Архиве категорија: Насловна

Српски пилот авиона МиГ-29: Ми и Руси препознајемо једни друге по братском сјају у очима

Пуковник Бране Крњајић, начелник штаба 204. ваздухопловне бригаде Војске Србије, пилот и наставник летења на ловачком авиону Миг-29 у ексклузивном интервјуу за Russia Beyond говори о томе како је летео пред Путином, шта је толико посебно у руским борбеним авионима, шта би волео да види у Русији и шта би волео да својим руским друговима пилотима покаже у Србији.

На аеродрому Батајница где су већ двапут одржане руско-српске ваздухопловне војне вежбе „Барс“, у једном реду стоје руски авиони МиГ-29, скоро исте нијансе олова као и зимско небо у Србији. Од опасног изгледа ових челичних грабљивих птица ме прожима језа, али са друге стране ту је умирујућа енергетика пуковника Крњајића који је спреман да уђе у пилотску кабину. Пењем се за њим црвеним металним степеницама. У кабини нема пуно места, сви натписи апаратуре су на руском. Пуковник Крњајић већ 29 година лети авионима МиГ и може жмурећи да нађе било које дугме у кабини. 

Бране Крњајић

„Ловачка авијација је много шира могућност ходања по жици“

„Зато ми знамо руски! Све инструкције авиона су на руском. Желео сам да будем војни пилот искључиво због врста авиона којима летим, јер интересовало ме је то борбено летење и тај адреналин, и то уживање које лет пружа. Ово је много шира могућност ходања по жици, ово је много захтеван и одговоран посао, за који бирају посебне људе: здраве, храбре, паметне, али пре свега човек мора да жели да постане пилот и мора да много воли авијацију.

Наш посао је стресан, динамичан, у кратком времену морамо да обрадимо јако много информација у глави да бисмо донели одлуку за неки следећи поступак. Доминантна индивидуалност је изражена, јер ми морамо потпуно самостално да размишљамо и брзо реагујемо на неке нове ситуације без помоћи некога са стране, јер се најчешће у нашем послу може десити да упаднемо у такве критичне ситуације кад нико не може помоћи и морамо то сами да разрешимо. Суштина ловачке авијације је у томе да си ти најчешће сам.“

„Имена српских хероја авијације су исписана крвљу“  

„У почецима је моја генерација могла да се ослони на имена славних хероја из Првог и Другог светског рата, јер прве жртве у ратном ваздухопловству су наши људи. А то се нарочито тиче ескадриле у чијем сам саставу био 1999-те, а и сада дежурам са њима. Та ескадрила имала је прилично жртава током '99 у односу на укупан број пилота. И њихова имена су нам урезана дубоко у душама. Ми до дан данас негујемо традиције пуковника Павловића, мајора Зорана Радосављевића, са којим сам радио. Та повезаност и даље постоји и биће, јер млади људи који долазе код нас са жељом да постану пилоти ловачке авијације, они су исти као ми, истог смо 'шаблона'. Ми, пилоти ловачке авијације, се препознајемо већ по погледу.“  

Бране Крњајић

БАРС: више од заједничких вежби

„У процес сам укључен од прве заједничке вежбе БАРС (Братства Авијатора Русије и Србије). У 2012. прва руска делегација је дошла код нас, а већ у 2014. ишли смо на заједничке вежбе у Астрахањ. Осим вежбе наравно да смо се дружили. Неки од нас су ишли са руским колегама на пецање. Овај мост сарадње са руским пилотима је веома добро успостављен, ми се поприлично добро познајемо, и они са задовољством долазе код нас. Једино што бих ја хтео јесте да се они мало више упознају са Србијом. Хтео бих да следеће вежбе буду у Нишу или Краљеву, да они виде мало те јужне крајеве.

А ја бих осим Астрахања и Липецка, где су биле одржане вежбе, хтео да прелетим преко Урала, да видим тај азијски део Русије. Две вежбе су биле у Русији, две су код нас са тенденцијом да се то шири, јер искуства су немерљива. Ни у обуци, ни у летењу, ни у искуству између Руса и Срба нема суштинске разлике. А у карактерима уопште немамо разлике. Исти смо. Комуницирамо већином на руском језику, али кад окренемоони поприлично разумеју српски.“

МиГ-29: Машина за рад, не за лепоту

„Српска ловачка авијација од почетка користи руске надзвучне авионе, јер мало држава у свету то производи. Бивша Југославија је покушала то да развија али још у фази пројеката ти радови су били прекинути ратом. Руска логика и размишљање у пројектовању  је да буде врло просто, а да функционише беспрекорно до крајње границе. Не смета њима ни мраз, ни врућина, руска техника не тражи посебне услове одржавања на аеродрому. Не претерује се са неким дизајном. Дизајн је доста робустан, нема ту елеганције, а у суштини за војну технику то и не треба. Мигови 29 задовољавају све неопходне услове и критеријуме.“ 

Незаборавни летови авионом МиГ- 29

„На задњој вежби водио сам групу од осам авиона, пре тога није било. Водио сам параду 2014. године када је долазио ваш председник. Било је јако лоше време, и пљусак и грмљавина. И све то се десило у моменту када је требало да полетимо великим бројем авиона. Тада сам водио сву авијацију. Авиони су морали да се појаве у тачно време изнад града у задатом месту и да при томе избегну невреме. Ипак, комплетан државни врх је био присутан, председник Путин, председник Николић, и све то је требало да испоштујемо и да не дође, не дај боже, до неког инцидента. Било је тих карактеристичних летова још... Испраћали смо председничке авионе страних држава. Све се то у прошлости није тако често дешавало као сада.“ 

Ритуали пре полетања?   „Што се тиче ритуала за срећу, немамо ништа посебно, осим можда то да се никада не сликамо пре летења.“  Пуковник Бране Крњајић на крају разговора каже да у српском ратном ваздухопловству постоје три девојке пилота. Али тај детаљ ћемо сачувати за неку другу репортажу.
Бране Крњајић и Катарина Лане

Катарина ЛанеRussia beyond

фото: Дмитриј Лане

Уз 106-у годишњицу РВ и ПВО – ПОНОСНИ НА ПРОШЛОСТ, ОКРЕНУТИ САДАШЊОСТИ, ЗАГЛЕДАНИ У БУДУЋНОСТ

Дуже од века живи војно ваздухопловство Србије. Родило се међу петнаест првих у свету, крштено је у балканским ратовима, стасало је у Великом рату, надаље се развијало и расло. Данас, поносни на прошлост, окренути садашњости, загледани у будућност припадници РВ и ПВО Србије, верни својој професији и позиву, својој држави и народу, стамено стоје на бранику Отаџбине, вредно стреме новим прегнућима, летећи на крилима традиција, знања, искуства, снажног патриотизма и морала.

Навршава се 106. годишњица од рођења српског војног ваздухопловства, од оног зимског дана 24. децембра 1912. године, када је војвода Радомир Путник издао историјску наредбу да се формира Ваздухопловна команда у Нишу.

Легендарни војвода је за команданта ваздухопловства поставио мајора Косту Милетићапрвог српског аеронаута – пилота балона, првог стручњака за ваздухопловну технику, организацију, метерорологију и голубију пошту.

У састав Ваздухопловне команде ушло је аеропланско одељење, балонска чета, водонична централа и голубија пошта - сви елементи који су у то време чинили ваздухопловство, не само у нас, него у свету.

Тај историјски чин одиграо се у јеку Првог балканског рата, а врло брзо је српско војно ваздухопловство ангажовано у операцијама код Скадра почетком 1913. године. Од тих дана траје преко век дуга епопеја српских ваздухопловаца, њихово прекаљивање у борбама од Цера, Колубаре, Дрине, Албаније, Крфа, Солуна, Кајмакчалана, Београда, Страцина до НАТО агресије и данашњих дана. 

Поносни на тај непрекидни лет дужи од века, српски  ваздухопловци прослављају данашњи празник одлучни да га наставе и од њега не одступе. Знају да нема слободе, мира, спокојства, просперитета ни будућности без слободног неба Отаџбине, и зато себе не жале на том светом задатку.

Богатство ваздухопловних традиција у Србији илуструју чињенице, које с усхићењем износимо. Ове године навршило се:

- 174 године од “Воздухопловиа” Матије Бана (1844);

- 134 године од прве ваздухопловне књиге „Шетња по облацима“ профосора Ђорђа Станојевића (1884);

- 125 године од првог акта којим је у формацији српске војске било предвиђено увођење ваздухопловних јединица (1893); 

- 116 година од како је школован први српски аеронаут, капетан Коста Милетић (1902);

110 година од формирања станица голубије поште (1908);

- 109 година од набавке првих ваздухоплова - балона  за српску војску (1909);

- 106 године од школовања прве класе од шест српских војних пилота и формирања Ваздухопловне команде, прве ваздухопловне јединице српске војске и прве употребе ваздухопловства у ратним дејствима (1912);

- 97 година од настанка домаће ваздухопловне индустрије (1921);

- 99 година од формирања првих ваздухопловних школа (1919);

- преко 80 година од формирања првих научних установа које су се бавиле научноистраживачким радом из области ваздухопловне технике;

- 77 година од Априлског рата (1941);

- 73 године од ослобођења земље од фашизма (1945);

- 27 година од почетка крвавог распада југословенске државе (1991);

- 19 година од злочиначке НАТО агресије (1999);

- 12 година од како је Србија поново постала самостална држава (2006).

У ових 106 година прохујало је осам ратова у којима се РВ и ПВО исказало на посебан начин, и по нечем остало забележено у историји.

У првом балканском рату српско ваздухопловство је створено, полетели су срспки војни авиони, и одмах ангажовани у дејствима на фронту стичући прва борбена искуства.

У другом балканском рату на борбеним задацима летели су срспку војни авиони и балони, сагледана су техничка ограничења у вези са могућношћу употребе ваздухопловства и њихове тактике.

У првом светском рату српско војно ваздухопловство од скромних снага на почетку, израсло је у снажну групацију која је дала видан допринос пробоју Солунског фронта, ослобођењу Србије и југословенских територија, а било је и основа за изградњу ваздухопловства Краљевине Југославије.

У априлском рату 1941. године југословенско ваздухопловство је упркос херојском отпору, разбијено и уништено.

- У народноослободилачком рату 1941-1945. године, ваздухопловство је васкрсло као феникс, да би до краја рата израсло у снажну оперативну ваздушну силу јачине око 400 авиона и 10.000 људи.

- У рату 1991/92. године на тлу распадајуће СФРЈ РВ и ПВО је сачувало оперативну борбену способност и војничко достојанство, а дало је и крупан допринос спасавању избеглица из сецесионистичких република и биолошком опстанку српског народа.

- У злочиначкој агресији НАТО снага 1999. године РВ и ПВО је пружило одлучан и снажан отпор агресору и сачувало своје  виталне капацитете, исказујући на делу снажну војну вештину и несаломив борбени морал.

- После више од једног века постојања, РВ и ПВО се данас налази пред новим изазовима свог техничко-технолошког, организационог и кадровског ревитализовања.

Сво време, од првих ваздухопловних идеја, до данашњих дана, наша војна ваздухопловна мисао се развијала, расла и ширила. Настало је више ваздухопловних научних дисциплина са богатим опусом теоријских радова и практичних искустава и конкретних техничко-технолошких оригиналних решења и достигнућа. Ваздухопловна теоријска мисао, уз мања заостајања у неким периодима, углавном је ишла у корак са временом, а техничко-технолошки развој у области ваздухопловства био је често “замајац” техничко-технолошког развоја земље. Не сме се заборавити чињеница да је Југославија пре 94 године имала властиту ваздухопловну индустрију и да је једна од ретких земаља у свету, и данас, која је имала сопствене конструкције и сопствену производњу ваздухоплова.

У својој историји наше ваздухопловство је имало бројне тешкоће али и блиставе тренутке. По формирању 1912. године било је међу првих 15 у свету и првих пет која су ангажована у ратним дејствима. Након успона домаће ваздухопловне индустрије и унапређења организације и формације почетком тридесетих године XX века, било међу најснажнијим ваздухопловствима у Европи. После другог светског рата било је међу првима у Европи, јаче од ваздухопловстава балканских и суседних земаља. Почетком шездесетих заблистали су на европском небу бисери наших конструктора и ваздухопловне индустрије - “галеб”, “јастреб”, “орао”. Крајем осамдесетих, до катаклизме распада СФРЈ, РВ и ПВО је била респективна ваздухопловна сила са три оперативне групације - Корпуса РВ и ПВО, разуђеним школским системом, научно-истраживачким и развојним установама, ремонтним заводима и пратећом ваздухопловном индустријом, снажним материјално-техничким и људским потенцијалом, и са високим угледом у свету.

Но, имало је и падове и ломове, које је увек пребродило. Тако је 1915. године српско ваздухопловство практично остало без авиона и  пилота, али је врло брзо, уз помоћ савезника, али првенствено огромним залагањем наших кадрова, израсло у снажну ваздухопловну силу. Крајем тридесетих закаснило је у техничкој модернизацији и усаглашавању доктрине и система обуке и командовања са захтевима савременог рата, што је скупо плаћено тешким поразом у априлском рату 1941. године. Протекле две и по деценије, услед врло тешке материјалне ситуације и других проблема, стагнирало је, али и сачувало снагу и енергију за нова прегнућа. Увек је ваздухопловство предњачило по прогресивним идејама и није робовало догматизму, тако је и данас. У 2018. години набавком нове ваздухопловне технике, у првом реду хеликоптера и борбених авиона, почиње нови историјски циклус прогресивног развоја РВ и ПВО.

У измењеној војно-политичкој и геостратегијској ситуацији, нужно је војно-теоријски рад у вези са РВ и ПВО, усмерити у правцу дефинисања валидних доктринарних ставова у војној доктрини. Садашња епоха  захтева да РВ и ПВО има јасне теоријске ставове у улози, намени и задацима, упркос чињеници да су материјални услови ограничавајући фактор, јер ће то омогућити да се по мери јачања материјалне основе РВ и ПВО брзо прилагођава ситуацији и у модернизацији брзо надокнађује пропуштено.

Никако се не сме дозволити да РВ и ПВО изгуби свој идентитет, свој блистави карактер и висок интелектуални и морални интегритет. У историји многих земаља давно је превазиђена дилема око самосталности видова војске, па и у нас.  

Доктринарне ставове у војној стратегији или доктрини РВ и ПВО нужно је дефинисати у складу са критеријума науке и најбољим светским решењима примењивим на наше услове. РВ и ПВО мора имати место које му у савременим условима и припада, и ту се не сме постављати питање - да ли нам треба или не. Нема модерне војске данас без модерног ваздухопловства и модерне противваздушне одбране. У складу са тим не би требало ни да се поставља питање материјалних и људских ресурса и финансијских издвајања.

У новим условима неопходно је редефинисати улогу, намену и задатке РВ и ПВО, уз ослобађање од неких стереотипа и шаблона, не само када је у питању терминологија, већ суштина функционисања свих подсистема. На теоријском раду и осмишљавању свих тих питања нужно је, поред војних стручњака ангажовати и умне људе из друштва који су кадри да својим знањем, искуством, инвентивношћу и креативношћу, ентузијазмом и професионалним способностима допринесу да се ти проблеми реше на опште задовољство.

РВ и ПВО у XXI веку мора летети на крилима памети, знања, нових технологија и савремених техничких, организацијских и кадровских решења. То је пут, као и пре стотину и шест година за смеле, одважне и инвентивне људе, који се не плаше пораза, који свесно иду у ризик јер знају да ће га савладати и елиминисати, који прихватају новине и уважавају постигнућа других, који се боре и не предају.

Богате традиције нашег војног ваздухопловства поштују се, негују и оплемењују у командама, јединицама и установама РВ и ПВО, али и ангажовањем бројне популације ваздухопловних ветерана, који су читав свој живот уградили у изградњу и развој вида, пригрлили његова достигнућа као своја, и данас с љубављу и поштовањем  обележавају овај велики празник.

Срећан празник - Дан РВ и ПВО!

Мр Златомир Грујић

29. мај – Дан пилота Србије

Ha ocнову дуготрајних анализа, разговора, договора, свеобухватног разматрања и аргументованих консултација са стручним службама, а на бази писаних сагласности ваздухопловних субјеката, Ваздухопловна фондација "Пилот Михаило Петровић" објављује

П Р О Г Л А С

по коме се за Дан пилота Србије одређује 29. мај, као датум када је наш први школовани пилот, наредник Михаило Петровић, успешно извршио свој први лет.

   

Честитка УПВЛПС команданту РВ и ПВО поводом Дана вида

Поводом Дана РВ и ПВО, Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије је упутило честитку Команданту вида.

Поштовани господине генерале!
Испред чланова Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије - ветерана РВ и ПВО, и лично, најсрдачније Вама, Вашим сарадницима, припадницима Команде РВ и ПВО, командантима и командирима јединица, целокупном саставу нашег РВ и ПВО и припадницима свих родова и служби вида,
Честитам
ДАН РАТНОГ ВАЗДУХОПЛОВСТВА И ПРОТИВВАЗДУХОПЛОВНЕ ОДБРАНЕ –
24. ДЕЦЕМБАР
и желим Вам срећне новогодишње и божићне празнике!
У протеклој години припадници команди и јединица РВ и ПВО несебичним залагањем квалитетно су извршили постављене задатке, уз побољшање материјалног статуса и добијање нове ваздухопловне технике. Испунили су завет чувања неба Отаџбине, на понос и дику рода свога.
Позив и часна професија ваздухопловаца то са собом носи, то је део нашег бића, са тим живимо и трајемо. Поносни смо на наше младе колеге који
чувају и дограђују светле традиције нашег РВ и ПВО, и увек смо уз њих.
Господине генерале, од нас ваздухопловних ветерана примите и пренестите поруку:
„Свим припадницима РВ и ПВО одајемо од срца признање за рад и труд, за енергију, знање и способности које су уградили у развој нашег вида, и неизмерно им хвала!“
Навршило се 106. година нашег РВ и ПВО, срећни и поносни што смо део велике породице српских ваздухопловаца, делимо са свим припадницима вида радост славе и жељу за даљи благородни пут. Даће Бог да живи наше РВ и ПВО, расте и развија се, док год земљи Србији – нашој Отаџбини и њеном народу буду потребни витешки чувари и браниоци слободног неба.
Срећни нам и здрави били!
Срдачно вас поздрављамо!
Председник УПВЛПС
Мр Златомир ГРУЈИЋ,
пуковник авијације у пензији

Ведь пилоты не умирают, они улетают в небо… 30 лет подвигу сербских летчиков в Армении (ФОТО/ВИДЕО)-прилог руске агенције о посади нашег авиона која је настрадала пре 30 година у Јерменији

Тридцать лет назад, 11 декабря 1988 года, недалеко от Еревана разбился югославский самолет с гуманитарной помощью. На годовщину трагедии, власти Армении привезли семьи погибших летчиков.

16177925.jpg

"Льубав немогуче омогучи", говорят сербы. Любовь делает невозможное возможным. С этими словами, наверное, растили Предрага Маринковича его родители. Четыре года, зоркая и с холодной усмешкой, ходила по Югославии война. Каким-то чудом в 1941 году она не заметила четырехлетнего мальчика. И после войны родители не жалели ни сил, ни тепла, лишь бы был жив и здоров их Предраг. "Пре-драг", то есть очень, очень дорогой.

16180021.jpg

В 1948 году родился Владимир Эрчич. Вокруг его родного села Сеча Река югославские партизаны, вопреки всякому порядку и расчету, бились за жизни людей в своей крохотной Ужицкой республике, не давая нацистам перебросить еще несколько дивизий в Советский Союз. И когда, вместе с Красной Армией и болгарскими частями, югославы выжгли со своей земли нацизм, а на пороги к матерям и женам пришел мир, родители назвали сына Владимир. Этот мир – для детей, им владеть новым миром. Так, наверное, думали они.

16180345.jpg

Когда Предраг и Владимир выросли, они стали летчиками. Несколько тысяч часов они провели в полетах в мирном небе Югославии.

В декабре 1988 года Югославия получила известие о землетрясении в Армении. И для подполковников Предрага Маринковича, Владимира Эрчича и их товарищей "пре-дорогими" вдруг стали люди, которых они никогда не видели.

11 декабря 1988 года они вылетели с аэродрома в Скопье с грузом продовольствия и лекарств. Чтобы, не теряя ни минуты, привезти их людям, оставшимся в слепых развалинах.

16178402.jpg

Как и почему они разбились — есть несколько версий. Одна из них – самолету не дали посадку в "Звартноце", а потом он потерял связь с диспетчерами. Ночью, в незнакомых горах, летчикам пришлось снижаться, не зная куда…

16180355.jpg

"В первый раз я приехала в Армению через год после трагедии, в декабре 1989 года. Мне было шесть лет", – вспоминает Мария Эрчич, дочь летчика. – С нами привезли и моего брата, ему тогда было три месяца. Он родился уже в июне 1989 года и не видел отца".

16178313.jpg

Во второй раз делегация из Югославии (тогда это была еще Югославия) приехала на открытие мемориала летчикам, в 1995 году.

16179067.jpg

А в третий раз Мария приехала в Армению и как дочь Эрчича, и как представитель министерства обороны Сербии, где служит в отделе по работе с ветеранами. К 30-летней годовщине трагедии, силами министерства обороны Армении и почетного консульства Сербии в Армении в Ереван приехали члены семей летчиков и сербские военные.

"Человеку свойственно забывать. Со временем теряется память и связи между людьми. И для меня очень дорого, что эту память мы храним. Прошло тридцать лет. Сослуживцы моего отца уже на пенсии, а некоторые, к сожалению, уже умерли. Но память не исчезает, для этого мы и живы", — говорит Мария Эрчич.

16180282.jpg

Оказалось, что и в голодной и холодной Армении люди не могли жить без памяти. В 1995 году, когда в домах еще жгли керосин, а за хлебом в зимних очередях протягивали негнущиеся пальцы, на месте крушения самолета появился памятник.

"Я была уже постарше, воспоминаний осталось больше. Тогда в вашей стране было очень тяжело, но гостей у вас встречали, как могли. Такое же отношение я чувствую и сейчас".

16179804.jpg

Одна из вдов, Мира Петрович, была на открытии памятника в 1995 году. Тогда с ней была 77-летняя мать погибшего летчика. Посреди замерзшего поля под Эчмиадзином, они долго не отпускали руки от каменной плиты. Точно хотели, чтобы почувствовал немного тепла их любимый Милисав Петрович.

16179193.jpg

Здесь, в Армении, их боль пытались смягчить, как могли, вспоминает госпожа Мира. Нас принимали во многих учреждениях. Приняли и в Академии наук. Там матери Милисава целовали руку.

16180349.jpg

А в первый приезд, в 1989-м, семьи погибших почувствовали заботу не одной Армении, но и единой большой страны, которая тогда еще существовала. Детей летчиков отправили на месяц в Крым, увидеть черноморское солнце.

"После того, как в Армении был воздвигнут памятник, к нам привезли два армянских креста-камня", — говорит бригадный генерал Желько Билич. Он командует 204-й Воздушной бригадой ВВС Сербии, где служили пилоты. В Ереван он приехал во главе сербской военной делегации. В сербском языке, конечно, нет слова "хачкар". Но есть память, общая для двух народов.

16179967.jpg

Один из этих хачкаров стоит в северо-западной части Белграда, в районе Земун, рядом с аэродромом Батайница. Другой – в городе Нови-Сад, на месте, где когда-то стояла армянская католическая церковь.

Прошло уже тридцать лет, сослуживцам погибших – по семьдесят и больше. Кто на пенсии, а кого уже и нет. Летчики, которые служат в Батайнице теперь, в 1988-м были еще курсантами или вовсе школьниками. Но…

16180130.jpg

"Каждый год летчики из нашей бригады, вместе с представителями министерства обороны, едут к памятнику в Земуне, чтобы почтить память своих товарищей. Мы возлагаем там цветы и вспоминаем их. Это самое малое, что мы можем для них сделать", - говорит генерал Билич.

А часть пилотов едет в город Лозница, в двух часах езды от Белграда. Одна из улиц в городе теперь носит имя своего уроженца, Предрага Маринковича.

16180239.jpg

У мемориала генерал Билич – 51-летний, но со строгой выправкой летчика – отдает честь. А жены, дети, а теперь уже и внуки – крестятся. Потом зажигают свечи. Все, как у армян. Звучат слова и фразы, удивительно похожие на русские.

16179234.jpg

Одна из вдов кладет на камень бутылку ракии. Пусть каждый из собравшихся, знакомый и незнакомый, выпьет за помин души. Рядом она укладывает чесницу. Это круглый каравай с православными узорами, который сербы выпекают на праздники и в дни памяти. Сербы не знают слова "хачкар", армяне – слова "чесница". Но это ничего не значит.

16180277.jpg

"Вы им скажите несколько слов. Что помним этих людей, любим. Я бы и сам сказал. Да жалко, языка не знаю", — говорит нам сельчанин, в потертой кожаной куртке и серых брюках.

16176232.jpg

Но беспокоиться не нужно. Приезжие из далекой Сербии его хорошо поняли.

"Пилоти никад не умру, они одлете у небо", — говорит у памятника генерал Билич. Пилоты никогда не умирают, они улетают в небо…

Вот имена людей, о которых это сказано: Предраг Маринкович, Владимир Эрчич, Миленко Симич, Милан Мичич, Бориша Мосурович, Милисав Петрович, Йован Зисов. Они любили незнакомых людей, которым летели помочь. И забыли о себе.

Арам Гарегинян, ru.armeniasputnik.am

Фото: © Sputnik / Asatur Yesayants

https://ru.armeniasputnik.am/society/20181211/16195354/Ved-piloty-ne-umirayut-oni-uletayut-v-nebo-30-let-podvigu-serbskikh-letchikov-v-Armenii.html

Тридесет година сећања на храбре ваздухопловце (1988-2018)

Данас се навршило тридесет година од погибије наших колега ваздухопловаца у далекој Јерменији. Датум за сећање и поштовање. Цела ескадрила данас је била поред споменика посади авиона Ан-12. Јерменски Хач-кар у земунском парку.

У тишини земунског парка, заједно су били 138. транспортна авијацијска ескадриле, породице седморице наших колега, представници команде ваздухопловства, удружења која чувају наше ваздухопловне традиције и представници Јерменске заједнице у Србији.

Такође, представници Војске Србије и ваздухопловци Војводине су данас положили венце на хачкар у Новом Саду

Сви заједно поклонисмо се жртви ваздухопловаца.

Далеке 1988.године, 7. децембра, цео свет је чуо за Совјетску Републику Јерменију. Земљотрес какав до тада није забележен, свом силином затресао је област Јерменије. Два града на северу републике, Спитак и Лењинакан, срушени су до темеља. По изјавама научника, земљотрес такве јачине имао је снагу разарања десет пута већу од атомске бомбе која је бачена на Хирошиму. Цела насеља стамбених зграда, нестала су у неколико секунди. Након овакве катастрофе, грађевинари у Јерменији, поново су разматрали стандарде у области грађевинарства и како поново све сигурно изградити. По званичним подацима, погинуло је око 25 хиљада људи, око 140 хиљада становника остали су инвалиди, а око пола милиона становника остало је без крова над главом. Катастрофа једне земље и једног народа, катастрофа чије се последице осећају до данашњих дана. Тадашњи Председник СССР-а Михаил Горбачов, упутио је позив свим земљама света за помоћ након овакве тешке катастрофе. Одазвало се 111 земаља.

Тадашњи Југословенски врх државе, одлучио је међу првима да пошаље хуманитарну помоћ. Наређење је добила Југословенска Народна Армија. Планиран је транспорт хуманитарне помоћи са расположивим транспортним авионима Ан-12 са Скопског аеродрома, као нашег најјужнијег војног аеродрома. Изузетно захтеван летачки задатак поверен је искусним посадама Ан-12, које су иза себе имале хиљаде сати налета. Увидом у летачке књижице, видимо огромно искуство посаде, бројни дотадашњи летови били су вишечасовни и захтевни, прелетале су се бројне државе, временске зоне, различите климатске области. Поверени терет, у дотадашњој пракси, достављан је на више континената, тачно по плану, на време и без проблема по посаду или технику.

Чим су се стекли услови у Јерменији, отворен је за летење међународни аеродром у главном граду Совјетске Републике Јерменије - Јеревану. Врло брзо, ваздушна лука у Јеревану, постала је најактивнији аеродром у региону, јер је почела да пристиже помоћ из свих крајева света. Војни и цивилни ваздухоплови непрестано су пристизали. Први авион са хуманитарном помоћи из СФРЈ, авиокомпаније „Авиогенекс“, слетео је 10. децембра у Јереван. Тим летом успостављен је хуманитарни ваздушни мост Скопље-Јереван.

Задатак превожења хуманитарне помоћи, поверен је седмочланој посади из састава 675. мтрае на челу са потпуковником Маринковић Предрагом. Вођа посаде, искусан пилот са скоро 6500 сати летења иза себе, бивши наставник летења у Ваздухопловној Војној Академији. Пилот који је у транспортној јединици Југословенског Ратног Ваздухопловства облетео земаљску куглу, превозећи високе функционере тадашњег државног врха Југославије. Вођа посаде који је био у најбољим летачким годинама, у свима знаној јединици, којој је годинама основни задатак био- ваздушно превожење Маршала Тита.

На Скопском аеродрому, посада је провела цели 11.децембар чекајући утовар терета и припремајући се за предстојећи лет. Претходног дана, вратили су се из Лондона. У касним вечерњим часовима 11. децембра, контрола летења Скопског аеродрома, одобрила је полетање и лет на маршрути Скопски Петровец-Ларнака-Јереван. Током читавог лета, пратило их је лоше време (у ваздухопловној терминологији СМУ-сложени метео успови), али за искусну посаду, лоше време није представљало већи проблем јер су били обучени за летење у свим условима.

Међутим, приликом завршетка лета, на прилазу међународном аеродрому у Јеревану дошло је до ваздухопловне катастрофе. Грешка контроле летења, лоши временски услови, отказ ваздухоплова или грешка искусне посаде, до данас су остали тајна за све сведоке овог трагичног догађаја. На обали реке Камах у Јерменији, 33 минута после поноћи 12.децембра, авион Југословенског Ратног Ваздухопловства са седам чланова посаде, доживео је ваздухопловни удес. Била је то у Југословенском ратном Ваздухопловству, прва већа катастрофа транспортног авиона од средине 50-тих година и прва катастрофа војног ваздухоплова у иностранству. Највећа цена те катастрофе, били су животи наших седам колега ваздухопловаца. Велики губитак за све, али највише за њихове породице.

На летачком задатку 12.12.1988.године, погинули су:

-потпуковник-пилот Предраг Маринковић

-потпуковник-навигатор Милан Мичић

-мајор-пилот Владимир Ерчић

-мајор-пилот Миленко Симић

- заставник 1 класе механичар-летач Милисав Петровић

-заставник 1 класе механичар-летач Бориша Мосуровић

- заставник радио-телеграфиста Јован Зисов

У свеопштем хаосу у Јерменији, узрокованом земљотресом, цео Јерменски народ ипак је запамтио херојску жртву наших ваздухопловаца. Тај трагичан догађај, заувек је остао запамћен у историји Јерменије. Свих ових година, народ Јерменије стоји поклоњен према жртви наших ваздухопловаца.

Након трагедије, тела наших ваздухопловаца, стигла су 15. децембра у 14 часова на Батајнички аеродром. Аеродром којем су се толико пута враћали након извршених задатака. Дочекале су их стотине колега ваздухопловаца, пријатеља, чланова породица и све најодговорније старешине ЈНА и РВ и ПВО. Сахрањени су уз највише војне почасти у присуству породица, пријатеља, државног и војног врха, те дипломатског представника СССР-а.

Указом Президијума Врховног Совјета СССР, 27. јануара 1989. године, седмочлана посада авиона Ан-12 рег.бр 73312 YU-AID, за испољену храброст и самопожртвовање приликом извршавања племените мисије пружања помоћи у ликвидацији последица земљотреса у Јерменији, посмртно је одликована је Орденом „Пријатељство народа“. Указ је потписао тадашњи Председник Президијума Врховног Совјета СССР-а Михаил Горбачов.

На позив Владе и народа Јерменије, у Јеревану је од 11. до 14.децембра 1995.године, боравила група од 23 члана породица погинулих ваздухопловаца и званична делегација Савезног министарства за одбрану и РВ и ПВО. У Јереван су долетели авионом Ан-26 Југословенског РВ и ПВО, а повод је био откривање споменика нашим пилотима.

На седмогодишњицу од ваздухопловне трагедије, на месту удеса на обали реке Камах, подигнут је споменик „Сломљено крило“ као део Спомен-комплекса посвећеног страдалој посади и пријатељству два народа. Споменик је висок 12 метара, а само крило, као део споменика, дугачко је седам метара као симбол изгубљених седам живота. У основи споменика су мермерне плоче са именима наших ваздухопловаца, исписана на српском и јерменском језику. Са обе стране спомен-крила постављени су „Хач-кари“, камени споменици (Јерменски назив за крст у камену). На левом су исклесани ликови две мајке (српске и јерменске) које тугују за изгубљеним синовима.

Као знак нераскидиве везе Јерменског народа са српским народом, почетком деведесетих година, из Јерменије су послата два хачкара (Јерменски назив за крст у камену)

Један спомен хачкар постављен је 1993. године у Земунском парку, поред улаза у цркву Светог Архангела Гаврила. Традиционални јерменски споменик посвећен је погинулој посади Ан-12. Споменик је рад јерменског уметника Румена Налдбађана.

Други спомен хачкар постављен је 1995.године у центру Новог Сада на месту где се некад налазила Јерменска црква.

Ове године, на тридесетогодишњицу од велике ваздухопловне трагедије, породице погинулих ваздухопловаца и делегација МО ВС, посетиле су Спомен-комплекс „Сломљено крило“ у Јерменији.

Последњи поздрав од ваздухопловаца.

Саша ЈОВАНОВИЋ

САБОР ВАЗДУХОПЛОВАЦА у организацији фондације „Пилот Михаило Петровић“ и удружења пилота „Ма 2+“

Ваздухопловна фондација "Пилот Михаило Петровић" и Удружење надзвучних пилота "Ма 2+" организују Сабор ваздухопловаца.

Сабор ће бити прилика да се окупимо и дружимо у пријатном амбијенту СКЦ "Ћирилица".

Позвани сте сви-Добро дошли!

Понедељак, 17. децембар 2018. године у 19 сати, у просторијама СКЦ "Ћирилица", Скерлићева 12, Београд (Врачар, код Народне библиотеке).

Особа за контакт:

Бориша МАНДИЋ (065/2129-747)

30 година од завршетка школовања 40А класе СВШ РВ и ПВО [НАЈАВА]

Ове године се навршава три деценије од завршетка школовања 40А класе Средње војне школе Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране

Од 1988. године па до данас, припадници ове класе су вредно служили у јединицама и установама нашег вида у свим родовима и службама.

Поводом великог јубилеја ове генерације наших ваздухопловаца у Нишу ће 15. децембра 2018. године бити организовано окупљање класића.

Ниш, субота, 15. децембар 2018. године у 18 сати. Ресторан "Тодор", Борова 20 (насеље Чалије).

Добро дошли!