На данашњи дан 1999. године, погинуо је заставник I класе везе Властимир Лазаревић.

На данашњи дан 1999. године, погинуо је заставник I класе везе Властимир Лазаревић.

Властимир је рођен 10. априла 1952. године у Јагодини. Након свршене основне школе уписује и успешно завршава Подофицирску школу везе РВ и ПВО која се тада налазила у Краљеву. У саставу 210. батаљона везе нашег ваздухопловства, службовао је у многим гарнизонима. Обављао је дужност командира одељења. За свој рад је више пута похваљиван и награђиван. За време НАТО агресије, био је задужен за одржавање радио-релејних веза на Командном месту РВ и ПВО на брду Стражевица крај Београда (Раковица). Приликом замене једне антене, оштећене у претходном нападу непријатељске авијације, изненада је рејон Стражевице надлетела још једна летелица, која је дејствовала на тај објекат, при томе усмртивши заставника Лазаревића.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Иза њега су остали син Бранислав и кћерка Катарина.На месту погибије заставника Лазаревића, 2002. године подигнут је споменик, рад академског вајара Славише Чековића, на којем се налази и спомен плоча са ликом овог пожртвованог подофицира нашег ваздухопловства.

Трећег дана агресије НАТО пакта на нашу земљу, погинуо је мајор авијације-пилот Зоран Радосављевић.

Зоран Радосављевић је рођен у Приштини 26. фебруара 1965. године. Његов отац, војно лице, службовао је по многим гарнизонима тадашње државе, да би се пре Зорановог поласка у први разред скрасио у Београду. Након завршене основне школе, Зоран успешно завршава Ваздухопловну Гимназију "Маршал Тито" у Мостару и Ваздухопловну војну академију у Задру, односно њен деташман за ловачку авијацију у Пули. По завршетку школе и промоције у официрски чин, Зоран бива распоређен на аеродром Батајница и започиње летачку каријеру на авиону МиГ-21, да би убрзо завршио преобуку и за ловца на авиону МиГ-29. Поред војних обавеза, свестран какав је био, у слободно време се бави наутиком, тј једриличираством, а не престаје ни са својим стручним усавршавањем. Завршио је последипломске студије на Саобраћајном факултету у Београду, где је и магистрирао из области сателитске навигације. Спремао је докторску дисертацију, али је дошао март 1999. године.

У том тренутку, Зоран је био пилот у саставу 127. ловачке авијацијске ескадриле "Витезови". Тог 26. марта је стигла наредба за полетање једног пара авиона, за који су се задатак добровољно пријавили мајор Зоран Радосављевић и потпуковник Слободан Перић. Након полетања и узимања северног курса, од официра за навођење пар је добио наредбу да крене ка западу и граници са Дрином. Прешавши границу СРЈ и БиХ, дошло је до контакта наших пилота са непријатељским, где су обе наше летелице оборене директним поготком на 7000 метара висине. Потпуковник Перић је преживео обарање, док је мајор Зоран Радосављевић нажалост погинуо. Остаци авиона и Зораново тело су пронађени у близини Теочака код Бијељине. Локално становништво је успело да Зоранове посмртне остатке у сарадњи са Војском Републике Српске пребаци у Србију, где су сахрањени 29. марта.

Постхумно је одликован Орденом за храброст. Није био ожењен и није имао деце. У селу Батајница постоји улица са његовим именом. Најбољи студент смера ваздушног саобраћаја на Саобраћајном факултету у Београду бива награђен признањем са Зорановим именом. Од септембра 1999. године одржава се једриличарска регата која носи назив "Меморијал Зорана Радосављевића" и то и на црногорском приморју и овде на београдским рекама. Многи једриличарски и ваздухопловни клубови у земљи носе име овог часног пилота нашег ваздухопловства.

Први припадник нашег РВ и ПВО који је погинуо у НАТО агресији, био је потпуковник авијације-пилот Живота Ђурић.

Живота Ђурић је рођен у Параћину 19. априла 1963. године. Након завршене Ваздухопловне војне Гимназије "Маршал Тито" у Мостару, уписује и успешно завршава Ваздухопловну војну академију у Задру и стиче звање војног пилота. Прво место службовања тек промовисаног потпоручника је аеродром Петровац крај Скопља. У том граду заснива и породицу и службује све до распада СФРЈ, када његова јединица због новонасталих околности пребазира на аеродром Лађевци код Краљева. Током своје летачке каријере, успешно је завршио курс наставника летења и курс за командира ескадриле. У јединици је прошао све дужности од пилота до Команданта ескадриле, у којој дужности је био и пред почетак агресије НАТО пакта на нашу земљу. Био је Командант 241. ловачко бомбардерске ескадриле "Тигрови" у склопу 98. авијацијског пука.

Према ратном плану употребе те јединице, један од задатака је био и ваздушна подршка операцијама Треће армије Војске Југославије на Космету. На данашњи дан, пре 17 година, планирано је било дејство из ваздуха на кампове и командна места ОВК на Космету. Задатак је предвиђао лет на малој висини, при великим брзинама, пратећи конфигурацију терена. Живота је полетео из Лађеваца и када је био у рејону Глоговца, извршио је дејство на једно складиште ОВК са две бомбе. Након успешно извршеног задатка, наставио је даље према плану и у једном тренутку када је због конфигурације терена морао да изведе маневар и подигне авион био је погођен ватром са земље. Успео је да усмери летелицу на положаје ОВК...

Према претпоставкама колега из ескадриле, није се катапултирао јер није хтео да падне жив у руке непријатељу.Посмртно је одликован Орденом за храброст и унапређен у чин потпуковника. Сахрањен је у родном месту. Иза њега су остали супруга Биљана, син Александар и кћерка Ана.

У продукцији Радио телевизије "Канал М" из Параћина, аутор Емил Милојевић је 2010. године снимио документарни филм о Животи Ђурићу под називом "Живот, јунаштво, памћење".