Празник авијације у Ечкој

Годинама унатраг, е да ли због ситуације изазване короном или пак маркетиншких закономерности, углавном, сва дешавања барем три године уназад које је организовала Војска Србије, сводила су се или на "ТТ зборове" који баш и немају ноту (толике) атрактивности, односно на "здружене тактичке вежбе" које сем директног преноса на некој од телевизија са националном покривеношћу, обичном заљубљенику у милитарију најчешће нису доступне...

Да то не буде тако, те да се прекине са том праксом, у "здруженом покушају" ствари су другачијим учинили екипа из Удружења пилота "Галеб", уз асистенцију Удружења пилота "Курјаци са Ушћа" и екипе из Музеја ваздухопловства.

И успели су у томе...

Неколико стотина паркираних аутомобила на прилазу аеродрому Ечка, можда и више од хиљаду душа и барем стотинак оних који су некада као 20-огодишњаци први пута као питомци ВВА "укротили" легендарног "Гашу", показали су-барем на овом микроузорку да јавност вапи за класичним керозинским ужитком и оним што се до пре неку годину звало аеромитинг, а не "приказ способности ВС"...

Туце и која номера више летелица на статици и два авиоизлаза "Гаше" и једног "Крагуја" су побрали сву пажњу присутних...

Такође, два Галеба на стајанци, уз адекватне и веома информативне паное за које се побринуо Музеј ваздухопловства, упознали су све заинтересоване са данашњим веома престижним јубилејом; а то је била прилика да се подсетимо да је 3. јула пре 60 година свој први званичан лет извео наш први војни серијски млазни авион.

Истовремено, поред оних стотинак присутних пилота који су прва "пеглања ваздуха" извела на овој легендарној летелици, барем још толико је било присутно техничара и инжењера који су учествовали не само у одржавању ове летелице, него и у њеном развоју.

Аеродром Ечка и запослени тамо засигурно одавно нису били у прилици да приме и опслуже толико људи колико их је данас нагрнуло на део банатске равнице коју заузима тај аеродром.

Добар знак и надлежнима и онима мећу надлежнима који су можда незаинтересовани; и припадницима многих удружења чији су чланови били данас у Ечкој, али и онима које су просто керозинска испарења и љубав према авијацији "позвали" на данашње дружење у Ечку, да нам је ПОТРЕБАН ЈЕДАН КЛАСИЧАН АЕРОМИТИНГ. И то што пре!

Морам додати да су поред људи из Аероклуба и Удружења пилота "Галеб" и Музеја ваздухопловства, на "дешавању" били и другови из Удружења пилота "Курјаци са Ушћа", Удружења пилота "Тигрови", Удружења пилота и летача "Сенке", Удружења линијских пилота Србије, те наравно и из нашег Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије!

Ораганизаторима сва захвалност за освежење и својеврсни "хангар парти" уприличен крај безбедног дела стајанке, а надлежнима у војсци нека послужи као модел како се може и мора направити дружење и промоција наше авијације која има историју дужу него сва ефемерност такозваних елита у протеклим деценијама.

За времена будућа, ако мислимо да треба да нас има!

Данашња прослава 60 година првог лета Галеба Г-2 је показала да треба!

Живели!!!

Милан Ракић

Шездесет година ГАЛЕБА Г-2

Првенац југословенске ваздухопловне индустрије у производњи млазних авиона “Галеб” има посебно место у нашим животима и нашим срцима.

Тај изванредни авион који лети ево већ шест деценија, обележио је једну епоху, а 21. класи ВВА (1970.) је дао снажну основу за даљи професионални развој.

Једноставан, сигуран, економичан, елегантан и близак пружао је изванредне могућности за летење. Генерација “21” је то најбоље и осетила, као прва која је комплетну летачку обуку у ВВА провела на том авиону (основно, IFR, ноћно, борбено).

Зато га се сећамо са дубоким емоцијама и данас када га видимо и чујемо звук његовог мотора, сетимо се младости, када смо са непуних двадесет година на њему самостално летели.

Половином педесетих година донета је одлука да се у ВТИ Жарково изврши концентрација стручних кадрова и пренесе пројектовање нових борбених авиона. Како се у ЈРВ у то време налазио велики број америчких млазних ловаца и ловаца-бомбардера, организација школовања пилота за те авионе био један од горућих проблема.

Због тога, а и због потребе осавремењавања система школовања, поставило се питање пројектовања млазног авиона за основну и продужену обуку пилота. Решење се тражило управо кроз концентрацију стручњака у ВТИ и организовању тимског рада на пројектовању новог млазног школско-тренажног авиона.

У то време у свету нису била усаглашена гледишта о новом начину школовања пилота, па се сасвим логично и поставило питање: које захтеве треба да испуни авион за школовање?

У Великој Британији је у то време пројектован школско-борбени авион Jet-Provost са мотором Viper, са којим се вршило школовање пилота од самог почетка (ab initio trainer).

Jet Provost је имао распоред седишта један поред другог. У Шведској се основно школовање вршило на основном авиону са клипним моторима, а одатле се прелазило на школско-борбени авион Saab-105 са млазним моторима. Британски приступ школовању на млазном авиону од самог почетка, имао је све више присталица. У Француској су се оријентисали на такав авион, а ускоро и у САД.

У Југославији је такође, прихваћена ова идеја и у ЈРВ су стручњацима из ВТИ дефинисани тактичко-технички захтеви за такав авион. При томе није прихваћена концепција распореда седишта као на Jet Provostu него седишта у тандем распореду (један иза другога), а одабран је мотор Viper. У Италији је са истим типом мотора рађен сличан авион са тандем распоредом седишта у фирми Macchi. У САД су пројектовали школски авиони са седиштем у распореду тандем, али једна поред другог.

Рад на пројектовању домаћег школско-борбеног авиона који је добио име “Галеб” почео је крајем 1957. године, а први лет прототипа изведен је у мају 1961. године.

Пре израде прототипа урађена је дрвена атрапа авиона, која је послужила да се сагледају многи конструкцијски, експлоатациони и пилотски проблеми, пре доношења коначне одлуке о параметрима који дефинишу прототип.

У кратком размаку рађен је и други прототип “Галеб 2” (Г-2) на коме је спроведен један број модификација чија је потреба уочена при изради првог прототипа. Тако је на пример, први прототип, означен као “Галеб 1” (Г-1), имао три гумена резервоара. Погонска група је млазни мотор "Rolls Royce Bristol Viper 11 МК 22-6", статичког потиска 1.112 daN.

Наоружање авиона састоји се од два митраљеза Colt Browning од 12,7 мм, два носача бомби од по 100 кг и две невођене ракете од 127 мм, или 4 ракете од 57 мм.

Максимална брзина у хоризонталном лету на висини од 6.200 м је 812 км/х. Та брзина је постигнута са потпуно чистим крилом, без бомбоносача. Уствари, ту брзину је постизао прототип који је за оплату имао плакирани дурални лим без бојења површина.

Поред тога, ради експеримента, сви спојеви и целе површине крила били су превучени парафином и углачани.

Касније, без тако углачаних крила авион је постизао за око 15 км/х мању брзину. Наравно, са фиксним носачима спољњих терета та брзина је још смањена.

Максимални дозвољени Махов број у обрушавању је М=0,8. За постизање овог Maховог броја потребно је дуже обрушавање, тако да не постоји опасност да се он постигне у акробацијама. Приликом испитивања је постигнут М=0,81 а да се није појавило нагло пропињање или “замрзнута палица”, што се огледа у врло наглом повећању потребне силе за вађење из обрушавања.

Сила на палици код вађења се повећала, али не драстично, што значи да се одвојено подручје од локалног ударног таласа није знатно проширило по крилу. С друге стране носач предњег стакла се видљиво деформисао код М=0,81, што је касније ојачано. Иначе, у реалном лету се тешко постиже М=0,8 јер је за то потребно дуже обрушавање.

Златомир Грујић, 21. класа ВВА

Обележавање 60 година од првог лета Галеба Г-2 [НАЈАВА]

У суботу, 3. јула 2021. године, навршава се тачно 6 деценија од првог лета првог домаћег серијског млазног авиона. Тим поводом ће на аеродрому Ечка крај Зрењанина бити организована свечаност.

Први пробни лет је изведен 3. јула 1961. године, четири године након покретања пројекта којег је носилац био ВТИ Жарково на челу са недавно преминулим проф. др Златком Рендулићем и финализацијом пројекта која је изведена у Фабрици авиона "Соко" у Мостару.

Након издатог задатка од стране тада пуковника Златка Рендулића и мајора Франца Рупника из Ваздухопловноопитног центра, пробни пилот капетан Љубомир Зекавица је полетео у 18.15 сати и након 36 минута тог првог пробног лета, безбедно слетео у 18.51.

Тај лет је означио почетак даљег развоја и серијске производње летелице на којој се одшколовало барем 30 генерација војних пилота наше земље.

Иначе, увођење у оперативну употребу у ЈРВ започело је у јулу 1965. године, а до половине 1983. године, произведено је укупно 248 примерака ове легендарне летелице, од којих су 132 коришћене у нашој авијацији, а 110 у РВ Либије и 6 у РВ Замбије што је био велики успех и признање за ваздухопловну индустрију СФРЈ.

У суботу, 3. јула 2021. године, у 12 сати, на аеродрому Ечка крај Зрењанина, биће уприличена свечаност поводом 60 година од првог лета "Гаше".

Организатори, Удружење пилота "Галеб" и Музеј ваздухопловства обећавају атрактиван програм и квалитетно дружење у складу са овом великом и значајном годишњицом.

Добро дошли!

Спортски аеродром Ечка, 3. јул 2021. године - тачно у подне!

In Memoriam, Душан Анђелковић (1934-2021)

У небеску ескадрилу је одлетео наш друг, пријатељ и колега Душан Анђелковић, пуковник авијације у пензији.

Душан се родио 10. септембра 1934. године у месту Глоговац код Јагодине.

Након завршена три разреда Средње економске школе, одлази у Школу активних официра авијације (ШАОА).

Завршио је и Ракетну официрску школу (ЦРОШ), а након тога и Командно-штабну академију нашег вида (КША РВ и ПВО), као и Економски факултет.

Службовао је у гарнизонима Пула, Ниш, Скопље, Загреб, Приштина и Београд.

Летачку службу је обављао на авионима Аеро-2, 212, 213, Курир, В-51, УЈак-9, Јак-3, Ф-47Д, Т-33, ТВ-2, Ф-84Г, Н-60 и Ј-21.

Обављао је дужност пилота, наставника летења, помоћника НШ за ОНП у бригади ПВО и ВаК, инспектора за контролу б/г код Заменика НГШ за РВ и ПВО.

Када је због здравствених проблема престао са летењем, прелази у АРЈ ПВО на ракетне системе „Волхов“, али је после шест година, када се здравствено стање нормализовало, вратио у летачку службу.

Пензионисан је 30. септембра 1992. године у чину пуковника авијације.

Носилац је више признања и одликовања, међу којима је и Орден рада са сребрним венцем због учешћа у отклањању последица скопског земљотреса.

Живео је у Београду.

Активно је учествовао у раду Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС). Остаће нам у сећању као изузетан друг и пријатељ.

Наше Удружење и овим путем породици нашег покојног друга Душана изражава најдубље саучећше.

Сахрана Душана Анђелковића ће бити у петак, 25. јуна 2021. године на Новом бежанијском гробљу у 10.30 сати.

Нека му је вечна слава и хвала!

137. годишњица рођења пилота Михаила Петровића

У складу са темељним опредељењима и планираним задацима на пољу неговања ваздухопловних традиција, у суботу 12. јуна 2021. године, обележена је 137. годишњица рођења пилота наредника Михаила Петровића у његовом родном селу Влакча (општина Крагујевац).  

Манифестација се традиционално одржава више од деценију уназад и посвећена је првом српском пилоту и првој ваздухопловниој жртви нашег ваздухопловства. Истовремено, посвећена је и свим ваздухопловцима Србије и има велики значај у неговању ваздухопловних традиција. Организатор је Завичајно удружење „Михаило Петровић“ из Влакче у сарадњи са УПВЛПС и Командом РВ и ПВО. 

Активност је организована и проведена достаојанствено и скромно, у складу са општом ситуацијом и уз поштовање епидемилошких мера. Представници РВ и ПВО, УПВЛПС и Завичајног удружења „Михаило Петровић“ из Влакче, обишли су родну кућу првог српског пилота, положили венце и цвеће пред спомен-плочом која се ту налази од 1953. године и одали му пошту. 

Присутни су достајанствено и са тугом у срцу евоцирали сећање на Михаила Петровића и још чвршће цементирали у својим душама завет да га никада не забораве. Истовремено, остао је горак укус због проблема да се до куће дође, јер власник земљишта на којем се кућа налази (живи у иностранству) оспорава право да се кућа обилази. Општина Крагујевац и наша држава нису предузеле ништа да се то историјско обележје одржава и стави у функцију као културно-историјско добро. 

Завичајно удружење „Михаило Петровић“ из Влакче и његови млади и агилни чланови на челу са председником Сашом Јовановићем улажу велике напоре да се у селу поставе трајна обележја нареднику пилоту Михаилу Петровићу и првим српским ваздухопловцима – Спомен дом српских пилота и споменик Михаилу Петровићу. Они су вредни, упорни одлучни да свој циљ реализују не жалећи труда и средстава. Ипак, потребна им је подршка и помоћ друштвене заједнице  и српских ваздухопловаца. 

Златомир Грујић

Отварање изложбе „Траг у бескрају“ [НАЈАВА]

Отворена ваздухопловна манифестација у част авиона МиГ-21, "Траг у бескрају" биће отворена у петак, 21. маја 2021. године.

Напомињемо да ће први чин манифестације бити организован у петак 21. маја 2021. године на аеродрому "Пуковник Миленко Павловић" у Батајници са почетком у 12.00 и трајаће до 14.00 сати, док ће  други чин бити изведен у Руском дому, Краљице Наталије 33, истога дана од 19.00 до 21.00 сати.

Најлепше молимо све заинтересоване који желе присуствовати активности на батајничком аеродрому, да нам доставе генералије - име, презиме и број личне карте!

Драги пријатељи, велико хвала!

Срдачан поздрав и свако добро!

Са поштовањем,

Бориша Мандић, координатор манифестације

Контакт телефон: 065/2129-747

Макетари помажу Музеј ваздухопловства

Како можемо да помогнемо? 

Питање које често чујемо у свакодневном животу, али даље од тога, ретки су који наставе са том причом. Понеки одустану јер нема одговора, други јер су то само љубазно питали, без искрене намере да стану и помогну, а трећи одустану јер није добар тренутак, нису тако схватили и милион других разлога за одлазак. 

Постоје на другој страни, у нашим животима, малобројни мали јунаци који искрено желе да помогну. Није им тешко да понове питање, није им проблем да стану са својим обавезама, воле да засучу рукаве и отвореног срца, искрено помогну. Без намере да нешто добију, без намере да се о томе прича, без икакве скривене намере. Само велики осмех, чисто срце и велики загрљај, као помоћ у невољи.  

Богати смо као човек, кад имамо такве пријатеље. Богати смо као друштво, ако имамо пуно таквих случајева. Треба их препознати, похвалити и јавно истаћи за пример свима нама. Такве приче покрећу нове јунаке и постајемо сви бољи као људи, друштво и држава. 

Данас причамо о тим малим, а великим јунацима из сенке. 

Другу годину, имамо групу ваздухопловних ентузијаста, макетара Макетарског клуба ОЛУЈ из Београда, који помажу Музеј ваздухопловства. Помажу и речима и делом. 

Пре две године, успостављена је лепа и корисна сарадња управе Музеја ваздухопловства са једне стране и групе макетара, са жељом да се помогне музеју у одржавању сталне поставке ваздухоплова. 

Од тада, свака два до три месеца, окупе се викендом макетари и чланови њихових породица и сви заједно, чисте од прашине ваздухоплове унутар музејске зграде. 

Накупило се у протеклих тридесетак година пуно слојева прашине које живот доноси и наша вредна поставка ваздухоплова, изгубила је сјај под тим слојем прашине коју су донеле године. Кренули су сви заједно, са враћањем сјаја овој вредној поставци ваздухоплова. 

Музеј нема довољан број запослених, послови у музеју су уобичајено велики, обавезе стално актуелне и музеј није био у могућности да ангажује своје људство и за тај посао, па је оваква помоћ више него добродошла. 

Искуства из познатих ваздухопловних музеја по свету, говоре нам да многи велики музеји ангажују значајна средства за свакодневно одржавање експоната, али у свим музејима по неписаном правилу, организоване су и групе ваздухопловних ветерана, макетара и свих осталих ентузијаста за помоћ у раду музеја.  

Тако се ваљда и постаје велик? 

Макетари из клуба ОЛУЈ, су макетари из Београда, Панчева, Новог Сада и многих других градова. Кад је потребна радна акција, окупе се сви и помогну. 

Макетари су на почетку свог ангажовања, међусобно поделили посао у одржавању авиона и свако је преузео своје обавезе. Они су иначе искрени љубитељи свих ваздухоплова и добри познаваоци ваздухопловне историје. Сви они сматрају да тим својим радом, одржавањем авиона, чувају историју на неки свој специфичан начин.  

Сваки авион је као једна животна прича. Има своје име, место где је настао, своју летачку причу. Уз њега су везани пилоти који су летели на њему, техничари који су га годинама одржавали и војници који су га чували. Ти авиони су данас, сачувани представници неких догађаја и прошлих времена, стоје као поносни ветерани да нас опомињу, уче и саветују.  

Поједини макетари одржавају поједине ваздухоплове јер су им баш ти модели омиљени кад састављају макете, други воле да сваки пут оперу и очисте други ваздухоплов и тако упознају новог јунака поставке музеја. Поједини долазе са својом децом, јер тако се најмлађи најбоље уче многим хуманим вредностима. Тако се васпитавају нове генерације будућих ваздухопловаца, генерација које долазе иза нас. 

Члан нашег Удружења, ваздухопловни заставник-летач у пензији Саша Јовановић, иначе и сам дугогодишњи макетар, као ваздухопловни ветеран, помаже у одржавању ваздухоплова. 

Са својом децом као помоћницима, од првог дана одржава два авиона из сталне поставке музеја. То су познати ратни ловац Јак-3 и наш први млазни авион Ф-84Г. На оба типа ових авиона, радио је током каријере његов отац, ваздухопловни заставник Душан Јовановић.

Душан је био припадник 6. класе Средње војне школе у Рајловцу. Завршетком школовања 1952. године, произведен је у чин водника ваздухопловнотехничке службе и годинама је одржавао авионе нашег ваздухопловства у Залужанима, Љубљани, Пули и Плесу. Своју ваздухопловну каријеру завршио је 1988. године. Преминуо је 2010. године.

Од тог дана, прешао је у велику ескадрилу ваздухопловаца на неком бољем месту и данас их спомињемо са поштовањем. Душан је на свог сина пренео  љубав према ваздухопловству, поштовање ветерана који су стварали и сачували ваздухопловство и да на сваком месту чува историју на коју смо сви поносни. 

У част свога преминулог оца, Саша Јовановић, одржава авионе Јак-3 и Ф-84Г. Сваки сусрет са тим авионима, враћа га у нека прошла времена и приче о њима, које је слушао од свог старог заставника.

За њега лично, овај рад је пуно више од простог одржавања чистоће ваздухоплова. То је поштовање ваздухопловне историје, свих старих ваздухопловних ветерана и пуно, пуно тога...  

Текст и фото:

Ваздухопловни заставник-летач у пензији, Саша Јовановић