим и свачим. Дошаваши поново пред зграду јединце, пажљиво уђосмо у приземље. Сви прозори и врата су били полупани, неки изваљени из зида. Вратисмо се до склоништа и испричасмо осталима шта смо видели.

Потмуле експлозије су се чуле с времена на време из јужног дела аеродрома и са друге стране писте где је била смештена ловачка авијација. Касније смо сазнали да су то биле експлозије убојних средстава и кисеоничких боца које је ватра активирала.

Већина је седела напољу. Ја сам био унутра када је око пола три ујутро кренуо други удар. Улетеше сви у склониште и чусмо експлозије шест ракета које су погодиле различите циљеве на аеродрому.

Са свитањем престали су и напади. Око пет сати се све помало стишало и тада неколицина нас крену према капији. Наиђосмо поново поред торња који је у у другом таласу био погођен и деловао је сабласно.

Команда 204. ловачког авијацијског пука била је погођена са две ракете, једна је погодила крило зграде у коме се налазио центар везе, а друга централни светларник.

Око осам сати у јединцу су се вратиле и остале старешине. Тог јутра прелетели смо на аеродром Сурчин све неоштећене и исправне авионе.

Љутомир РУНДИЋ

Трибина у Музеју ваздухопловства: „У предвечерје рата“

Драги пријатељи, уважене колеге, народе ваздухопловни,

Чини ми част и пријатну обавезу да вас обавестим и још једном најљубазније позовем на трибину у вези са бомбардовањем СРЈ, те, за многе, јако давне 1999. године!

Посебно истичем и наглашавам да ће активно учешће узети и наш цењени колега, пилот авиона типа МиГ-29, Николић Небојша, који ће у форми важне, интересантне и значајне "приче из живота", на веома интересантан и пластичан начин изнети све детаље једног специфичног, сложеног, рискантног и изузетно критичног догађаја!

Да подсетим, колега Николић Небојша је један од пилота авиона типа МиГ-29 који је тог 24. марта 1999. године, погођен ракетом ВВ а затим уз помоћ сигурног катапулт седишта, успео да напусти праву буктињу од авиона, преживи страхоту и остане у животу!

Овога пута посебно апелујем на активне војне пилоте, посебно пилоте-ловце, садашње и будуће, да посете ову отворену интерактивну ваздухопловну манифестацију и да од правог хероја, "из прве руке" сазнају како у стварности изгледа један борбени задатака типа "пресретање", окончан катапултирањем и спасавањем сопственог живота!

Посебан акценат биће стављен на одсуство било какве анализе овога борбеног задатка са циљем формулисања важних закључака и корисних поука за пилотску популацију!?

Драги пријатељи, толико о томе, за сада... Идемо даље! Срдачан поздрав и свако добро! Са дужним поштовањем,

Бориша Мандић