Шестоаприлске комеморације: ПОЧАСТ ПИЛОТИМА ШЕСТОГ ЛОВАЧКОГ ПУКА У ИРИГУ

Поводом шестоаприлских комеморација данас су у Иригу представници Општине Ириг, Команде РВ и ПВО и 204. ваздухопловне бригаде и чланови Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије положили венце испред спомен-плоче пилотима Шестог ловачког пука који је у Априлском рату 1941. године са ратног аеродрома Крушедол бранио Београд од немачких ваздушних напада.

Постављањем спомен-плоче пилотима Шестог ловачког пука Ваздухопловства војске Краљевине Југославије у Иригу, испред Српске читаонице, пре две године, поводом 75. годишњице Априлског рата, започета је лепа сарадња и отворен пут изградње традиције сећања и поштовања дела хероја нашег ваздухопловства у одбрани неба Отаџбине. Манифестација полагања венаца и одавања поште одржана је трећи пут, сви присутни носе лепа сећања и изражавају велико задовољство што се дела хероја одбране неба Отаџбине поштују и не заборављају.

После полагање венаца, у Српској читаоници у Иригу, најстаријој у Србији, представљена је монографија „Ваздухопловни школски центар Краљево 1947-2017“, аутора Фрање Фабијанеца, пуковника у пензији, коју је издало УПВЛПС прошле године поводом 70. годишњице ВШЦ Краљево.

Промоција је одржана у оквиру „Шестоаприлске смотре ваздухопловног књижевног стваралаштва“ која се одржава трећу годину зарадом у Српској читаоници, уз презентацију најновије ваздухопловне књиге у издању УПВЛПС током године.

Опште је расположење да се манифестација настави и прошири наредних година. На тај начин се повезује узвишено херојско дело пилота Шестог ловачког пука који су ноћ пред Шестоаприслки рат провели у манастиру Крушедол у близини Ирига и једног од духовних центара српског народа - Српске читаонице у Иригу. Тако херојска дела авијатичара добијају још дубљу епску димензију.

Златомир ГРУЈИЋ

Дан сећања-24. март 2018. године

Дан сећања на жртве НАТО агресије крај спомен обележја испред Команде РВ и ПВО у Земуну.

У присуству старешина Команде РВ и ПВО, породица, родбине и пријатеља настрадалих колега, ваздухопловних ветерана и грађана Земуна у суботу 24. марта је обележен Дан сећања на жртве НАТО агресије.

Након помена који служио војни свештеник Команде РВ и ПВО јереј Александар Затезало, на споменик на којем се налазе уписана имена свих настрадалих колега су положени венци и цвеће.

Испред Команде РВ и ПВО, венац је положио бригадни генерал Сава Миленковић, заменик Команданта РВ и ПВО.

У име нашег удружења-УПВЛПС, венац је положио мр Златомир Грујић, предсеник удружења.

У име Удружења генерала и адмирала, Спасоје Смиљанић, Командант РВ и ПВО у току НАТО агресије.

Испред "Удружења пилота Курјаци са Ушћа", венац је положио Предраг Стакић.

Пошту су одали и припадници Удружења за неговање ваздухопловних традиција, као и чланови породица пострадалих и локалне самоуправе.

У Дому ваздухопловства је након тога одржан комеморативни скуп.

Комеморативни скупови и церемоније полагања венаца на спомен-обележја посвећена погинулим припадницима Војске уприличене су у касарнама широм Србије, а припадници Војске Србије учествовали су и у комеморативним активностима које су организовали градови и општине, борачке и друге организације које негују војничке традиције.

фото: Павле Кљајић [фото-галерија]

НОЋ УДАРА

ДАНАС СЕ НАВРШАВА 19 ГОДИНА ОД ЗЛОЧИНАЧКЕ НАТО АГРЕСИЈЕ НА СРЈ. У ЗНАК СЕЋАЊА НА ПОГИНУЛЕ КОЛЕГЕ, САБОРЦЕ И НЕВИНЕ ЖРТВЕ ОВОГ ВАРВАРСКОГ ЧИНА АМЕРИКЕ И ЊЕНИХ САТРАПА, ДАРУЈЕМ ВАМ ОВУ ИСТИНИТУ ПРИЧУ ИЗ КЊИГЕ "ДОСАЊАНО НЕБО".

Ове године се навршава деветнаест година од почетка ваздушних напада НАТО пакта на Савезну Републику Југославију. Напади су трајали једанаест недеља и у њима је, према проценама из различитих извора, погинуло између хиљаду двеста и две и по хиљаде људи.

У бомбардовањима, која су без прекида трајала 78 дана, тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе...

У предвечерје очекиваних удара који су били потпуно извесни, наша јединица је читаву седмицу развозила убојна средства за авионе Миг-29 који су били размештени по свим аеродромима које смо тада поседовали.

Тог 24. марта 1999. године, нашла се на задатку „моја посада“: Јарослав Хартман, Данило Милић, Љутомир Рундић, Славољуб Милошевић и Владо Шајбен.

Цео дан смо летели, превозећи ракете на аеродроме Лађевце код Краљева и Поникве код Ужица. Слетели смо у 18.45 часова те вечери на матични аеродром Батајницу.

По слетању, контролор нам је јавио да авион паркирамо поред торња јер је тако било наређење из јединице. Упаркирасмо се, и по изласку дочекала нас је нека злослутна тишина. Нигде никога, нити се шта чуло! Кренусмо смо према згради ескадриле. Сва светла у згради су била погашена. На улазу нас дочекаше дежурни јединице Родољуб Тица и Мирослав Марковић.

Од њих добисмо информацију да је аеродром евакуисан и да су остали само дежурни јединица, команданти, екипе за задимљавање и дежурна ловачка пара. У том моменту се појавио и командант Дарко Биочанин који нам пренесе да се очекује удар и да смо принуђени да заједно са њих осморицом останемо у јединици. Остависмо ствари и кренусмо према склоништу, преко пута зграде.

Ноћ удара у јединици су дочекали дежурни официри ескадриле: Родољуб Тица и Мирослав Марковић, затим командант Дарко Биочанин и четворица старешина: Саша Пејчић, Владимир Вулетин, Рики Ђокић и (сада) покојни Мартон Лечеи који су имала задатак да пале старе гуме посуте уљем ради задимљавања простора око стајанке. Непланирано остао је и Ашанин Зоран који је преспавао евакуацију јединице, а касније није имао чиме да се превезе. Њима се по слетању прикључила и наша посада.

Дошавши до склоништа, већина старешина је ушла у објекат, напољу смо остали Рики, Саша и ја. Седели смо испред и причали. Било је око 20 часова када су полетела два ловца Миг-29. Таман смо коментарисали да је вероватно почео напад чим авиони полећу у пресретање, одједном се изнад Нове Пазове појавила летелица са упаљеним фаром за слетање.

- Ено га један се враћа! Види угаси фар када му је најпотребнији! - рекох гласно.

- Није то авион, то је ракета! - викну Рики и сва тројица ускочисмо у „рупу“.

Док смо спуштали поклопац, ракета погоди хангар наше ескадриле, само десетак метара од нашег склоништа. Удар нас баци на земљани под. Крену затим канонада која је трајала добрих пола сата.

Кроз главу ми прође мисао да је то била ракета Томахавк која има два мотора, један крстарећи који одбацује кад упали рефлектор и "угледа" мету, а са другим мотором се обрушава на циљ.

У склоништу је био мрак и владала је тишина. Мики Марковић упали батеријску лампу и обасја простор у којем смо се налазили. Није било струје, па Славољуб и Владо упалише две акумулаторске сијалице за „ноћни старт“ које смо ту прет- ходних дана унели. Сви смо били бледи, а при томе прашњави од земље која се сручила по нама. Рупа у којој је било сакривено тринаест старешина више је личила на трап за кромпир, јер како другачије назвати склониште озидано циглом у земљи, са једним улазом који се затварао металним поклопцем.

Имали смо те ноћи много среће што ракета није погодила коју десетину метара бочно од хангара... Сви су ћутали. Одједном Дачо се јави

„Има ли ко ракије код себе?“

Мики бојажљиво извади чутурицу која крену из руке у руку, гутљај сваком и испразнисмо је. Многи до тада никада нису имали прилику да доживе овакве експлозије и тачно се видело на лицу сваког од нас различито преживљавање бомбардовања. Моја срећа, ако се тако може рећи, била је што сам све то већ преживео у Мостару и на другим ратиштима у Босни и Херцеговини, тако да сам релативно мирно поднео ударе. Дарко је грицкао нокте, Тица је нешто филозофирао, а већина је гледала у празно.

Негде око поноћи одјеци експлозија који су допирали споља почеше да јењавају. Вулетин и ја решисмо да изађемо напоље. Неки су се противили томе међу њима и Дарко. Међутим ми подигосмо поклопац и полако изађосмо. Призор је био стравичан! Хангар поред наше зграде са објектом за смештај техничког састава је био буквално „одуван“ као и кров зграде ескадриле.

Кренусмо према торњу, пазећи да се крећемо само бетонским површинама због касетних бомби за које смо претпостављали да ће их злочинци бацати. Цео аеродром је горео. Многи авиони су били оштећени, ни један хангар у том низу према Батајници није био читав.

За дивно чудо торањ аеродромске контроле летења је био недирнут. Обишли смо део стајанке, али смо се морали вратити назад истим путем јер је стајанка била разрована и затрпана свим и свачим. Дошаваши поново пред зграду јединце, пажљиво уђосмо у приземље. Сви прозори и врата су били полупани, неки изваљени из зида. Вратисмо се до склоништа и испричасмо осталима шта смо видели.

Потмуле експлозије су се чуле с времена на време из јужног дела аеродрома и са друге стране писте где је била смештена ловачка авијација. Касније смо сазнали да су то биле експлозије убојних средстава и кисеоничких боца које је ватра активирала.

Већина је седела напољу. Ја сам био унутра када је око пола три ујутро кренуо други удар. Улетеше сви у склониште и чусмо експлозије шест ракета које су погодиле различите циљеве на аеродрому.

Са свитањем престали су и напади. Око пет сати се све помало стишало и тада неколицина нас крену према капији. Наиђосмо поново поред торња који је у у другом таласу био погођен и деловао је сабласно.

Команда 204. ловачког авијацијског пука била је погођена са две ракете, једна је погодила крило зграде у коме се налазио центар везе, а друга централни светларник.

Око осам сати у јединцу су се вратиле и остале старешине. Тог јутра прелетели смо на аеродром Сурчин све неоштећене и исправне авионе.

Љутомир РУНДИЋ

Трибина у Музеју ваздухопловства: „У предвечерје рата“

Драги пријатељи, уважене колеге, народе ваздухопловни,

Чини ми част и пријатну обавезу да вас обавестим и још једном најљубазније позовем на трибину у вези са бомбардовањем СРЈ, те, за многе, јако давне 1999. године!

Посебно истичем и наглашавам да ће активно учешће узети и наш цењени колега, пилот авиона типа МиГ-29, Николић Небојша, који ће у форми важне, интересантне и значајне "приче из живота", на веома интересантан и пластичан начин изнети све детаље једног специфичног, сложеног, рискантног и изузетно критичног догађаја!

Да подсетим, колега Николић Небојша је један од пилота авиона типа МиГ-29 који је тог 24. марта 1999. године, погођен ракетом ВВ а затим уз помоћ сигурног катапулт седишта, успео да напусти праву буктињу од авиона, преживи страхоту и остане у животу!

Овога пута посебно апелујем на активне војне пилоте, посебно пилоте-ловце, садашње и будуће, да посете ову отворену интерактивну ваздухопловну манифестацију и да од правог хероја, "из прве руке" сазнају како у стварности изгледа један борбени задатака типа "пресретање", окончан катапултирањем и спасавањем сопственог живота!

Посебан акценат биће стављен на одсуство било какве анализе овога борбеног задатка са циљем формулисања важних закључака и корисних поука за пилотску популацију!?

Драги пријатељи, толико о томе, за сада... Идемо даље! Срдачан поздрав и свако добро! Са дужним поштовањем,

Бориша Мандић

Помен првом српском пилоту

Поменом и полагањем венаца и цвећа на гроб наредника Михаила Петровића, јуче је на Новом гробљу у Београду обележена 105. годишњица смрти првог српског пилота и прве жртве у историји српског ваздухопловства.

На гроб наредника Петровића цвеће је положио Начелник штаба Ратног ваздухопловства и ПВО пуковник Александар Бјелић, а венце и цвеће су положиле и делегације Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије, Завичајног удружења "Михаило Петровић" из Влакче, Ваздухопловне фондације "Михаило Петровић", Удружења пилота "Курјаци са Ушћа", потомци и поштоваоци.

Помен првом српском војном пилоту је служио јереј Александар Затезало из Команде РВ и ПВО.

Потом је у Команди РВ и ПВО у Земуну, пуковник Бјелић приредио пријем.

Поводом годишњице страдања првог српског пилота данас ће у Дому ваздухопловства у Земуну бити отворена изложба „Сећање на ваздухопловне жртве“.

Наредник Михаило Петровић, први српски пилот са дипломом, трагично је настрадао 20. марта 1913. у борбеном лету код Скадра у Првом балканском рату.

Михаило Петровић је био пилот са дозволом број један. (Ње­го­ва пи­лот­ска дипло­ма ФАИ (Међуна­род­не ва­зду­хо­плов­не фе­де­ра­ци­је) но­си број 979 од јуна 1912. године, а код нас број је­дан.) 

Припадао је првој групи од шест српских пилота школованих у Француској 1912. године. На Фарманову пилотску школу у Француској се уписао када је српска војска 1912. године позвала добровољце да се пријаве за пилотску обуку. Завршне испите је положио месец дана пре осталих из групе.

УПВЛПС, ВС

фото: Драгољуб Швабић, ВС, УПВЛПС 

Изложба „Сећање на ваздухопловне жртве“

Изложба "СЕЋАЊЕ НА ВАЗДУХОПЛОВНЕ ЖРТВЕ", заједно са изложбом "СМРТ ДЕВЕТ АВИЈАТИЧАРА - Лазаревац 7. априла 1941. године" биће отворена у Дому ваздухопловства у Земуну у среду, 21. марта 2018. године у 17 часова. 

Поставка ће бити изложена до 6. априла и тиме ће на симболичан начин повезати 20. март - Дан сећања на Михаила Петровића, 24. март - Дан сећања на жртве НАТО агресије 1999. године и 6. април - Дан сећања на жртве Априлског рата 1941. године.

ДОБРО ДОШЛИ!

Окупљање пред вечном кућом пилота Михаила Петровића

Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије-УПВЛПС, у сарадњи са Командом РВ и ПВО, Ваздухопловном фондацијом "Михаило Петровић" и Завичајним удружењем "Михаило Петровић" из Влакче ће као и до сада, на дан погибије наредника Михаила Петровића изаћи пред вечну кућу

Окупљање је испред главног улаза на Ново гробље у Београду, уторак, 20. март 2018. године у 10:45 сати.

Сабор ваздухопловаца у част пилота Михаила Петровића

Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије-УПВЛПС и Ваздухопловна фондација "Михаило Петровић", позивају вас на манифестацију "Незаборав и поштовање"

Сабор ваздухопловаца у част пилота Михаила Петровића, одржаће се у понедељак, 19. марта 2018. године у 19 сати у Музеју ваздухопловства на АНТ.

Добро дошли!

105 година од погибије пилота Михаила Петровића

Навршава се 105 година од nогибије nрвor сpncкor пилота наредника Михаила Петровића 20. марта 1913. године у операцијама српске војске код Скадра. Наредник Петровић је nрва жртва нашеr ваздухоnnовства. Сваке rодине на дан њеrове поrибије окуnљамо се nред вечном кућом Михаиловом на Новом rрoбљу - то ћемо учинити и ове roдине.

У сарадњи са Командом РВ и ПВО, Ваздуховповном фондацијом "Михаило Петровић" и Завичајним удружењем „Михаило Петровић" из Влакче, Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије - УПВЛПС вас позива на:

  • Манифестацију "НЕ3АБОРАВ И ПОШТОВАЊЕ" посвећену пилоту Михаилу Петровићу, која ће се одржати у Музеју ваздухопловства на АНТ у понедељак 19. марта 2018. године у 19 сати.

  • КОМЕМОРАЦИЈУ ПРЕД ВЕЧНОМ КУЋОМ наредника Михаила Петровића на Новом гробљу у Београду, у уторак 20. марта 2018. године у 11 сати. Након тога ће се одржати и пријем за делегацију Завичајног удружења "Михаило Петровић" из Влакче.

  • Изложбу "СЕЋАЊЕ НА ВАЗДУХОПЛОВНЕ ЖРТВЕ", заједно са изложбом "СМРТ ДЕВЕТ АВИЈАТИЧАРА - Лазаревац 7. априла 1941. године", која ће бити отворена у Дому ваздухопловства у Земуну у среду, 21. марта 2018. године у 17 часова. Поставка ће бити изложена до 6. априла и тиме ће на симболичан начин повезати 20. март - Дан сећања на Михаила Петровића, 24. март - Дан сећања на жртве НАТО агресије 1999. године и 6. април - Дан сећања на жртве Априлског рата 1941. године.

ДОБРО ДОШЛИ!