Архиве категорија: Насловна

79 година од Априлског рата – СЛАВА ПАЛИМ ВАЗДУХОПЛОВЦИМА

У Априлском рату 1941. године током извршавања летачких борбених задатака, за време дејстава непријатеља по објектима на земљи, приликом прелета на друга летелишта или на територију Савезника, као и од последица рањавања у борби, живот је изгубило 135 летача, према подацима Петра Боснића “Наше небо април 1941.”

Вероватно је тај број и нешто већи, јер и данас 79 година после Априлског рата долазимо до неког новог податка. Тако са седморицом погинулих на аеродрому Лазаревац тај број износи 142.

Из Штаба команде ваздухопловства погинула су двојица летача, један официр пилот и један подофицир авионски послужилац.

Први ваздухопловни бомбардерски пук имао је осам погинулих летача: два официра пилота и два официра извиђача; једног подофицира пилота, два подофицира послужиоца (стрелци, радисти) и једног ваздухопловно-техничког чиновника пилота.

Други ваздухоплони ловачки пук изгубио је пет пилота: четири официра и једног ваздухопловно-техничког чиновника.

Трећи ваздухопловни бомбардерски пук имао је 17 погинулих летача: три официра пилота и једног извиђача; једног подофицира пилота и осам подофицира послужилаца; једног ваздухоплово-техничког чиновника пилота и тријицу летача неутврђеног идентитета.

Четврти ваздухопловни ловачки пук изгубио је једног официра пилота.

Пети ваздухопловни ловачки пук изгубио је осам пилота: пет официра и три подофицира.

Шести ваздухопловни ловачки пук изгубио је десет пилота: пет официра, четири подофицира и једног ваздухопловно-техничког чиновника.

Седми ваздухопловни бомбардерски пук је изгубио 18 летача: пет официра - четири пилота и једног извиђача; 13 подофицира – три пилота и десет послужилаца.

Осми ваздухопловни бомбардерски пук изгубио је 18 летача: 11 официра - шест пилота и пет извиђача; седам подофицира – једног пилота и шест послужиоца.

Самостална 11. група за даљње извиђање изгубила је 17 летача: девет официра - 4 пилота и пет извиђача; шест подофицира послужилаца и два ваздухопловно-техничка чиновника пилота.

Самостална 81. ваздухопловна бомбардерска група за стратегијско бомбардовање изгубила је шест летача: три официра - два пилота и једног извиђача; два подофицира - једног пилота и једног послужиоца и једног летача без утврђеног идентитета.

Самостална ваздухопловна ловачка ескадрила изгубила је тројицу летача: два официра пилота и једног подофицира пилота.

Армијско ваздухопловство изгубило је седам летача: два официра - једног пилота и једног извиђача: четири подофицира - три пилота и једног послужиоца; једног летача неутврђеног идентитета.

Позадинско ваздухопловство изгубило је девет летача: четири официра - три пилота и једног извиђача; три подофицира - два пилота и једног послужиоца и двојицу неутврђеног идентитета.

На аеродромима је погинуло од непријатељског бомбардовања - шест летача: пет официра пилота и један официр извиђач, као и један наредник и шест резервиста на аеродрому Лазаревац.

Свега је погинуло 135 летача: 64 официра - 48 пилота, 18 извиђача; 56 подофицира - 20 пилота и 36 послужилаца; шесторица ваздухопловно-техничких чиновника пилота и седморица летача неутврђеног идентитета.

Први ваздушни судар 6. априла код Режановачке косе близу Куманова однео је осам живота пилота ловаца из Петог ловачког пука.

У ваздушним борбама у одбрани Београда 6. и 7. априла погинуло је 11 пилота - 10 из Шестог ловачкогпука и један из Другог пука.

У дејствима бомбардера изгинуло је највише летача: из 11. самосталне групе на једном задатку девет; из Осмог бомбардерског пука погинуло је 17 летача приликом бомбардовања немачких аеродрома у Мађарској у једном дану на једном задатку. То је највећа катастрофа у Априлском рату.

Приликом покушаја прелета преко Карпата за Совјеткси Савез погинуло је девет летача из Трећег бомбардерског пука, и тројица из Седмог бомбардерског, из тог пука је у удесу код Рогачице погинуло још осам летача, укупно у два удеса 11 летача. Њима треба додати још шест летача из 81. самосталне бомбардерске групе који су погинули на сличан начин од дејства сопствене противавионске артиљерије. Црном билансу придружује се и удес авиона “Капрони” код Олимпа у Грчкој у којем је погинуло шест летача.

Напред наведени губици летача чине скоро четвртину од укупно броја погинулих у Априлском рату.

Сви погинули летачи и припадници Ваздухопловства Војске Краљевине Југославије који су се борили у Априлском рату заслужују највеће поштовање јер су у тој борби дали највише што су имали - своје животе.

Њихова дела се никада не смеју заборавити!

Овог 6. априла не можемо изаћи на спомен обележје херојима Априлског рата и одужујемо им се овим путем. ВЕЧНА ИМ СЛАВА!

 Зл. Грујић

Илустрације:

  • Погинули из Другог и Четвртог ловачког пука
  • Погинули из Петог ловачког пука
  • Погинули из Шестог ловачког пука
  • Погинули из Првог бомбардерског пука
  • Погинули из Трећег бомбардерског пука и извиђачке групе армијске авијације
  • Погинули из Седмог бомбардерског пука
  • Погинули из Осмог бомбардерског пука
  • Погинули из 11. самосталне извиђачке групе
  • Погинули из 11. самосталне извиђачке групе и Треће пилотске школе
  • Погинули из 603. тренажне групе, Штаба ваздухопловства и Министарства војске и морнарице,
  • Погинули из 201. тренажне групе

Обавештење за чланове УПВЛПС

Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) у складу са одлуком државних органа због ситуације са коронавирусом до даљњег престаје са састанцима и окупљањима свог чланства.

Све планиране активности за наредни период се одлажу. Апелујемо на наше чланове и пријатеље Удружења да се понашају у складу са препорукама надлежних.

In memоriam БРАНКО ГУЛАН, ПУКОВНИК АВИЈАЦИЈЕ – ПИЛОТ

После дугогодишње болести преминуо је 26. фебруара 2020. године у Београду наш друг, пријатељ и колега Бранко Гулан, пилот, пуковник авијације у пензији.

Бранко је рoђeн  25. марта 1931. године у селу Тргови на Банији.  У родном месту завршио је основну школу. Четири разреда гимназије завршио је у Првој партизанској гимназији у Ријеци, Класнићу, Санта Цесарци (Италија) и Сплиту од 1943. до 1945. године. Гимназијско школовање наставио је у Глини, Костајници и Вуковару. Из VII разреда гимназије почетком 1948. године конкурише и бива примљен у 5. класу Ваздухопловног војног училишта (ВВУ) у Панчеву 1948. године.

Школовање у ВВУ завршио је крајем 1950. године у Мостару када је произведен у чин потпоручника авијације и добио летачко звање пилота.

Током активне војне службе у ЈНА завршио је Војнополитичку школу ЈНА и Командно-штабну академију РВ и ПВО као први у рангу.

По престанку летачке службе из здравствених разлога определио се за дужности на којима је могао најдиректније допринети одбрани тековина НОР-а. Обављао је партијско-политичке дужности – помоћник за МПВ и секретар комитета СКЈ од пука до корпуса. Био је први послератни официр члан опуномоћства ЦК СКЈ у војсци. Све дужности обављао је са највишим оценама.

У пензију је отишао 1. јануара 1991. године у чину пуковника.

Живео је у Мостару, Бања Луци, Загребу, Погорици, Нишу и Београду.

За заслуге током службе у јединицама и установама ЈНА и РВ и ПВО одликован је са осам ордена и пет медаља. Међу ордењем нејвише је поносан на Орден Народне армије са златном звездом и ловоровим венцем, Братства и јединства са сребрним венцем и орден са Црвеном заставом рада.

Током гимназијског школовања и у ВВУ био је активан у омладинској организацији и почиње да пише у омладинским и другим часописима.

Активно се бавио писањем и објавио је преко стотину наслова у армијској штампи, дневним листовима и часописима. Писао је студије, чланке, есеје, репортаже и мемоарске прилоге. Запажени су његови радови у „Крилима Армије“, „Војсци“, „Гласнику РВ и ПВО“, „Војноисторијском гласнику“, „Војнополитичком информатору“, „Војом ветерану“, „Политици“, Илустрованој политици“ и другим. Посебно је истраживао историју југословенске авијације у току Другог светског рата и у послерататном периоду.

Круну његовог историографског рада представља монографија Пете класе ВВУ под насловом „Пилоти генерације пет“ једно од најбољих дела из те области. На тој  књизи радио је од 1999. до 2003. године.

Веран својој генерацији био ја најактивнији на окупљањима припадника Пете класе поводом јубилеја и у другим приликама.

Један је од оснивача, најактивнијих чланова и председника УПВЛПС. Био је активан члана СУБНОР-а и УВПС.

Бранко има многобројну породицу која је била уз њега до последњег даха – супругу Јованку, која га је верно пратила и децу подизала, у браку преко 60 година; ћерку Анђелију, сина Душка, унуке, праунуке, сестре од ујака и њихову децу. Уживао је високи углед и поверење познаника, пријатеља, сарадника и другова.

Током свог благородног живота и плодног професионалног и друштвеног пута друг Бранко није никада мењао своја идејна и политичка опредељења. Од фебруара 1942. године, када је са непуних 12 година на своју пионирску капу ставио црвену звезду петокраку остао је привржен и до краја одан идеји правде, слободе и друштвеног напретка. Те ратне године Бранко је постао курир свог месног Народоослободилачког одбора села Тргови. Тако је он један од најмлађих чланова СУБНОР-а, што показује чланска карта СУБНОР-а, коју је потписао тадашњи секретар Александар Ранковић 8. августа 1949. године.

Друг Бранко остаће трајно и живети у нашем сећању, нећемо га заборавити, јер умиру само они који су заборављени, а он неће бити заборављен све док издрже слова на папиру вечнописа монографије „Пилоти генерације пет“ .

До краја одан авијатичарском позиву, професији и својој земљи, пуковник Бранко Гулан отишао је у вечност, у састав небеске ескадриле која бесконачно крстари свемиром.

Неке благопочива у миру и спокоју.

Вечна му слава и хвала!

 

Деценија „Тигрова“! Честитамо јубилеј

Поводом десете годишњице Удружења пилота "Тигрови", Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) колегама из Краљева упућује најсрдачније честитке и жеље за успешан рад и деловање у наредном периоду!

Живи и нам здрави били!

In Memoriam, Бранко Гулан (1931-2020)

Јутрос је у Београду преминуо члан нашег Удружења, друг и пријатељ Бранко Гулан, пуковник авијације у пензији - пилот.

Бранко је рођен 25. марта 1931. године у селу Тргови у општини Двор на Банији. Основну школу је завршио у родном селу. Почетком 1944. године, ступио је у Прву партизанску гимназију. Школовање је наставио у Рујевцу, Италији, Сплиту, Глини, Хрватској Костајници и Вуковару.

Из седмог разреда гимназије, 16. марта 1948. године ступа у ВВУ у Панчеву. Завршио је и Политичку школу у Београду, 1961. године, као и ВВВА од 1964. па до 1966. године. Учесник је НОП-а од 1942. године, а учествовао је и на изградњама пруге Брчко-Бановићи, односно Шамац-Сарајево.

Службовао је у Панчеву, Мостару, Бања Луци, Плесу, Боронгају, Сарајеву, Титограду, Нишу и Београду, од чега најдуже (у три наврата укупно 18 година) у Мостару.

Обављао је дужност пилота, помоћника Команданта пука за МПВ, помоћника Команданта корпуса за политичко правне послове и помоћника Команданта РВ и ПВО за кадровско персоналне послове. Пензионисан је 1. јануара 1991. године у чину пуковника авијације. За време и након престанка активне службе, бавио се публицистиком. Сарађивао је у свим војним листовима и часописима. Написао је и монографију „Пилоти генерације пет“.

Одликован је са 8 ордена и 5 медаља, међу којима се посебно истиче Орден народне армије са ловоровим венцем, Орден рада са црвеном заставом и Орден братства и јединства са сребрним венцем.

Живео је у Београду.

Сахрана Бранка Гулана је на гробљу Лешће у понедељак у 12 сати.

Бранко Гулан је био члан УПВЛПС од оснивања, а дуго година је и обављао дужност Председника. Његово другарство, те истраживачки и публицистички рад на пољу историје југословенског ваздухопловства, остаће у најлепшем сећању друговима и пријатељима из УПВЛПС. И овим путем, Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) породици Бранка Гулана упућује изразе најискренијег саучешћа.