Архиве ознака: Влакча

Обележена 136-а годишњица рођења пилота Михаила Петровића

Насловна, ,

ПОЧЕТАК ОБНОВЕ РОДНЕ КУЋЕ

Доследни у поштовању традиција нашег ваздухопловства и сећања на људе који су обележили настанак и развој авијације у Србији, мештани села Влакча и припадници РВ и ПВО Војске Србије, окупили су се у соботу 13. јуна пред родном кућом наредника Михаила Петровића и положили цвеће и венце испод спомен плоче постављене њему у част 1953. године.

Михаило Петровић рођен је 14. јуна 1884. године у селу Влакча надомак Крагујевца и Тополе. Бистри дечак надахнут снажним патриотским духом, жедан знања и одлучан да све своје снаге стави у службу одбране Отаџбине, после основне, постао је ученик Војно-занатлијске школе у Крагујевцу. Потом као калфа 1902. године одлази у Русији с жељом да упише војну школу. Услед болести враћа се у Србији и уписује се у Артиљеријску подофицирску школу у Крагујевцу 1903. године. По завршетку школовања, 1905. године, био је на служби у Нишу, Крагујевци и Београду. У школи је био најбољи, а у трупи подофицир за пример, који је врло брзо, у чину наредника, положио и испит за официрски чин.

Поред школских и службених обавеза налазио је времена за самообразовање и проширивао је своја знања у разним областима и уметности, а учио је и стране језике. Врло рано се заинтересовао за ваздухопловство, пратио је вести, читао часописе и књиге и са нарочитом радозналошћу прве кораке српског ваздухопловства – установаљавање Станице голубије поште и Балонског постројења на аеродрому у Нишу, те летове страних авијатичара у Београду на Калемегдану и Бањици.

По конкурсу за школовање српских пилота у Француској примљен је у прву класу у којој су били, поред њега: поручници Јован Југовић и Милош Илић, потпоручник Живојин Станковић и поднаредници Миодраг Томић и Војислав Новичић.

Одлази у Француску где, од маја до септембра 1912. године, завршава летачку обуку на авиону Фарман и постаје пилот. Први је од српских пилота летео самостално и оцењен је од француских инструктора и колега као најбољи и најперспективнији. Његово име је међу првих хиљаду пилота у свету са лиценцом ФАИ – 979. У Србији он је први.

По повратку у Отаџбину крајем новембра 1912. године летео је на авиону Дукс у Скопљу, а затим одлази са својим колегама у Ниш, где је 24, децембра формирана Ваздухопловна команда Српске војске, и постаје пилот у аеропланској ескадри. Почиње да лети на нишком аеродрому јануара 1913. године. Његов историјски допринос трајно је обележен тако што војни аеродром у Нишу данас носи његово име.

У фебруару 1913. године распоређен је у састав Приморског аеропланског одреда, који под командом мајора Косте Милетића одлази у састав Приморског кора српске војске у помоћ црногорској војсци у опсаду Скадра.

Извршавајући борбени задатак наредник Михаило Петровић је погинуо 20. марта 1913. године близу аеродром Барбалуш код Скадра. Сахрањен је у порти месне цркве. Наредне године уз највеће почасти његови посмртни остаци пренети су на Цетиње где су почивали до 1931. године, када је ангажовањем брата му Живана потпуковника и његових сабораца у ваздухопловству, премештен у породичну гробницу, где и данас почива. Већ скоро три деценије одајемо му почаст на Новом гробљу у Београду 20. марта.

Дан Михаиловог рођења село Влакча обележава као народну манифестацију где су сваке године, ево већ деценију и по присутни и ваздухопловци Србије и на понос и дику рода свога припадници нашег РВ и ПВО.

Ове године, упркос мерама опреза услед опасности од корона вируса Ковид 19, у организацији Завичајног удружења „Михаило Петровић“ из Влакче, у сарадњи са УПВЛПС и Командом РВ и ПВО, скромно али достојанствено обележена је Михаилова 136-та годишњица рођења.

Путем од Земуна до Влакче у Тополи, обишли смо спомен обележје пилоту мајору Зорану Томићу и положили букет цвећа и одали му почаст.

Окупили смо се традиционално код основне школе у селу и кренули пут Михаилове родне куће. Долазећи пред кућу, стару више од века, која је оронула и упркос бризи руинирана, радосно смо запазили једну новину. Власник имања и куће Југослав Ралевић реновирао је кров. Стављен је нови цреп и кућа је спашена сигурног урушавања услед великих киша, која су нас задесиле овог пролећа и почетка летњег периода.

То нас је све обрадовало и као зрак сунца, које је и ове године, као и увек до сада, када год дођемо на то свето место, грејало топло и жарко. Били смо обрадовани и срећни ту на врелу историје.

Поклонили смо се нареднику пилоту Михаилу Петровићу и положили цвеће и венце испод спомен плоче на родној кући, одали му почаст, обишли унутрашњост и фотографисали се испред куће.

Манифестацији обележавања дана рођења Михаила Петровића присуствовали су Томислава Ралевић, мајка власника куће и имања; а из Завичајног удружења: Александар Саша Јовановић, председник удружења, Мића Борић, Драгољуб Драгче Швабић, Дејан Драгутиновић, Иван Борић, Слободан Ђорђевић и Раде Јовановић.

Из Команде РВ и ПВО присуствовали су: пуковник Божидар Цимбаљевић, потпуковник Бранко Антонијевић, мајори Александар Ћирјаковић и Владимир Милосављевић.

Из Удружења пилота „Тигрови“ Краљево: Владан Нешић и Томас Јаник, а испред УПВЛПС Златомир Грујић.

Након обилска родне куће дружење је настављено у учиноници основне школе, у пријатном и конструктивном разговору. Саша Јовановић је присутне упознао са радом завичајног удружења и наредним циљевима. На првом месту то је подизање  споменика Михаилу Петровић у селу Влакча, затим уређење простора око родне куће и саме куће. Размењена су мишљења, телефонски бројеви и електронске адресе. Растали смо се са жељом да се окупимо и следеће године и надом да ће се до тада постављени циљеви остварити.

Позивамо све ваздухопловце, пријатеље ваздухопловства и људе добре воље да помогну ову акцији, и да наш први пилот и прва ваздухополовна жртва добије заслужен споменик у месту где се родио. Акцију ће водити Завичајно удружење „Михаило Петровић“ из Влакче, а ми сви треба да му добра срца помогнемо.

Зл. Грујић

 

135 година од рођења пилота Михаила Петровића – ПОСЕТА СЕЛУ ВЛАКЧА

Насловна, , , ,

Традиционално, као и претходних година Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије, организовало је 15. јуна 2019. године, посету селу Влакча и обилазак родне куће првог српског пилота наредника Михаила Петровића рођеног 14. јуна 1884. године.

Организатор свечаности у селу било је Завичајно удружење „Пилот Михаило Петровић“ и месна заједница Влакча у сарадњи са Туристичком организацијом Крагујевца и УПВЛПС.

Присуствовали су: чланови Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије; делегације РВ и ПВО коју си чинили представници 98. ваздухопловне бригаде из Лађеваца; Лабуд Булатовић председник Ваздухопловног савеза Србије, Велимир Исаковић председник и Александра Шиндолић секретар Удружења линијских пилота Србије; чланови Удружења за неговање ваздухопловних традиција, поштоавоаци Михаила Петровића, омладина и грађани Влакче и околине. Испред Министарства одбране – Управа за традицију, стандард и ветеране приосутвао је потпуковник Ступар Миленко.

Манифестација је почела окупљањем у дворишту основне школе у Влакчи где су гости дочекани слатким и леденом водом, кафом и освежењем, у пријатном хладу столетних липа и храстова.

Потом је колона са заставама Србије, Удружења пензиониснаих војних летача и падобранаца Србије, Месне заједнице Влакча, Завичајног удружења Михаило Петровић на челу, кренула ка родној кући првог српског пилота.

Скривена у шљивику, оронула и сетна дочекала је, више од века стара грађевина, добронамернике који су дошли да се поклоне сенима и делу Михаила Петровића, вапећи да јој неко поправи полупани цреп на крову, нахерени димњак, испуцале зидове, напрсле прозоре и  натрулу дрвенарију.

После одавања почасти нареднику Михаилу Петровићу и полагања венаца и цвећа испред спомен плоче на родној кући, присутне је поздравио секретар завичајног удружења Драгољуб Драгче Швабић, а потом су говорили Златомир Грујић, председник УПВЛПС и Миливоје Мића Борић председник скупштине завичајног удружења.

Програм је настављен у школском дворишту. Председник Завичајног удружења Александар Саша Јовановић поздравио је присутне и уручио пригодна признања.

Члан Извршног одбора УПВЛПС Миодраг Башарагин, пилот, пуковник у пензији, уручио је велику спомен диплому поводом 135 година рођења Михаила Петровића Месној заједници Влакча, Завичајном удружењу Михаило Петровић и Управи за традицију, стандард и ветеране Министарства одбране и комплет књига у издању УПВЛПС протекле године за библиотеку завичајног удружења.

Своју књигу „Последњи заокрет“ уручио је и лично Драгослав Спасојевић, пуковник у пензији.

Програм је настављен наступом изворних група и пригодним културно-уметничким програмом, а потом и поделом признања у акцији „Бирамо најлепше сеоско двориште у Влакчи“. По завршетку програма приређено је послужење за госте и настављено дртужење у пријатној атмосфери летњег дана у прелепом амбијенту села у срцу Шумадије.

Сво време манифестације село Влакча надлетали су авиони са посадама пилота учесника такмичења на Меморијалу Михаило Петровић, који су полетали са аеродрома у Смедеревској Паланци.

У повратку за Београд чланови УПВЛПС и сапутници из осталих удружења положили су цвеће пред спомеником пилоту мајору Зорану Томићу у Тополи.

Повратак је, као и читава посета, протекао у пријатној атмосфери и дружењу, као у претходних година.

Учесници путовања и чланови УПВЛПС прикупили су добровољни прилог у износу од 12.500 динара за обнову родне куће пилота Михаила Петровића. Акција прикупљања срестава се наставља.

МЕМОРИЈАЛ МИХАИЛО ПЕТРОВИЋ

Поводом Дана пилота Србије, 29. маја,  и 135. годишњице рођења Михаила Петровића 14. јуна, на аеродрому у Смедеревској Паланци одржано је у суботу, 15. јуна 2019. године такмичење пилота – Меморијал „Пилот Михаило Петровић“, у организацији Ваздухопловног савеза Србије, аеро-клуба „Јасеница“ из Смедеревске Паланке и Ваздухопловне фондације „Пилот Михаило Петровић“. 
На једној од етапа руте са извиђачким задацима и прецизним слетањем изведен је и двоминутни заокрет изнад родне куће пилота Михаила Петровића у Влакчи.
Овим чином пилоти су одали пошту првом пилоту и првој жртви нашег ваздухопловства, нареднику Михаилу Петровићу. Планирано је да се убудуће меморијал одржава сваке године.

Златомир ГРУЈИЋ

 

134 ГОДИНЕ ОД РОЂЕЊА ПРВОГ СРПСКОГ ПИЛОТА

Насловна, ,

„ИМЕ МИХАИЛА ПЕТРОВИЋА ЖИВИ ВЕЧНО“

У суботу 16. јуна 2018. године обележен је  Дан рођења пилота Михаила Петровића у селу Влакча, општина Крагаујевац, а у организацији Завичајног удружења „Михаило Петровић“ из Влакче, и у сарадњи са УПВЛПС и Удружењем пилота „М2+“.

Програм манифестације обухватио је, као и ранијих 11 година, активности посвећене: дану рођења - 14. јун 1884. године -  првог српског пилота и прве жртве српског ваздухопловства, чувању од заборава његовог доприноса српском ваздухопловству и подсећању на његов племенит лик; свим пилотима и ваздухопловцима Србије који су своје знање, енергију, стваралаштво, здравље и животе посветили ваздухопловству, одбрани слободе и изградњи Отаџбине; неговању традиција српског ваздухопловства, родољубља и патриотизма; селу Влакча, које се поноси својим дичним сином наредником Михаилом Петровићем, првенцем српске авијације.

Позиву за присуство на манифестацији, поред мештана Влакче, одазвали су се: представници Команде РВ и ПВО Војске Србије; председник Ваздухопловног савеза Србије; чланови Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије; представници Удружење пилота „М2+“, представници Удружења за неговање ваздухопловних традиција, поштоваоци Михаила Петровића, сарадници и пријатељи.

Ваздухопловни ветерани су традиционално кренули из Земуна испред зграде Команде РВ и ПВО и са радошћу, кроз питому Шумадију, запутили се у Влакчу. У Тополи код споменика пилоту мајору Зорану Томићу, као и сваке од претходних година, положили су венац и поклонили се сенима хаброг пилота који је изгубио живот на борбеном задатку 1992. године у авиону „Орао“. О мајору Томићу говорио је Војислав Стојановић, пилот, потпуковник у пензији, потпредседник УПВЛПС.

По доласку у село Влакчу, као и увек до сада, на локацији Светиња, месту скретања са крагујевачког пута, ветерани су се зауставили покрај информационе плоча, која путника намерника упућује да је у том селу рођен наредник Михаило Петровић први пилот Србије.

Код сеоске школе срдачно су их дочекали љубазни домаћин предвођени и Сашом Јовановићем, председником Завичајног удружења „Михаило Петорвић“ и Драгољубом Швабићем, секретаром. Уздружења, у очима сузе радоснице при сусрету старих пријатеља посведочилии су о величини овог догађаја.  Гостима је послужено, по народном обичају, слатко, хладна вода, ракија и кафа. Дочек, као и свих једанаест претоходних година за памћење.

У достојанственој колони са заставама државе Србије, УПВЛПС, Завичајног удружења „Михаило Петровић“ и Месне заједнице Влакча, домаћини и гости кренули су пред родну кућу првог српског пилота. Заставе се вијоре на поветарцу са Рудника доносећи поздрав и благодар, да као и сваки пут Бог подари лепо време, што се обистинило и овога пута, упркос суморних прогнозама о пљусковима и грмљавини. Колона у свечаном поретку долази до родне куће Михаила Петровића, скривеној у воћњаку шумадијског крајолика, која у том мору зеленила, иако преко век стара и оштећена од бура и олуја, сјаји као бисер. А како и не би сјала када је ту светлост овоземаљску угледао први крилати син Србије, ту удахнуо ваздух слободарски и прозборио прве речи херојског рода.

На кући се налази спомен-плоча постављена 1953. године, а поводом 40-те годишњице погибије Михаила Петровића код Скадра. Плочу је поставио Ваздухопловни савез Србије и написана је ћирилицом. Кућа је данас у власништву породице Раловић из Влакче, која се са достојном пажњом односи према том споменику наше националне историје, као и завичајно удружење, што се за општину Крагујевац, бар до сада, не би могло рећи. Наиме, изражена је намера да се кућа у наредном периоду обнови и спречи њено даље пропадање. Да са на обнови куће није учинило ништа, видљиво је, што је неодговорно и тужно. Да ли ће се неко од надлежних сетити да се осврне на ову кућу и предузме мере да се заштити?

Свечаност испред родне куће почела је полагањем венаца. Прво је, са поштовањем венац положила делегација Команде РВ и ПВО Војске Србије, потомци храбрих српских пилота који стасаше пре 106. година, и достојно следе своје претходнике. Потом је венац положила делагација УПВЛПС и Завичајно удружење.

Присутне је поздравио срдачном добродошлицом и одавањем почасти јуначком сину Влакче Михаилу Петровићу, Драгољуб - Драгче Швабић, испред села и завијачног удружења.

Беседу  првом српском пилоту нареднику МИХАИЛУ ПЕТРОВИЋУ, одржао је Златомир Грујић, пилот, пуковник у пензији, председник УПВЛПС.  

ЛЕТ У ВЕЧНОСТ - првом српском пилоту нареднику МИХАИЛУ ПЕТРОВИЋУ (Беседа пред родном кућом Михаила Петровића у селу Влакча 16. јуна 2018. године)

Србија, ево већ 106 година развија авијацију, захваљујући храбрим људима који су се почетком 20. века смело хватали у коштац са изазовима ваздухопловства. Међу њима је и наредник Михаило Петровић, први српски пилот – рођени Влакчанин.

Овде у Шумадији, срцу Србије, је његова родна кућа, постојана више од века, са скромним белегом да је ту поникао први српски пилот. Ова кућа је споменик и више од тога, и надамо се, да ће га наша држава заштити. Та нада траје и надамо се да ће бити испуњена. Михаилов гроб на месту страдања није обележен, као ни његово, скоро деценију и по дуго, почивалиште на Цетињу. На Београдском Новом гробљу на породичној гробници брата му Живана Петровића, налази се плоча од мермера са натписом да ту почивају мошти Михаилове и његова порука поколењима „Часно је за Отаџбину мрети!“

А Михаило, уверен сам, као и сваки “крилати човек”, све године века који од његовог првог сусрета са небом протиче као дуга колона белих облака добровременика и лошевременика, поносно лети на челу небеске ескадриле васељеном. Зна он како је овде, доле, какав смо ми народ - лако заплачљив, а тешко запамтив, и не замера нам. Срећан је што га нисмо заборавили, поносан је што је остварио свој сан. Он лети вечно!

А ми. Његово крилати потомци. Шта ми чинимо? Чинимо колико су нам крила јака, не стојимо, не дамо се, машемо крилима: не би ли нас добри људи овоземаљски разумели, дали помоћ, подршку, потпору, да поставимо на видном месту споменик заслужноме сину Србије; не би ли сви учинили тај надљудски корак који Михаило заслужује – да му се сачини достојан спомен-дар на родној груди, њему првом крилатом сину Србије, а и свим крилатим људима, јунацима и херојима одбране српског неба, душе, поноса и блага највећега - мира. Тешко нам иде, као и што је и Михаилу тешко ишло и док је по земљи ходио, и док је, оно мало по небу летио. Али, стати нећемо, јер ако станемо, ми ћемо пасти, ако не будемо махали крилима - летели, пашћемо као камен на земљу, а то за нас не би било добро, јер ми смо крилати људи – летачи.

Много је емоција, речи и обећања у протекле две деценије од када се сударамо и бијемо са невољама и неразумевањима да се подигне трајно обележје првом српском пилоту и првој српској ваздухопловној жртви. Али те емоције се избећи не могу, јер оне дају нову снагу да се у тој борби за праведан однос према човеку који је своју отаџбину ставио изнад себе, подвигом на небу, узвишеније него што се замислити може, истраје.

Врло близу смо стошесте годишњице од судбоносних дана стварања српске авијације. Пре пет година изгубили смо темпо када за век српске авијације нисму Михаилу споменик подгли, јер једноставно нико сем нас, малих и непримећивих, то није видео. Велики и силни не виде мале људе, па ни хероје чија дела засењују век. Зато данас времена за губљење више нема, куцнуо је час да своју обавезу према Михаилу испунимо, и да његов лет у вечност обележимо. Није данас лако то урадити, кад није већ урађено у нека боља времена. Али, да ли су та “боља” времена била стварно боља или су била гора, или су ово та права времена?

На крају, поштовани, морам да вас подсетим на речи Михаилове мајке, Радојке, изречено пре скоро осам деценија. Она је на аеромитингу у Крагујевцу где је била почасни гост, видевши достигнућа авиајције, рекла: “Не жалим смрт свог сина кад видим каквим плодом је уродила. Живела наша авијација!” И ја се сада питам: да ли ми треба да жалимо труда и времена да се нашем Михаилу одужимо како то и доликује?

Узбудљиви тренуци испред старе куће, која сабира више од века и памти много тога од Михаиловог рођења и детињства, до данашњих дана, остају трајно записани у души свакога ко се ту нађе макар један трен. Тако је било и овог јунског дана 2018.  лета, а пријатељи који су први пут Влакчу походили, остали су без даха.

Порватак у школу протекао је у ведром расположењу. У дворишту школе приређен је пригодан програм, који је надахнуто водио Драгољуб Швабић.

Током програма говорили су Саша Јовановић, Златомир Грујић. Председник УПВЛПС уручио је Завичајном удружењу „Михаило Петровић“ из Влакче велику спомен диплому поводом 115 година завршетка школовања Првог спрског ваздухопловца и команданта ваздухопловства пуковника Косте Милетића и комплет књига. Представљене су књиге „Ваздухопловни школски центар Краљево“ аутора Фрање Фабијанеца и „Досањано небо“ аутора Љутомира Рундића, у издању УПВЛПС претходне и ове године.

У току програма представници Завичајног Удружења доделили су дипломе, медаље и пехаре најуспешнијим такмичарима из Влакче у акцији „Бирајмо најлепше сеоско дворише“, која се такође одвија преко десет година, а један је од најважнијих садржаја манифестације „Дани Михаила Петровића“, друге седмице сваке године.

Влакчанци, добри домаћини, почастили су на крају присутне домаћим специјалитетима који су били дело вредних домаћица. У пријатној атмосфери и дружењу време је пролетеоло као вихор, и морало се кренути са Београд.

У повратку, пут до Београда кроз прелепи шумадијски пејзаж протекао је у ведром расположењу.

Овогодишња манифестација посвећена рођењу првог српског пилота била је скромна али лепа и достојанствена, у величанственом амбијенту прелепе Влакче, Шумадије и Србије окупане у Сунцу и зеленилу. Присутнима је су срца тихо шапутала - име Михаила Петровића живи вечно, довиђења до наредне године и 135. годишњице Михаиловог рођења.  (З.Г.)