137. годишњица рођења пилота Михаила Петровића

У складу са темељним опредељењима и планираним задацима на пољу неговања ваздухопловних традиција, у суботу 12. јуна 2021. године, обележена је 137. годишњица рођења пилота наредника Михаила Петровића у његовом родном селу Влакча (општина Крагујевац).  

Манифестација се традиционално одржава више од деценију уназад и посвећена је првом српском пилоту и првој ваздухопловниој жртви нашег ваздухопловства. Истовремено, посвећена је и свим ваздухопловцима Србије и има велики значај у неговању ваздухопловних традиција. Организатор је Завичајно удружење „Михаило Петровић“ из Влакче у сарадњи са УПВЛПС и Командом РВ и ПВО. 

Активност је организована и проведена достаојанствено и скромно, у складу са општом ситуацијом и уз поштовање епидемилошких мера. Представници РВ и ПВО, УПВЛПС и Завичајног удружења „Михаило Петровић“ из Влакче, обишли су родну кућу првог српског пилота, положили венце и цвеће пред спомен-плочом која се ту налази од 1953. године и одали му пошту. 

Присутни су достајанствено и са тугом у срцу евоцирали сећање на Михаила Петровића и још чвршће цементирали у својим душама завет да га никада не забораве. Истовремено, остао је горак укус због проблема да се до куће дође, јер власник земљишта на којем се кућа налази (живи у иностранству) оспорава право да се кућа обилази. Општина Крагујевац и наша држава нису предузеле ништа да се то историјско обележје одржава и стави у функцију као културно-историјско добро. 

Завичајно удружење „Михаило Петровић“ из Влакче и његови млади и агилни чланови на челу са председником Сашом Јовановићем улажу велике напоре да се у селу поставе трајна обележја нареднику пилоту Михаилу Петровићу и првим српским ваздухопловцима – Спомен дом српских пилота и споменик Михаилу Петровићу. Они су вредни, упорни одлучни да свој циљ реализују не жалећи труда и средстава. Ипак, потребна им је подршка и помоћ друштвене заједнице  и српских ваздухопловаца. 

Златомир Грујић

Отварање изложбе „Траг у бескрају“ [НАЈАВА]

Отворена ваздухопловна манифестација у част авиона МиГ-21, "Траг у бескрају" биће отворена у петак, 21. маја 2021. године.

Напомињемо да ће први чин манифестације бити организован у петак 21. маја 2021. године на аеродрому "Пуковник Миленко Павловић" у Батајници са почетком у 12.00 и трајаће до 14.00 сати, док ће  други чин бити изведен у Руском дому, Краљице Наталије 33, истога дана од 19.00 до 21.00 сати.

Најлепше молимо све заинтересоване који желе присуствовати активности на батајничком аеродрому, да нам доставе генералије - име, презиме и број личне карте!

Драги пријатељи, велико хвала!

Срдачан поздрав и свако добро!

Са поштовањем,

Бориша Мандић, координатор манифестације

Контакт телефон: 065/2129-747

Макетари помажу Музеј ваздухопловства

Како можемо да помогнемо? 

Питање које често чујемо у свакодневном животу, али даље од тога, ретки су који наставе са том причом. Понеки одустану јер нема одговора, други јер су то само љубазно питали, без искрене намере да стану и помогну, а трећи одустану јер није добар тренутак, нису тако схватили и милион других разлога за одлазак. 

Постоје на другој страни, у нашим животима, малобројни мали јунаци који искрено желе да помогну. Није им тешко да понове питање, није им проблем да стану са својим обавезама, воле да засучу рукаве и отвореног срца, искрено помогну. Без намере да нешто добију, без намере да се о томе прича, без икакве скривене намере. Само велики осмех, чисто срце и велики загрљај, као помоћ у невољи.  

Богати смо као човек, кад имамо такве пријатеље. Богати смо као друштво, ако имамо пуно таквих случајева. Треба их препознати, похвалити и јавно истаћи за пример свима нама. Такве приче покрећу нове јунаке и постајемо сви бољи као људи, друштво и држава. 

Данас причамо о тим малим, а великим јунацима из сенке. 

Другу годину, имамо групу ваздухопловних ентузијаста, макетара Макетарског клуба ОЛУЈ из Београда, који помажу Музеј ваздухопловства. Помажу и речима и делом. 

Пре две године, успостављена је лепа и корисна сарадња управе Музеја ваздухопловства са једне стране и групе макетара, са жељом да се помогне музеју у одржавању сталне поставке ваздухоплова. 

Од тада, свака два до три месеца, окупе се викендом макетари и чланови њихових породица и сви заједно, чисте од прашине ваздухоплове унутар музејске зграде. 

Накупило се у протеклих тридесетак година пуно слојева прашине које живот доноси и наша вредна поставка ваздухоплова, изгубила је сјај под тим слојем прашине коју су донеле године. Кренули су сви заједно, са враћањем сјаја овој вредној поставци ваздухоплова. 

Музеј нема довољан број запослених, послови у музеју су уобичајено велики, обавезе стално актуелне и музеј није био у могућности да ангажује своје људство и за тај посао, па је оваква помоћ више него добродошла. 

Искуства из познатих ваздухопловних музеја по свету, говоре нам да многи велики музеји ангажују значајна средства за свакодневно одржавање експоната, али у свим музејима по неписаном правилу, организоване су и групе ваздухопловних ветерана, макетара и свих осталих ентузијаста за помоћ у раду музеја.  

Тако се ваљда и постаје велик? 

Макетари из клуба ОЛУЈ, су макетари из Београда, Панчева, Новог Сада и многих других градова. Кад је потребна радна акција, окупе се сви и помогну. 

Макетари су на почетку свог ангажовања, међусобно поделили посао у одржавању авиона и свако је преузео своје обавезе. Они су иначе искрени љубитељи свих ваздухоплова и добри познаваоци ваздухопловне историје. Сви они сматрају да тим својим радом, одржавањем авиона, чувају историју на неки свој специфичан начин.  

Сваки авион је као једна животна прича. Има своје име, место где је настао, своју летачку причу. Уз њега су везани пилоти који су летели на њему, техничари који су га годинама одржавали и војници који су га чували. Ти авиони су данас, сачувани представници неких догађаја и прошлих времена, стоје као поносни ветерани да нас опомињу, уче и саветују.  

Поједини макетари одржавају поједине ваздухоплове јер су им баш ти модели омиљени кад састављају макете, други воле да сваки пут оперу и очисте други ваздухоплов и тако упознају новог јунака поставке музеја. Поједини долазе са својом децом, јер тако се најмлађи најбоље уче многим хуманим вредностима. Тако се васпитавају нове генерације будућих ваздухопловаца, генерација које долазе иза нас. 

Члан нашег Удружења, ваздухопловни заставник-летач у пензији Саша Јовановић, иначе и сам дугогодишњи макетар, као ваздухопловни ветеран, помаже у одржавању ваздухоплова. 

Са својом децом као помоћницима, од првог дана одржава два авиона из сталне поставке музеја. То су познати ратни ловац Јак-3 и наш први млазни авион Ф-84Г. На оба типа ових авиона, радио је током каријере његов отац, ваздухопловни заставник Душан Јовановић.

Душан је био припадник 6. класе Средње војне школе у Рајловцу. Завршетком школовања 1952. године, произведен је у чин водника ваздухопловнотехничке службе и годинама је одржавао авионе нашег ваздухопловства у Залужанима, Љубљани, Пули и Плесу. Своју ваздухопловну каријеру завршио је 1988. године. Преминуо је 2010. године.

Од тог дана, прешао је у велику ескадрилу ваздухопловаца на неком бољем месту и данас их спомињемо са поштовањем. Душан је на свог сина пренео  љубав према ваздухопловству, поштовање ветерана који су стварали и сачували ваздухопловство и да на сваком месту чува историју на коју смо сви поносни. 

У част свога преминулог оца, Саша Јовановић, одржава авионе Јак-3 и Ф-84Г. Сваки сусрет са тим авионима, враћа га у нека прошла времена и приче о њима, које је слушао од свог старог заставника.

За њега лично, овај рад је пуно више од простог одржавања чистоће ваздухоплова. То је поштовање ваздухопловне историје, свих старих ваздухопловних ветерана и пуно, пуно тога...  

Текст и фото:

Ваздухопловни заставник-летач у пензији, Саша Јовановић 

 

Изложба „Краљевски ваздухопловци, Ужички војни округ 1912-1945“

Две деценије је публициста и историчар авијације, Александар Огњевић, истраживао судбину краљевских ваздухопловаца, поготово Ужичког војног округа 1912.-1945. године, и та, по много чему, јединствена, збирка докумената и фотографија, сада је представљена Ужичанима.

Изложба "Краљевски ваздухопловци", реализована у сарадњи Историјског архива Ужице и Војног архива Београда, отворена је на Тргу партизана и посетиоцима ће бити доступна наредних 10 дана.

Бајнобаштанин Радован Кљајић, је 1942. године из руку главнокомандујућег официра савезничких снага, маршала Монтгомерија, добио златан пехар за заслуге у борби против заједничког непријатеља, и значај те чињенице, не умањује истина да је тај пехар, у социјалистичкој Југославији, Кљајић морао да прода да би прехранио породицу - али, овај детаљ осликава однос према елитној плејади људи који су, само због префикса "краљевски" испред својих звања и чинова, занемарени у времену после другог светског рата.

Аутор изложбе Александар Огњевић рекао је да би служили на понос и много већим, снажнијим и богатијим државама, него што је то наша.

"Између осталог и чувени Креманац, капетан Друге класе, Мирко Врачарић, који је једини Србин који је носилац одликовања "Distinguished Flying Cross , британског, врло престижног, односно летачког крста за посебне заслуге за преко 400 борбених мисија које је летео на страни савезника у борби против Немаца", навео је Огњевић.

Из тадашњег Ужичког војног округа, у краљевским ваздухопловцима је било готово 90 људи. Ова изложба чини само део материјала који ће Историјски архив Ужице публиковати у истоименој монографији.

"Ово је само један мали увид у једну плејаду величанствених, да тако кажем, овде се налазе 33 људи од укупно 87 људи који сам до сада успео да лоцирам, са територије, како се то тада звало, Ужичког војног округа. Покрива се временски период од 1912.-1945. године, значи, авијатичари Краљевине Србије и Краљевине Југославије", навео је Огњевић.

Ужички ваздухопловци су учествовали у Балканским, и оба светска рата, летели и часно гинули у свом и савезничким ваздухопловствима, а свој траг у историји обележили јунаштвом, пожртвовањем и одличјима. Ова изложба открива тај скрајнути део наше прошлости и људе достојне пажње и незаборава.

In Memoriam, Душан Бошковић (1937-2021)

У Београду је преминуо Душан Бошковић, пуковник авијације у пензији и дугогодишњи секретар УПВЛПС.

Рођен је 22. септембра 1937. године у Крушевцу, од оца Радомира и мајке Босиљке. Основну школу и Вишу мешовиту Гимназију са великом матуром је завршио у родном месту. За време школовања, активно је учествовао у раду аеро клуба, ДТВ „Партизан“, ФК „Напредак“ и Омладинске организације гимназије. ,

У јесен 1956. године уписује ВВА као питомац XII класе, коју завршава 1959. године и добија звање пилота III класе. Завршио је курс ВОЈИН, а Политичку школу ЈНА завршава 1965. године. Као припадник XXII класе, 1972. године успешно завршава КША РВ и ПВО. Осамдесетих година је ванредно завршио и ШНО.

Летачку службу је једно краће време обављао у 107. лбап. Након што му је забрањено летење, постављен је за официра за навођење на Копаонику, где је службовао три године. Након сукоба са генералом Лекићем, постављен је за МПВ у 2. рд 250. рбр. Исту дужност је обављао и у батаљону ВОЈИН на Превлаци, а касније у пуку везе.

По завршетку КША, постављен је у оперативно одељење I управе КРВ и ПВО. Обављао је и дужност референта за РВ и ПВО у I одељењу I Управе ГШ ЈНА. На крају своје војничке каријере, вршио је дужност Начелника одељења за оперативно-наставне послове у ГШВЈ за РВ и ПВО. Пензионисан је 31. децембра 1995. године, у чину пуковника авијације.

Одликован је са више мирнодопских одликовања, а више пута је и похваљиван. Награђен је и сребрном и златном Плакетом РВ и ПВО.

Члан је Удружења од априла 1996. године и од тада активно учествује у раду Удружења, где је више година обављао дужност секретара УПВЛПС.

Чика Дуле, како смо га звали, остаће у сећању другова и колега из УПВЛПС као добар друг и одговоран и марљив сарадник на многим пројектима које је Удружење реализовало.

Сахрана Душана Бошковића ће бити у петак, 14. маја у 11.45 на Новом Бежанијском гробљу.

УПВЛПС и овим путем породици Душана Бошковића изражава најдубље саучешће.

Телеграм захвалности нашем Удружењу

Министарство одбране и министар Небојша Стефановић, упутили су УПВЛПС телеграм захвалности.

Министар се у телеграму захваљује на честитки које је УПВЛПС упутило поводом Дана Војске Србије, а ову прилику је искористио и да се захвали нашем Удружењу на досадашњем раду.

In Memoriam, Миленко Ковић (1951-2021)

У небеску ескадрилу се преселио Миленко Ковић, потпуковник ВТСл у пензији.Након завршене Војне академије РВ и ПВО, службовао је у Загребу на аеродрому Плесо, а једно време током ратова 90-их и као добровољац, био је официр за логистику у 1. Семберској бригади Војске РС. Након тога, до пензионисања је радио у Корпусу ПВО на Бањици.

Миленко ће остати у сећању колегама и пријатељима као особа која је у околину уносила мудрост и оптимизам.

Био је благе нарави, попустљив, пун разумевања за туђе мане и невоље, спреман да сатима слуша и разговара. Веома духовит, интелигентан, необично широких интересовања и слободног духа. И вечно заљубљен у родну Мачву и реку Дрину...

Био је и велики пријатељ нашег Удружења и радо виђен гост у нашим просторијама у Земуну. Више пута се показао и као добар домаћин УПВЛПС приликом неких манифестација које су одржаване у Мачви.

УПВЛПС и овом путем изражава најдубље саучешће породици и пријатељима.

Иза њега су остали синови Иван и Миодраг и кћерка Милена.

Сахрана Миленка Ковића ће бити у суботу, 15. маја у 13 сати на гробљу у Богатићу.

In Memoriam, Јеврем Миладиновић – Јеша (1941-2021)

Преминуо је и одлетео у бескрај васионе наш друг и колега Јеврем Миладиновић – Јеша, пилот - пуковник авијације у пензији.Рођен је 28. јануара 1941. године у Витковцима код Краљева. У грађанству је завршио осмогодишњу школу. Опредељује се за војни позив и 1956. године конкурише за војну школу. Примљен је у XII класу Ваздухопловнe подофицирскe школe везе у Краљеву, коју завршава 1. августа 1959. године.

Ваздухопловну војну академију завршио је као питомац XV класе 1963. године, када је унапређен у чин потпоручника авијације и стекао летачко звање пилота.

Високу војно-политичку школу ЈНА (КША РВ и ПВО) завршио је 1978. године.

Био је на служби у више гарнизона СФРЈ. Летео је на више разних типова авиона и хеликоптера. Био је пилот борбених хеликоптера за противподморничка дејства типа Сикорски С-55 и Камов.

Обављао је дужности у ескадрили и команди ваздухопловне бригаде, до помоћника команданта бригаде.

У команди РВ и ПВО био је на дужности секретара Комитата Организације СКЈ у ЈНА у РВ и ПВО. Са те дужности је отишао у пензију на сопствени захтев.

Похваљиван је, награђиван и одликован са више мирнодопских одликовања. Живео је у Београду са супругом.

Пуковник Јеврем Миладиновић, наш друга Јеша, био је један од ретких официра који је сагледао тенденције распада државе и војске и о томе јавно, отворено и аргументовано говорио, предочавајући шта ће се десити са СФРЈ, ЈНА и РВ и ПВО.

Крајем осамдесетих година XX века, то је лично све „у лице“ рекао и тадашњем команданту РВ и ПВО генералу Тус Антону. Тада је мало ко слушао речи пуковника Миладиновића, а катастрофа је куцала на врата и убрзо је ратним пламеном разбила и предала суду историје Југославију.

Члан Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Југославије, односно Србије, био је од почетака његовог деловања. Због болести задњих година мало се кретао, али се за удружење и другове интересовао и присуствовао значајним скуповима.

У име чланова Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије и лично:

Збогом драги друже и пријатељу, нека Ти је вечна слава и хвала!

Сахрана Јеврема Миладиновића ће бити сутра, 7. маја 2021. године у 11.30 сати на Новом бежанијском гробљу.

Златомир Грујић