Архиве категорија: Насловна

110 година од погибије пилота Михаила Петровића

Насловна

На дан трагичне погибије нашег првог пилота и овог 20. марта, окупили су се око његове вечне куће, бројни ваздухопловци, војници, родбина и пријатељи, те бројни поштоваоци нашег првог пилота, наредника пилота Михаила Петровића. Многе јубиларне датуме обично прослављамо и радо их евоцирамо, али у нашој историји има догађаја, има дана, пред којима можемо само да спустимо главе и у тишини се поклонимо хероју и његовој жртви коју је дао за слободу и мир који данас имамо. Данас је 110 година како је наш први пилот погинуо на борбеном лету током Првог балканског рата. За младо ваздухопловство, била је то уједно и прва ваздухопловна жртва. Прва жртва од многих које су наши пилоти касније дали у одбрани нашег народа. Свака наредна жртва је исто тако била болна и треба је памтити, али данас смо се поклонили нашем хероју Михаилу Петровићу, његовом историјском животном делу и његовој жртви којом је отишао у легенду, уписао се у историјске књиге и постао симбол нашег ваздухопловства. Пред вечном кућом Михаила Петровића, као и свих претходних година и јуче су у 11 часова стигле бројне делегације и појединци.

Организатор помена било је Удружење пензионисаних подофицира Србије. Подршку су нам пружиле делегација Команде РВ и ПВО, представници 204. ваздухопловне бригаде са бригадним свештеником Предрагом Докићем, делегација Војне академије, представник породице Петровић, делегација Завичајног удружења "Михаило Петровић" из Влакче, делегација Удружења пилота "Курјаци са Ушћа", делегација Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије, делегација Удружења потомака ратника ослободилачких ратова Србије 1912-1918 године, делегација Удружења "Подморничар", представник Српског Удружења "Ћирилица", те бројни појединци. Полагањем венаца свих делегација и појединаца, започело је обележавање 110 година од погибије првог пилота Србије. Минутом ћутања, одали смо почаст и поклонили се жртви наредника Михаила Петровића. Опело је служио бригадни свештеник 204. ваздухопловне бригаде, Предраг Докић. Окупљенима се обратио Саша Јовановић, први потпредседник Удружења пензионисаних подофицира Србије и говорио је о животном путу Михаила Петровића, о његовој жељи да успе на тешком животном путу, његовој борби да постигне више и пређе границе које су биле око њега и Србије. Истакао је значај дела које је учинио Михаило Петровић и како свима нама и после 110 година, Михаило Петровић може и мора да буде за пример и понос. Да подсетимо ко је био наредник Михаило Петровић.

Михаило Петровић рођен је у селу Влакча, јуна 1884. године. Шумадијском селу које је одувек имало вредне и часне мештане, као и многа села у нашој Србији. Михаило је рођен у сиромашној породици, али то сиромаштво му није било препрека да успе у животу, већ му је било подстицај да успе на свом путу. Основну школу завршио је у свом селу и одлази у Крагујевац на наставак школовања. Некима би Крагујевац био довољан животни успех, али Михаило је могао и хтео више. Стигао је до Петрограда у царској Русији да настави школовање. Некима би царски Петроград био довољан успех. Али Михаило је имао веће планове. Враћа се у Србију и пријављује у подофицирску школу, коју након две године завршава као први у рангу. Михаило постаје артиљеријски подофицир и креће свој војнички пут. Строг као подофицир, био је према себи најстрожији. Дисциплинован, способан, мудар, непрестано ради на свом личном усавршавању. Чита војне књиге, прати доступну литературу из области новог ваздухопловства. Приватно пише песме, пева и сваким даном труди се да буде бољи. Почетком 1912. године, пријављује се са 171 кандидатом за школовање у Француску за пилота. Изабран је у првих шест кандидата и упућен у Француску. Многима би светла Париза била највећи успех у животу, али Михаило је знао да може више. У пилотској школи Фарман, показује свој пун потенцијал као кандидат за пилота и након само двадесет дана извршио је први самосталан лет. Убрзо полаже за пилота и стиче међународну пилотску дозволу. У пилотској дозволи Србије, уписан је под бројем 1. Почетак Првог балканског рата, позива наше младе пилота на повратак у Србију. Прве летове током зиме Михаило извршава у Скопљу и Нишу. Са одушевљењем, добија наређење да се упути са аеропланским одредом у помоћ Црној Гори, чија је војска тих дана водила тешке борбе око опкољеног Скадра.Са аеродрома Барбалуши, кад су страни пилоти одбили да полете, Михаило полеће на извиђачки лет изнад Скадра, али због снажних ветрова, доживљава удес и гине, као наша прва ваздухопловна жртва. Сахрањен је у селу Барбалуши, а тек након рата, преносе његов ковчег у Цетиње. На иницијативу и велико ангажовање његовог рођеног брата Живана Петровића, потпуковник краљевске војске, ковчег је 1922.г одине пренесен у породичну гробницу на Новом гробљу, где се и данас налази. Ваздухопловци Србије сваке године на дан погибије Михаила Петровића, долазе да се поклоне животном делу и жртви Михаила Петровића. Следило је обраћање Драгољуба Швабића, који се обратио присутнима испред Завичајног удружања "Михаило Петровић" из Влакче, родног села Михаила Петровића. Говорио је о великом труду које Удружење улаже да се дело Михаила Петровића не заборави, те да се сачува породична кућа у којој се Михаило родио. Најавио је подизање споменика Михаилу Петровићу у дворишту сеоске школе. Објаснио је како Удружење и мештани села Влакча, сваког јуна организују прославу посвећену у част Михаила Петровића и позвао све присутне да посете Влакчу и родну кућу нашег првог пилота. Присутнима се обратио и Председник Удружења потомака ратника ослободилачких ратова Србије 1912.-1918. године и у кратком говору истакао значај чувања наше војне историје, значај да се војници-ратници не забораве и да добију заслужено признање нашег друштва. У Србији нема куће и породице, која нема неког претка са којим се поноси и који је дао живот за нашу слободу и данашњи мир. Следило је заједничко сликање свих учесника данашњег дана.

За крај, у име свих ваздухопловаца Србије, нека је нашем Михаилу вечна Слава и хвала. 

Саша Јовановић 

Удружење пилота „Курјаци са Ушћа“ тражи одбрану сплава!

Насловна

Представници Удружења пилота "Kурјаци са Ушћа", који су од града добили налог да свој сплав, на коме се окупљају, преместе до 27. марта са леве обале Саве на Новом Београду, обратили су су се од прве најаве тога свим институцијама да им додели нову локацију, а на јучерашњем  састанку то су потврдили.

Они су, на састанку на броду, указали да они нису комерцијални објекат сплав, него непрофитно удружење на коме се окупљају пилоти, и да су за опстанак свог пловила добили подршку свих борачких и ветеранских удружења.

Пловило је било на левој обали Саве између Бранковог и трамвајског моста, а онда су, одлуком града, измештени на садашњу локацију.

Објекат је у власништву удружења, а купљен је добровољним прилозима чланова, јер се ради о јединственом удружењу.

Kако су истакли, упутили су дописе свим надлежним институцијама, од градских власти до министарстава одбране и за рад, борачка и социјална питања, а министар Никола Селаковић је директно упознат са тим, као и помоћник министра одбране Синиша Радовић.

На састанку је указано да ће се сачекати неколико дана, јер постоје обећања да ће се проблем покушати решити, а ако се то не деси, обратиће се медијима и најавити даље кораке.

Ако држава не препозна значај једног оваквог удружења, пилота који су се борили за ову земљу, онда ћемо се обратити медијима са конкретним подацима, најавили су они, указујући да су неприфитно удружење које нема новца да учествује на лицитацији за комерцијалну локацију на обали Саве.

Пилоти су поручили да их не интересују протести власника комерцијалних сплавова који су уз њихов, као и да њихов захтев не сме да се искористи у политичке сврхе, јер се не баве политиком.

Они су као могуће локације где би им се сплав могао преместити навели Ушће, поред седишта Речне ратне фолтиле, "Хидробазу" у Земуну, која је некад била објекат ваздухопловства, или на локацији која се договори са градским властима.

Давор Лукач

И овим путем, Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) пружа пуну подршку колегама из братског удружења и путем нашег портала ћемо, између осталог, пратити све актуелности везане за одлуку власти Града Београда!

Осам година од погибије посаде хеликоптера Ми-17 током спасилачке мисије

Насловна
Сваки 13. март, за већину грађана наше земље је обичан дан; зимски дан, радни или нерадни, досадан, напоран и све могуће комбинације које познајемо...
Некако, то је дан који не приметимо, прође онако неприметно у сивилу свакодневног живота. Али...
Али за седам породица наших суграђана, то је најтамнији дан у њиховим животима. Тога суморног дана и многи наши ваздухопловци на војним аеродромима и војници у касарнама, медицински радници у болницама и обични, добри људи, некако застану, размисле и уздахну. Уздахну, онако са неком тугом, сумњом и великим разочарењем...
То је дан, када је пре осам година погинула четворочлана посада хеликоптера Ми-17 са двојицом медицинских радника, током спасилачке мисије животно угрожене бебе.
Да подсетимо...
Био је 13. март, дежурство посаде на аеродрому Батајница. Досадан зимски дан, са доста падавина; спуштала се ноћ, са тамом је долазила и сумаглица и затварала се свака могућност за хеликоптерске летове. Готово је за данас...
Изненада, позвонио је телефон. Стигао је позив за помоћ!
Дете је у питању... Болничко возило из Новог Пазара стоји у некој колони код Рашке... Дете је на кисеонику... Минути су у питању... Ако Ви не дођете по то дете, нема му спаса... Дете... Дете...!
А тог момента, није било безбедно за полетети, а камоли прелетети целу државу до Рашке, преузети дете и пратњу и одвести их до болнице... Немогућа мисија... То се не може... А морамо... Имамо и ми децу... Како би себе сутра погледали у огледалу... Како би корачали међу колегама... Шта би нам рекле породице, пријатељи, комшије... Шта би сами себи рекли ако не полетимо.... А немогуће је... Нема шансе... Морамо...!
Идемо, морамо спасити то дете! Кренуше сви заједно као један. Сви одлучни да успеју...
Звали су се Мехић Омер, Драјић Небојша, Ђукарић Милован, Миладиновић Иван и били су посада ПАСАТ 91.
Полетели су под отежаним условима, цео лет је био напоран. Дочекали су их у Рашкој на импровизованом хелидрому, са упаљеним фаровима возила и ротацијама хитне помоћи. Преузели су дете, сместили у хеликоптер и сместили пратњу. Два медицинара... Лекар и анестезиолог...
Звали су се Љајић Џевад и Веселиновић Мирослав. Да ли су некад летели... Да ли се плаше летења... Како су ти људи провели цео дана са тим дететом...
Немамо времена, морамо што пре за Београд... За Београд... Брже... За Београд... Лет превише дуго траје кроз таму изнад Србије... Видимо у даљини светла... идемо према хелидрому поред ВМА... Познато место! Добро је, стижемо...! 
Наређују хеликоптеру да промени место слетања... Медицинска екипа их очекује на међународном аеродрому Никола Тесла... Поновите... Аеродром Никола Тесла...!Покушавају да слете на аеродром Никола Тесла.... Аеродром на који нису до сада слетали по лошем времену... Нису ни по лепом времену... Нису ни по дану... А ноћас је магла, лоша видљивост, мрак, притисак са свих страна, мора се, морате, морамо.... Неуспешно из првог покушаја... Идемо горе и поново у круг, па да покушамо поново... Већ су уморни... Притисак расте... Налазите се над аеродромом... Не видимо га... Над аеродромом сте... Види ли неко нешто...?. ПАСАТ 91.....? ПАСАТ 91..............?

Пронашли су их након пар сати у хладној зимској ноћи у близини прага писте аеродрома Никола Тесла. Пронашли су их у сремској равници, саме, као што су и били током целог лета. Били су на својим седиштима, сви заједно, до краја у покушају да спасу један млади живот у овој Србији. Погинули су у покушају да спасу будућност овог народа и ове земље. Те зимске ноћи, 13. марта 2015. године своје животе положило је шест храбрих људи.... Дело вредно хероја... Дело пред којим треба сви да устану и поклоне се...Звали су се Мехић Омер, Драјић Небојша, Ђукарић Милован, Миладиновић Иван, Љајић Џевад и Веселиновић Мирослав и били су посада ПАСАТ 91.

А ко су они били?

Били су добри и часни војници и медицинари. Верни својим заклетвама. Били су храбри, савесни, непоколебиви и најбољи међу нама. Били су добри синови, добри очеви, колеге вредне поштовања и надасве, били су добри људи. А то је и најважније!

А како је било јуче?

Током јучерашњег дана, делагација Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије, својим присуством, одала је поштовање погинулима у спасилачкој мисији. Упалили смо свеће за спас њихових душа и поклонили се као војници, војницима који су положили своје животе. На место пада хеликоптера, сваке године, излазе и представници Удружења пензионисаних подофицира Србије, Удружења пилота Курјаци са ушћа, представници Војног синдиката и многи пензионисани припадници ескадриле у којој су били и погинули ваздухопловци. На месту где је погинула посада, долазе да се поклоне њиховој жртви и бројни грађани, поштоваоци наше војске.Сви заједно, поновили смо апел према одговорним министарствима, да на месту пада хеликоптера, треба и мора да се подигне споменик. Због шесторице најбољих и због свих нас... За опомену и вечно памћење!Звали су се Мехић Омер, Драјић Небојша, Ђукарић Милован, Миладиновић Иван, Љајић Џевад и Веселиновић Мирослав и били су посада ПАСАТ 91.

Саша Јовановић

In Memoriam, Милоје Павловић (1948 – 2023)

Насловна, ,

Са тугом обавештавамо да је након дуге и тешке болести, преминуо генерал мајој авијације Милоје Павловић, накедашњи командант РВ и ПВО и председник нашег Удружења.

Милоје Павловић је рођен 1948. године у Доњој Буковици у Општини Љубовија.

Основну школу је завршио у Копривници. Јавио се 1962. године на конкурс за Ваздухопловну војну гимназију у Мостару (тада Припремна школа ВВА), коју је завршио 1964. године. Затим је наставио школовање у ВВА као питомац 19. класе. Након школовања у Земунику код Задра и у Пули, по завршетку ВВА, 1967. године, унапређен је у чин потпоручника и добио је летачко звање пилота. Одмах по завршетку ВВА постао је наставник летења, а затим командир авијацијског одељења, инспектор за летачке послове у команди пука, командант ескадриле. КША РВ и ПВО завршио је 1978. године, када је постављен за команданта Центра за обуку пилота иностраних оружаних снага (ЦОПСОС) ВВА у Мостару.

Потом одлази на аеродром Петровац код Скопља за Команданта 98. авијацијске бригаде. Са те дужности одлази у Команду 3. Вак у Нишу за помоћника команданта корпуса за летачке послове. По завршетку Школе оператике РВ и ПВО, распоређен је у Команду 1. корпуса РВ и ПВО, убрзо постаје начелник штаба, а потом и Командант корпуса. Од  лета 1992. године био је начелник штаба Команде РВ и ПВО, а од лета следеће 1993. године до пензионисања 1994. године, обављао је дужност  Команданта РВ и ПВО.

Летео је на дозвучним млазним школским и борбеним авионима у РВ и ПВО.

Све дужности је успешно обављао и са високим резултатима у обуци, руковођењу и командовању. Два пута је превремено унапређиван у виши чин, а више пута је похваљивам награђиван и одликован. Носилац је звања Инструктор летења и Златног пилотског знака.

У чин генерал-мајора унапређен је 1992. године.

Са дужности команданта РВ и ПВО, на лични захтев, пензионисан је у 46 години живота, почетком 1994. године

Са породицом је живео у Батајници.

У Удружењу пензионисаних војних летача и падобранаца (УПВЛПС), био је почасни председник на дужности Команданта РВ и ПВО, а од 1999. године, па до 2001., био је и председник Удружења.

Преминуо је 3. марта.

Удружење пензионисаних војних летача Србије и овим путем породици изражава најдубље саучешће.

Комеморација генералу Милоју Павловићу ће бити одржана у четвртак 9. марта 2023. године у Великој сали Команде РВ и ПВО у Земуну са почетком у 10.30 сати. Испраћај за кремацију је у 12.30 сати на Новом гробљу у Београду.

Годишњи састанак „Фондације Дејан Пандуровић“

Насловна,

На позив организатора - "Фондације Дејан Пандуровић", представници нашег Удружења присуствовали су у понедељак 13. фебруара Годишњем састанку фондације, који је одржан на војном аеродрому "Пуковник-пилот Миленко Павловић".

Наше Удружење одазвало се позиву организатора и узело учешће у раду и одавању почасти свим ваздухопловним херојима који су настрадали током вршења летачке службе у одбрани наше земље.

Поред делегације нашег Удружења, биле су присутне и друге делегације које чувају и обележавају ваздухопловне традиције. Позиву организатора, одазвале су се и делегације Удружења пилота „Курјаци са Ушћа“, Удружења пензионисаних подофицира Србије, Удружења надзвучних пилота „Ma 2+”, те Удружења пилота “Тигрови” из Краљева. Такође, учешће су узели и делегација Саобраћајног факултета из Београда, представник хеликоптерске јединице МУП-а Републике Србије и чланови породица погинулих пилота.

У присуству Команданта 204. ваздухопловне бригаде бригадног генерала Бранета Крњајића, те представника свих ваздухопловних јединица са батајничког аеродрома, започео је састанак фондације. Након отварања састанка и краћег уводног говора организатора, минутом ћутања одали смо почаст свим нашим палим херојима. Свако у својим мислима, размишљао је о погинулим ваздухопловцима, колегама и саборцима, које нисмо заборавили ни после толико година.

Минут ћутања за велике хероје

Да подсетимо,

Приликом извршавања редовног летачког задатка 7. априла 2017. године у рејону села Слатина, општина Уб, у удесу школско-борбеног авиона Супер галеб Г-4, страдала су два пилота. Погинули су потпуковник Ненад Ћулибрк и капетан Дејан Пандуровић.

Недуго након тог догађаја, на аеродрому Батајница су се организовале колеге погинулих пилота и кренули су у формирање хуманитарне фондације. Фондације која би неговала сећање на лик и дело погинулог Дејана Пандуровића, те да би својим радом помогла његовој породици.

Неколико добрих људи показало је како може да се постигне велико дело, само ако имате добро срце и искрену намеру. Данас, Фондација Дејан Пандуровић је недобитна, невладина организација, основана на неодређено време, ради доброчиног остваривања општекорисних циљева утврђених оснивачким актом.

Фондација је званично основана 2018. године, на прву годишњицу погибије двојице пилота.

Веома брзо, Фондација је добила широку подршку међу ваздухопловцима, повећала свој потенцијал и прешала границе због којих је основана.

Данас Фондација може да помогне бројне породице погинулих ваздухопловаца и планира нове активности у наредном периоду, у складу са могућностима.

Званична мисија Фондације је неговање традиције српског ваздухопловства и сећање на жртве и витезове српског неба. Идеја је да лет у вечност, буде њихова борба за безбедно и сигурно небо, а не трагичан чин. Напори које улажу има за циљ да се такве и сличне катастрофе више не понове и да се не забораве.

Да нагласимо,

Само у току прошле године, Фондација је новчано помогла више породица погинулих ваздухопловаца. Пружила је помоћ и дала подршку члановима породица Пандуровић, Васиљевић, Крсник, Ћулибрк, Петровић, Ђукарић, Драјић и Миладиновић. Планирана је помоћ и породицама других колега у складу са могућностима Фондације.

Фондација је такође током протекле године, радила на подизању нивоа безбедносне културе у оквиру институција и константно предлагала предикативне и проактивне мере за унапређење безбедности летења у српском ваздухопловству.

Фондација већ традиционално, организује турнир у малом фудбалу, Меморијал "Дејан Пандуровић" у Новој Пазови. Сваке године, број учесника се повећава и прошле године је учествовало седам екипа из Београда и Краљева. Победник турнира није важан јер је само учешће на турниру победа сваког учесника.

На крају састанка, подељене су захвалнице донаторима, људима доброг срца који су помогли рад Фондације. Одређена удружења, обећала су помоћ и подршку у наредном периоду. Такође, упућен је позив свим удружењима која негују наше славне војне традиције, да дају подршку Фондацији и помогну рад исте.

Шта рећи за крај?

Свако од нас, ко је био припадник војске - и то од војника до генерала, неко ко је био део система одбране Републике Србије, неко ко је верно служио свом народу и Србији, јако добро зна колико је тај војнички позив тежак, захтеван и опасан, а у исто време леп и привилегован, а понајвише частан.

Најлепша дужност живота, уједно је и најопаснија. Веома често, извршење задатка, тражило је да дођемо до својеврсне границе, а појединце је судбина одредила да ту границу и пређу.

Преласком те границе, постајали су хероји, али више се нису враћали са задатка, у своје јединице и својим породицама.

Привилегија одабраних или тешка судбина војника…

Група добрих људи, оснивајући ову фондацију, желела је да омогући помоћ свим породицама које изгубе свог оца, супруга, сина или брата. Помоћ која није велика, али је знак свакој породици да није сама и није заборављена. Наше Удружење, могло би да буде део ове хумане приче и да помогнемо Фондацију колико можемо, мање или више, али да помогнемо.

Да помогнемо због свих породица наших погинулих војника и због будућности ове земље.

Званична страна фонда је www.fondacijadejanpandurovic.rs

Саша Јовановић

In Memoriam, Милош Синобад (1927 – 2023)

Насловна,

Дугогодишњи члан Удружења, пуковник авијације пилот у пензији Милош Синобад, преминуо је 31. јануара 2023. године у 96-ој години.

Милош је рођен 20. новембра 1927. године у Книну. Основну школу и нижу Гимназију је завршио у родном месту. Даље школовање није наставио, пошто је маја 1942. године ухапшен од стране италијанског окупатора, због илегалног рада за НОП. Тада је осуђен на 5 година малолетничког затвора. Казну је издржавао у Шибенику све до капитулације Италије, након чега је ступио у редове НОВЈ. Крајем 1944. године бива упућен на школовање у Београд, у I класу ВА, коју завршава 1947. године са одличним успехом. У августу исте године, јавља се на конкурс за пилоте у III класу ВВУ у Панчеву, на којем је дипломирао крајем 1949. године, добивши звање пилота-ловца. У току активне службе у РВ, завршио је и Ваздухопловну апликациону школу, 1956. године, Школу страних језика ЈНА, 1960. године, те ВВВА 1964. године.

Успешно је службовао у разним јединицама и установама РВ. Обављао је дужности пилота, командира одељења и ескадриле. Крајем 1958. године, прекомандован је у II одељење КРВ и ПВО, где је обављао дужности референта за извиђачку авијацију, начелника аналитичког одсека и на крају самог Начелника одељења. У времену од 1974-1985. године, обављао је дужност наставника у катедри оператике КША РВ и ПВО, где је руководио и курсевима за официре из страних армија. У међувремену, као искусан стручњак и познавалац енглеског језика, три пута је упућиван на службу у иностранство. Био је ваздухопловни саветник при КРВ Замбије у периоду 1975-77. Затим је од 1979-1981. године предавао Ваздухопловну тактику у ВВА Либије, а од 1983-85., био је наставник у КША РВ Либије у Триполију. У току радног века, повремено је сарађивао у листовима „Крила армије“ и „Гласник РВ и ПВО“, објављујући стручне чланке и приказе који су се односили на анализу искустава употребе РВ у локалним сукобима (Кореја, Вијетнам, Блиски исток, Фолкландска острва,...). Крајем 1985. године је пензионисан у чину пуковника авијације.

Одликован је са више ратних и мирнодопских одликовања.

Живео је у Београду. Био је активан у раду нашег Удружења у својству председника Комисије за чување и неговање ваздухопловних традиција. Током тог периода је објавио књигу „Племе Синобад 1600-2000“ и две монографије: „Пилоти III класе ВВУ“ и „103. Извиђачки авијацијски пук (1947-1966)“.

Остаће у сећању чланова Удружења пензионисаних војних летача као добар и пожртвован друг и као човек са огромним професионалним искуством.

Сахрана Милоша Синобада ће бити у понедељак, 6. фебруара на Новом бежанијском гробљу. Опело почиње у 11.30 сати. УПВЛПС и овим путем породици и пријатељима упућује изразе најдубљег саучећша.

105. година Прве српске ескадриле

Насловна,

Већ традиционално, као и сваког 17. јануара, делегација Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије, учествовала је на обележавању спомена на мајора-пилота Бранка Вукосављевића, првог Команданта Прве српске ескадриле основане 17. јануара 1918. године.

На позив организатора, Команде 204. ваздухопловне бригаде и 252. школско-тренажне авијацијска ескадриле - јединице која чува традиције наше прве ескадриле и прославља је као свој Дан, наше Удружење се одазвало и узело учешће у одавању почасти ваздухопловном хероју који је погинуо у данима када се наше ваздухопловство формирало.

Поред делегације нашег Удружења, била је присутна делегација 252. школско-тренажне авијацијске ескадриле, Удружење пилота „Курјаци са Ушћа“ и Удружење пензионисаних подофицира Србије.

Место окупљања свих делегација, било је београдско Ново гробље где се налази и споменик погинулом мајору пилоту Бранку Вукосављевићу.

Након краћег говора организатора, те минута ћутања у част свих палих хероја, присутне делегације су положиле венце и поклониле се хероју Бранку Вукосављевићу. Свако у својим мислима, размишљао је о палим херојима које нисмо заборавили ни после више од стотину година.

Да подсетимо...

Бранко Вукосављевић, рођен је 27. марта 1886. године у Неготину. Био је први вршилац дужности Команданта ратног ваздухопловства Краљевине СХС.

Војнички пут започиње 1905. године након завршене гимназије, када уписује Нижу војну академију као питомац 38. класе. Завршава је 1909. године као први у рангу. Као артиљеријски официр, врши бројне дужности до почетка Балканских ратова. У почетку Првог светског рата, као способан официр, упућиван је у команде где су тражили најбоље.

Прве летове са ваздухопловима извршио је у зиму 1916. године током повлачења војске преко Албаније. Већ у пролеће исте године, упућен је у Француску на школовање за пилота у склопу Треће пилотске класе. Враћа се у септембру 1916. године са звањем пилота-ловца и добија распоред у ескадрилу Друге српске армије на Солунском фронту.

Убрзо, долази до формирања посебног ловачког „Њепорског одељења“ и на место првог командира, постављен је капетан прве класе Бранко Вукосављевић. На Солунском фронту у наредне две године извршава разне борбене задатке. Призната му је једна ваздушна победа и у мају 1917. године рањен је приликом ваздушне борбе. Упућен је у Француску на лечење и обуку за нове авионе.

По повратку на Солунски фронт, постављен је за Командира Прве српске ескадриле, односно Српског аеропланског одреда који је формиран 17. јануара 1918. године. Командовао је ваздухопловним одредом приликом пробоја Солунског фронта и у операцијама за ослобођење земље.

Након рата, почетком 1919. године, унапређен је у чин мајора и постављен за Команданта целокупног ваздухопловства Краљевине СХС. Тада се команда налазила у Новом Саду. Под његовом командом, израђена је прва формација југословенског ваздухопловства. Формиране су ескадриле на аеродромима у Новом Саду, Загребу, Скопљу и Сарајеву, те ваздухопловна одељења у Љубљани и Мостару. У Новом Саду, основана је прва пилотска школа Краљевине СХС.

На дужности Команданта ваздухопловства, погинуо је 19. јуна 1919. године у авио удесу на аеродрому „Нови Сад“.

Ако не памтимо велика дела наших хероја, како да очекујемо да постојимо... ЖИВЕЛА СРБИЈА!

Јовановић Саша

СВИМ СРПСКИМ ВЕТЕРАНИМА – ВЕЧНО ЗАХВАЛНА СРБИЈА

Насловна

Војска Србије и сва удружења војних ветерана која негују војне традиције, имају бројне заједничке манифестације током целе године. Постала су за све нас, некако већ традиционална. Један од новијих празника, 4. децембра - посвећен је самим ветеранима. То је Дан војних ветерана Србије.

Дан када треба сви да се окупимо и достојанствено поклонимо свим ветеранима који су положили животе за ову нашу слободу, али и да се поклонимо свим живим, часним колегама и оданим саборцима, свима који данас стоје лево и десно поред нас у строју војних ветерана. Ово је дан кад треба да се поклонимо свим војним ветеранима, свима који су часно служили овом народу, било током своје војне каријере или током војног рока или током ратова. Свим војним ветеранима који су се одазвали позиву свог народа или као добровољци, који су сами храбро искорачили пред непријатеља. Свима онима, који су били први кад је било најтеже, а Србији је требало. Дали су много и заслужили су барем мало.

Да подсетимо.

Дан ветерана, обележава се од 2015. године, у спомен на дан када је већ давне 1912. године, потписано примирје у Првом балканском рату. Србија је била једна од победница над великим Отоманским царством. Косово је освећено и ослобођено од ропства после 523 године. Тада је скоро 400000 бораца свих категорија и чинова Војске Краљевине Србије добило звање „СТАРИ РАТНИК“. У данашњим временима, „старе ратнике“ називамо „војним ветеранима“. Бригу о „СТАРИМ РАТНИЦИМА“ тада је преузело тадашње Министарство војно, у оквиру Владе Краљевине Србије. Доделом имања у јужном делу Србије, Краљевина Србија и Влада показали су како се може одати признање за учешће у одбрани земље и исказати брига о војним ветеранима. Искрено верујемо да таква времена поново долазе јер су војни ветерани Србије, заслужили јавно признање и бригу од своје земље, владе и народа.

Ове године, као и претходних година, Удружење пензионисаних летача Србије одазвало се позиву Војске Србије и Министарства одбране, да узмемо учешће у заједничком обележавању овог племенитог празника.

Планирано је да се низом манифестација обележи 4. децембар - Дан војних ветерана. Поред осталог, планирано је уз војне почасти полагање венаца на споменике српским ратницима, затим свечани пријем код Министра одбране представника делегација војних ветерана, те Свечана академија уз учешће делегација свих удружења војних ветерана.

Данас, 2. децембра, делегација Удружења пензионисаних летача Србије, одала је почаст српским ратницима на Новом гробљу у Београду. Поред делегације нашег удружења, биле су присутне и друге делегације које чувају и обележавају војне традиције. Биле су присутне i делегација Удружења пензионисаних подофицира Србије, делегација Клуба генерала и адмирала Србије, делегација СУБНОР-а, делегација СОРВС РС, делегација Ветерана 72. сцецијалне, делегација Потомака ратника Србије 1912.-1920. и други.

Све је почело у 10.00 часова, одавањем војних почасти и полагањем венаца крај Спомен-обележја војницима страдалим у Српско-турским ратовима и Српско-бугарским ратовима.

У 10.20 часова, следило је одавање војних почасти и полагање венаца крај Спомен-костурнице бранилаца Београда у Првом светском рату.

У 10.40 часова, следило је одавање војних почасти и полагање венаца крај Споменика ослободиоцима Београда у Другом светском рату.

Венци су положени у присуству бројних делегација, војника, грађана и новинара и следио је минут шутње за све наше пале ратнике. Стајали смо сви поклоњени пред јунацима, свако у својим мислима, док се иза наших леђа чуо звук живота једног слободног града.

Минут шутње...

Минут шутње за све храбре ратнике који су нас годинама ослобађали од Турака.

Минут шутње за све војнике који су крвавили против Бугара.

Минут шутње за све мале војнике који су победили моћно турско царство и ослободили Косово.

Минут шутње за све оне безимене који су бранили Београд и мајку Србију од два велика моћна царства.

Минут шутње за све оне знане и незнане који су нас бранили од фашизма.

Минут шутње за оне храбре јунаке који ослободише овај наш Београд и целу нашу земљу.

Минут шутње за све оне часне војнике који осташе верни заклетви која се једном у животу даје.

Минут шутње за све који дадоше живот, али сачуваше људску част.

Минут шутње за све оне који стадоше пред најмоћнију војну силу у историји човечанства и одбранише онај мали камен што се зове Косово. Одбранише Косово, али дадоше своје младе животе.

Минут шутње за све оне који су као и млади Тибор Церна, са осмехом рекли „За ову земљу вреди умрети!“.

Минут шутње за све који дадоше највише што су имали, али постадоше од тада легенде овог народа.

Минут шутње за све синове, браћу, очеве, старе деде и све претке, за све колеге и саборце, за мир њихових душа и вечну славу коју су заслужили. Данас је свако у својим мислима, размишљао о старим ратницима и величини њиховог дела.

Вечно захвална Србија!

Јовановић Саша

Састанак представника Удружења са Начелником Генералштаба-ИНФОРМАЦИЈА ЗА ЧЛАНОВЕ УДРУЖЕЊА ВЕТЕРАНА РВ и ПВО

Насловна

У четвртак 10. новембра 2022. године, на позив Начелника Генералштаба Војске Србије генерала Милана Мојсиловића, делегација нашег Удружења присуствовала је заједничком састанку свих удружења са којима Војска Србије остварује сарадњу.Састанак је одржан у свечаној сали Дома Гарде на Топчидеру. Састанку је присуствовао и нови министар одбране Милош Вучевић. Током сат времена представници удружења која негују слободарске вредности и војничке традиције наше војске, информисани су о актуелној политичкој и безбедносној ситуацији у земљи и региону, те најзначајнијим активностима и правцима даљег развоја система одбране наше земље.Генерал Милан Мојсиловић отворио је састанак и истакао да Министарство одбране и Војска Србије поклањају велику пажњу сарадњи са свим организацијама чији су програмски циљеви и пројектне активности усмерени ка очувању слободарских и патриотских вредности, војних традиција и војничког позива, као и на развоју и афирмацији дисциплина које своју примену имају у војсци.Министар Милош Вучевић поздравио је присутне у име Владе и Председника Србије, те упознао присутне о политичкој и безбедносној ситуацији у земљи и региону. Посебно је истакао потребу за јединством када је реч о виталним државним интересима. Организатори су оставили времена и за питања представника удружења.Представници удружења, пренели су своја виђења и ставове у погледу будуће сарадње, али и о питањима од значаја за одбрану земље. Такође, преставници удружења отворили су неколико приоритетних питања и изразили очекивања да се иста и реше.

Првенствно питање које је отворено као тема за даље приоритетно решавање је стамбена политика, подела станова и велики број нерешених стамбених питања-првенствено војних ветерана који су савесно и часно служили у систему одбране и тренутно су у пензији са нерешеним стамбеним питањем.Следеће по приоритету, представљен је проблем лечења ветерана. У првом реду, истакнут је проблем недовољних капацитета ВМА, пошто болницу делимо са цивилним пацијентима. Показало да су за наше ветеране капацитети недовољни, лечења и прегледи трају предуго, што директно води опадању здравља код многих наших ветерана. Такође, тражено је да министар одбране представи пред Владу Србије проблем лечења ветерана изван Београда, јер војни ветерани осим војних болница у Нишу и Новом Саду, немају приступ локалним болницама. Тражи се решење тог проблема и приступ најближим здравственим установама.Следећи је представљен проблем приоритета у запошљавању у систему одбране чланова породица војних ветерана. Предлог је да чланови породица, након завршетка школе имају приоритет приликом запошљавања на сва радна места која се отварају по конкурсима у систему одбране.

Истакнут је проблем поделе станова за припаднике система одбране, по последњој опцији тзв. „Брзи прсти“ јер већина ветерана није имала фер услове да учествује у тој подели станова. То је истакнуто као погрешна пракса, те да ју треба укинути.Преставници ветерана истакли су и проблем односа према ветеранима након њиховог одласка у пензију. Из јединица их нико не информише о било којој теми, већином их нико не позива на било који важан датум, посету или неки вид састанка. То је истакнуто као погрешно и треба га променити.

Такође, за бројне ветеране који се баве писањем књига, монографија или других радова, онемогућен је улазак у архиве и друге установе система одбране. То је предложено да се промени.Министар одбране Милош Вучевић и Начелник Генералштаба генерал Милан Мојсиловић записали су сва отворена питања и обећали решавање у нередном периоду. Такође, констатовано је да су овакви састанци обострано потребни и да од наредне године, овакав вид састанка буде организован два пута годишње, оквирно у пролеће и јесен.

Јовановић Саша

Фото: МЦ Одбрана

In Memoriam, Шпирић Ристо (1934 – 2022)

Насловна

У 88-ој години је преминуо Шпирић Ристо - легендарни деда Шпиро; "класић браће Рајт" како смо га од миља задиркивали. Носилац Златног летачког знака. Човек који је за 39 година летачке службе на шест типова транспортних летелица (од Ју-52 до Ан-26) налетео преко 11000 сати...

Ристо Шпирић је рођен 9. маја 1934. године у селу Доброшевићи више аеродрома Рајловац крај Сарајева. Основну школу је завршио у родном селу, а гимназију у Сарајеву. По родитељској жељи, започиње школовање у Учитељској школи у истом граду. Међутим, љубав према ваздухопловству и авионима, које је посматрао из свог дома гледајући ка рајловачком аеродрому га опредељују за тај позив, те он, без знања родитеља а након завршетка првог разреда Учитељске школе, 1952. године уписује 8. класу ВТПШ у Рајловцу. Након два месеца, родитељи су се сложили са његовом жељом и били су врло поносни када је након две године завршио ту школу. У јединици је завршио курс-преобуку, за летача-техничара.

Прво место службовања било му је Земун, и то 119. транспортни пук. Од 1957. године, одржава и лети као летач-техничар на више типова транспортних авиона, и то: ЈУ-52, ЛИ-2, Ц-47 ДАГЛАС, АЕРОКОМАНДЕР, 214 и АН-26, у гарнизонима Земун, Мостар, Церкље, Плесо и Батајница. Своје летачке задатке је обављао диљем Југославије, али и у многим земљама Европе и Африке. Пензионисан је 1994. године са 58 година пензијског стажа (39 ефективно). Укупно је налетео преко 11000 сати (званично уписано 10122), што значи да је у ваздуху провео читаву једну годину и три месеца. Због својих година стажа, али и несебичног пожртвовања и угледа међу, како потчињенима тако и претпостављенима, млађе колеге су често говориле: „Ево иде Шпира, класић браће Рајт“. У свом послу као најлепше је истицао захвале унесрећених којима је брзом интервенцијом спасао живот или дотурио помоћ, а најтежи летови пак су му били они - на почетку рата, када је превозио жене и децу из ратом захваћених република, и можда заувек се растајао од колега и класића који су остајали на аеродромима где је и сам провео део своје војне каријере.

Више пута је похваљиван и награђиван, а шест пута одликован, и два пута ванредно унапређен. Као војни пензионер, поводом Дана авијације, 2. августа 2002. године, додељен му је Златни летачки знак, као признање за допринос у развоју РВ и ПВО. Ипак, како је сам истицао, највећа награда му је осмех на лицу и лепа реч неког од многобројних путника, које је превозио, а када се негде сретну.

Популарни Шпира је био дуго година био у Извршном одбору нашег Удружења пензионисаних војних летача. Остаће у сећању како чланова нашег удружења, тако и свих ваздухопловаца као добар и пожртвован друг.

Сахрана Ристе Шпирића ће бити 7. октобра 2022. године на гробљу Лешће. Опело почиње у 13 сати. Мирно ти и плаво небо деда Шпиро! Годпод нека те усели у рајско насеље!