Архиве ознака: Михаило Петровић

Обележавање 140 година од рођења првог српског пилота [НАЈАВА]

У петак 14. јуна, навршава се 14 деценија од рођења нашег првог школованог пилота-наредника Михаила ПетровићаТим поводом, у организацији Завичајног удружења "Михаило Петровић" из Влакче, Ваздухопловног спортског удружења "Крагуј" из Лужнице, Ваздухопловне фондације "Пилот Михаило Петровић" и компаније "Минд авиејшн" из Крагујевца, у петак 14. јуна 2024. године обележиће се 140 година од рођења првог српског пилота.Према програму, манифестација ће се одржати на две локације.Планирано је да се у 10 сати положе венци испред родне куће наредника Михаила Петровића у Влакчи, да би се потом у 11 сати у просторијама школе одржала свечана академија.Практично у исто време док траје програм у Влакчи, од 10.30, па до 14 сати на аеродрому компаније "Минд" у Лужницама, одржаће се аеро-рели у организацији ВСУ "Крагуј" и ВФ "Пилот Михаило Петровић" који ће бити обогаћен и културно уметничким програмом заказаним за 13 сати, тј, након свечане академије у Влакчи.У 15 сати, након летачког програма биле додељене захвалнице и дипломе, те организован свечани ручак.

Дакле. петак. 14. јун 2024. године у 10 сати - село Влакча и аеродром у Лужницама.

Д О Б Р О   Д О Ш Л И !!!

110 година од погибије пилота Михаила Петровића

На дан трагичне погибије нашег првог пилота и овог 20. марта, окупили су се око његове вечне куће, бројни ваздухопловци, војници, родбина и пријатељи, те бројни поштоваоци нашег првог пилота, наредника пилота Михаила Петровића. Многе јубиларне датуме обично прослављамо и радо их евоцирамо, али у нашој историји има догађаја, има дана, пред којима можемо само да спустимо главе и у тишини се поклонимо хероју и његовој жртви коју је дао за слободу и мир који данас имамо. Данас је 110 година како је наш први пилот погинуо на борбеном лету током Првог балканског рата. За младо ваздухопловство, била је то уједно и прва ваздухопловна жртва. Прва жртва од многих које су наши пилоти касније дали у одбрани нашег народа. Свака наредна жртва је исто тако била болна и треба је памтити, али данас смо се поклонили нашем хероју Михаилу Петровићу, његовом историјском животном делу и његовој жртви којом је отишао у легенду, уписао се у историјске књиге и постао симбол нашег ваздухопловства. Пред вечном кућом Михаила Петровића, као и свих претходних година и јуче су у 11 часова стигле бројне делегације и појединци.

Организатор помена било је Удружење пензионисаних подофицира Србије. Подршку су нам пружиле делегација Команде РВ и ПВО, представници 204. ваздухопловне бригаде са бригадним свештеником Предрагом Докићем, делегација Војне академије, представник породице Петровић, делегација Завичајног удружења "Михаило Петровић" из Влакче, делегација Удружења пилота "Курјаци са Ушћа", делегација Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије, делегација Удружења потомака ратника ослободилачких ратова Србије 1912-1918 године, делегација Удружења "Подморничар", представник Српског Удружења "Ћирилица", те бројни појединци. Полагањем венаца свих делегација и појединаца, започело је обележавање 110 година од погибије првог пилота Србије. Минутом ћутања, одали смо почаст и поклонили се жртви наредника Михаила Петровића. Опело је служио бригадни свештеник 204. ваздухопловне бригаде, Предраг Докић. Окупљенима се обратио Саша Јовановић, први потпредседник Удружења пензионисаних подофицира Србије и говорио је о животном путу Михаила Петровића, о његовој жељи да успе на тешком животном путу, његовој борби да постигне више и пређе границе које су биле око њега и Србије. Истакао је значај дела које је учинио Михаило Петровић и како свима нама и после 110 година, Михаило Петровић може и мора да буде за пример и понос. Да подсетимо ко је био наредник Михаило Петровић.

Михаило Петровић рођен је у селу Влакча, јуна 1884. године. Шумадијском селу које је одувек имало вредне и часне мештане, као и многа села у нашој Србији. Михаило је рођен у сиромашној породици, али то сиромаштво му није било препрека да успе у животу, већ му је било подстицај да успе на свом путу. Основну школу завршио је у свом селу и одлази у Крагујевац на наставак школовања. Некима би Крагујевац био довољан животни успех, али Михаило је могао и хтео више. Стигао је до Петрограда у царској Русији да настави школовање. Некима би царски Петроград био довољан успех. Али Михаило је имао веће планове. Враћа се у Србију и пријављује у подофицирску школу, коју након две године завршава као први у рангу. Михаило постаје артиљеријски подофицир и креће свој војнички пут. Строг као подофицир, био је према себи најстрожији. Дисциплинован, способан, мудар, непрестано ради на свом личном усавршавању. Чита војне књиге, прати доступну литературу из области новог ваздухопловства. Приватно пише песме, пева и сваким даном труди се да буде бољи. Почетком 1912. године, пријављује се са 171 кандидатом за школовање у Француску за пилота. Изабран је у првих шест кандидата и упућен у Француску. Многима би светла Париза била највећи успех у животу, али Михаило је знао да може више. У пилотској школи Фарман, показује свој пун потенцијал као кандидат за пилота и након само двадесет дана извршио је први самосталан лет. Убрзо полаже за пилота и стиче међународну пилотску дозволу. У пилотској дозволи Србије, уписан је под бројем 1. Почетак Првог балканског рата, позива наше младе пилота на повратак у Србију. Прве летове током зиме Михаило извршава у Скопљу и Нишу. Са одушевљењем, добија наређење да се упути са аеропланским одредом у помоћ Црној Гори, чија је војска тих дана водила тешке борбе око опкољеног Скадра.Са аеродрома Барбалуши, кад су страни пилоти одбили да полете, Михаило полеће на извиђачки лет изнад Скадра, али због снажних ветрова, доживљава удес и гине, као наша прва ваздухопловна жртва. Сахрањен је у селу Барбалуши, а тек након рата, преносе његов ковчег у Цетиње. На иницијативу и велико ангажовање његовог рођеног брата Живана Петровића, потпуковник краљевске војске, ковчег је 1922.г одине пренесен у породичну гробницу на Новом гробљу, где се и данас налази. Ваздухопловци Србије сваке године на дан погибије Михаила Петровића, долазе да се поклоне животном делу и жртви Михаила Петровића. Следило је обраћање Драгољуба Швабића, који се обратио присутнима испред Завичајног удружања "Михаило Петровић" из Влакче, родног села Михаила Петровића. Говорио је о великом труду које Удружење улаже да се дело Михаила Петровића не заборави, те да се сачува породична кућа у којој се Михаило родио. Најавио је подизање споменика Михаилу Петровићу у дворишту сеоске школе. Објаснио је како Удружење и мештани села Влакча, сваког јуна организују прославу посвећену у част Михаила Петровића и позвао све присутне да посете Влакчу и родну кућу нашег првог пилота. Присутнима се обратио и Председник Удружења потомака ратника ослободилачких ратова Србије 1912.-1918. године и у кратком говору истакао значај чувања наше војне историје, значај да се војници-ратници не забораве и да добију заслужено признање нашег друштва. У Србији нема куће и породице, која нема неког претка са којим се поноси и који је дао живот за нашу слободу и данашњи мир. Следило је заједничко сликање свих учесника данашњег дана.

За крај, у име свих ваздухопловаца Србије, нека је нашем Михаилу вечна Слава и хвала. 

Саша Јовановић 

ПРВОМ ПИЛОТУ СРБИЈЕ

Већ традиционално, као и сваког другог викенда у месецу јуну, делегација Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС), посетила је родно село првог пилота Србије.

Шумадијско село Влакча поред далеко познате Тополе, традиционално је место окупљања бројних ваздухопловних удружења која чувају и негују наше славне ваздухопловне традиције. Делегација ваздухопловних ветерана, скоро две деценије активно учествује у овој лепој манифестацији, коју организује Завичајно удружење „Михаило Петровић“.

На позив организатора, наше Удружење одазвало се и узело учешће у одавању почасти првом пилоту Србије који се родио овде пре 138 година.

Поред нашег Удружења, биле су присутне и друге делегације које чувају и обележавају ваздухопловне традиције. Припадници Ратног ваздухопловства Војске Србије, делегација општине Топола, делегација Ваздухопловног савеза Србије и делегација Удружења пензионисаних подофицира Србије, као и бројни историчари и поштоваоци лика и дела првог пилота Србије - наредника Михаила Петровића.

Место окупљања била је позната основна школа у центру села Влакча. Све је почело у 10 часова, када се кренуло до родне куће Михаила Петровића...

У присуству бројних мештана, локалног свештеника и организатора манифестације, делегације су положиле венце поред родне куће на којој већ деценијама стоји спомен плоча.

У овој кући родио се 14-VI-1884 године

први српски авијатичар

МИХАЈЛО ПЕТРОВИЋ

поји је пао за отаџбину 20-III-1913 године

у борби над Скадром.

Минут шутње за првог пилота.

Минут шутње за колегу и саборца свих каснијих генерација летача у нашем ваздухопловству.

Минут шутње за мир његове душе и вечну славу коју је заслужио.

Данас је свако у својим мислима размишљао о Михаилу Петровићу и величини његовог дела.

А колика је величина његовог дела?

Потекао је из овог малог Шумадијског села. И пре једног века, ово је било мало место склоњено у долини поред важних путева. Село у којем живе и стварају часни домаћини, раде вредне жене и расту мудра и радознала деца. Влакча је село које нуди тежак и напоран живот, без имало привилегија или олакшања. Само велики рад и зној на овом малом парчету плодне земље. То је и село које је дало бројне војнике, подофицире и официре кад је требала, а војничка судбина је тројицу од њих довела и до чина генерала.

Рекли би, много је то и за велики град, а не за једно мало место. Али, нека места као Влакча, просто су створена да се у њима роде велики људи.

Велики у сваком смислу.

Пре 138 година, у Влакчи се родио Михаило. Родио се у породици Петровић. Родио се у породици која није била нека славна генералска породица или породица са славном историјом. Родио се у породици која није носила племићке титуле или баштинила неке локалне привилегије. Родио се у породици која се нија могла похвалити богатством, великим имањима и значајним задужбинама.

За Михаила, то није била препрека да достигне звезде у свом животу.

Родио се у једној поштеној шумадијској породици. Породици које вековима чувају оно најбоље у нашем народу. Бране кад треба, граде кад треба, поштују и чувају кад треба. Породица у којој се зна ред и чува се све оно што је свакоме од нас важно.

Из такве куће је потекао и наш Михаило.

Кад је требало, кренуо је малом стазом из села да се никад не врати, а да заувек остане у том селу.

Стигао је до Крагујевца! Завршио је школу и многима би то било довољно за сретан живот.

Михаило је наставио даље, стигао је и до Петровграда у Царској Русији! Многима би то било довољно за цео живот, али за Михаила, била је то само степеница у животу.

Враћа се у Србију, у Београд и постаје артиљерац, наредник!

Многима би и то било довољно, па да полако гурају своју каријеру, али Михаило је знао да може много више.

Кад је српска војска 1912.године, позвала добровољце да се пријаве за обуку за пилоте, међу првима је био и Михаило Петровић.

Од великог броја кандидата, Михаило је изборио своје место и био је у првој групи од шест кандидата. На путу до Париза, прошао је преко пола Европе. Стигао је у Париз!

За многе би то био највећи успех у животу и наставили би да уживају у бројним могућностима Париза.

Али, Михаило је желео да што пре постане пилот и врати се у Србију јер је био потребан отаџбини. Рат је био на вратима.

И успева да положи први, после само двадесет дана обуке и тако постаје први пилот Србије. Добио је међународну дозволу ФАИ број 979, а српску број 1.

Ето то је био Михаило...

Животна прича једног обичног Шумадијског момка и грандиозно дело једног момка из Шумадије.

Велико дело великог човека...

Први пилот Србије!

Саша ЈОВАНОВИЋ