Представљена књига „ПОБЕДА – 1940“ – битка за Британију како никад раније није виђена

Поводом 81 годишњице Битке за Британију 

Једна од најзначајнијих ваздухопловних одбрамбених операција „Битка за Британију“ почела је средином јула, а завршена је 31. октобра 1940. године, пре нешто више од осам деценија. Сећање на ту величанствену борбу витезова неба или „Двобој орлова“, овековечено је у десетинама књига и публикација, у стотинама текстова и прича. Овогодишњи јубилеј обележен је новом књигом. 


  Уз одобрење издавача, Udruženje "Mark IX" https://marsoveknjige.com/

Крајем октобра из штампе је изашла капитална књига „ПОБЕДА-1940“ са поднасловом - „битка за Британију како никад раније није виђена“, својеврсна споменица учесницима и бици самој, као појави која је обележила ваздухопловну историју и историју Другог светског рата. Реч је о сјајној монографији изванредних садржаја и врхунског квалитета. Књигу је са енглеског превео Душан Симић, а издавач српског издања је Удружење “Mark IX“ из Београда. 

Промоција  је одржана 30. октобра 2021. године на аеродрому Војка. Учествовали су Душан Симић (промотер), Златомир Грујић, Предраг Миладиновић, Велибор Вукашиновић и Милан Шљивић. (на слици, здесна на лево)

Учествујући у промоцији Златомир Грујић је рекао:

Књига о којој данас говоримо је изванредна публикација по теми, садржају, илустрацијама, дизајну, штампи и опреми. Заслужује највише оцене и похвале њеним ауторима, односно преводиоцу, уредницима, штампарима и свима који су учествовали да она угледа светлост дана у нашој земљи. Задовољство је имати такву књигу у својој библиотеци. По мом мишљењу књига Победа – 1940“ je изузетно дело, писано на основу аутентичних догађаја, са обиљем података. Посебну вредност књизи дао је преводилац са својим напоменама – објашњењима  на крају.


   Уз одобрење издавача, Udruženje "Mark IX" https://marsoveknjige.com/

Почаствован сам што сам у прилици да изнесем своје мишљење о књизи. Не бих је препричавао, иако је веома интересантна, а структура и садржај нам пружају обиље података, описа, прича, факсимила докумената, објашњења и изнад свега фантастичних илустрација. Изнећу своје виђење „Битке за Британију“, како на основу сазнања из ове, тако и из десетине других књига на ову тему, актуелну, важну и велику. На примеру битке, прве велике и успешне одбрамбене ваздухопловне операције (операције ПВО) у Другом светском рату надахњивао сам се, као и многе генерације пре и после мог школовања у Ваздухопловној војној академији и највишим војним школама у нас.

Битку посматрамо целовито, са разних страна, уважавајући услове у којима је извођена и утицај чинилаца на њен почетак, трајање и ток. Такав приступ води ка одговору: зашто је тако текла и  завршила се. Другачије и не би могла (чиме падају у воду теорије „шта би било, кад би било“). Међутим дешава се да се посматра само неки аспект, да се  понешто прескочи, заборави, потцени, што доводи до лоших резултата. Тога је било и у овој великој бици.


   Уз одобрење издавача, Udruženje "Mark IX" https://marsoveknjige.com/

Услови у којима се водила Битка за Британију били су бројни и са различитим интензитетом и обимом утицаја. Адекватним методолошким поступком и анализом услова и чинилаца добијамо реалну слику те велике битке. Потцењивање значаја и утицаја било ког услова или чиниоца, или њихово неадекватно сагледавање, доводи до непотпуних и неадекватних процена и одлука, неразмевања, те и до лоших резултата, за једну или другу зараћену страну. Тога је било, поготово код Немаца, који су радили по опробаном шаблону. Дакле, сагледавање наведене битке као појаве са свих аспеката, и уз уважавање целине услова и чинилаца, доводи до правог резултата. Немачка је напала са циљем да освоји и покори ову земљу, а Британија је бранила народ, територију, слободу. Превладавала су ваздухопловна борбена дејства која су одредила суштину и карактер битке.

Борбени услови, као најважнији, имали су доминантан утицај. Почео је Други светски рат, годину дана раније. У силовитом налету фашистичка Немачка – агресор - била је у стратегијској офанзиви, прегазила је пола Европе и изашла на Атлантик, а од британског острва делио ју је само канал Ламанш. Велика Британија (објекат агресије) је била у стратегијској дефанзиви, усамљена, острво у пуном смислу. Окружена фронтом од Норвешке до Шпаније. Пловидба Атлантиком, као јединим путем снабдевања из САД било је веома отежано, а савезнички односи недефинисани. Немачка доктрина „муњевитог рата“ са основном полугом „панцир-штука“ којом је поразила Пољску, Норвешку, Данску, Финску, Белгију, Холандију и Француску, шокирала је свет.

Немци су стекли велико искуство у копненим операцијама, делом у поморским, ваздухопловним и ваздушно-десантним, њихове ОМЈ и ваздухопловство (у тесном садејству) опремљени савременим средствима, окитили су се ореолом непобедивости. Успут стекли су огроман ратни плен, запосели огроман број аеродрома, ратних лука и других објеката.

Са друге стране Велика Британија, упркос високоморалној одлуци (3. септембра 1939) да уђе у рат против Немачке након агресије исте на Пољску, и да са европским савезницама, пре свега Француском, организује отпор немачкој сили, након пораза на европском тлу и крваве епозиде код Денкерка, нашла се у тешкој ситуацији. Највећи део ратне технике и опреме КоВ пао је у руке Немцима. Једина нада и реална опција за одбрану од немачке агресије која се реално очекивала било је ваздухопловство. Дакле, борбени услови (општи и посебно) били су у корист Немачке, чији су апетити досезали преко Ламанша. Британија је била у неповољном војно-стратегијском положају.

Просторни услови били су у корист Британије. Њена територија је била компактна, Немци су имали фронт развучен од Норвешке до западне Француске. Британија је бранила своје тле, своје море, своје небо, своје домове. То је у сваком рату, па и у том, био чинилац од пресудног утицаја на чврстину одбране.

Временски услови у планираној, а никад не изведеној операцији „Морски лав“ и ваздухопловној операцији „Напад орла“ која је за Немце имала неповољан исход, превагнули су на страну браниоца, тј. Британије. Немци су били већ донекле „засићени“ муњевитим победама, а и делом истрошили су материјалне ресурсе и људске потенцијале, али су били нестрпљиви да по опробаном рецепту муњевито освоје и Британију. Рачунали су да је британска војска оставши без тешке технике КоВ и са ваздухопловством које је исцрпљено у дејствима изнад Белгије и Француске, лак плен. Практично, за Британију то је био почетни период рата, док су Немци у рату били већ годину дана.

Немци су планирали инвазију на Британију у континуитету претходних ратних операција. Имали су уигране команде, у борбама ангажоване и проверене јединице свих видова, родова и служби. Британци су се нашли у тешкој ситуацији јер су морали да, исцрпљени ангажовањем својих трупа у Француској, и материјално ослабљени, убрзано врше припреме за одбрану. Њима је било кристално јасно да је једина шанса да се Британија сачува – одбрана из ваздушног простора. Та идеја је била присутна неколико година и само је настављен развој система ПВО. Немци нису имали потпуна сазнања о организацији, ефикасности и функционисању система британског ПВО, чак су и рачунали да су знатно ослабили британску ЛА. Притиснути аргументима својих циљева и Британци и Немци су били у „журби“. Први да доведу систем одбране на потребан ниво, други да ураде све пре доласка јесени и лоших метеорлошких услова. Управо су метеоролошки услови, специфични за Ламанш и Британска острва, испољили значајан утицај на планирање, почетак и извођење нападних операција Немачке, и до одлагања операције „Морски лав“. 


   Уз одобрење издавача, Udruženje "Mark IX" https://marsoveknjige.com/

Друштвени, војно-политички и економски услови, имали су значајан утицај. Немци су били на врхунцу моћи, па и на неки начин опијени победама мислили су да могу лако да „прегазе“ Британију. Британци, су упркос унутрашњим променама (смена владе) успели да изграде снажан морал ОС и становништва и да ангажују све снаге за одбрану, посебно у систему ПВО и производњи авиона.

Операцију као појаву у војној теорији и пракси карактеришу: циљ, снаге (људи и средства), простор, време, замисао и план и јединствено командовање. 

Операција „Морски лав“ имала је све те елементе у Хитлеровој Директиви бр. 16 и Директиви бр. 17 (1. август), а време за инвазију предвиђено је за (15) 21. септембар. На основу тога Геринг издао је 6. августа 1940. наређење командантима Луфтфлота за напад на Британију у циљу постизања превласти у ваздушном простору и уништења РАФ-а у ваздуху и на земљи. Почетак немачке операције „Дан орла“ предвиђен је за јутарње часове 7. августа 1940. године. Британска одбрамбена операција (операција ПВО) почела је даном напада немачких ваздухоплова почетком јула 1940.


Wikipedia

Међутим, „умешали“ су се услови и чиниоци који делују независно од човекове воље и његових моћи – метеоролошки услови су онемогућили борбена дејства Луфтвафе, те је напад померен за послеподне. Браници су спремно дочекали нападаче. Показало и то колико значи бити свој на своме и бранити својеТу су храбри припадници ПВО Велике Британије, од пилота ловаца до земаљског особља на аеродромима и у ОЦ показали висок ниово посвећености својим задацима и оданости својој земљи. Велика напрезања и губици их нису поколебали.

Улазећи дубље у анализу чинилаца који су утицали на операцију, треба имати у виду значај обезбеђења б/д, које име више аспеката (садржаја, облика): морално-психолошко обезбеђење (информисање, пропаганда, јавно мњење, поверење у државнои и војни врх); обавештајно обезбеђење; безбедносно обезбеђење; позадинско (логистичко) обезбеђење (авиони, убојна средства, гориво и мазиво, резервни делови, храна, одећа и обућа, смештај и исхрана, систем веза); метеоролошко обезбеђење; навигацијско обезбеђење; осигурање војишта; борбено обезбеђење дејстава авијације: извиђање, обезбеђење летова над сопственом територијом; обезбеђење од противдејства противничке ПВО и спашавање посада.

Приликом ангажовања ваздухопловства у операцијама, основни задаци су: извиђање из ВП, борба за превласт у ВП, ваздухопловна ватрена подршка, заштита групација ОС на војишту, територије или објеката на копну или мору, превожење и одржавање везе. Ти садржају били су заступљени у дотадашњим б/д, с тим што се не може навести ни једна успешна операција ПВО до тада. Немачако ваздухопловство доминирало је на европском ратишту, превасходно у подршци КоВ.


   Уз одобрење издавача, Udruženje "Mark IX" https://marsoveknjige.com/

Дејства  РАФ-а у ПВО територије обухватала су јединствено сва дефанзивна дејства Ловачке команде ради заштите од извиђања и напада из ваздушног простора, као и офанзивна дејства Бомбардерске команде по ваздухопловима објектима на територији противника.

У начелу противваздухопловна одбране (ПВО) обухвата: ваздушно оматрање, јављање и навођење (ВОЈиН), осматрање и извиђање из ВП, прикупљање, пренос и обраду података о ситуацији у ВП, обавештавање о ситуацији у ВП, навођење ЛА, систем ОЦ за командовање дејствима у ПВО; противваздушну борбу: б/д против напријатељевих снага за напад из ВП ради наношења губитака и ометање планске употребе (реализује се усклађеним одбрамбеним и нападним дејствима); противваздушну заштиту: обухвата мере и поступке који отежавају дејства напријатеља и умањују последице тих дејстава. Дакле, ради се о разгранатом систему са пуно елемената који су прецизно увезани како би систем беспрекорно функционисао, јер је то услов за његово постојање. На срећу, Британци су то успели, а највећу захвалност дугују, а и ми са њима, маршалу авијације Хју Даудингу. У литератури је детаљно описан структра система ПВО и његово функционисање. То био први модеран и уједно ефикасан модел системакоји је упркос даноноћним нападима Луфтвафе непрекидно функционисао.


Wikipedia

Битку за Британију карактерише масовно, неприкидно и упорно ангажовање ваздухопловних снага обе стране. Немачке ваздухопловне снаге – Луфтвафе и британске снаге – РАФ, били су оспособљена и опремљени за дејства у својој намени.  Први су имали више искуства и бројчану премоћ, други су искуство стицали и великом борбеношшћу надокнађивали бројчану инфериорност. Однос у броју ваздухоплова био је 2:1 у корист Немца, али је односу броју уништених авиона био 2:1 у корист РАФ-а.

Целокупни систем ПВО Велике Британије обједињавала је Ловачка команда: Територија ВБ била је подељена на 4 ваздушне зоне, изузев територије с/з Енглеске и Шкотке, свака са једном ловачком групом: 10 група - 9 сквадрона; 11 група - 21 сквадрон; 12 група - 14 сквадрона; 13 група - 13 сквадрона. Команда ПАА – 7 ПАВ дивизија, 1.200 тешких ПАТ, 587 лаких ПАТ, 3.932 рефлектора. Балонска команда - 4 балонске зоне, са 1.741 запречним балоном запремине 100-400 м3, и плафоном од 1000 до 4500 м. ВОЈ – 38 радарских станица (откривале циљеве на 190 км, висине 4700 м, и на 60 км у ниском лету на висини 150 м) и 1.200 ВОСТ. Цивилна заштита, где је ангажовано око 20% целокупног становништав Велике Британије. Сви подаци су се сливали у ОЦ Ловачке команде, који је био срце система ПВО. Цео систем се брзо уигравао, а велики допринос функционисању система дале су радарске и осматрачке станице.


Wikipedia

Дакле, Велика Британија се припремала за одбрану од инвазије. Организовала је и изградила, за то време, савремен и врло ефикасна систем ПВО заснован на интеграцији модерног система осматрања и прикупљања информација о стању у ваздушном простору, заснованог на мрежи радарских и ваздушноосматрачких станица, преносу информација и њиховом сабирању у оперативним центрима, јединственом и ефикасном командовању ЛА и другим елементима система, организацији мреже аеродрома, ваздухопловних база, позадинских установа и ваздухопловне индустрије, формирању слојевите непосредне ПВО - од система ПАА, запречних балона, развијеног система трагања и спашавања оборених пилота на мору (углавном Ламанш) и копну, и укључивању читавог становништва у подршку и ангажовање за потребе одбране од напада фашистичке авијације. Такав систем је успешно функционисао захваљујући високој мотивацији и преданом ангажовању људи - од пилота до људства у командним центрима, ваздухопловним базама и на свим другим тачкама у сложеном систему ПВО.


Wikipedia

У првој фази Битке за Британију тежиште немачких напада било је на војним циљевима (аеродроми, ваздухопловне базе, радари, оперативни центри, фабрике авиона, а у другој на британске градове, луке индустријска постројења. Битка је завршена немачким поразом – нису остварили превласт у ВП, па инвазија није била изводљива то је - прва изгубљена битка Хитлерове фашистичке силе. Битка за Британију почела је 10. јула, а завршена 31. октобра 1940. године, мада су дејства немачке авијације настављена до лета 1941. године, и до краја рата (терористичка бомбардовања градова, лансирање ракета В-1 и В-2).

Кључну улогу имали су људи у свим сегментима организације, а највећу улогу пилоти ловци (век 87 сати летења или 14 дана) који су били ударна песница одбране од даноноћних насртаја фашистичке ваздушне силе (двадестогодишњаци).

Били су одлучни да бране земљу, упорни, борбени, несаломови упркос велим напрезањима, жртвама и рањавањима. То су били млади људи пуни полета, надахнути идеалима слободе и витештва, и зато су захваљујући њима Хитлерове ваздушне ескадре поломиле крила, неуспевши да освоје небо Велике Британије.


Wikipedia

Плејади пилота РАФ-а којима је изречена неизбрисива и вечна захвалност у речима британског премија сер Винстона Черчила: „ Никада у историји људских конфликата није толико много њих дуговало тако малом броју људи.

На крају: „У ширем разматрању догађаја из Другог светског рата, битка за Британију није била највећа, нити најдужа, али је у погледу стратегијских и хуманитарних аспеката била вероватно једна од најзначајнијих.

Југословенска ваздухопловна теоријска мисао поклањала је пуну пажњу искуствима из Битке за Британију, уграђујући проверена решења у доктринарно-нормативна документа и примењујући их у пракси. То се односи у на праксу у РВ и ПВО Војске Србије.

 
   Уз одобрење издавача, Udruženje "Mark IX" https://marsoveknjige.com/

Светли примери из Битке за Британију о томе како се и са колико посвећености, оданости и храбрости брани небо рудне груде, темељни су постулат васпитања младих нараштаја српског ваздухопловства.

Пуковник авијације – пилот

Мр Златомир Грујић

In Memoriam, др Милорад Ђоковић (1953 – 2021)

Новинар, публициста и теоретичар руског анархизма др Милорад Ђоковић (1953 – 2021) преминуо је у Лазаревцу после краће болести. 

Запамтили смо га по неуморном трагању за расветљавањем догађаја на ратном аеродрому Лазаревац априла 1941. године и за судбином девет авијатичара који су тада изгубили животе. 

Захваљујући Милорадовом труду и упорности, сазнали смо њихова имена и отргли их од заборава који је претио да их избрише из ваздухопловне историје. Сада знамо ко су, одакле су, где почивају, и да су часно пали на бојном пољу од злочиначке агресорске ватре фашистичких немачких авиона. Др Ђоковић jе неуморним радом у сарадњи са Оштином Лазаревац и Удружењем резервних војних старешина припремио и организовао изложбу  „Непозната судбина аеродрома у Лазаревцу 7. априла 1941.“ која је позитивно одјекнула у ваздухопловним круговима. Нашла се не само у Лaзаревцу 24. децембра 2017. године,  већ и у Дoму ваздухопловства у Земуну, у марту наредне године. Хвала нашем Милораду на тој дивној изложбеној поставци.

др Ђоковић поред паноа изложбе «Девет авијатичара» 24. децембра 2017. године

Милорад Ђоковић је сарађивао са преко 40 гласила, где је објавио око 8000 текстова, међу којима су „Политика“, „Политика-Експрес“, ТАНЈУГ, „Борба“, „Дневни телеграф“, „Вечерње новости“, „Ревија 92“, „Новости 8“, „Свет“, „ДЕМ“, „Блиц“, „Сведок“, „Глас јавности“, „Данас“, „Статус“, „Недељник“, „Експрес“. У Рударском басену „Колубара“ радио је као новинар од 1976. до 2014. године, а био је и руководилац Одељења за информисање и главни и одговорни уредник листа „Колубара“ у три наврата.

Добитник је бројних награда од које су најважније Награда и повеља „27. јуни“ Већа савеза синдиката Србије са серију репортажа у дневним листовима, „Борбина“ награда „Аугуст Цесарец“ за репортажу „Судбина референта за шифре“, годишња награда Танјуга за најбољег дописника у Србији, диплома „Златна Ника“ за репортажу на Интернационалном фестивалу репортаже и медија „ИНТЕРФЕР“, награда Удружења новинара Србије „Светозар Марковић“ за писање у различитим медијима и прва награда УНС-а „Пера Тодоровић“ за најбољи фељтон објављен у „Политици“ о Петру Кочићу.

Пано «Прича о бомбардовању аеродрома у Лазаревцу и погибији 
девет авијатичара – 7. април 1941.» 

Поред новинарства, бавио се науком. Важи за једног од најбољих познавалаца политичке теорије руског анархизма на овим просторима на чијој је теми и докторирао на Факултету политичких наука Универзитета у Београду.

Написао је више књига - „Косметски досије“, „Српски рулет – анатомија политичких обрачуна у Србији“, „Костур са Вида – острва смрти“, „Новинске приче“, „Српска голгота 1914-1916“, „Руски анархизам - идеал који измиче“, „Анархизам – од Бакуњинове идеје до пада совјетске државе“, „Трагика Петра Кочића“, „Смрт девет авијатичара“.

Предавао је на основним студијама Пословног факултета Универзитета „Сингидунум“ за предмете Социологија и Методологија друштвених наука и био ментор на мастер студијама. Сарађивао је са Институтом за стратешке студије Факултета за дипломатију и безбедност.

др Ђоковић, потпуковник Антанасијевић и породица наредника Лабуда Егића, једног од погинулих авијатичара   

Ђоковић је био члан Удружења новинара Србије, Међународне федерације новинара и Главног одбора Европског покрета у Србији.

Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије упућује најдубље саучешће породици др Милорада Ђоковића.

Сахрана ће се обавити у среду, 27. октобра у 14 часова на гробљу у Лазаревцу.

Зл. Грујић 

КРВАВА БАЈКА – 80 година после

Делегација Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС), учествовала је на државној церемонији у Крагујевцу поводом обележавања 80. годишњице од великог злочина немачке војске и домаћих сарадника над становницима Крагујевца 21. октобра 1944. године.

На позив СУБНОР-а Србије, наше Удружење се одазвало и узело учешће у одавању почасти невиним крагујевачким жртвама.

Поред делегације нашег удружења и делегације СУБНОР-а Србије, коју је предводио председник Видосав Ковачевић, била су присутна и бројна друга удружења која негују традиције ослободилачких ратова.

На челу данашње манифестације био је Председник Републике Србије Александар Вучић, којем су се придружили потпредседница Бундестага Клаудија Рот, министри Владе Србије, Амбасадори САД, Руске Федерације, Немачке, Пољске, Велике Британије, Белорусије, Француске и других страних држава, те бројне делегације из земље и иностранства.

Све нас окружиле су хиљаде грађана Крагујевца и околине. На место страдања, изашла су и сва деца из крагујевачких школа. Изашла су да присуствују најважнијем часу историје, које свако дете мора да види и чује.

Државна церемонија, била је у Спомен парку "Крагујевачки октобар" у Шумарицама, са почетком у 10 часова.

Да подсетимо. Спомен парк "Крагујевачки октобар" у Шумарицама подигнут је 1953. године и до данашњих дана се развија по питању нових споменика, тематских изложби и музејске поставке.

Парк данас представља непокретно културно добро. Спомен парк подигнут је у знак сећања на невине жртве крагујевачког стрељања који су починили припадници немачког Вермахта 21. октобра 1944. године.

Током три дана, немачки окупатори су уз подршку домаћих сарадника стрељали око 3000 становника Крагујевца и околних села. Међу страдалима било је и 300 ученика и професора Прве крагујевачке гимназије, много шегрта из крагујевачких радњи и 15 дечака, локалних чистача обуће.

Сви су доведени у Шумарице и стрељани су без изузетка у знак одмазде, због погинулих и рањених немачких војника у борбама око Крагујевца претходних дана.

Није било милости, невини су морали да страдају за пример свима!

На тај начин, дословно је спроведена наредба немачког генерала Франца Бемеа: "Стрељати 100 Срба за једног убијеног Немца и 50 Срба за једног рањеног Немца!"

Код познатог споменика "Споменик стрељаним ђацима и професорима" који је подигнут у знак сећања на "Крагујевачки октобар", одржан је молебан који је предводио владика шумадијски Јован, уз саслужење бројних свештеника Епархије Шумадијске.

Следило је полагање венаца. Већ традиционално, прво су венац положили ученици и професори Прве крагујевачке гимназије. Затим је венац положио Председник Републике Србије Александар Вучић, те остали представници Владе Србије, дипломатских представништва, те бројних организација и удружења.

Одржан је потом Велики школски час, традиционална манифестација октобарских комеморативних свечаности.

Изведена је поема "Црни дан" Душка Радовића, која је на овом месту први пут представљена пре пола века, далеке 1971.године.

Поема почиње и завршава, познатим речима;

"Било је то у некој земљи сељака на брдовитом Балкану, умрла је мученичком смрћу чета ђака у једном дану..."

Дуго је трајало извођење поеме; ваљда тако и треба да траје једна таква поема. Поема која говори о смрти невине деце, добрих учитеља, вредних занатлија, савесних сељака, добрих комшија и часних кумова.

Са задњим речима поеме, пред свима нама, стајао је један камен и на њему исписане речи професора који је са својим ученицима стајао пред цевима које ће их који тренутак касније послати у вечност.

"Пуцајте! Ја и сада држим час!"

Ваздухопловни заставник-летач у пензији, 

Саша Јовановић 

УПВЛПС на обележавању 77-е годишњице ослобођења Београда

Данас је делегација Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) учествовала на Централној државној церемонији поводом обележавања 77-е годишњице од ослобођења Београда у Другом светском рату.
На позив организатора, а ове године то су били Влада Републике Србије и Одбор за неговање традиција ослободилачких ратова Србије, наше Удружење се одазвало и узело учешће у церемонији.
Поред нашег удружења, учествовала је и делегација СУБНОР-а Србије, те бројна друга Удружења која негују традиције ослободилачких ратова.
Централна државна церемонија била је на гробљу ослободилаца Београда у Другом светском рату и почела је у 10 сати.
Да подсетимо, гробље под називом ОСЛОБОДИОЦИМА БЕОГРАДА 1944., посвећено је свим палим борцима из састава јединица НОВЈ и палим борцима из састава јединица Црвене армије, а које су учествовале у Београдској операцији, током које је ослобођен главни град Југославије.
Београдска операција представља једну од најзначајнијих и највећих битака на Балкану у Другом светском рату. Операција је трајала је од 12. до 20. октобра 1944. године и била је део пуно већег оперативног плана којим је ослобођена Србија и југоисточни део Југославије од окупатора.
Здружене јединице НОВЈ и Црвене армије, нанеле су огромне губитке окупаторима током Београдске операције, ослободиле су Београд и наставиле операције за коначно ослобођење целе земље.
Ослобођењем Београда окончана је окупација града од стране окупатора, која је трајала 1287 дана.
Током борби за ослобођење Београда, погинуло је 2953 бораца Народноослободилачке војске Југославије;
као и 960 војника Црвене армије.
Централна државна церемонија започела је заједничким полагањем венаца на улаз у гробље Ослободиоцима Београда 1944. године.
Венце су положили, испред Владе Републике Србије министарка Кисић Дарија, делегација Министарства Одбране и Војске Србије, представници града Београда, делегација СУБНОР-а Србије, те делегације Амбасада Руске Федерације, Белорусије, Азербејџана, Грузије, Казахстана и делегација Генералног конзулата Јерменије.
Након полагања венаца, уследило је интонирање химни свих држава које су учествовале на Централној државној церемонији.
После химни, венце су положиле делегације бројних удружења која негују традиције ослободилачких ратова, представници борачких организација, представници ратних бригада, те бројни грађани.
Следило је полагање венаца на споменик Вечне ватре, који нас је и овај пут дочекао са речима, НИКО НИЈЕ ЗАБОРАВЉЕН - НИШТА НИЈЕ ЗАБОРАВЉЕНО.
Речи које нас подсећају, речи које нас уче и речи које нас опомињу.
У спомен парку су поред бројних плоча са именима погинулих бораца, грађани положили цвеће и барем на тренутак, вратили их из заборава.
На крају церемоније, све делегације положиле су венце на споменик ЦРВЕНОАРМЕЈЦУ и минутом ћутања опростиле се од хероја који су ослободили наш град.

Ваздухопловни заставник-летач у пензији, 

Саша Јовановић 

Премијера филма „Бранили су небо отаџбине“ [ПОЗИВНИЦА]

Министарство одбране и Војнофилмски центар "Застава филм" има част и задовољство да позове на свечану премијеру филма БРАНИЛИ СУ НЕБО ОТАЏБИНЕ која ће се одржати у четвртак 21.октобра у Комбанк дворани (бивша дворана Дома синдиката).
Филм је настао на основу аутентичних докумената и до сада непознатих чињеница херојстава ваздухопловаца у Априлском рату 1941.године. Био је то величанствени чин великог пожртвовања и првог саможртвовања у историји светског ваздухопловства.
Молимо све заинтересоване за присуство на свечаној премијери, да свој долазак потврде на број телефона 063/293905.
МИНИСТАРСТВО ОДБРАНЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
УПРАВА ЗА ОДНОСЕ СА ЈАВНОШЋУ
Војнофилмски центар "Застава филм"
Д И Р Е К Т О Р
потпуковник Горан Иконић

Учешће УПВЛПС на „Данима слободе“ и „Великом школском часу“ – ОБАВЕШТЕЊЕ

Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије ће учествовати у планираним активностима на обележавању Дана ослобођења Београда - Манифестација "Дани слободе 2021".
Одговоран испред УПВЛПС је потпредседник Башарагин Милорад, а координатор и носилац члан Извршног одбора Саша Јовановић.
Такође, УПВЛПС ће учестовати на Великом школском часу у Крагујевцу 21. октобра.
Превоз обезбеђује СУБНОР, а заинтересовани да се пријаве Саши Јовановићу на телефон 062/243920.
Председник УПВЛПС
Златомир Грујић

Манифестација „Дани слободе 2021“ – позив члановима Удружења

Обавештавамо да ће Министарство одбране и Војска Србије учествовати на манифестацији „Дани слободе“ поводом обележавања 103. годишњице од ослобођења Београда у Првом светском рату и 77. годишњице од ослобођења Београда у Другом светском рату, у организацији Градске управе Града Београда и Омладинског позоришта „Дадов“, у периоду од 19. октобра до 08. новембра 2021. године у Београду.

У оквиру реализације предметне манифестације планиран је церемонијални програм активности који достављамо ради упознавања и присуства чланова удружења  на некoj од активности из достављеног плана.

Имајући у виду наведено, а уважавајући традиције које негују и баштине удружења са којима Министарство одбране и Војска Србије остварују сарадњу, Министарство одбране је предложило присуство представника традиционалних и ветеранских удружења предметној активности, како би се на тај начин исказало поштовање и нераскидива веза између пријатељских народа и савезника у оба светска рата. 

За сва питања у вези наведеног, можете се обратити на број телефона: 011/3201-063, а лице за контакт је потпуковник Мирослав Секулоски, руководилац Групе за војне традиције Управе за традицију, стандард и ветеране.

С поштовањем,

пуковник др Ђорђе Калањ

Сектор за људске ресурсе

Управа за традицију, стандард и ветеране

Београд, Немањина 15

тел. 011/32-03-055

факс: 011/30-00-316

Годину дана од погибије два пилота српског РВ и ПВО

У протеклу суботу на Бежанијском гробљу, обележена је годишњица од погибије двојице пилота нашег ваздухопловства - мајора Крсник Дејана и капетана I класе Васиљевић Звонка, из 101. ловачке ескадриле са Батајнице.

Око гробног места покојног Крсник Дејана, окупила се бројна родбина и колеге ваздухопловци, са свих наших аеродрома. Након опела, свим присутнима, обратио се свештеник са неколико речи утехе које је завршио поруком:

-Све нас, данас гледа Дејан и пуно више види и зна, него сви ми заједно.

Иза Дејана прошао је минут, два минута, прођоше бројни минути. Прође и година, а као да је прошао минут.

У име свих ваздухопловаца, скупу се обратио и Дејанов колега мајор Петровић Владимир. Сви се још са тугом сећамо његових речи са којима се опростио од Дејана пре годину дана,

- Драги наш Куки, никада те нећемо заборавити, због тога што је веза којом смо везани нераскидива, искована заједничким сновима, жељама, искуствима и надањима на трновитом путу који смо прошли, на ком смо сазрели и живели. Класо, ти си остварио оно о чему сваки од нас пилота машта.Твој последњи лет винуо те међу легенде, остао си на небу и заузео своје вечно место у алеји пилота. Почивај у миру и вечна ти Слава и хвала за све вољени наш Куки.

Да подсетимо, мајор Крсник Дејан и капетан I класе Васиљевић Звонко, трагично су изгубили животе 25. септембра 2020.године, приликом пада авиона Миг-21 у рејону села Брасина код Малог Зворника, током извођења редовног летачког задатка. Иза Дејана остали су заједно у вечној жалости супруга, син и Дејанови родитељи.

Саша Јовановић

Дејан Крсник 1971-2020

Понеки догађаји, понеки сусрети, понека пријатељства, оставе нас без речи у неком тренутку живота.

Једноставно, не знаш шта би рекао, кад се десе, иако знаш шта би рекао. 

Али...

Понекад је боље не рећи ништа, јер то пуно више говори, него стотине важних речи које би изговорио у једном даху. Речи ионако прођу поред нас као ветар, док тишина остаје и после свих изговорених речи. Да настави причу...

Ових дана, изгубио сам пријатеља. Пријатеља са којим нисам имао неко велико пријатељство, заједничке планове, честе сусрете и све оно што доносе велика пријатељства. Некако, нисмо се пуно дружили, да не покваримо наше дугогодишње пријатељство.

Потекли смо из сличних војних ваздухопловних породица, одрасли смо заједно у Загребу, "У крају!", што би неки рекли. И цео свет нам је био један парк између Ластовске и Грушке улице.

Заједно смо играли ногомет, смишљали глупости, грудвали се са клинцима из краја преко улице и мирно одрастали. Он је увек био најбољи и тако је добро играо ногомет, да нам је увек било важније, да он игра за нас, него да победимо. Све је увек гледао позитивно и осмех му је био заштитни знак. Заједно смо кренули у основну школу у крају и полако је савладали као и сва друга деца из тих времена. Није било подела, фирмиране гардеробе, скупих летовања и огромних кола. Провели смо заједно једно лепо детињство. Заједно смо се пријавили за војне школе, свако са својим плановима, жељама и надама. Прошли смо све препреке које носи упис у војну школу. Ја забринут, а он са осмехом. Истим возом кренусмо из старог краја, мене је оставио у Рајловцу, он је продужио за Мостар. Растанак два дечака из краја. Махнусмо руком један другом, као да се сутра опет видимо и његов осмех као последња слика.

Нисмо се видели наредних двадесетак година, током који су прошла наша школовања, први успеси и неуспеси, прве љубави, први чинови и прва радна места. Некако прођоше и ратови, заборависмо стари крај да се никад не вратимо у наш парк. Дочекаше нас прве прекоманде, пресељења, нове породице и деца.

Срели смо се после дугих двадесетак година. Угледах га на стајанци Батајничког аеродрома. Опет исти осмех, раширене руке и дуга тишина у којој смо све рекли један другом. Већина људи није знала за наше дугогодишње познанство. То је била наша лична ствар. Обавезе и нови живот, нису нам остављали пуно времена за дружење, али свих наредних година, било је довољно и минут-два кад се сусретнемо у летачком ресторану, на стајанци, у команди, па да се испричамо једним погледом и питањем "Како си?".

И увек је остајао осмех, као подршка свему што радимо.

Пре пар година, тачније 2014. године, довео сам у његову ескадрилу групу фотографа у госте, да би један дан провели са тим момцима. Гости у нашој најбољој ескадрили! Била је нека велика вежба и све очи биле су окренуте на другу страну. Стајанка празна и тек један стари двосед полако рула према нама. Заборављен од свих и потпуно небитан за ту вежбу, медије, генерале и политичаре. Отвара се прва кабина и препознајем школског друга и његов осмех. Са поносом сам га представио гостима, као да је он најважнији за цело наше ваздухопловство. Слика настала са тог сусрета, обележила је цело наше пријатељство. Даље не знам шта би рекао. И то је довољно.

Ето, то сам морао да испричам, после ових пар дана мог личног тиховања.

Последњи поздрав друже!

С.Ј.

Уз 22. септембар дан рођења првог пилота Србије

ОТАЦ СРПСКОГ ВАЗДУХОПЛОВСТВА

АЕРОНАУТ ПУКОВНИК КОСТА МИЛЕТИЋ

Навршава се сто четрдесет седам година од рођења и седамдесет осам година од смрти првог српског ваздухопловца, пилота балона, првог команданта ваздухопловства Краљевине Србије и челне личности ваздухопловних ветерана Краљевине Југославије, пуковника Косте Н. Милетића. мајор Коста Милетић, портрет 

Време неумитно пролази, и што смо даље од тренутка када је Коста угледао свет, стекао официрски чин, постао ваздухопловац, утемељитељ и командант војног ваздухопловства наше земље, његово дело израста све више и осветљава златним зрацима лик и часни животни пут нашег првог аеронаута.

Данас, скоро век и по од рођења „оца“ српског ваздухопловства постављају се питања јавности и државним институцијама: Знамо ли ко је пуковник Коста Милетић? Какав је био његов живот? Колико је његово животно дело? Зашто је значајан за српску државу, војску и војно ваздухопловство? Да ли га довољно познајемо и поштујемо? Да ли има спомен-обележје, улицу, или по њему носи име нека установа. Налазили се његова биграфија у неком уџбенику или школском програму? Какав је однос државе Србије, војске и ваздухопловства према њему? Какав је однос садашњих ваздухопловаца према човеку који је утемељио ваздухопловство наше земље? 

Одговори на та, и многа друга питања, даће нам слику пуковника Косте Милетића, показаће нам величину његовог доприноса нашем ваздухопловству и отечеству. Уједно показаће нам где смо ми у односу према њему и дали смо му се одужили људски, цивилизацијски, патриотски и на адекватан начин. Нећемо се сада бавити свим тим питањима, присетићемо се поводом годишњице рођења на неке од важних чињеница из биографије нашег првог ваздухопловног команданта.

ШКОЛОВАЊЕ ЗА ВОЈНИ ПОЗИВ

Коста Милетић рођен је и стасавао крајем XIX века, у време када је створена модерна српска држава и војска и када се почело развијати ваздухопловство, и у свету и у нас. У то доба уз изузетна достигнућа Србија се, идућу у корак са Европом и светом, сврстала међу најпрогресивније државе по многим стварима (телеграф, телефон, железница, економија, наука, култура и просвета), па и по питању ваздухопловства. Људи рођени, одрастали и животно стасавали у то време били су изузетне патриоте и несебично су улагали себе у националне циљеве, не мерећи жртве које су биле огромне.

Крајем XIX века  у време Костиног рођења, детињства и школовања у гимназији и војној академији ваздухопловство у свету било је у фази развоја и примене летелица лакших од ваздуха – балона и дирижабла. Истовремено током процеса модернизације српске војске праћена су светска искуства, планирано је школовање ваздухопловног кадра и набавка ваздухоплова.

Коста, крштено име Константин Милетић рођен је 22. септембра 1874. године у Буковику - Аранђеловац. Отац Настас био је телеграфиста, управник телеграфске станице у Аранђеловцу, а мајка Персида домаћица. Детињство и школовање Костино прожето је сталним премештајима његовог оца по потреби службе: Обреновац, Велико Градиште, Неготин, Зајечар, Београд.

Зграда Војне академије Београд

По завршетку седмог разреда гимназије 1892. године Коста Милетић је примљен у Војну кадемију као питомац 25. класе. Школовање је завршио као четврти по рангу и унапређен чин потпоручника 1895. године. Био је на служби у инжињерији и гарди на дужностима командира вода и чете.

По конкурсу министарства војног од 24. децембра 1900. године пријавио се са још тројицом кандидата за ваздухоплову школу. На пријемном испиту показао је најбоље резултате и одређен да се као државни питомац школује у Русији. На пут је кренуо 3. фебруара 1901. године возом из Београда, и преко Будимпеште, Беча, Берлина и Варшаве после три недеље стигао у Санкт Петербург.

Железничка станица Београд 

По повратку из Русије био је на служби у Инжињеријско-техничком одељењу Министарства војног. Затим је обављао дужности командира инжињеријске и железничке чете. Од 1903. до 1905. године био је ордонанс Краља Петра I Карађорђевића, а после тога је распоређен у Главни генералштаб.

ВАЗДУХОПЛОВНО ШКОЛОВАЊЕ У РУСИЈИ

У Русији је био од 27. фебруара 1901. године до 25. новембра 1902. године. Школовао се у Ваздухопловном образовном парку Волково поље близу Царског села код Санкт Петербурга у Ваздухопловној официрској школи Руске царевине. У класи је било двадесетак руских официра одабраних по посебном критеријуму за школовање ваздухопловаца летача.

Ваздухопловни центар Волково поље (улаз) 

Током школовања Коста Милетић је изучавао теоријске ваздухопловне предмете, организацију и извршење летења и рада на одржавању летелица (балона и дирижабла) и опреме, и имао практичну обуку у летењу. Летео је самостално везаним и слободним балоном и учествовао као члан посаде балона на великим маневрима руске војске код Курска.

Капетан Коста Милетић у балону током школовања 

Школовање је завршио као други у рангу Официрске вазадухопловне школе Руске царевине. Поред тога оспособљен је и за организацију и руковање голубијом поштом и стекао потребна знања и вештине из ваздухопловне метеорологије.

Ваздухопловни парк Волково поље

Са таквим врхунским ваздухопловним знањем и оспособљеношћу стеченом у елитиној ваздухопловној школи вратио се пун оптимизма и амбиције у Србију у жељи да научено што пре примени у пракси. Но, све то није ишло ни брзо ни лако. Пролазиле су године и у свакој најављеној модернизацији српске војске било је нешто прече од ваздухопловства. Иначе, одлука да се у српску војску уведе ваздухопловство донета је 2. августа 1893. године у чувеној уредби о допунама и изменама закона о војсци Краљевине Србије.

УВОЂЕЊЕ ГОЛУБИЈЕ ПОШТЕ У СРПСКУ ВОЈСКУ

Криза на границама Србије се појачавала и земљи је претила ратна опаснст од моћне Аустроугарске царевине. У таквим условима, а након заробљавања аустријског шпијуна 1908. године, који је носио голубове писмоноше, на пречац је донета одлука да се у српску војску уведе голубија пошта и одобрена су средства за то. Задатак је поверен капетану Кости Милетићу који је не оклевајући организовао рад на изградњи прве станице голубије поште у Медошевцу код Ниша.

Корпа са голубовима писмоношама и знак голубије поште 

Убрзо је министар војни ђенерал Степа Степановић 5. новембра 1908. године издао наређење да се у Нишу формира Станица голубије поште по „прописном саставу“. Коста Милетић је обучио кадрове и оспособио их за рад. Друга станица голубије поште формирана је у Пироту 1911. године. Највећу заслугу за увођење голубије поште, заметка ваздухопловства у нас, има Коста Милетић и за то му треба рећи вечно хвала.

НАБАВКА БАЛОНА ЗА СРПСКУ ВОЈСКУ

Даљи његов допринос у изградњи нашег ваздухопловства је још већи и грандиозан. Он је одлучујуће допринео да се набаве и уведу балони у нашу војску. Наиме, српска влада је одобрила средства за куповину балона, изабран је добављач и балони су наручени 1908. године код немачке фабрике Аугуста Ридингера из Аугсбурга. Почетком 1909. године у Немачку је отпутовала српска делегација у којој је био и капетан I класе Коста Милетић, да у фабрици званично преузме купљене балоне: један везани змај-балон (Drachen-Fesselballon) система Персевал-Зигсфелед (Perseval-Sigsfeld), плаћен 16.500 франака и једна слободни сферни балон (Kugelballon) који је крштен именом „Србија“ плаћен 6.300 франака. 

Змај-балон 

Приликом пријема балона у фабрици Коста Милетић је летео на везаном – змај балону и слободном - сферном балону. На корпи балона била је постављена српска застава, а на лопти балона је било исписано великим словима „СРБИЈА“. Хроничари су тај догађај записали: „У понедељак 6/19. априла 1909. године, у 09.15 часова, из Гарстхафена полетео је ради пробне вожње балон „Србија“ и после три сата и 45 минута лета, тачно у 13.00 часова, спустио се код Фрајзинга на Изеру, прелетевши Аугсбург и Минхен. Балоном је управљао инжењер фабрике балона Шерле, а са њим у корпи балона налазила се супруга власника фабрике Ридингера и српски инжињеријски капетан I класе Коста Милетић." Према подацима Музеја балона у Герсхофену сферни балон је испоручен Србији 12/25. маја 1909. године, а за змај балон у том музеју нема података. Тако је Краљевина Србија набавила прве ваздухоплове – балоне, а Костин сан је остварен после седам година од стицања звања балонера (аеронаута) у Русији. 

Сферни балон „Србија“ 

Међутим са том набавком посао око увођења балона није био завршен, и за Косту Милетића је било још пуно обавеза. Требало је набавити пратећа техничка средства и опрему. Постројење за производњу водоника купљено је од фирме Ерликом у Швајцарској, осам кола за гас и 128 челичних гасних боца купљени су од фабрике Дилман из Берлина. Чекрек за подизање балона пољског типа система Гарут, масе 1700 кг са сајлом од хиљаду метара (вукла га је запрега од шест коња), преузет је у Санкт Петербурку у Русији. 

Чекрк (витло) за дизање и спуштање балона 

Набављена средства стизала су постепено у Србију све до 1910. године, потом остављена у подруму Војне академије, а касније пренешена у Ниш. Балони се нису могли користити јер није била завршена станица за производњу водоника. Тек 1911. године доласком ђенерала Радомира Путника за министра војног обезбеђена су средства и централа је завршена јуна 1913. године у Медошевцу. Тако су балони могли да се корисите у Другом балканском рату.

Водонична централа 

ПРИПРЕМЕ  ЗА ФОРМИРАЊЕ СРПСКОГ ВАЗДУХОПЛОВСТВА

Ваздухопловство  је након лета првих авиона почетком XX века добијало на замаху. Храбри авијатичари су обилазили велике европске градове приказујући своје летеће справе – авионе и вештину летења на њима. Долазили су и у Београд Аустријанац Рудолф Симон (1910), Рус Борис Маслеников (1910), Словенац Едвард Русијан (1911), Чех Јан Чермак (1911) и Италијан Ђани Видмар (1912). То су биле прилике да се српска јавност и војска упознају са авионима као летелицама будућности. Уједно будући српски пилоти су имали прилику да се ближе упознају са авионима и припреме за школовање које је следило. У организацији тих аеромитинга – приказа, био је ангажован и Коста Милетић, а посебно на конкретној припреми прве групе српских пилота пре одласка у Француску 1912. године.

Рус Маслеников са авионом „Фарман“ 

За школовање пилота авиона у Француској по конкурсу Министарства војног од 22. фебруара 1912. године одабрана су три официра и три подофицира, поручници Милош Илић и Јован Југовић, потпоручник Живојин Станковић, наредник Михаило Петровић и поднаредници Миодраг Томић и Војислав Новичић. Они су су 12. маја 1912. године отишли за Француску, 21. маја почела је летачка обука, а 8. септембра 1912. године успешно завршена. Звање пилота први је добио Михаило Петровић.

Први српски пилоти авиона 

Убрзо је у Француској купљено осам авиона, два авиона су добијена из ратног плена, а још два као помоћ из Русије. Тако је Србија у свом ваздухопловном арсеналу имала 12 авиона и два балона. 

Први српски авиони 

Почетак Првог балканског рата (8. октобар 1912. - 30. мај 1913.) убрзао је  формирање српског ваздухопловства. Школовање је завршила класа пилота, набављени су авиони и припремани су аеродроми и пратећа инфраструктура. По повратку из Француске српски пилоти су се обрели у ослобођеном Скопљу где су крајем новембра начињени први летови на авиону „Дукс“. 

Српски пилоти испред авиона „Дукс“ у Скопљу 1912. године 

Капетан I класе Коста Милетић по отпочињању Првог балканског рата доборовољно одлази на фронт као командант батаљона и учествује у Кумановској бици. За показано јунаштво указом Карља Петра I Карађорђевића, а на предлог министра војног пуковника Радомира Бојовића, Коста Милетић је ванредно унапређен у чин мајора.

ФОРМИРАЊЕ ВАЗДУХОПЛОВНЕ КОМАНДЕ

Коста Милетић је после Кумановске битке, у току марша Прве армије према Прилепу, добио наређење да одмах преда дужност команданта најстаријем официру и јави се начелнику штаба Врховне команде у Скопљу. Ту је примио наређење да пође за Нови Пазар и изабере летелиште за наше авионе који су из Француске требали да стигну преко луке Бар. Са наредником Миодрагом Томићем, који му је био додељен за овај посао, изабрао је место за аеродром. Међутим, како је било закључено примирје са Турском, наши авиони и остали материјал упућени су преко преко Солуна у Скопље и даље за Ниш. Милетић и Томиће се враћају у Скопље.

Мајор Коста Милетић је у Скопљу примио наређење да крене за Ниш, изабере место за аеродром, изврши монтирање апарата, отпочне обуку официра, и припреми формацију за нашу Ваздухопловну команду, која се састојала из балонске чете, аеропланске ескадриле, нишке станице голубије поште и водоничне централе.  

Први српски аеродром уређен је на Трупалском пољу, недалеко од железничке станице Топоница код Ниша. Упркос зими и снежним падавинама српски пилоти су у јануару 1913. године почели са летачком обуком, када су поломљена два авиона Фарман. Подигнуто је шест пољских платнених хангара система Бесоно (Bessoneauh), образован је парк и попуњен са људством које је одређено из разних команди нишког гарнизона. Није било ни радионице, ни резервног материјала за оправку аероплана и мотора, нити довољно авиомеханичара.

Први српски аеродром на Трупалском пољу код Ниша 

Наређењем или решењем начелника Штаба Врховне команде војводе Радомира Путника 24. децембра 1912. године, формирана је Ваздухопловна команда Српске војске са седиштем у Нишу, за команданта је постављен мајор Коста Милетић. Седиште команде било је у касарни инжињеријског пука.

Инжињеријска касарна у Нишу 

КОМАНДОВАЊЕ ВАЗДУХОПЛОВСТВОМ У БАЛКАНСКИМ И СВЕТСКОМ РАТУ

У Првом балканском рату створено је српско војно ваздухопловство и доживело своју ратну премијеру. По одлуци Врхоне команде да се подрже снаге српске и црногорске војске у опсади Скадра, мајор Коста Милетић је 20. фебруара 1913. године формирао „Аероплански приморски одред“ - прву борбену јединицу српског ваздухопловства и био његов командант. Одред је из Ниша и Скопља отпутовао у Солун возом, а бродом превежен до луке Сан Ђовани близу Љеша на јадранској обали и сухопутно на аедродом Барбалуш југоситочно од Скадра.

Коста Милетић на аеродрому Барбалуш 

На борбеном задатаку 20. марта у авионском удесу погинуо је пилот наредник Михаило Петровић. По завршетку операције одред се повратном маршрутом вратили у Ниш, где је одред расформиран 12. маја 1913. године.

У Други балкански рат (29. јун – 30. јул 1913.) српско ваздухопловство ушло је са више искуства и ангажоване су целокупне снаге, и балони, и авиони. Мајор Коста Милетића, командант Ваздухопловне команде по наређењу Врховне команде формирао је аропланско одељење за потребе Команде Прве армије, које је извиђало правац Куманово-Страцин-Ћустендил, и балонско одељење за потребе Друге армије које је извиђало првац Пирот-Цариброд.

Балонско одељење српске војске 

Аеропланско одељење је по извршеном задатку враћено у Ниш у састав ваздухопловне команде. Балонско одељење је упућено у састав Пиротског утврђеног логора, под командом Друге армије. Задатке је извршавало од 19. до 23. јула 1913. године. По наређењу војводе Радомира Путника од 21. јула/3.августа 1913. године враћена је у у Ниш.

Српски официр у корпи балона 

На челу са мајором Костом Милетићем, командантом Ваздухопловне команде, српско ваздухопловство је у балканским ратовима стекло прва борбена искуства о употреби балона и авиона. Ваздухопловство је имало снажан утицај на борбених морал српских војника и остварило је снажан утицај на све факторе рата и све аспекте војне теорије и праксе. У том контексту треба сагледати и место и улогу мајора Косте Милетића.

За Косту Милетића, као и уосталом за сву српску војску и земљу Србију, није било мира, нови рат је био на помолу. Требало је обновити снаге, попунити губитке, набавити нова борбена средства, па и ваздухоплове, али није било лако. Земља је била исцрпљена, а помоћи ниоткуда. Нови рат је био у изгледу, а ништа ниjе предузимано да се ваздухопловство припреми за наступајуће догађаје. То илуструје чињеница да је ваздухопловство ушло у Први светски рат са истим стањем у којем је изашло из балканских ратова.

Аустроугарска је објавила рат Србији 28. јула 1914. године. Командант Ваздухопловне команде, мајор Коста Милетић, у складу са ратним планом, извршио је мобилизацију и јединице превео у ратно стање. Аеропланска ескадра прешла је на ратно стање за осам дана, а балонска чета са 12 дана и била је спремна за покрет из Ниша, даље према ратном плану.

Мајор Коста Милетић, челни човек српског ваздухопловства у том тешком моменту када је држава улазила у Велики рат, није имао другог излаза већ да постојеће људство, снаге и средства, максимално ангажује на извршавање  задатака у мобилизацији и преласку на ратно стање. Основне снаге груписане су аеропланску ескадру и  балонско одељење, спремне за покрет, а водонична централа и голубија пошта остале су у Нишу.

Српски летачи на почетку Великог рата 

Ваздухопловна команда је пребазирала у Ваљево, железницом од Ниша, преко Младеновца, до Аранђеловца, а даље сухопутно, запрежним возилима. Први ратни аеродром (летелиште) је уређен на Дабића пољу код Ваљева, где су постављени хангари, монтирани авиони и организован рад у ратним условима.

Ратни аеродром на Дабића пољу 

Командант Ваздухопловне команде мајор Коста Милетић имао је тежак задатак – да мале снаге ангажује на извршење већег броја сложених задатаака. То је изискивало велико умеће, велику одговорност и мудрост у доношењу одлука. Динамика дејстава била је велика, авиони са посадама и балони били су свакодневно ангажовани на задацима извиђања и коректуре артиљеријске ватре. 

Авион „Блерио-11“ са Томићем пред полетање 

У том циљу Ваздухопловна команда, и њен командант мајор Коста Милетић, усмерила је све своје напоре да постојеће снаге и средства искористи до крајњих могућности. Но и поред тога они, су били од огромне користи прибављајући драгоцене информације о непријатељу. Било је кварова и отказа али су пилоти херојски издржавали сва ратна искушења.

 Авион „Блерио-11“ – „Орлић“ 

Употреби балона на фронту у почетку надлежне команде нису придавале много заначаја, али када се увидело какву корист извиђање из балона доноси, тај однос се променио на боље. Балонско одељење је дејствовало у тешким условима и са скромним средствима, стално у покрету, али је задатке извршавало у потпуности.  

 Балон у коректури артиљеријске ватре 

Мајор Милетић као командант ваздухопловне команде допринео је и пробама и увођењу у наоружање наших авиона авионских бомби, што је дошло до изражаја наредне године, када су испитивања завршена и контрукције усавршене.

Па  је Србија већ 1915. године имала авионске бомбе којима су наши авијатичари бомбардовали непријатељеве објекте. Слично је било и са развојем противавионске одбране.

После Колубарске битке и пораза Аустроугара (3. децембра) и ослобођења Београда аеропланска ескадра је дошла у Београд, где је 8. децембра 1914. свој аеродром поставила на Бањици, и балонско одељење је 15. децембра поставило свој бивак на Бањици. У првој ратној години српско ваздухопловство стекло је драгоцена искуства у вези задатака, начина употребе, маневра и командовања. Иако скромних снага и могућности дало је велики допринос грандиозним победама српске војске на Церу, Колубари и Дрини.  

Ваздухопловна команда је од јануара 1915. године, поред оперативних задатака убрзано радила на кадровском јачању и материјално-техничком опремању својих јединица. Из Француске је у помоћ Србији стигла једна аеропланска ескадрила почетком марта 1915. године. Њу је у Паланци дочекао командант Ваздухопловне команде, мајор  Милетић и допратио у Београд.

Француска ескадрила на Бањици 

По доласку француске ваздушне флотиле на Бањицу, српска Ваздухопловна команда премештена је у Пожаревац. Тада су први пут наши војни авиони били наоружани митраљезима.

Први наоружани авион „Олуј“ 

У току лета 1915. године у Пожаревцу је кратко радила и прва пилотска школа у Србији, где су школовани питомци Друге класе српских пилота који су обуку наставили у Француској и потом упућени на Солунски фронт. 

Прва пилотска школа у Пожаревцу 1915. 

У јесен 1915. године пред немачко-аустроугарском офанзивом на Србију, заједно са војском и на челу са командантом мајором Костом Милетићем Ваздухопловна команда и њене јединице организовано су одступиле преко Албаније, без губитака, и дошле на Крф. Ту је 1. марта 1916. године извршена реорганизација српског војног ваздухопловства. Од људства аеропланске ескадре, балонског одељења, нишке и пиротске станице голубије поште и водоничне централе, образован је, по новој формацији, Аероплански депо, а наведене јединице су престале да постоје. Ваздухопловна команда добила је назив „Аеропланска ескадра“. За команданта Аеропланске ескадре постављен је мајор Коста Милетић.

Људство Ваздухопловне команде на Крфу 1916. 

Са Крфа мајор Коста Милетић, командант Ваздухопловне команде, упутио је 28. фебрура 1916. године рапортно писмо начелнику инжињеријског одељења Врховне команде, у којем, у циљу припрема за предстојећи одлазак на Солунски фронт и формирање нових ескадрила, пише о потреби школовања летачког и техничког кадра и што бржег укључивања људства у рад, како би се што спремније дочекало скоро формирање српских ескадрила. Тај рапорт мајора Косте Милeтића повољно је примљен у Врховној команди, али се није могло одмах приступити одласку у Солун, јер је то било у вези са општим решењем о транспорту српске војске на Солунски форнт.

Према наређењу Врховне команде, аеропланскa ескадрила је 21. априла кренула из Потамоса са Крфа, 22. априла у покрету преноћила у Говину, сутрадан се укрцала на италијанску лађу „Кордова“ и 26. априла у 08.00 часова пре подне, стигла у пристаниште Микру на Халкидику, код Солуна.

Српска ескадрила на Солунском фронту 

Доласком на Солунски фронт српска Аеропланска ескадра распоређена је у околини Солуна где се налазила главна база Аеронаутике француске источне војске. Ту је оранизована обука и школовање летачког и ваздухопловно-техничког кадра. Формирано је пет француско-српских ескадрила – „Српска авијатика“, Штаб Аеропланске ескадре на челу са Костом Милетићем, Ароплански депо и радионица. Убрзо мајор Коста Милетић одлази на боловање, и фактички тако престаје његова служба у ваздухопловству, па је до пензионисања враћен у инжињерију.

На Солунском фронту српско ваздухопловство је кадровски и материјално-технички ојачано и израсло у снажну ваздухопловну формацију на крају рата, која је била основа стварања ваздухопловства нове државе. Допринос и улога Косте Милетића у том процесу је неизмерна. 

КОСТА МИЛЕТИЋ ПОСЛЕ ПЕНЗИОНИСАЊА

Мајор Коста Милетић је пензионисан 30. септембра 1918. године. Потом је 1. децембра 1920. године преведен у резерву. У чин инжињеријског потпуковника унапређен је 10. марта 1924. године, а у чин резервног инжињеријског пуковника 17. децембра 1928. године.

Изузетно поштован од српских и југословнеских ваздухопловаца Коста Милетић је био активан у ваздухопловним организацијама и удружењима. Један је од оснивача Аероклуба Срба, Хрвата и Словенаца. 

Посвећеност идејама ваздухопловства, заслуге у његовом утемељењу и развоју у Србији, активност и углед међу колегама и у народу допринели су да је Коста Милетић једногласно изабран за председника Удружења резервних авијатичара Краљевине Југославије (УРА) 1. априла 1928. године. На тој дужности је остао (иако је удружење имало мањи прекид у раду) до 1941. године, када су окупационе немачке власти забраниле рад свих патриотских удружења, па и овог. Поред тога, Коста Милетић је био и на челу Кредитне задруге ваздухопловаца, од оснивања  1933. године до Другог светског рата.

 Коста Милетић говори на конгресу УРА 

Коста Милетић је био ожењен Катарином - Кити Гарут (1887-1950), ћерком Александра Елизаревића Гарута, инжењера и ваздухопловног конструктора, главног техникума у Ваздухопловном образовном парку Волково поље у Русији, где је био на школовању. Венчали су се 1903. године у Београду. Пуковник Коста Милетић премунуо је 1953. године и сахрањен на Новом гробљу у Београд. Носилац је Карађорђеве IV реда и више одликовања. Сем надгробног, других спомен-обележја нема.

Катарина и Коста Милетић – вечна кућа 

Сто четрдесет седам година од рођења и седамдесет осам година од смрти првог српског ваздухопловца, пилота балона - аеронаута, првог команданта ваздухопловства Краљевине Србије и челне личности ваздухопловних ветерана Краљевине Југославије, пуковника Косте Н. Милетића, наш ваздухопловни великан није добио споменик, спомен-плочу, бисту или било које друго спомен обележје. Није добио ни улицу, ни школу, ни аероклуб, аеродром, ништа, колико знамо. 

Има ли наде да отац нашег ваздухопловства, човек који ге је утемељио и израђивао у огњу рата, који му је посветио читав свој живот добије заслужно признање од своје државе којој је верно и одано служио и све нас потоње ваздухопловце и пријатеље ваздухополвства задужио?

Златомир Грујић