У Београду је у осамдесет шестој години преминуо наш друг и члан Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС), Вићентије Јовелић, пуковник авијације у пензији.

Вићентије је рођен у Мартинцима код Сремске Митровице 5. јуна 1933. године. У родном месту је завршио основну школу, а Нижу гимназију у Сремској Митровици. Потом одлази у Загреб у Ваздухопловну индустријску школу где стиче звање авиомеханичара. Завршава Пилотску школу у Руми и Подофицирску пилотску школу. На ЕТШ "Никола Тесла" стиче звање електротехничара. Завршава и Вишу статистичку школу и Факултет организационих наука, те Командно-штабну академију РВ и ПВО.

Током каријере у РВ и ПВО, летео је на више типова ваздухоплова. Поред једрилица (А, Б и Ц класа), летео је и на Утва "Тројка"-и, УТ-2, По-2, Аеро-2, 213, Јак-3, Јак-9, УЈак-9, С-49. Током школовања, поред авио-моделарства бавио се и падобранством и имао је звање спортског падобранца. Завршио је и Шифранстку школу Новом Саду и обуку за Оператора на слетном радару. Након дипломирања на ФОН-у, био је први инжињер Кибернетике у ЈНА.

Осам година је био члан ГИНО за РВ и ПВО. На  КША РВ и ПВО и Школи НО ОС, у својству Ванредног предавача, изводио је наставу из Информатике и статистике. Обављао је низ одговорних дужности у Команди РВ и ПВО и у Трећој управи ГШ ЈНА. Пензионисан је у чину генералштабног пуковника авијације-пилота, 31. децембра 1990. године.

Остаће у најлепшем сећању друговима и пријатељима из УПВЛПС. И овим путем, УПВЛПС породици Вићентија Јовелића упућује изразе најискренијег саучешћа. Време и место сахране биће накнадно објављени.

Као и годинама унатраг и ове, 2019. године ће се поводом Дана некадашње СВШ РВ и ПВО организовати традиционално дружење "Рајловчана".

Формални повод је Дан Средње војне школе РВ и ПВО (СВШ РВ и ПВО) Рајловац, али су на дружење позвани сви некадашњи "Рајловчани"!

Питомци и ђаци школа и академија, војници, подофицири и официри, наши драги васпитачи, наставници и професори, командири,... Из Школског центра, ваздухопловне базе, СВШ, ВШСР, Војне академије, Завода "Орао",...

Једном речју, добродошли су сви "Рајловчани" који су један део свог професионалног живота и/или школовања провели на том војном аеродрому наше некадашње војске.

Иако је по традицији Дан наше школе 3. фебруара, из техничких разлога (ресторан не ради недељом), окупљање и дружење ће бити приређено у ресторану Дома ваздухопловства у Земуну, Штросмајерова 3, у суботу, 2. фебруара 2019. године са почетком у 12 сати.

Добро дошли!

По пилоту Милораду Танасићу који се у Априлском рату својим застарелим авионом обрушио на немачки „месершмит” названа је ових дана једна улица у његовом родном Мајуру крај Шапца

Поручник Милорад Танасић, пилот-ловац

Две ескадриле, 111. и 112. Петог ловачког пука ЈКРВ, са укупно 15 авиона „хокер фјури”, примиле су први удар застрашујуће немачке ратне машинерије на Југославију. Стационирани на аеродрому Режановачка коса код Куманова, на „мртвој стражи” ваздушног простора Ниша и Скопља, тог 6. априла 1941. године у зору, југословенски пилоти на застарелим двокрилцима неустрашиво су се супротставили бројнијим и модернијим авионима „Луфтвафе”, који су надирали из правца Бугарске.

Немци су оборили једанаест „хокер фјурија”, претходно и извиђачки пар ловаца који су их први приметили, а браниоци четири „месершмита 109” и један „месершмит 110”, такозвани ловац разарач, са три члана посаде. Један, а по некима изворима чак два немачка авиона, директним сударом, уништио је поручник-пилот Милорад Танасић из Мајура код Шапца, који је ових дана у родном месту добио улицу.

Оставши без муниције у митраљезима свог већ изрешетаног „хокер фјурија”, скоро дупло споријег од немачких летелица, али са осетљивим командама и одличним акробатским могућностима, Танасић је извео последњи, самоубилачки маневар „таран”, који ће касније користити јапанске камиказе. Директно се обрушио на непријатељски „месершмит 109”, који је приликом судара закачио још један немачки авион, па су све три летелице експлодирале у ваздуху.

Хокер Фјури 

Пилот из Мајура код Шапца следио је, тако, пример свог командира из 112. ескадриле, капетана-пилота Војислава Поповића, који се само неколико тренутака раније на исти начин херојски жртвовао и уништио непријатељски вишенаменски „месершмит 110”.

За разлику од елитног Шестог ловачког пука, који је у Априлском рату бранио Београд и који је у свом саставу имао 37 „месершмита 109”, набављених у Немачкој до краја 1940. године, Пети ловачки пук располагао је 30 застарелих, двокрилних „хокер фјурија”, израђених по британској лиценци у домаћим фабрикама „Икарус” и „Змај”, обе у Земуну. Овај тип борбеног авиона из почетка тридесетих, са недовољном ватреном моћи, два митраљеза „викерс”, малог калибра (7,7 мм) и слабе пробојности, РАФ је до почетка Другог светског рата већ био заменио новим моделима.

У потпуно неравноправној борби на небу изнад Куманова, поред капетана Поповића и поручника Танасића, погинули су и командир 111. ескадриле, капетан Константин Јермаков, и пилоти: потпоручник Милутин Перовић и наредници Јефта Арсић, Ратомир Милојевић и Верољуб Стојадиновић. Тог јутра такође је оборен и наредник Живко Степановић, али је пао на дрвеће и остао жив.

После Другог светског рата, Савез бораца општине Куманово и припадници РВ и ПВО са аеродрома Скопски Петровац подигли су на месту где је био аеродром Режановачка коса спомен-обележје погинулим пилотима Петог ловачког пука. На њему се још налазе и имена потпуковника Ферла Градишника и поручника Живомира Петровића, Јанићија Кораћа и Радислава Пешића.

Име пилота Милорада Танасића, рођеног 1. октобра 1911. године, накнадно је уклесано на споменику палим борцима и жртвама фашистичког терора у шабачком приградском насељу Мајуру. И по оцу и по мајци (девојачко Јуришић) Мајурац, Танасић је после завршетка средње техничке школе отишао у војску, где је похађао школу за резервне официре авијације, а потом се активирао. За пилота ловачких авиона се обучио у Мостару.

Спомен обележје у Мајуру

Као млад пилот, Танасић се тридесетих година прошлог века залагао за оснивање аеро-клуба „Наша крила” у Шапцу. Мада је јуначки изгубио живот у борби против Немаца, нове комунистичке власти нису биле вољне по њему 1948. године дају име поново формираном градском аеро-клубу, пошто му је отац Драгић био радикал. Међутим, од 1956. године клуб ће се ипак звати „Милорад Танасић” и наредну деценију и по имаће веома живу активност.

Пилоту Танасићу постхумно је додељен Орден витешког мача првог реда, који је установљен 1998. године као одликовање Савезне Републике Југославије за изузетне заслуге и дела у областима одбране и безбедности. Једна улица у Шапцу, у насељу Тријангла, носи његово име, а од почетка ове тако се зове и улица која почиње од Шабачке у Мајуру. У овом приградском насељу данас више нема Танасићевих потомака, нестала је и породица по мајци Јуришић, али мештани чувају сећање на неустрашивог пилота.

Преостали „хокери” запаљени у Никшићу

Друге две ескадриле Петог ловачког пука налазиле су се на аеродрому Косанчић код Лесковца, и у ваздушном удару 6. априла 1941. избегле су губитке захваљујући добром маскирању авиона. Наредних дана, безуспешно покушавајући да се супротставе снажнијем непријатељу, мењале су локације, да би коначно седам преосталих „хокер фјурија” на аеродрому у Никшићу 15. априла запалили њихови пилоти, да не би пали у руке непријатељу.

Имена за 545 улица

Од ове године чак 545 улица, 37 продужетака улица и 25 заселака на подручју града Шапца добило је назив, међу којима је и Улица пилота Танасића у Мајуру. Одлуку је донео градски парламент, на предлог локалне Комисије за одређивање назива улица и тргова, а у складу са планом и динамиком ажурирања Адресног регистра по градовима и селима Србије. Изузев седам назива улица у насељеном месту Шабац, сви остали се односе на 49 сеоских средина.

Мирољуб МИЈУШКОВИЋ, ПОЛИТИКА

Поводом великог хришћанског празника Богојављења, припадници нашег РВ и ПВО су учествовали у пливању за Часни крст на више места у Србији.

Мајор Милан Жунић из 204. ваздухопловне бригаде, већ пету годину заредом, за Часни крст је пливао у Старим Бановцима. Он је ове године иако пливање није имало такмичарски карактер, понео крст, а пливао је како каже у част својих колега, настрадалих 1999. године у НАТО агресији.

Припадници 98. ваздухопловне бригаде са аеродрома Лађевци, за Часни крст су пливали на Западној Морави у Чачку, док је, како јавља телевизија Н1, у Сврљигу први до крста допливао поручник Александар Станковић из 63. падобранског батаљона.

Како преноси Н1, на укупно 29 локација у земљи су поводом Богојављенских свечаности, учествовали и припадници других видова, родова и служби Војске Србије, њих више од три стотине.

МР

Осамдесет четврти (84) број "Ваздухопловног билтена", гласила Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС).

Ваш примерак билтена можете преузети овде. 

Новинар у пензији и члан УНС-а Златомир Грујић објавио је књигу „Српско ваздухопловство у балканским ратовима 1912-1913“.

„Златомир Грујић износи историјски релевантне чињенице које поткрепљује бројним цитатима и изводима како из опeрацијских дневникa, тако и из извода из тадашње штампе као и архивских докумената до којих је у својим истраживањима дошао“,  наводе у рецензији Мирјана Новаковић Мунишевић и Дарко Младеновић.

„Са временске дистанце од сто пет година, од како је завршен Други балкански рат, у јаснијем светлу види се величина, значај и утицај тих, почетних корака у изградњи ваздухопловних војних снага у Србији“, наводи у уводу књиге Грујић и да „српско ваздухопловство заслужује да се нађе у незаборавнику националне историје, те у том смислу настаје и ова скромна књига“.

Златомир Грујић завршио је Ваздухопловну академију 1970, а магистрирао 1986. године.  Био је наставник у високим школама РВ и ПВО. Уређивао је часописе „Наша крила, „Аеромагазин“ и „Војни ветеран“. Током агресије НАТО на СРЈ 1999. године био је ратни дописник.  Објавио је књиге „Авијација Србије и Југославије 1901-1994“, „Удружење војних пензионера Србије“, „Шеста пилотска“ …

Издавач: Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије

Број страна: 140

Писмо: Ћирилица

Повез: Мек

Тираж: 300

ИСБН: 978-86-903799-8-9