105. година Прве српске ескадриле

Већ традиционално, као и сваког 17. јануара, делегација Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије, учествовала је на обележавању спомена на мајора-пилота Бранка Вукосављевића, првог Команданта Прве српске ескадриле основане 17. јануара 1918. године.

На позив организатора, Команде 204. ваздухопловне бригаде и 252. школско-тренажне авијацијска ескадриле - јединице која чува традиције наше прве ескадриле и прославља је као свој Дан, наше Удружење се одазвало и узело учешће у одавању почасти ваздухопловном хероју који је погинуо у данима када се наше ваздухопловство формирало.

Поред делегације нашег Удружења, била је присутна делегација 252. школско-тренажне авијацијске ескадриле, Удружење пилота „Курјаци са Ушћа“ и Удружење пензионисаних подофицира Србије.

Место окупљања свих делегација, било је београдско Ново гробље где се налази и споменик погинулом мајору пилоту Бранку Вукосављевићу.

Након краћег говора организатора, те минута ћутања у част свих палих хероја, присутне делегације су положиле венце и поклониле се хероју Бранку Вукосављевићу. Свако у својим мислима, размишљао је о палим херојима које нисмо заборавили ни после више од стотину година.

Да подсетимо...

Бранко Вукосављевић, рођен је 27. марта 1886. године у Неготину. Био је први вршилац дужности Команданта ратног ваздухопловства Краљевине СХС.

Војнички пут започиње 1905. године након завршене гимназије, када уписује Нижу војну академију као питомац 38. класе. Завршава је 1909. године као први у рангу. Као артиљеријски официр, врши бројне дужности до почетка Балканских ратова. У почетку Првог светског рата, као способан официр, упућиван је у команде где су тражили најбоље.

Прве летове са ваздухопловима извршио је у зиму 1916. године током повлачења војске преко Албаније. Већ у пролеће исте године, упућен је у Француску на школовање за пилота у склопу Треће пилотске класе. Враћа се у септембру 1916. године са звањем пилота-ловца и добија распоред у ескадрилу Друге српске армије на Солунском фронту.

Убрзо, долази до формирања посебног ловачког „Њепорског одељења“ и на место првог командира, постављен је капетан прве класе Бранко Вукосављевић. На Солунском фронту у наредне две године извршава разне борбене задатке. Призната му је једна ваздушна победа и у мају 1917. године рањен је приликом ваздушне борбе. Упућен је у Француску на лечење и обуку за нове авионе.

По повратку на Солунски фронт, постављен је за Командира Прве српске ескадриле, односно Српског аеропланског одреда који је формиран 17. јануара 1918. године. Командовао је ваздухопловним одредом приликом пробоја Солунског фронта и у операцијама за ослобођење земље.

Након рата, почетком 1919. године, унапређен је у чин мајора и постављен за Команданта целокупног ваздухопловства Краљевине СХС. Тада се команда налазила у Новом Саду. Под његовом командом, израђена је прва формација југословенског ваздухопловства. Формиране су ескадриле на аеродромима у Новом Саду, Загребу, Скопљу и Сарајеву, те ваздухопловна одељења у Љубљани и Мостару. У Новом Саду, основана је прва пилотска школа Краљевине СХС.

На дужности Команданта ваздухопловства, погинуо је 19. јуна 1919. године у авио удесу на аеродрому „Нови Сад“.

Ако не памтимо велика дела наших хероја, како да очекујемо да постојимо... ЖИВЕЛА СРБИЈА!

Јовановић Саша

СВИМ СРПСКИМ ВЕТЕРАНИМА – ВЕЧНО ЗАХВАЛНА СРБИЈА

Војска Србије и сва удружења војних ветерана која негују војне традиције, имају бројне заједничке манифестације током целе године. Постала су за све нас, некако већ традиционална. Један од новијих празника, 4. децембра - посвећен је самим ветеранима. То је Дан војних ветерана Србије.

Дан када треба сви да се окупимо и достојанствено поклонимо свим ветеранима који су положили животе за ову нашу слободу, али и да се поклонимо свим живим, часним колегама и оданим саборцима, свима који данас стоје лево и десно поред нас у строју војних ветерана. Ово је дан кад треба да се поклонимо свим војним ветеранима, свима који су часно служили овом народу, било током своје војне каријере или током војног рока или током ратова. Свим војним ветеранима који су се одазвали позиву свог народа или као добровољци, који су сами храбро искорачили пред непријатеља. Свима онима, који су били први кад је било најтеже, а Србији је требало. Дали су много и заслужили су барем мало.

Да подсетимо.

Дан ветерана, обележава се од 2015. године, у спомен на дан када је већ давне 1912. године, потписано примирје у Првом балканском рату. Србија је била једна од победница над великим Отоманским царством. Косово је освећено и ослобођено од ропства после 523 године. Тада је скоро 400000 бораца свих категорија и чинова Војске Краљевине Србије добило звање „СТАРИ РАТНИК“. У данашњим временима, „старе ратнике“ називамо „војним ветеранима“. Бригу о „СТАРИМ РАТНИЦИМА“ тада је преузело тадашње Министарство војно, у оквиру Владе Краљевине Србије. Доделом имања у јужном делу Србије, Краљевина Србија и Влада показали су како се може одати признање за учешће у одбрани земље и исказати брига о војним ветеранима. Искрено верујемо да таква времена поново долазе јер су војни ветерани Србије, заслужили јавно признање и бригу од своје земље, владе и народа.

Ове године, као и претходних година, Удружење пензионисаних летача Србије одазвало се позиву Војске Србије и Министарства одбране, да узмемо учешће у заједничком обележавању овог племенитог празника.

Планирано је да се низом манифестација обележи 4. децембар - Дан војних ветерана. Поред осталог, планирано је уз војне почасти полагање венаца на споменике српским ратницима, затим свечани пријем код Министра одбране представника делегација војних ветерана, те Свечана академија уз учешће делегација свих удружења војних ветерана.

Данас, 2. децембра, делегација Удружења пензионисаних летача Србије, одала је почаст српским ратницима на Новом гробљу у Београду. Поред делегације нашег удружења, биле су присутне и друге делегације које чувају и обележавају војне традиције. Биле су присутне i делегација Удружења пензионисаних подофицира Србије, делегација Клуба генерала и адмирала Србије, делегација СУБНОР-а, делегација СОРВС РС, делегација Ветерана 72. сцецијалне, делегација Потомака ратника Србије 1912.-1920. и други.

Све је почело у 10.00 часова, одавањем војних почасти и полагањем венаца крај Спомен-обележја војницима страдалим у Српско-турским ратовима и Српско-бугарским ратовима.

У 10.20 часова, следило је одавање војних почасти и полагање венаца крај Спомен-костурнице бранилаца Београда у Првом светском рату.

У 10.40 часова, следило је одавање војних почасти и полагање венаца крај Споменика ослободиоцима Београда у Другом светском рату.

Венци су положени у присуству бројних делегација, војника, грађана и новинара и следио је минут шутње за све наше пале ратнике. Стајали смо сви поклоњени пред јунацима, свако у својим мислима, док се иза наших леђа чуо звук живота једног слободног града.

Минут шутње...

Минут шутње за све храбре ратнике који су нас годинама ослобађали од Турака.

Минут шутње за све војнике који су крвавили против Бугара.

Минут шутње за све мале војнике који су победили моћно турско царство и ослободили Косово.

Минут шутње за све оне безимене који су бранили Београд и мајку Србију од два велика моћна царства.

Минут шутње за све оне знане и незнане који су нас бранили од фашизма.

Минут шутње за оне храбре јунаке који ослободише овај наш Београд и целу нашу земљу.

Минут шутње за све оне часне војнике који осташе верни заклетви која се једном у животу даје.

Минут шутње за све који дадоше живот, али сачуваше људску част.

Минут шутње за све оне који стадоше пред најмоћнију војну силу у историји човечанства и одбранише онај мали камен што се зове Косово. Одбранише Косово, али дадоше своје младе животе.

Минут шутње за све оне који су као и млади Тибор Церна, са осмехом рекли „За ову земљу вреди умрети!“.

Минут шутње за све који дадоше највише што су имали, али постадоше од тада легенде овог народа.

Минут шутње за све синове, браћу, очеве, старе деде и све претке, за све колеге и саборце, за мир њихових душа и вечну славу коју су заслужили. Данас је свако у својим мислима, размишљао о старим ратницима и величини њиховог дела.

Вечно захвална Србија!

Јовановић Саша

Састанак представника Удружења са Начелником Генералштаба-ИНФОРМАЦИЈА ЗА ЧЛАНОВЕ УДРУЖЕЊА ВЕТЕРАНА РВ и ПВО

У четвртак 10. новембра 2022. године, на позив Начелника Генералштаба Војске Србије генерала Милана Мојсиловића, делегација нашег Удружења присуствовала је заједничком састанку свих удружења са којима Војска Србије остварује сарадњу.Састанак је одржан у свечаној сали Дома Гарде на Топчидеру. Састанку је присуствовао и нови министар одбране Милош Вучевић. Током сат времена представници удружења која негују слободарске вредности и војничке традиције наше војске, информисани су о актуелној политичкој и безбедносној ситуацији у земљи и региону, те најзначајнијим активностима и правцима даљег развоја система одбране наше земље.Генерал Милан Мојсиловић отворио је састанак и истакао да Министарство одбране и Војска Србије поклањају велику пажњу сарадњи са свим организацијама чији су програмски циљеви и пројектне активности усмерени ка очувању слободарских и патриотских вредности, војних традиција и војничког позива, као и на развоју и афирмацији дисциплина које своју примену имају у војсци.Министар Милош Вучевић поздравио је присутне у име Владе и Председника Србије, те упознао присутне о политичкој и безбедносној ситуацији у земљи и региону. Посебно је истакао потребу за јединством када је реч о виталним државним интересима. Организатори су оставили времена и за питања представника удружења.Представници удружења, пренели су своја виђења и ставове у погледу будуће сарадње, али и о питањима од значаја за одбрану земље. Такође, преставници удружења отворили су неколико приоритетних питања и изразили очекивања да се иста и реше.

Првенствно питање које је отворено као тема за даље приоритетно решавање је стамбена политика, подела станова и велики број нерешених стамбених питања-првенствено војних ветерана који су савесно и часно служили у систему одбране и тренутно су у пензији са нерешеним стамбеним питањем.Следеће по приоритету, представљен је проблем лечења ветерана. У првом реду, истакнут је проблем недовољних капацитета ВМА, пошто болницу делимо са цивилним пацијентима. Показало да су за наше ветеране капацитети недовољни, лечења и прегледи трају предуго, што директно води опадању здравља код многих наших ветерана. Такође, тражено је да министар одбране представи пред Владу Србије проблем лечења ветерана изван Београда, јер војни ветерани осим војних болница у Нишу и Новом Саду, немају приступ локалним болницама. Тражи се решење тог проблема и приступ најближим здравственим установама.Следећи је представљен проблем приоритета у запошљавању у систему одбране чланова породица војних ветерана. Предлог је да чланови породица, након завршетка школе имају приоритет приликом запошљавања на сва радна места која се отварају по конкурсима у систему одбране.

Истакнут је проблем поделе станова за припаднике система одбране, по последњој опцији тзв. „Брзи прсти“ јер већина ветерана није имала фер услове да учествује у тој подели станова. То је истакнуто као погрешна пракса, те да ју треба укинути.Преставници ветерана истакли су и проблем односа према ветеранима након њиховог одласка у пензију. Из јединица их нико не информише о било којој теми, већином их нико не позива на било који важан датум, посету или неки вид састанка. То је истакнуто као погрешно и треба га променити.

Такође, за бројне ветеране који се баве писањем књига, монографија или других радова, онемогућен је улазак у архиве и друге установе система одбране. То је предложено да се промени.Министар одбране Милош Вучевић и Начелник Генералштаба генерал Милан Мојсиловић записали су сва отворена питања и обећали решавање у нередном периоду. Такође, констатовано је да су овакви састанци обострано потребни и да од наредне године, овакав вид састанка буде организован два пута годишње, оквирно у пролеће и јесен.

Јовановић Саша

Фото: МЦ Одбрана

In Memoriam, Шпирић Ристо (1934 – 2022)

У 88-ој години је преминуо Шпирић Ристо - легендарни деда Шпиро; "класић браће Рајт" како смо га од миља задиркивали. Носилац Златног летачког знака. Човек који је за 39 година летачке службе на шест типова транспортних летелица (од Ју-52 до Ан-26) налетео преко 11000 сати...

Ристо Шпирић је рођен 9. маја 1934. године у селу Доброшевићи више аеродрома Рајловац крај Сарајева. Основну школу је завршио у родном селу, а гимназију у Сарајеву. По родитељској жељи, започиње школовање у Учитељској школи у истом граду. Међутим, љубав према ваздухопловству и авионима, које је посматрао из свог дома гледајући ка рајловачком аеродрому га опредељују за тај позив, те он, без знања родитеља а након завршетка првог разреда Учитељске школе, 1952. године уписује 8. класу ВТПШ у Рајловцу. Након два месеца, родитељи су се сложили са његовом жељом и били су врло поносни када је након две године завршио ту школу. У јединици је завршио курс-преобуку, за летача-техничара.

Прво место службовања било му је Земун, и то 119. транспортни пук. Од 1957. године, одржава и лети као летач-техничар на више типова транспортних авиона, и то: ЈУ-52, ЛИ-2, Ц-47 ДАГЛАС, АЕРОКОМАНДЕР, 214 и АН-26, у гарнизонима Земун, Мостар, Церкље, Плесо и Батајница. Своје летачке задатке је обављао диљем Југославије, али и у многим земљама Европе и Африке. Пензионисан је 1994. године са 58 година пензијског стажа (39 ефективно). Укупно је налетео преко 11000 сати (званично уписано 10122), што значи да је у ваздуху провео читаву једну годину и три месеца. Због својих година стажа, али и несебичног пожртвовања и угледа међу, како потчињенима тако и претпостављенима, млађе колеге су често говориле: „Ево иде Шпира, класић браће Рајт“. У свом послу као најлепше је истицао захвале унесрећених којима је брзом интервенцијом спасао живот или дотурио помоћ, а најтежи летови пак су му били они - на почетку рата, када је превозио жене и децу из ратом захваћених република, и можда заувек се растајао од колега и класића који су остајали на аеродромима где је и сам провео део своје војне каријере.

Више пута је похваљиван и награђиван, а шест пута одликован, и два пута ванредно унапређен. Као војни пензионер, поводом Дана авијације, 2. августа 2002. године, додељен му је Златни летачки знак, као признање за допринос у развоју РВ и ПВО. Ипак, како је сам истицао, највећа награда му је осмех на лицу и лепа реч неког од многобројних путника, које је превозио, а када се негде сретну.

Популарни Шпира је био дуго година био у Извршном одбору нашег Удружења пензионисаних војних летача. Остаће у сећању како чланова нашег удружења, тако и свих ваздухопловаца као добар и пожртвован друг.

Сахрана Ристе Шпирића ће бити 7. октобра 2022. године на гробљу Лешће. Опело почиње у 13 сати. Мирно ти и плаво небо деда Шпиро! Годпод нека те усели у рајско насеље!

In Memoriam, Бранко Билбија (1947 – 2022)

У суботу 13. августа, преминуо je Бранко Билбија, генерал мајор авијације у пензији, опитни и пробни пилот и инструктор летења.

Бранко Билбија је рођен 3. фебруара 1947. године у месту Подвидача код Санског Моста.

Након основне школе уписује Припремну школу ВВА у Мостару коју завршава као један од најбољих, а након тога ступа у Ваздухопловну војну академију у Задру као питомац 19. класе.

После завршене ВВА 1967. године, распоређен је на  аеродром Петровац код Скопља одакле четири године касније, након завршене преобуке за МиГ-21 одлази на службу у Бихаћ.

На лични захтев, 1980. године прелази у Ваздухопловни опитни центар (ВОЦ), где је за 11 година службе у тој установи нашег РВ и ПВО, прошао све дужности - од опитног/пробног пилота, па до Начелника ВОЦ-а.

Током службе у ВОЦ-у, учествовао је у опитовању више елемената НВО, а посебно је занимљиво да је средином осамдесетих година, током припрема за набавку новог ловца за наше РВ и ПВО и пројекта НА (Надзвучни Авион), био директно укључен у евалуацију и испитивање потенцијалних ловаца за наше потребе. Те је тако 1985. године обављао информативне летове на МиГ-29, а следеће године и на Мираж 2000.

После ВОЦ-а, почетком 90-их Бранко је прешао у Команду Ратног Ваздухопловства на место помоћника Команданта РВ и ПВО за летачке послове, а затим и Начелника одељења за ваздушну подршку Команде РВ.

Када је почео рат на простору бивше Југославије, Бранко је постављен за команданта 5. ОГ РВ и ПВО (оперативна група) са седиштем у Бања Луци, која је до формирања Ваздухопловства и противваздушне одбране Војске Републике Српске (В и ПВО ВРС) била ангажована на задацима координације извлачења људства и технике из Словеније и Хрватске.

Од 1993. године, па све до пензионисања 2001. године, обављао је дужност Директора Савезне управе за контролу летења (данас, СМАТСА).

Током летачке каријере, Бранко је летео на више од 35 типова ваздухоплова. Од Аеро-3 и 522, преко Тандерџета, Галеба и МиГ-21, па Орла, Супергалеба, већ поменутог Миража и МиГ-29, до Јак-40 и Лирџет 25... Кроз десетине хиљада летова и хиљаде сати оствареног налета.

Носилац је више војних и цивилних одликовања и признања.

Након пензионисања, Бранко Билбија се укључио у рад ваздухопловних удружења и организација које негују ваздухопловне традиције, те је тако био и члан нашег Удружења пензионисаних војних летача. Дуго година је био глодур часописа "Аеромагазин", а своје искуство и знање је преносио и пишући за "Војно дело", гостујући по медијима или као рецензент многих књига са ваздухопловном тематиком.

Удружење пензионисаних војних летача и овим путем породици преминулог Бранка Билбије изражава најдубље саучешће.

Место и време сахране ће бити накнадно објављени.

Новосадски авијатичари пред Светог Илију

Авијатичарско гробље, Аеродром Југовићево, Нови Сад. 01.08.2022.Традиционално, дан пред Светог Илију - славу ваздухопловаца, положени су венци на спомен плочу погинулим авијатичарима на старом гробљу у Новом Саду у име Удружења Ваздухопловаца Војводине, Ветерана, Војске Србије и чланова АКНС (Аеро клуб Нови Сад).Аеродром Југовићево је основан 1913. у време Аустроугарске, а након настанка Краљевине СHС (касније Југославије) био је највећа ваздухопловна база новостворене државе, седиште Арсенала авијације и Пилотске школе.Нови Сад је био и место оснивања прве фабрике авиона "Икарус", касније премештене у Земун. Пуно летења је донело и жртве међу авијатичарима. У периоду 1918.-1941. погинуло је 56 припадника летачких јединица са Југовићева.Дуго времена запуштено старо гробље сада се редовно одржава, а у складу са обновљеном традицијом обележавања Светог Илије, дан раније се присећамо оних који су погинули у летачкој служби војног ваздухопловства.У плану је свеобухватна обнова овог комплекса и изградња новог споменика. Такође, на Југовићеву је положен венац на споменик авијатичарима страдалим након Другог светског рата и припадницима РВ и ПВО током агресије 1999.Култура сећања, свест о прошлости и садашњости, јесте основа будућности свих нас.

Фрања Нађбаби

ФБ страница Аеро клуб Нови Сад

Пуковник Мрдак на челу 98. ваздухопловне бригаде

У присуству високих званичника јуче је на војном аеродрому „Морава“ у Лађевцима, уз пригодну свечаност обављена примопредаја дужности команданта 98. ваздухопловне бригаде Војске Србије.

Бригадни генерал Зоран Продановић, досадашњи командант, предао је дужност пуковнику Драгану Мрдаку, који је до сада обављао дужност заменика команданта ове елитне ваздухопловне бригаде.

– У периоду који је пред нама, својим радом и професионалним односом у извршавању задатака оправдаћу указано поверење. Јединице 98. ваздухопловне бригаде заједничким радом допринеће реализцији свих постављених задатака, свесни традиције, али усмерени ка будућности. Посебно желим да нагласим да ћу се залагати за одговорност и максималну посвећеност обавезама, како би ефикасност, ефективност и безбедност извршења задатака били на потребном нивоу. Имајући у виду ове задатке, свестан сам да ми је учињена изузетна част, али сам исто тако свестан и своје личне одговорности и обавеза које ме очекују у вршењу дужности команданта 98. ваздухопловне бригаде – рекао је на данашњој свечаности нови командант пуковник Мрдак.

Нови командант 98. ваздухопловне бригаде, пуковник авијације Драган Мрдак је рођен у Београду 2. маја 1974. године.

Након завршене Средње војне школе РВ и ПВО у Рајловцу, уписује Ваздухопловну војну академију и звање пилота и чин потпоручника стиче 1997. године.

Прво место службовања у својству наставника летења обављао је у Подгорици.

Током каријере обављао је више дужности:

  • Пилот у авијацијском одељењу;
  • Помоћник команданта за гађање, ракетирање и бомбардовање-наставник летења у Команди 252. школско-тренажне авијацијске ескадриле 204. ваздухопловне бригаде;
  • Командир авијацијског одељења-наставник летења у 252. школско-тренажној авијацијској ескадрили 204. ваздухопловне бригаде;
  • Заменик команданта 252. школско-тренажне авијацијске ескадриле-наставник летења 204. ваздухопловне бригаде;
  • Референт у Одсеку за ваздухопловство и ПВО, Одељење за развој и опремање, Управа за планирање и развој (Ј-5) Генералштаба Војске Србије
  • Начелник одсека за ваздухопловну подршку, Одељење за оперативне послове, Команда Ратног ваздухопловства и ПВО.

Од јула 2021. године вршио је дужност заменика команданта 98. ваздухопловне бригаде. Ожењен је и отац два сина. Његово постављење на дужност команданта 98. ваздухопловне бригаде представља признање за његов досадашњи посвећени рад.

Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) и овим путем пуковнику Драгану Мрдаку честита постављење на нову дужност и жели му успех у будућем раду!

В.С./М.Р.

ПРВОМ ПИЛОТУ СРБИЈЕ

Већ традиционално, као и сваког другог викенда у месецу јуну, делегација Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС), посетила је родно село првог пилота Србије.

Шумадијско село Влакча поред далеко познате Тополе, традиционално је место окупљања бројних ваздухопловних удружења која чувају и негују наше славне ваздухопловне традиције. Делегација ваздухопловних ветерана, скоро две деценије активно учествује у овој лепој манифестацији, коју организује Завичајно удружење „Михаило Петровић“.

На позив организатора, наше Удружење одазвало се и узело учешће у одавању почасти првом пилоту Србије који се родио овде пре 138 година.

Поред нашег Удружења, биле су присутне и друге делегације које чувају и обележавају ваздухопловне традиције. Припадници Ратног ваздухопловства Војске Србије, делегација општине Топола, делегација Ваздухопловног савеза Србије и делегација Удружења пензионисаних подофицира Србије, као и бројни историчари и поштоваоци лика и дела првог пилота Србије - наредника Михаила Петровића.

Место окупљања била је позната основна школа у центру села Влакча. Све је почело у 10 часова, када се кренуло до родне куће Михаила Петровића...

У присуству бројних мештана, локалног свештеника и организатора манифестације, делегације су положиле венце поред родне куће на којој већ деценијама стоји спомен плоча.

У овој кући родио се 14-VI-1884 године

први српски авијатичар

МИХАЈЛО ПЕТРОВИЋ

поји је пао за отаџбину 20-III-1913 године

у борби над Скадром.

Минут шутње за првог пилота.

Минут шутње за колегу и саборца свих каснијих генерација летача у нашем ваздухопловству.

Минут шутње за мир његове душе и вечну славу коју је заслужио.

Данас је свако у својим мислима размишљао о Михаилу Петровићу и величини његовог дела.

А колика је величина његовог дела?

Потекао је из овог малог Шумадијског села. И пре једног века, ово је било мало место склоњено у долини поред важних путева. Село у којем живе и стварају часни домаћини, раде вредне жене и расту мудра и радознала деца. Влакча је село које нуди тежак и напоран живот, без имало привилегија или олакшања. Само велики рад и зној на овом малом парчету плодне земље. То је и село које је дало бројне војнике, подофицире и официре кад је требала, а војничка судбина је тројицу од њих довела и до чина генерала.

Рекли би, много је то и за велики град, а не за једно мало место. Али, нека места као Влакча, просто су створена да се у њима роде велики људи.

Велики у сваком смислу.

Пре 138 година, у Влакчи се родио Михаило. Родио се у породици Петровић. Родио се у породици која није била нека славна генералска породица или породица са славном историјом. Родио се у породици која није носила племићке титуле или баштинила неке локалне привилегије. Родио се у породици која се нија могла похвалити богатством, великим имањима и значајним задужбинама.

За Михаила, то није била препрека да достигне звезде у свом животу.

Родио се у једној поштеној шумадијској породици. Породици које вековима чувају оно најбоље у нашем народу. Бране кад треба, граде кад треба, поштују и чувају кад треба. Породица у којој се зна ред и чува се све оно што је свакоме од нас важно.

Из такве куће је потекао и наш Михаило.

Кад је требало, кренуо је малом стазом из села да се никад не врати, а да заувек остане у том селу.

Стигао је до Крагујевца! Завршио је школу и многима би то било довољно за сретан живот.

Михаило је наставио даље, стигао је и до Петровграда у Царској Русији! Многима би то било довољно за цео живот, али за Михаила, била је то само степеница у животу.

Враћа се у Србију, у Београд и постаје артиљерац, наредник!

Многима би и то било довољно, па да полако гурају своју каријеру, али Михаило је знао да може много више.

Кад је српска војска 1912.године, позвала добровољце да се пријаве за обуку за пилоте, међу првима је био и Михаило Петровић.

Од великог броја кандидата, Михаило је изборио своје место и био је у првој групи од шест кандидата. На путу до Париза, прошао је преко пола Европе. Стигао је у Париз!

За многе би то био највећи успех у животу и наставили би да уживају у бројним могућностима Париза.

Али, Михаило је желео да што пре постане пилот и врати се у Србију јер је био потребан отаџбини. Рат је био на вратима.

И успева да положи први, после само двадесет дана обуке и тако постаје први пилот Србије. Добио је међународну дозволу ФАИ број 979, а српску број 1.

Ето то је био Михаило...

Животна прича једног обичног Шумадијског момка и грандиозно дело једног момка из Шумадије.

Велико дело великог човека...

Први пилот Србије!

Саша ЈОВАНОВИЋ

6. Април – ВАЗДУХОПЛОВНИМ ХЕРОЈИМА У ЧАСТ

Већ традиционално као и сваког 6. априла, делегација Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС), учествовала је на обележавању спомена на погинуле ваздухопловце - браниоце Београда у Априлском рату 1941.године.

На позив организатора из Ирига, малог места подно Фрушке горе, наше Удружење се одазвало и узело учешће у одавању почасти ваздухопловним херојима који су погинули у одбрани наше земље од фашистичког напада, сада већ далеке 1941. године.

Поред нашег Удружења, биле су присутне и друге делегације које чувају и обележавају ваздухопловне традиције. Овом скупу су присуствовали и представници Ратног ваздухопловства Војске Србије, делегација општине Ириг, Удружења ваздухопловаца Војводине, као и представници словеначког “Društvа vojaških pilotov vseh generacij”.

На челу целокупне организације био је члан нашег удружења Никола Дукић, уз велику помоћ и подршку локалне управе, првенствено Општине Ириг и месне заједнице Крушедол.

Место окупљања свих делегација био је споменик у центру Ирига испред Српске читаонице, где се налази и споменик палим ваздухопловцима из 6. ловачког пука. Све је почело у 10.00 часова.

У присуству представника локалне управе и након краћег говора организатора те минута ћутања у част палих хероја, присутне делегације су положиле венце, поклониле се херојима и тиме се још једном опростили од погинулих ваздухопловаца. Свако у својим мислима, размишљао је о палим летачима које нисмо заборавили ни после 81 године.

Да подсетимо...

Након што су представници Краљевине Југославије потписали приступање Тројном пакту и тиме се придружили групи земаља око фашистичке Немачке и Италије, војска је извела државни удар, сменила владу и кнеза Павла и на чело Краљевине Југославије довела младог краља Петра.

Војни пуч подржале су истог дана хиљаде демонстраната у многим градовима, а највеће демонстарције биле су у Београду. Тиме су народи Југославије јавно одбацили тројни пакт и стали уз Савезнике..

Тако је Краљевина Југославија сачувала образ, али и изгубила сигурну будућност. Сви актери ове драме били су сигурни да након овога следи напад свих фашистичких земаља и њихових савезника. Војска и народ имали су само неколико дана да се припреме за очекивани напад.

Рано ујутро 6. априла у 6.30 нацистичка Немачка напала је Краљевину Југославију без објаве рата. Први циљ је био Београд као државни центар Југославије.

Тог недељног јутра, Београд је напало у првом таласу 234 бомбардера и 120 ловаца. Већина становника, затечена је на спавању и број жртава је био веома велики.

Првог дана, Београд је нападан у неколико наврата, да би се бомбардовање наставило наредна два дана. Уништено је више стотина зграда, државних установа, фабрика и железничка станица.

Од свих уништених објеката, издвајамо зграду Народне библиотеке Србије која је уништена у пожару. Библиотека је основана 1832. године и њеним уништењем са целокупним фондом, настала је ненадокнадива штета у културном смислу за наш народ.

Пред ову силу која је напала Београд, стали су храбро ваздухопловци 6. ловачког пука.

Пук се састојао од две групе ловачких јединица са 43 употребљива ловачка авиона. Једна група остала је стационирана на Земунском аеродрому, док је друга група прелетела на ратно летелиште Крушедол.

Тог јутра на небу изнад Београда и Срема, започела је борба Давида и Голијата, бесног освајача и храброг браниоца, борба добра и зла, светла и таме, слободе и окупатора...

Храбри браниоци полетали су у паровима и нападали десетине немачких авиона у којима су били бројни ваздухопловни асови са искуством из претходних ратова изнад Пољске, Француске и Британије. Обарали су нападаче, али се многи нису ни враћали. У тој борби погинуло је 11 храбрих пилота, али својим делом и својом жртвом, сачували су част професије и славу наше војске.

А програм обележавања погинулих ваздухопловаца се наставио...

Након првог дела, све делегације придружиле су се колегама из Словеније и заједно смо посетили католичко гробље у Иригу. На том гробљу, сахрањен је један од јунака ове наше приче, пилот Миха Клавора, који је оборен у близини Ирига. Мештани Ирига су палог пилота сахранили на овом месту и ово мало гробље на брежуљку изнад Ирига, постало је место његове вечне страже.

Михаел Клавора био је пилот ловац, капетан 1 класе Југословенског Краљевског ваздухопловства, који је као пилот 6. ловачког пука погинуо у ваудушном боју са бројнијим немачким ловцима. Претходно је успео да сам обори два немачка ловца. Дело вредно вечне Славе.

Поред гроба Михаела Клаворе присутнима се обратио пилот у пензији Ернест Ферк из Словеначког удружења. Испричао је кратку, али поучну причу о јунаку око чијег гроба смо се окупили, истакао је све вредно о њему што је требало рећи и захвалио се свим делегацијама које су се окупиле око словеначких ветерана и посетиле гроб овог ваздухопловног хероја.

Хероја свих нас!

Једна искрена суза, стајала је цело време у поносном погледу старог ваздухопловца, као знак да смо људи који поштујемо људске врлине.

Наставили смо пут до манастира Крушедол, где се далеке 1941. године налазио ратни аеродром. Летелиште се налазио на брежуљку изнад манастира уз само село Крушедол.

Тих ратних дана, сви заједно су делили судбину, све оно добро и све оно лоше што их је снашло. Када је требало да се обележи место аеродрома и имена погнулих, братство манастира Крушедол, отворило је своја врата манастира и понудили да се уз саму цркву постави спомен плоча у знак вечне захвалности.

У манастиру Крушедол поред спомен плоче, присутнима се обратио представник Удружења ваздухопловаца Војводине Станко Шушњар. Испричао је неколико важних појединости о пилотима и њиховом делу. Мали историјски час који је заслужио пуно бројнију публику.

У селу Крушедол посетили смо Спомен собу палих ваздухопловаца од Михаила Петровића до Миленка Павловића. Јунак до јунака, сви као један - најбољи од свих ваздухопловаца.

У спомен соби дочекали су нас представници Месне зеједнице Крушедол, показали нам са поносом шта су све урадили и захвалили се на помоћи и посети свих делегација. Делегација Ратног ваздухопловства обећала је да ће у наредном периоду помоћи спомен собу са експонатима, што заслужује сваку похвалу.

Саша ЈОВАНОВИЋ

ПОСТРОЈЕНА ГАРДА У ЧАСТ ХЕРОЈА

Данас је делегација Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) учествовала на државној церемонији у Земуну, а поводом Дана сећања на жртве НАТО агресије 1999. године.  На позив Команде РВ и ПВО, наше Удружење се одазвало и узело учешће у одавању почасти свим херојима који су погинули у одбрани наше земље од агресивног напада НАТО савеза. Поред представника нашег Удружења, биле су присутне и друге делегације које чувају и обележавају војне традиције нашег народа. Делегација Удружења пилота „Курјаци са Ушћа“, делегација Удружења пензионисаних подофицира Србије и делегација Удружења војних бескућника. На челу обележавања данашњег Дана сећања, био је Начелник Генералштаба Војске Србије генерал Милан Мојсиловић са делегацијом.  Командант нашег вида, генерал-потпуковник Душко Жарковић, био је присутан са целокупном Командом РВ и ПВО.  Такође, у одавању почасти били су присутни бројни пензионисани Команданти РВ и ПВО, пензионисани официри, подофицири, војници, резервисти и грађанска лица, који су били део система одбране наше земље у најтежим временима за нашу земљу.  Били су присутни и представници локане власти из Општине Земун.  Посебно смо били изненађени, а и поносни јер су била присутна и деца из Основне школе „Светозар Милетић“. Искрено се надамо да је за све њих ово био најбољи час из историје нашег народа. Данашња војна церемонија, била је код спомен плоче која се налази поред главног улаза у Команду РВ и ПВО у Земуну. Све је почело у 11:30 часова.У присуству почасне страже Гардиста и свечаног строја Гарде Војске Србије, присутни су положили венце, поклонили се херојима и уз звуке Химне Републике Србије, још једном се опростили од погинулих колега, пријатеља и сабораца. Свако у својим мислима, размишљао је о палим херојима које нисмо заборавили ни после 23 године. 

Да подсетимо... 

Одбрамбени НАТО савез је 24. марта 1999. године у 19.45 започео ваздушне нападе на циљеве на територији СРЈ. Био је то отворени напад овог савеза на једну суверену земљу, чланицу Уједињених нација, без објаве рата и без одобрења Савета Безбедности УН.

Тиме је НАТО савез започео отворен агресивни рат против једне суверене земље. Сведоци смо да до данашњих дана, за свој чин агресије нико од одговорних војних и политичких личности из НАТО земаља није одговарао пред Међународним судом правде. 

Пошто први напади нису довели до слома војне одбране земље, нити до пада актуелне власти, команда НАТО савеза наставила је бесомучно бомбардовање у наредних 78 дана.

Циљеви су сваког дана проширивани, па се после првих војних циљева врло брзо прешло на цивилне циљеве, а у наставку агресије нападани су циљеви који су строго забрањени по свим важећим конвенцијама.

У току 78 дана агресивног рата, НАТО савез је користио целокупан арсенал ракетног и ваздухопловног наоружања за ударе по СРЈ.

Такође, у бомбардовању циљева кориштена су и поједина убојна средства која су забрањена по међународним конвенцијама. Навео бих као пример употребу контејнера са касетним бомбама којима су нападане велике површине војних циљева, али и центар Ниша, где су страдали бројни цивили.

Посебно је забрињавајућа велика употреба специјалне муниције са осиромашеним уранијумом, којим су трајно контаминиране велике површине у Србији, Косову и Метохији и Црној Гори. 

У нападима који су трајали 78 дана, тешко су оштећени инфраструктура државе, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Процена штете никада није тачно утврђена, али по некимa se креће и до 100 милијарди америчких долара. 

Највреднији у сваком рату су људи, а у овом агресивном рату, око 1300 становника СРЈ изгубило је живот и око 12000 становника је рањено. Трајне последице по здравље становништва СРЈ су много веће и бројније и претпостављамо да им никад неће бити утврђен тачан број. 

Данас 23 године после ове агресије, имамо део суверене територије Републике Србије који није под контролом наше државе, имамо Резолуцију Савета безбедности УН 1244 коју не поштује у потпуности НАТО савез и коју потпуно не поштују локалне албанске власти, имамо 242381 лице које је протерано са територије КиМ по подацима Владе Србије.  

Одговорни нису осуђени, невини очекују правду, а НАТО савез наставља даље...   

Саша ЈОВАНОВИЋ