6. Април – ВАЗДУХОПЛОВНИМ ХЕРОЈИМА У ЧАСТ

Већ традиционално као и сваког 6. априла, делегација Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС), учествовала је на обележавању спомена на погинуле ваздухопловце - браниоце Београда у Априлском рату 1941.године.

На позив организатора из Ирига, малог места подно Фрушке горе, наше Удружење се одазвало и узело учешће у одавању почасти ваздухопловним херојима који су погинули у одбрани наше земље од фашистичког напада, сада већ далеке 1941. године.

Поред нашег Удружења, биле су присутне и друге делегације које чувају и обележавају ваздухопловне традиције. Овом скупу су присуствовали и представници Ратног ваздухопловства Војске Србије, делегација општине Ириг, Удружења ваздухопловаца Војводине, као и представници словеначког “Društvа vojaških pilotov vseh generacij”.

На челу целокупне организације био је члан нашег удружења Никола Дукић, уз велику помоћ и подршку локалне управе, првенствено Општине Ириг и месне заједнице Крушедол.

Место окупљања свих делегација био је споменик у центру Ирига испред Српске читаонице, где се налази и споменик палим ваздухопловцима из 6. ловачког пука. Све је почело у 10.00 часова.

У присуству представника локалне управе и након краћег говора организатора те минута ћутања у част палих хероја, присутне делегације су положиле венце, поклониле се херојима и тиме се још једном опростили од погинулих ваздухопловаца. Свако у својим мислима, размишљао је о палим летачима које нисмо заборавили ни после 81 године.

Да подсетимо...

Након што су представници Краљевине Југославије потписали приступање Тројном пакту и тиме се придружили групи земаља око фашистичке Немачке и Италије, војска је извела државни удар, сменила владу и кнеза Павла и на чело Краљевине Југославије довела младог краља Петра.

Војни пуч подржале су истог дана хиљаде демонстраната у многим градовима, а највеће демонстарције биле су у Београду. Тиме су народи Југославије јавно одбацили тројни пакт и стали уз Савезнике..

Тако је Краљевина Југославија сачувала образ, али и изгубила сигурну будућност. Сви актери ове драме били су сигурни да након овога следи напад свих фашистичких земаља и њихових савезника. Војска и народ имали су само неколико дана да се припреме за очекивани напад.

Рано ујутро 6. априла у 6.30 нацистичка Немачка напала је Краљевину Југославију без објаве рата. Први циљ је био Београд као државни центар Југославије.

Тог недељног јутра, Београд је напало у првом таласу 234 бомбардера и 120 ловаца. Већина становника, затечена је на спавању и број жртава је био веома велики.

Првог дана, Београд је нападан у неколико наврата, да би се бомбардовање наставило наредна два дана. Уништено је више стотина зграда, државних установа, фабрика и железничка станица.

Од свих уништених објеката, издвајамо зграду Народне библиотеке Србије која је уништена у пожару. Библиотека је основана 1832. године и њеним уништењем са целокупним фондом, настала је ненадокнадива штета у културном смислу за наш народ.

Пред ову силу која је напала Београд, стали су храбро ваздухопловци 6. ловачког пука.

Пук се састојао од две групе ловачких јединица са 43 употребљива ловачка авиона. Једна група остала је стационирана на Земунском аеродрому, док је друга група прелетела на ратно летелиште Крушедол.

Тог јутра на небу изнад Београда и Срема, започела је борба Давида и Голијата, бесног освајача и храброг браниоца, борба добра и зла, светла и таме, слободе и окупатора...

Храбри браниоци полетали су у паровима и нападали десетине немачких авиона у којима су били бројни ваздухопловни асови са искуством из претходних ратова изнад Пољске, Француске и Британије. Обарали су нападаче, али се многи нису ни враћали. У тој борби погинуло је 11 храбрих пилота, али својим делом и својом жртвом, сачували су част професије и славу наше војске.

А програм обележавања погинулих ваздухопловаца се наставио...

Након првог дела, све делегације придружиле су се колегама из Словеније и заједно смо посетили католичко гробље у Иригу. На том гробљу, сахрањен је један од јунака ове наше приче, пилот Миха Клавора, који је оборен у близини Ирига. Мештани Ирига су палог пилота сахранили на овом месту и ово мало гробље на брежуљку изнад Ирига, постало је место његове вечне страже.

Михаел Клавора био је пилот ловац, капетан 1 класе Југословенског Краљевског ваздухопловства, који је као пилот 6. ловачког пука погинуо у ваудушном боју са бројнијим немачким ловцима. Претходно је успео да сам обори два немачка ловца. Дело вредно вечне Славе.

Поред гроба Михаела Клаворе присутнима се обратио пилот у пензији Ернест Ферк из Словеначког удружења. Испричао је кратку, али поучну причу о јунаку око чијег гроба смо се окупили, истакао је све вредно о њему што је требало рећи и захвалио се свим делегацијама које су се окупиле око словеначких ветерана и посетиле гроб овог ваздухопловног хероја.

Хероја свих нас!

Једна искрена суза, стајала је цело време у поносном погледу старог ваздухопловца, као знак да смо људи који поштујемо људске врлине.

Наставили смо пут до манастира Крушедол, где се далеке 1941. године налазио ратни аеродром. Летелиште се налазио на брежуљку изнад манастира уз само село Крушедол.

Тих ратних дана, сви заједно су делили судбину, све оно добро и све оно лоше што их је снашло. Када је требало да се обележи место аеродрома и имена погнулих, братство манастира Крушедол, отворило је своја врата манастира и понудили да се уз саму цркву постави спомен плоча у знак вечне захвалности.

У манастиру Крушедол поред спомен плоче, присутнима се обратио представник Удружења ваздухопловаца Војводине Станко Шушњар. Испричао је неколико важних појединости о пилотима и њиховом делу. Мали историјски час који је заслужио пуно бројнију публику.

У селу Крушедол посетили смо Спомен собу палих ваздухопловаца од Михаила Петровића до Миленка Павловића. Јунак до јунака, сви као један - најбољи од свих ваздухопловаца.

У спомен соби дочекали су нас представници Месне зеједнице Крушедол, показали нам са поносом шта су све урадили и захвалили се на помоћи и посети свих делегација. Делегација Ратног ваздухопловства обећала је да ће у наредном периоду помоћи спомен собу са експонатима, што заслужује сваку похвалу.

Саша ЈОВАНОВИЋ

ПОСТРОЈЕНА ГАРДА У ЧАСТ ХЕРОЈА

Данас је делегација Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) учествовала на државној церемонији у Земуну, а поводом Дана сећања на жртве НАТО агресије 1999. године.  На позив Команде РВ и ПВО, наше Удружење се одазвало и узело учешће у одавању почасти свим херојима који су погинули у одбрани наше земље од агресивног напада НАТО савеза. Поред представника нашег Удружења, биле су присутне и друге делегације које чувају и обележавају војне традиције нашег народа. Делегација Удружења пилота „Курјаци са Ушћа“, делегација Удружења пензионисаних подофицира Србије и делегација Удружења војних бескућника. На челу обележавања данашњег Дана сећања, био је Начелник Генералштаба Војске Србије генерал Милан Мојсиловић са делегацијом.  Командант нашег вида, генерал-потпуковник Душко Жарковић, био је присутан са целокупном Командом РВ и ПВО.  Такође, у одавању почасти били су присутни бројни пензионисани Команданти РВ и ПВО, пензионисани официри, подофицири, војници, резервисти и грађанска лица, који су били део система одбране наше земље у најтежим временима за нашу земљу.  Били су присутни и представници локане власти из Општине Земун.  Посебно смо били изненађени, а и поносни јер су била присутна и деца из Основне школе „Светозар Милетић“. Искрено се надамо да је за све њих ово био најбољи час из историје нашег народа. Данашња војна церемонија, била је код спомен плоче која се налази поред главног улаза у Команду РВ и ПВО у Земуну. Све је почело у 11:30 часова.У присуству почасне страже Гардиста и свечаног строја Гарде Војске Србије, присутни су положили венце, поклонили се херојима и уз звуке Химне Републике Србије, још једном се опростили од погинулих колега, пријатеља и сабораца. Свако у својим мислима, размишљао је о палим херојима које нисмо заборавили ни после 23 године. 

Да подсетимо... 

Одбрамбени НАТО савез је 24. марта 1999. године у 19.45 започео ваздушне нападе на циљеве на територији СРЈ. Био је то отворени напад овог савеза на једну суверену земљу, чланицу Уједињених нација, без објаве рата и без одобрења Савета Безбедности УН.

Тиме је НАТО савез започео отворен агресивни рат против једне суверене земље. Сведоци смо да до данашњих дана, за свој чин агресије нико од одговорних војних и политичких личности из НАТО земаља није одговарао пред Међународним судом правде. 

Пошто први напади нису довели до слома војне одбране земље, нити до пада актуелне власти, команда НАТО савеза наставила је бесомучно бомбардовање у наредних 78 дана.

Циљеви су сваког дана проширивани, па се после првих војних циљева врло брзо прешло на цивилне циљеве, а у наставку агресије нападани су циљеви који су строго забрањени по свим важећим конвенцијама.

У току 78 дана агресивног рата, НАТО савез је користио целокупан арсенал ракетног и ваздухопловног наоружања за ударе по СРЈ.

Такође, у бомбардовању циљева кориштена су и поједина убојна средства која су забрањена по међународним конвенцијама. Навео бих као пример употребу контејнера са касетним бомбама којима су нападане велике површине војних циљева, али и центар Ниша, где су страдали бројни цивили.

Посебно је забрињавајућа велика употреба специјалне муниције са осиромашеним уранијумом, којим су трајно контаминиране велике површине у Србији, Косову и Метохији и Црној Гори. 

У нападима који су трајали 78 дана, тешко су оштећени инфраструктура државе, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Процена штете никада није тачно утврђена, али по некимa se креће и до 100 милијарди америчких долара. 

Највреднији у сваком рату су људи, а у овом агресивном рату, око 1300 становника СРЈ изгубило је живот и око 12000 становника је рањено. Трајне последице по здравље становништва СРЈ су много веће и бројније и претпостављамо да им никад неће бити утврђен тачан број. 

Данас 23 године после ове агресије, имамо део суверене територије Републике Србије који није под контролом наше државе, имамо Резолуцију Савета безбедности УН 1244 коју не поштује у потпуности НАТО савез и коју потпуно не поштују локалне албанске власти, имамо 242381 лице које је протерано са територије КиМ по подацима Владе Србије.  

Одговорни нису осуђени, невини очекују правду, а НАТО савез наставља даље...   

Саша ЈОВАНОВИЋ

 

20. март – сећање на Михаила Петровића

На дан трагичне погибије нашег првог војног пилота и овог 20. марта смо се окупили пред његовом вечном кућом.Делегација Завичајног удружења из његове родне Влакче, представници Команде РВ и ПВО, 204. ваздухопловне бригаде, Удружења пилота "Курјаци са Ушћа", те представници нашег УПВЛПС, окупили смо се у 11 сати да одамо пошту нашем првом пилоту и нашој првој ваздухопловној жртви.Војни свештеник 204. ваздухопловне бригаде капетан Предраг Докић је одслужио помен, а онда су делегације положиле венце на Михаилов гроб.Окупљенима се испред делегације Михаилових земљака из Влакче обратио Александар Јовановић који нас је упознао са активностима, иницијативама и плановима Завичајног удружења.Као најважнији задатак истакао је подизање монументалног спомен обележја у Влакчи за које је већ одабрано идејно решење, те се чека на добијање неопходних дозвола како би се приступило спровођењу те активности.Такође, постоје идеје које би се морале реализовати у будућности уз учешће и сарадњу како ваздухопловних удружења, тако и Команде РВ и ПВО и Војске Србије.То су иницијатива за додељивање одговарајућег ордена Михаилу Петровићу, додела припадајућег летачког знака и признавање указа о унапређењу које је донето баш на дан када је погинуо, а касније из тог разлога повучено.Остаје нам да помогнемо Михаиловим Влакчанима да се ове идеје спроведу у дело.Ми­хаило Пе­тро­вић је пр­ви српски шко­ло­ва­ни пи­лот ави­о­на. За­вр­шио је француску пи­лот­ску шко­лу "Фар­ман". Ње­го­ва пи­лот­ска ди­пло­ма ФАИ (Међуна­род­не ва­зду­хо­плов­не фе­де­ра­ци­је) но­си број 979 од ју­на 1912. године, а код нас број је­дан.По­ги­нуо је из­вр­ша­ва­ју­ћи бор­бе­ни за­да­так 20. марта 1913. године. Јак удар ве­тра пре­вр­нуо је ње­гов ави­он, ре­мен ко­ји­ма је био ве­зан за се­ди­ште је пукао и он је бес­по­мо­ћан ис­пао из ави­о­на.У једном заокрету авион се преврнуо и, на ужас десетине очевидаца, Михаило је испао из авиона. Пао је у близини летилишта, авион недалеко од свог пилота. Висиномер је показивао 1.234 метара. Казаљка на ручном сату зауставила се на 9.45 часова. Тако је први српски пилот постао и прва жртва српског војног ваздухопловства, а други у свету.

Остале су вечно записане његове речи: „Часно је за отаџбину мрети!“ – који је само дан пре погибије казао брату Живану.

Милан РАКИЋ

[НАЈАВА] Помен Михаилу Петровићу

Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије-УПВЛПС, у сарадњи са Командом РВ и ПВО и Завичајним удружењем "Михаило Петровић" из Влакче ће као и до сада, на дан погибије наредника Михаила Петровића изаћи пред вечну кућу нашег првог војног пилота.

Окупљање је испред главног улаза на Ново гробље у Београду, недеља, 20. март 2022. године у 10:45 сати.

Наше ваздухопловство добило прву жену летача-техничара

БЛИСКИ СУСРЕТ СА АДРЕНАЛИНОМ

Припадница 714. противоклопне хеликоптерске ескадриле 98. ваздухопловне бригаде корача путем којим до сада није ниједна жена подофицир у Војсци Србије. Остварењем својих снова несвесно креира нову реалност и утабава стазе будућим дамама у овом позиву, којих ће засигурно бити.Наша екипа упутила се у Краљево, на Војни аеродром „Морава” с циљем да донесе необичну причу о Емилији Недовић, првој жени подофициру летачу, која је успела да за непуних годину и по дана, откако је започела курс за подофицире у РВ и ПВО, заузме место у кокпиту хеликоптера вишеструке намене, популарној „газели”.

Дочекала нас је за тренажером, где се обучава за гађање ракетом „маљутка”. То је наредни корак у њеном професионалном усавршавању – обука за стрелца. Све говори да се неће ни на томе зауставити. Војска заиста нуди прилике младим људима да свој живот промене из корена, каже нам гласом коме се верује. Родом је из Краљева, а одрасла је и живи у непосредној близини аеродрома, „на само десет километара”, у Мрчајевцима.

Након завршетка средње саобраћајне школе размишљала сам о даљим корацима у свом животу и будућој професији. Када се у средствима информисања, у јуну 2020. године, појавио конкурс за пријем цивилних лица у РВ и ПВО у својству подофицира, нисам имала дилему да ли треба да се упустим у овај изазов – каже храбра девојка и додаје да је веома важна била и снажна подршка оца, који је такође војно лице.Емилија, која је обуку започела крајем 2020. и успешно је завршила 28. маја прошле године, данас је сигурна да није погрешила у свом избору и срећна је јер ради посао који искрено воли и коме приступа с пуном одговорношћу.

Летим на хеликоптеру „гама”, на коме сам реализовала и свој први лет 6. децембра 2021. године. И даље ме држи невероватан осећај који сам тада први пут доживела. У међувремену било је још неколико летова и, иако сам тек на почетку, мислим да је сваки лет другачији. Свима је занимљиво то што највећу дозу адреналина осетим тек након лета, кад прође – каже нам Емилија и додаје да је срећна јер ужива поштовање својих мушких колега, као и да се осећа апсолутно равноправно међу њима. С обзиром на то да је на формацијском месту „техничар за ваздухоплов – летач”, њен посао подразумева и механичко одржавање ваздухоплова у првом степену.

То су претполетни, међулетни и послелетни прегледи. А током техничког дана, када нема летова, ради се преглед летелице према свима специјалностима, као и одржавање, чишћење и подмазивање склопова. Емилија нам објашњава да, иако је пилот вођа посаде, летач активно учествује у лету пратећи навигацију и карту, а да њу жеља за професионалним усавршавањем и напредовањем води и на следећи корак личног развоја, обуку за летача-стрелца, где тренутно завршава земаљску припрему, након које следи обука у ваздуху, чиме ће постати и први летач-стрелац међу женама подофицирима.

Говорећи о Емилији, њен наставник капетан Бојан Татић истиче да је на тренажеру за стрелца изузетна, као и да су пред њом кораци којима ће „достићи истинске висине”.

Она то дефинитивно може. Усавршавање подразумева обуку за руски језик, а онда и за велики хеликоптер Ми-35, што је и њен лични циљ – каже капетан Татић и додаје да је велика храброст да девојка изабере да се бави, како се обично мисли, мушким послом.Кад се неко пријави да буде летач на хеликоптеру, притом је прва међу женама до сад, јасно је да је храбра и жељна изазова, и да жели да достигне највише домете. То је заиста вредно поштовања, а ја сам, већ када сам је први пут видео, схватио да заслужује пуну пажњу и посвећеност како би „добила крила” и била на месту на коме заслужује да буде.

УСКОРО ПРВА КОМПЛЕТНО ЖЕНСКА ПОСАДА 

Посебан куриозитет је то што ће Војска Србије у блиској будућности имати и прву комплетно женску летачку посаду у „газели”, коју ће, осим летача водника Емилије Недовић, чинити и пилот потпоручник Тијана Миленковић, која је тренутно на обуци за руски језик, након чега је очекује и преобука за нови хеликоптер Ми-35.

У години за нама 714. противоклопна хеликоптерска ескадрила реализовала је 12 различитих курсева, како летачких, тако и логистичких. Међу њима је и обука генерације новопридошлих подофицира, из које је и Емилија, која је уједно и прва генерација подофицира која је дошла из цивилства. Таленат сасвим извесно помера границе и стереотипе, и важно је да млади људи знају да је то правило и у Војсци Србије.|

Никола СТАРЧЕВИЋ

Фото: Горан Станковић

Ваздухопловни ветерани обележили седму годишњицу од пада хеликоптера

На месту пада хеликоптера у непосредној близини АНТ, када је у удесу 13. марта 2015. године погинуло седморо људи, окупила се група колега, класића, сабораца и пријатеља настрадалих како би се поклонила њиховим сенима и подсетила јавност на тај трагичан догађај...Пре седам година, 13. марта 2015. године приликом извршења хуманитарног задатка превожења бебе настрадали су пилоти мајор Омер Мехић и капетан Милован Ђукарић, летачи механичари, заставници Небојша Драјић и Иван Миладиновић, те здравствени радници из Новог Пазара, лекар Џевад Љајић и медицински техничар Мирослав Веселиновић као и беба Шахин Адемовић, стара свега неколико дана...Симболично, паљењем свећа и окупљањем на месту пада летелице ветерани и колеге настрадалих чувају сећање на њих.У име окупљених, медијима се обратио Саша Јовановић, ваздухопловни заставник у пензији који је истакао да се осећа разочарано. "То је оно што сви осећамо овде. Разочарење у систем – како у систем одбране, тако и у систем читаве државе. Не жалимо се на народ, наш народ је један врло савестан, али они који одлучују покушавају на све могуће начине да се овај догађај заборави, јер то њима иде у корист. Нашим изласком спасавамо и те људе, и њихову жртву, од заборава“

Зашто је инсистирано на слетању на цивилни аеродром „Никола Тесла“, а не на војни у Батајници или хелидром код Војномедицинске академије, где се у обичајеним околностима довозе пацијенти, за Мехићеве колеге и данас је питање без одговора, иако се кроз све ове године провлачи теза да је на београдском аеродрому летелицу са бебом чекала свита политичара.„Данас су се окупиле колеге из ескадриле, ми смо носиоци овог окупљања и ми и у току године причамо о овом догађају. Најмање што можемо је да дођемо овде. Не желимо да се овај догађај заборави. Овде су и људи од интегритета, који имају савест.""Напомињем да ово није никаква политичка организација, нити окупљање, ово је једноставно сећање на наше колеге које су погинуле у једној хуманој мисији, а погинули су зато што су добили немогуће задатке да изврше.“, закључио је Јовановић и најавио понављање иницијативе од прошле године и поновно упућивање захтева Министарству одбране да се на месту пада летелице постави спомен обележје.Сада се на том месту формира депонија, као својеврсан симбол заборава и небриге. Ветерани, заборавити неће!

Милан РАКИЋ

фото: Весна Лалић

Промена статуса УПВЛПС

Сагласно одлукама ванредне конференције УПВЛПС од 5. новембра 2019. године, дана 22. новембра 2021. године „Полазећи од дате оцене да је стање у УПВЛПС доведено до минимума опстанка и да су исрпљени кадровски и материјални потенцијали, ванредна скупштина, у складу са Статутом УПВЛПС, члан 12,13, и 28, став први, одлучила је да УПВЛПС престане са радом као правно лице и да се у том слислу брише из регистра АПР.“ 

По законској процедури, покренут је поступак и дана 31. децембра АПР је донела решење (БУ 9935/2021) да се УПВЛПС брише из регистра удружења као правно лице, почев од назначеног датума. Престаје функција председника Грујић Златомира као овлашћеног лица. Решење је званично објављено на сајту АПР.  

На ванредној конференцији 22. новембра 2021. године, такође је закључено: „Уколико чланови УПВЛПС, а на основу тридестогодишњег искуства покажу интересовање за даље дружење и активност у неговању ваздухопловних традиција, могу да наставе рад као неформална група грађана или да се укључе у рад неког сродног ваздухопловног удружења.“ 

Таква идеја је подржана као реална и оптимална у постојећим условима. Истовремено закључено је да радом удружења под називом „ВЕТЕРАНИ РВ и ПВО – УДРУЖЕЊЕ ПЕНЗИОНИСАНИХ ВОЈНИХ ЛЕТАЧА СРБИЈЕ“ руководи управни одбор у саставу: Башарагин Милорад, председник; Ракић Милан секретар и Јовановић Саша организатор, до доношења даљних одлука о организовању и деловању. Седиште удружења је на истој адреси, а устаљене активности се проводе по програму раду до доношења новог програма и статуса. Управни одбор ће одредити време одржавања састанака и динамику рада. 

Контакт: 

Срећни новогодишњи и божићни празници. Успеха у наступајућим годинама. 

Златомир Грујић 

Уз Дан РВ и ПВО – Формирање војног ваздухопловства Србије

  1. - ПРИПРЕМЕ ЗА ФОРМИРАЊЕ ВОЈНОГ ВАЗДУХОПЛОВСТВА 

Припреме за формирање војног ваздухоплoвства у Србији почеле су оног дана када је у закон у војсци, односно у то доба Уредбу, другог августа 1893. године уграђен став: „По могућству образоваће се у свакој дивизији још и ваздухопловска и велосипедска оделења из кадрова, који ће се још у миру тим службама обучавати“

Тај став у члану 23, четврто питање, има историјски значај и полазна је тачка ваздухопловне доктрине и стратегије у Србији. Изражава се опредељење Краљевине Србије да у своју војску угради јединице опремљене новим војним средством – ваздухопловом, које је у то доба улазило у наоружање многих држава, углавном светских сила. Тиме је почела изградња новог рода војске, потом и вида, која је текла постепено и увек ишла узлазном линијом, без обзира на периоде стагнација који су се повремено дешавали али су брзо савлађивани и превазилажени. Друго, такође битно, а вероватно још важније, је питање кадрова – у Уредби пише, који ће се још у миру тим службама обучавати“, значи да се кадрови за ваздухопловство морају образовати (школовати), обучавати и припремати за задатке који су им намењени, односно за одржавање и коришћење ваздухопловних средстава. Управо су кадрови кључна тачка и од тога се морало почети.

На размеђу XIX и XX века текле су припреме за формирање војног ваздухопловства у Краљевини Србији, а конкретизоване су оног момента када је министар војни расписао конкурс за школовање официра за „ваздухопловну струку“ у Русији 1900. године. Вероватно се и раније размишљало о томе како и шта радити, али тај датум 24. децембра 1900. године је једна од полазних тачки – објављен је конкурс за школовање ваздухопловних кадрова.

Следећи корак је, свакако, повратака Косте Милетића из Русије, крајем 1902. године, када је он, пун елана и знања које је стекао у школи, израдио више пројеката о увођењу ваздухопловства у Српску војску.

Војска Краљевине Србије добила је по „ Закону о устројству восјке“ из 1901. године, савремену организацију, са којом је, незнатно измењеном 1904. и 1905. године, ушла у балканске ратове. Променама су биле предвиђене и набавке нове инжењеријско-техничке опреме, а у оквиру тога балона и пратеће технике.

У „Закону о устројству војске“ из 1904. године, у члану четири наводи се да су главни родови оружја: пешадија, коњица, административна одељења и жандармерија. Спомиње се и „саобраћјна струка“, у члану 65, где пише: „Урерђење појединих грана ове струке, као: железничке, телеграфске, телефонске, поштанске, ваздухопловне, итд. Уређује се Краљевом уредбом.“ Дакле, у том припремном периоду ваздухопловство - „ваздухопловна струка“ први пут се појављује у закону о војсци из 1904. године.

Планом модернизације Српске војске, из фебруара 1905. године, поново је предвиђено формирање ваздухопловних јединица. Тада је генералштабна комисија, која је састављала програм за техничку модернизацију закључила „да треба устројити ваздухопловну команду која би имала потребна одељења за свакуу вишу команду“. Та комисија сматрала је да би ваздухопловна команда, поред основног задатка – извиђање из ваздуха, требала „да у мирно време послужи и за испитивање метеоролошких појава за Географско одељење Главног генералштаба, као и за друге научне потребе“. Закључци наведене комисије истали су на папиру, јер се на њиховом спровођењу није ништа радило све до 1908-1909. године.

Тада следи формирање станица голубије поште 1908. године, па набавка балона 1909. године, предлагање, усвајање и штампање ознака за припаднике ваздухопловства. Тим пословима Коста Милетић је, сигурно се зна, дао огроман допринос. То се виду и у изгледу графичких решења ознака, са очигледним утицајем руских решења која је Коста видео током школовања у Волковом пољу, као што је на пример занак за ваздухопловну струку, тј. балонство (крила са сидром).

Инжињеријско-техничко одељење и стручни људи у Србији знатну активност су усмерили на праћење и анализу искустава о увођењу ваздухопловоства у армије других држава, и уопште о балонству и авијацији. Томе су посложили и доласци више страних балонера и авијатичара у Србију, који су пренели каква-таква искуства, а и на лицу места се могло видети шта су то балони и ваздушни бродови, а потом и авиони, и шта је потребно за њихово одржавање и опслуживање, организацију и обезбеђење летења.

У књизи "Ратна служба" из 1911. године, дат је опис голубије поште и аероплана, а исте године из штампе је изашла књига “Ваздухопловство и војнички поглед на његову примену” - аутор је инжињеријски официр војске Краљевине Србије, потом бригадни генерал Војске Краљевине Југославије, Никола Аранђеловић.

Развој ваздухополовства у Европи и свету ширио се и допирао до наше земље,почела је “ера авијације”. 

Многи ваздухопловци долазили су у Србију и приказивали грађанству, војним лицима и државним званичницима, летеће справе и вештину летења. Авионе су приказивали у Београду 1910-1912. године Аустријанац Рудолф Симон, Рус Борис Маслеников, Чех Јан Чермак и Италијан Ђани Видмар.

Едвард Русјан је летећи на авиону погинуо пред Београђанима 9. јануара 1911. године. Престолонаследник Александар Карађорђевић је за време посете Француској 1909. године летео авионом.

Приказивање авиона  и њихових могућности на аеромитинзима доприносило је да се код грађана, а посебно код официра, подофицира и војника, почне стварати реална слика о тим новим летелицама. Постепено се свет навикавао на авион, све мање као на атракцију, а све више као средство за савлађивање ваздушног простора, летелицу широких могућности.  слетања. Његови путници („пасажери“) биле су многе знaчајне линости, програм је посматрао целокупан београдски гарнизон и највише војне старешине. Убрзо су у Београд стигли Михаило Мерћеп и Едвард Русјан.

Развој ваздухопловне војне теорије у Србији текао је постепено, са продром идеја и новости о томе, и сигурно је Коста Милетић радећи на припремама, кроз израду пројеката и доношење практичних решења, те кроз прву употребу ваздухопловних система (голубије поште, балони, авиона и противавиоснка одбрана и ваздушно јављање) дао изванредан допринос развоју ваздухопловства у целини, те и теорије. Као што смо рекли, војна мисао у Србији пратила је развој ваздухопловства у свету. У часопису за војне науке и књижевност – „Ратник“,  објављено је од 1885. до 1902. године више превода из стране штампе али текстова домаћих аутора у о балонима и дирижаблима, тада јединим војним ваздухопловима и њиховој примени.

  1. - ШКОЛОВАЊЕ СРПСКИХ ПИЛОТА У ФРАНЦУСКОЈ 1912. ГОДИНЕ

Српски Министар војни је 6. маја 1911. године, расписао конкурс за школовање питомаца у иностранству. Једно место је било предвиђено за нижег официра за ваздухопловну школу. Одабран је пешадијски поручник Ђорђе Благојевић, али он никада није кренуо на пут.

Министарство војно је расписало 21. фебруара 1912. године конкурс за три официра и три подофицира за изучавање пилотаже у француским приватним школама. Пријавио се 171 кандидат и после три лекарска прегледа и строгог стручног испита, у Прву класу српских војних авијатичара изабрано је шест кандидата.

За пилоте авиона по конкурсу Министарства војног од 21. фебруара 1912. године одабрана су три официра и три подофицира, поручници Милош Илић и Јован Југовић, потпоручник Живојин Станковић, наредник Михаило Петровић и поднаредници Миодраг Томић и Војислав Новичић.

Српски питомци су 12. маја 1912. године отишли за Француску. Већ 21. маја почела је летачка обука са њима, након скромне теоријске и претходне припреме за летење. Од наших питомаца, први самостални лет је извршио Михајло Петровић почетком јуна.

У градићу Етамп, 60 км северно од Париза, постојале су две приватне пилотске школе: Блерио и Морис Фарман (Maurice Farman), које су држали познати француски конструктори авиона и власници истоимених фабрика за производњу ваздухоплова. Српски питомци су 8. септембра 1912. године успешно завршили летачку обуку. Звање пилота први је добио Михаило Петровић.

Српска држава је за обуку сваког свог питомца платила по 27000, а поред тога морала је за сваког од њих да депонује по 20000 француских франака за исплату штета на авионима при летењу и учењу пилотаже. У школама су питомци остали четири месеца, а после тога су полагали испит за цивилне пилоте. За време школовања српски пилоти су код Фармана направили штету на апаратима од 13000, а у школи Блерио чак од 255000 француских франака.

Испити су полагани појединачно или у мањим групама, а кандидат се пријављивао када би се осетио способним и када би се инструктор с тим сложио. По положеном испиту кандидат је добијао диплому цивилног интернационалног пилота. Српски пилоти-питомци су положили пилотске испите у периоду август - септембар 1912. године и добили су дипломе. Наредник Михаило Петровић први је од српских питомаца положио испит 23. јула 1912. године пред комисијом француског аероклуба и добио диплому Међународне ваздухопловне федерације ФАИ број 979 и тако постао први дипломирани српски пилот.

Српски пилоти су поред диплома добили и француски пилотски знак. Тај знак су носили са поносом, тако на фотографијама Миодрага Томића до 1914. године видомо тај знак, а може се видети и код других пилота који су школовање завршили у Француској (друга, трећа и четрта класа).

Увидевши још у току школовања да им обука неће бити довољна за летење, у ратним условима, питомци су тражили од Министарства војног Краљевине Србије да им се омогући неколико дужих летова на висинама већим од 1000 метара и да се науче спуштању (силажењу) са угашеним мотором са те висине. Пошто нико није био послат на обуку за авио-механичара, већ је било предвиђено да се сами пилоти брину за авионе, питомци су захтевали да им се омогући да се мало боље упознају са мотором и конструкцијом самих авиона. Због погоршања ситуације на Балкану, Министарство војно није усвојило ове захтеве, предвиђајући могућност допунске обуке у земљи.

  1. - НАБАВКА АВИОНА ЗА СРПСКО ВАЗДУХОПЛОВСТВО 1912. ГОДИНЕ

Куповину авиона за српску војску обавила је у јесен 1912. године комисија од свршених пилота. Октобра 1912. године, по отпочињању Првог балканског рата, заплењена су два турска авиона. У Француској је купљено осам авиона, а два су добијена из Русије. Тако је крајем 1912. године Србија имала 12 авиона.

Објава мобилизације за Први балкански рат, од 30. септембра 1912. године, затекла је српске питомце авијатичаре у Француској. Српска Влада одлучила је да хитно купи авионе за своју војску, па је у септембру, од тројице официра-питомаца: Јован Југовић, Милош Илић и Живојин Станковић, формирана комисија за њихову набавку. На седници Министарског савета Краљевине Србије 11. октобра 1912. године, комисији је стављен на располагање кредит од 500000 динара у злату, за куповину авиона, ваздухопловне опреме и исплату унајмљених страних пилота.

За пилоте који су завршили школу Морис Фарман купљена су три биплана (двокрилца) Анри Фарман 20 (Henry Farman HF 20), а за пилоте из школе Блерио, три моноплана (једникрилца) Блерио и то један једноседи (моноплас) Блерио XI (Blériot XI Militaire) и два двоседа (бипласа или тандема) Блерио XI (Blériot XI-2 Artillerie). Уз авионе, купљене су бусоле, часовници, резервни делови, барометри, већа количина алата и прибора за одржавање авиона и, што је нарочито значајно, три фотографска апарата, са којим су пре куповине, извршене пробе фотографисања са хиљаду метара висине.

Да би још појачала своју ваздушну флотилу, Краљевина Србија је ангажовала и четири Француза, с којима су склопљени уговори. Тројица су били пилоти (Емил Ведрин, Луј Годфроа и Де Рели) а четврти механичар (Франсоа Корније). За Ведрина и Годфроа, комисија за набавку авиона је купила два двоседа Депердисен Тип Т (Deperdussin Type T). Сви ови авиони узети су директно из постојеће производње, иако су били намењени другим купцима.

По наређењу српског Министарства иностраних послова, српски авијатичари требало је да крену за Србију преко Русије, јер Аустро-Угарска није дозвољавала превоз ратног материјала преко своје територије. На предлог самих авијатичара маршрута је измењена, те су кренули преко Италије за Црну Гору, осим поднаредника Миодрага Томића који је отишао преко Аустро-Угарске са задатком да уреди аеродром.

Томић је стигао у Београд 3. новембра, а почетком децембра са Костом Милетићем изабрао је место у околини Новог Пазара за аеродром, али је у последњем тренутку одлучено да се наш ваздухопловни материјал упути преко Солуна, а да пилоти путују преко Црне Горе.

Знајући за долазак пилота Посланство Краљевине Србије у Црној Гори је 15/28. октобра 1912. године известило Министарство иностарних дела Краљевине Србије 15/28. октобра увече да “од наших пилота ни трага” нема. Српски авијатичари, осим Илића, преко Црне Горе отишли су за Скопље, ваздухопловни материјал је бродом из Барија пребачен у Солун где је стигао 2/15. децембра. После вишедневног задржавања, транспортован је возом за Ниш, где је, коначно, приспео 14/27. Децембра 1912. године. Транспорт је пратио поручник Милош Илић.

Када је осам авиона купљених у Француској стигли у Србију, она је већ имала три авиона (још један авион набављен је почетком 1913. године). Најпре су у време објаве рата Србије Турској, на железничкој станици Топоница код Ниша, у запечаћеном и пломбираном вагону, заплењена два аероплана. Били су то аероплани РЕП тип К (REP Type K) које је француска фабрика РЕП (Robert-Esnault-Pelterie) упутила, 10. септембра 1912. године, из Париза за Истамбул. Српске власти су нераспаковане авионе одмах пребациле у дрвене бараке на Бањици. На захтев фирме РЕП српска Влада је накнадно платила ове авионе.

До 10. октобра српска Влада је склопила уговоре са пет страних авијатичара, рачунајући да су искуснији од скоро школованих српских пилота, и да ће моћи да извршавају ратне задатке. Поред три поменута Француза, била су и двојица Руса - Александар Агафонов и Никола Брије. Агафонов је 1. новембра стигао возом у Београд, а два дана касније и Брије.

Упоредо са школовањем пилота и набавком авиона почеле су и припреме за изградњу ваздухоповнне инфраструктуре, у првом реду аеродрома и објеката за смештај људства, ваздухоплова и технике.

Први српски аеродром уређен је на Трупалском пољу, недалеко од железничке станице Топоница код Ниша. Ту су постављени хангари и остале неопходне инсталације, колико су то могућности дозвољавале. Подигнуто је шест пољских платнених хангара-шатора система Бесоно (Bessonauh) и образован мали парк попуњен са људством које је одређено из разних команди нишког гарнизона. Није било ни радионице, ни резервног материјала за оправку аероплана и мотора, а број стручних механичара је био апсолутно недовољан. Упркос зими и снежним падавинама српски пилоти су у јануару 1913. године почели са летачком обуком.

  1. - ФОРМИРАЊЕ ВАЗДУХОПЛОВНЕ КОМАНДЕ СРПСКЕ ВОЈСКЕ 24. ДЕЦЕМБРА 1912. ГОДИНЕ

Наредбом или решењем начелника Штаба Врховне команде војводе Радомира Путника 24. децембра 1912. године, формирана је Ваздухопловна команда - прва ваздухопловна јединица Српске војске, са седиштем у Нишу.

Документ о оснивању ваздухопловне команде није пронађен и није забележем у „Операцијском деловоднику“ протокола Врховне команде. Међутим, добро информисани дневни лист „Политика“, који је у то време скоро свакодневно објављивао вести о нашем ваздухопловству, у броју од 12. децембра 1912. године (по старом календару), односно 25. децембра по новом, објавио је вест да је у Нишу формирана Ваздухопловна команда. Лист „Вечерње Новости“ од 13/26. децембра 1913. године допуниио је вест податком да је војвода Путник потписао акт о формирању Ваздухопловне команде. У јануару 1913. године располаже се са више докумената о функционисању прве ваздухопловне јединице.

За команданта је постављен мајор Коста Милетић.

Ваздухопловна команда је имала: Аеропланску ескадру; Балонску чету; Водоничну централу и Голубију пошту.

Аеропланска ескадра је била смештена на Трупалском пољу код Ниша, а њен командир је био поручник Јован Југовић, који је 14. јануара 1913. године постављен за командира Балонске чете, а на његово место постављен је поручник Милош Илић. У ескадрили су поред пилота били и авиомеханичари и то: Француз Корније, Американац Пирс, и два Србина - Тодор Зелић из Београда и Милоја Милекића из Ужица. Аеропланска ескадра је располагала 1. јануара 1913. године, са 11 авиона, и то су били: три Блериоа, три Анри Фармана, два Депердисена, два РЕП-а и један Дукс (још један авион Хенри Фарман 7 пристигао је касније).

Балонска чета је у првом периоду била непосредно потчињена команданту Ваздухопловне команде, а од 14. јануара њен командир је био поручник Јован Југовић. Касније, после Другог балканског рата, Балонска чета је добила нови назив: Прво балонско одељење првог позива народне војске. Чета је располагала са везаним балоном типа „Драке“ система Парсевал-Зигсфелд и једним слободним сферним балоном.

Водонична централа била је у Медошевцу, завршена је у јуну 1913. године, а њен командир је био поручник Марко Марковић – Марколеско.

Голубију пошту је такође била у Медошевцу, а њен командир је био потпоручник Драгољуб Марјановић.

Тако је пре 109 година формирано и почело са радом, у ратним условима, српско војно ваздухопловство, чије традиције с поносом негује РВ и ПВО Војске Србије.

Златомир Грујић