„ИМЕ МИХАИЛА ПЕТРОВИЋА ЖИВИ ВЕЧНО“
У суботу 16. јуна 2018. године обележен је Дан рођења пилота Михаила Петровића у селу Влакча, општина Крагаујевац, а у организацији Завичајног удружења „Михаило Петровић“ из Влакче, и у сарадњи са УПВЛПС и Удружењем пилота „М2+“.
Програм манифестације обухватио је, као и ранијих 11 година, активности посвећене: дану рођења - 14. јун 1884. године - првог српског пилота и прве жртве српског ваздухопловства, чувању од заборава његовог доприноса српском ваздухопловству и подсећању на његов племенит лик; свим пилотима и ваздухопловцима Србије који су своје знање, енергију, стваралаштво, здравље и животе посветили ваздухопловству, одбрани слободе и изградњи Отаџбине; неговању традиција српског ваздухопловства, родољубља и патриотизма; селу Влакча, које се поноси својим дичним сином наредником Михаилом Петровићем, првенцем српске авијације.
Позиву за присуство на манифестацији, поред мештана Влакче, одазвали су се: представници Команде РВ и ПВО Војске Србије; председник Ваздухопловног савеза Србије; чланови Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије; представници Удружење пилота „М2+“, представници Удружења за неговање ваздухопловних традиција, поштоваоци Михаила Петровића, сарадници и пријатељи.
Ваздухопловни ветерани су традиционално кренули из Земуна испред зграде Команде РВ и ПВО и са радошћу, кроз питому Шумадију, запутили се у Влакчу. У Тополи код споменика пилоту мајору Зорану Томићу, као и сваке од претходних година, положили су венац и поклонили се сенима хаброг пилота који је изгубио живот на борбеном задатку 1992. године у авиону „Орао“. О мајору Томићу говорио је Војислав Стојановић, пилот, потпуковник у пензији, потпредседник УПВЛПС.
По доласку у село Влакчу, као и увек до сада, на локацији Светиња, месту скретања са крагујевачког пута, ветерани су се зауставили покрај информационе плоча, која путника намерника упућује да је у том селу рођен наредник Михаило Петровић први пилот Србије.
Код сеоске школе срдачно су их дочекали љубазни домаћин предвођени и Сашом Јовановићем, председником Завичајног удружења „Михаило Петорвић“ и Драгољубом Швабићем, секретаром. Уздружења, у очима сузе радоснице при сусрету старих пријатеља посведочилии су о величини овог догађаја. Гостима је послужено, по народном обичају, слатко, хладна вода, ракија и кафа. Дочек, као и свих једанаест претоходних година за памћење.
У достојанственој колони са заставама државе Србије, УПВЛПС, Завичајног удружења „Михаило Петровић“ и Месне заједнице Влакча, домаћини и гости кренули су пред родну кућу првог српског пилота. Заставе се вијоре на поветарцу са Рудника доносећи поздрав и благодар, да као и сваки пут Бог подари лепо време, што се обистинило и овога пута, упркос суморних прогнозама о пљусковима и грмљавини. Колона у свечаном поретку долази до родне куће Михаила Петровића, скривеној у воћњаку шумадијског крајолика, која у том мору зеленила, иако преко век стара и оштећена од бура и олуја, сјаји као бисер. А како и не би сјала када је ту светлост овоземаљску угледао први крилати син Србије, ту удахнуо ваздух слободарски и прозборио прве речи херојског рода.
На кући се налази спомен-плоча постављена 1953. године, а поводом 40-те годишњице погибије Михаила Петровића код Скадра. Плочу је поставио Ваздухопловни савез Србије и написана је ћирилицом. Кућа је данас у власништву породице Раловић из Влакче, која се са достојном пажњом односи према том споменику наше националне историје, као и завичајно удружење, што се за општину Крагујевац, бар до сада, не би могло рећи. Наиме, изражена је намера да се кућа у наредном периоду обнови и спречи њено даље пропадање. Да са на обнови куће није учинило ништа, видљиво је, што је неодговорно и тужно. Да ли ће се неко од надлежних сетити да се осврне на ову кућу и предузме мере да се заштити?
Свечаност испред родне куће почела је полагањем венаца. Прво је, са поштовањем венац положила делегација Команде РВ и ПВО Војске Србије, потомци храбрих српских пилота који стасаше пре 106. година, и достојно следе своје претходнике. Потом је венац положила делагација УПВЛПС и Завичајно удружење.
Присутне је поздравио срдачном добродошлицом и одавањем почасти јуначком сину Влакче Михаилу Петровићу, Драгољуб - Драгче Швабић, испред села и завијачног удружења.
Беседу првом српском пилоту нареднику МИХАИЛУ ПЕТРОВИЋУ, одржао је Златомир Грујић, пилот, пуковник у пензији, председник УПВЛПС.
ЛЕТ У ВЕЧНОСТ - првом српском пилоту нареднику МИХАИЛУ ПЕТРОВИЋУ (Беседа пред родном кућом Михаила Петровића у селу Влакча 16. јуна 2018. године)
Србија, ево већ 106 година развија авијацију, захваљујући храбрим људима који су се почетком 20. века смело хватали у коштац са изазовима ваздухопловства. Међу њима је и наредник Михаило Петровић, први српски пилот – рођени Влакчанин.
Овде у Шумадији, срцу Србије, је његова родна кућа, постојана више од века, са скромним белегом да је ту поникао први српски пилот. Ова кућа је споменик и више од тога, и надамо се, да ће га наша држава заштити. Та нада траје и надамо се да ће бити испуњена. Михаилов гроб на месту страдања није обележен, као ни његово, скоро деценију и по дуго, почивалиште на Цетињу. На Београдском Новом гробљу на породичној гробници брата му Живана Петровића, налази се плоча од мермера са натписом да ту почивају мошти Михаилове и његова порука поколењима „Часно је за Отаџбину мрети!“
А Михаило, уверен сам, као и сваки “крилати човек”, све године века који од његовог првог сусрета са небом протиче као дуга колона белих облака добровременика и лошевременика, поносно лети на челу небеске ескадриле васељеном. Зна он како је овде, доле, какав смо ми народ - лако заплачљив, а тешко запамтив, и не замера нам. Срећан је што га нисмо заборавили, поносан је што је остварио свој сан. Он лети вечно!
А ми. Његово крилати потомци. Шта ми чинимо? Чинимо колико су нам крила јака, не стојимо, не дамо се, машемо крилима: не би ли нас добри људи овоземаљски разумели, дали помоћ, подршку, потпору, да поставимо на видном месту споменик заслужноме сину Србије; не би ли сви учинили тај надљудски корак који Михаило заслужује – да му се сачини достојан спомен-дар на родној груди, њему првом крилатом сину Србије, а и свим крилатим људима, јунацима и херојима одбране српског неба, душе, поноса и блага највећега - мира. Тешко нам иде, као и што је и Михаилу тешко ишло и док је по земљи ходио, и док је, оно мало по небу летио. Али, стати нећемо, јер ако станемо, ми ћемо пасти, ако не будемо махали крилима - летели, пашћемо као камен на земљу, а то за нас не би било добро, јер ми смо крилати људи – летачи.
Много је емоција, речи и обећања у протекле две деценије од када се сударамо и бијемо са невољама и неразумевањима да се подигне трајно обележје првом српском пилоту и првој српској ваздухопловној жртви. Али те емоције се избећи не могу, јер оне дају нову снагу да се у тој борби за праведан однос према човеку који је своју отаџбину ставио изнад себе, подвигом на небу, узвишеније него што се замислити може, истраје.
Врло близу смо стошесте годишњице од судбоносних дана стварања српске авијације. Пре пет година изгубили смо темпо када за век српске авијације нисму Михаилу споменик подгли, јер једноставно нико сем нас, малих и непримећивих, то није видео. Велики и силни не виде мале људе, па ни хероје чија дела засењују век. Зато данас времена за губљење више нема, куцнуо је час да своју обавезу према Михаилу испунимо, и да његов лет у вечност обележимо. Није данас лако то урадити, кад није већ урађено у нека боља времена. Али, да ли су та “боља” времена била стварно боља или су била гора, или су ово та права времена?
На крају, поштовани, морам да вас подсетим на речи Михаилове мајке, Радојке, изречено пре скоро осам деценија. Она је на аеромитингу у Крагујевцу где је била почасни гост, видевши достигнућа авиајције, рекла: “Не жалим смрт свог сина кад видим каквим плодом је уродила. Живела наша авијација!” И ја се сада питам: да ли ми треба да жалимо труда и времена да се нашем Михаилу одужимо како то и доликује?
Узбудљиви тренуци испред старе куће, која сабира више од века и памти много тога од Михаиловог рођења и детињства, до данашњих дана, остају трајно записани у души свакога ко се ту нађе макар један трен. Тако је било и овог јунског дана 2018. лета, а пријатељи који су први пут Влакчу походили, остали су без даха.
Порватак у школу протекао је у ведром расположењу. У дворишту школе приређен је пригодан програм, који је надахнуто водио Драгољуб Швабић.
Током програма говорили су Саша Јовановић, Златомир Грујић. Председник УПВЛПС уручио је Завичајном удружењу „Михаило Петровић“ из Влакче велику спомен диплому поводом 115 година завршетка школовања Првог спрског ваздухопловца и команданта ваздухопловства пуковника Косте Милетића и комплет књига. Представљене су књиге „Ваздухопловни школски центар Краљево“ аутора Фрање Фабијанеца и „Досањано небо“ аутора Љутомира Рундића, у издању УПВЛПС претходне и ове године.
У току програма представници Завичајног Удружења доделили су дипломе, медаље и пехаре најуспешнијим такмичарима из Влакче у акцији „Бирајмо најлепше сеоско дворише“, која се такође одвија преко десет година, а један је од најважнијих садржаја манифестације „Дани Михаила Петровића“, друге седмице сваке године.
Влакчанци, добри домаћини, почастили су на крају присутне домаћим специјалитетима који су били дело вредних домаћица. У пријатној атмосфери и дружењу време је пролетеоло као вихор, и морало се кренути са Београд.
У повратку, пут до Београда кроз прелепи шумадијски пејзаж протекао је у ведром расположењу.
Овогодишња манифестација посвећена рођењу првог српског пилота била је скромна али лепа и достојанствена, у величанственом амбијенту прелепе Влакче, Шумадије и Србије окупане у Сунцу и зеленилу. Присутнима је су срца тихо шапутала - име Михаила Петровића живи вечно, довиђења до наредне године и 135. годишњице Михаиловог рођења. (З.Г.)