Сто седми рођендан нашег војног ваздухопловства обележава се 24. децембра. Са поносом се сећамо славне ваздухопловне историје, са радошћу памтимо ове године, а са реалном надом гледамо на будућност наших ваздухопловних и снага за провиваздухопловну одбрану. У свему томе кључно место и улогу имају људи који су донели ваздухопловне идеје у Србију и упорном борбом и залагањем их спровели у живот. На првом месту то је пуковник Коста Милетић први српски ваздухопловац, пилот балона и први командант ваздухопловства.
ВАЗДУХОПЛОВНИ ПОЧЕЦИ
Припреме за формирање војног ваздухоплoвства у Србији почеле су фактички, оног дана када је у закон у војсци Краљевине Србије, односно у то доба Уредбу, другог августа 1893. године уграђен став: „По могућству образоваће се у свакој дивизији још и ваздухопловска и велосипедска одељења из кадрова, који ће се још у миру тим службама обучавати“.
Тај став у члану 23, четврто питање, има историјски значај и полазна је тачка ваздухопловне доктрине и стратегије у Србији. Изражава опредељење Краљевине Србије да у своју војску угради јединице опремљене новим војним средством – ваздухопловом, које је у то доба улазило у наоружање многих држава, углавном светских сила. Тиме је фактички почела изградња новог рода војске, потом и вида, која је текла постепено и увек ишла узлазном линијом, без обзира на периоде стагнација који су се повремено дешавали али су брзо савлађивани и превазилажени.
На размеђу XIX и XX века текле су припреме за формирање војног ваздухопловства у Краљевини Србији, а конкретизоване су оног момента када је министар војни расписао конкурс за школовање официра за „ваздухопловну струку“ у Русији 1900. године. Вероватно се и раније размишљало о томе како и шта радити, али тај датум 24. децембра 1900. године је једна од полазних тачки - објављен је конкурс за школовање ваздухопловних кадрова. Међу више кандидата одабран је поручник Коста Милетић, који се потом школовао у елитној ваздухопловој школи Руске империје две године.
Следећи корак је, свакако, повратак Косте Милетића из Русије, крајем 1902. године, када је он, пун елана и знања које је стекао током школовања, израдио више пројеката о увођењу ваздухопловства у Српску војску. Ти пројекти се нису одмах могли реализовати. У том припремном периоду ваздухопловство - „ваздухопловна струка“ први пут се појављује у закону о војсци из 1904. године. Планом модернизације Српске војске, из фебруара 1905. године предвиђено је формирање ваздухопловних јединица. У књизи Ратна служба 1911. године, дат је опис голубије поште и аероплана, а исте године из штампе је изашла књига “Ваздухопловство и војнички поглед на његову примену”.
Развој ваздухопловне војне теорије у Србији текао је постепено, са продором идеја и новости о томе. Војна мисао у Србији пратила је развој ваздухопловства у свету.
ШКОЛОВАЊЕ ПИЛОТА
Први корак ка образовању ваздухопловног кадра у Србији појавио се у пролеће 6. маја 1911. године, када је српски Министар војни расписао конкурс за школовање питомаца у иностранству. Између осталих, тражио се један нижи официр за ваздухопловну школу, односно за авијатичарство. Одабран је пешадијски поручник Ђорђе Благојевић, али он никада није кренуо на пут.
Министарство војно је расписало 21. фебруара 1912. године нови конкурс за официра и подофицира ради изучавање пилотаже у француским приватним школама. У Службеном војном листу број 4 од 21. фебруара 1912. године објављен је следећи текст:
“На основу решења господина министра војног од 9. фебруара ове године Пов. И ФБр.83 послаће се у Француску за изучавање авијатике и руковање аеропланима известан број офицриа и подофицира, који ће тамо провести извесно време као државни питомци на практичном курсу.
Који од официра и подофицира жели да се пошаље као државни питомац за напред наведени циљ, поднеће редовним путем писмену пријаву до 10. марта текуће године, са изјавом да пристаје на све услове које буде ставило министарство војно.
Кандидати треба да су потпуно здрави, снажни и штрапацима издржљиви, да имају добар вид, да су неожењени за сада, да нису млађи од 25 ни старији од 35 година, да су по мало механичари или спортисти као нпр. у руковању аутомобилима и мотоциклима и да знају или бар разумеју француски језик.
Пријаве дотичних послаће претпостављене старешине са својим мишљењем о општој посебној способности за спортске послове или наклоности за исте и о владању и трезвенпсти; имајући у виду мане кандидата које дотична служба не трпи за поуздано обављање исте.
Пријављени кандидати подврћиће се у својим месним командама лекарском пргледу ради уверења о њиховом здрављу и добром виду.
Из канцеларије инжињеријско-техничког комитета министарства војног Пов. ИФБр 83, у Београду.”
На конкурс се пријавио 171 кандидат и после три лекарска прегледа и строгог стручног испита, у Прву класу српских војних авијатичара изабрано је шест кандидата.
За пилоте авиона по конкурсу Министарства војног од 21. фебруара 1912. године одабрана су три официра и три подофицира, поручници Милош Илић и Јован Југовић, потпоручник Живојин Станковић, наредник Михаило Петровић и поднаредници Миодраг Томић и Војислав Новичић.
Обука је почела маја месеца 1912. године у градићу Етамп код Париза, у пилотским школама "Фарман" и „Блерио“. Испити су полагани појединачно или у мањим групама, а кандидат се пријављивао када би се осетио способним и када би се инструктор с тим сложио. По положеном испиту кандидат је добијао диплому цивилног интернационалног пилота. Српски пилоти-питомци су положили пилотске испите у периоду август - септембар 1912. године и добили су дипломе.
Наредник Михаило Петровић први је од српских питомаца положио испит 23. јула 1912. године пред комисијом француског аеро-клуба и добио диплому Међународне ваздухопловне федерације ФАИ број 979 и тако постао први дипломирани српски пилот.
Српски пилоти су поред диплома добили и француски пилотски знак. Тај знак су носили са поносом, тако на фотографијама Миодрага Томића до 1914. године видомо тај знак, а може се видети и код других пилота који су школовање завршили у Француској (прва, друга, трећа и четрта класа пилота).
КУПОВИНА АВИОНА
Куповину авиона за српску војску обављена је у јесен 1912. године од стране комисије формриане од свршених српских пилота. Октобра 1912. године, по отпочињању Првог балканског рата, заплењна су два турска авиона. У Француској је купљено осам авиона, а два су добијена као из Русије. Тако је крајем 1912. године Србија имала 12 авиона.
За пилоте који су завршили школу "Морис Фарман" купљена су три биплана (двокрилца, двоседа) Анри Фарман 20 (Henry Farman HF 20), а за пилоте из школе Блерио, три моноплана (једнокрилца) Блерио и то један једносед (моноплас) Блерио XI (Blériot XIMilitaire) и два двоседа (бипласа или тандема) Блерио XI (Blériot XI-2 Artillerie). Уз авионе, купљене су бусоле, часовници, резервни делови, барометри, већа количина алата и прибора за одржавање авиона и, што је нарочито значајно, три фотографска апарата, са којим су пре куповине, извршене пробе фотографисања са хиљаду метара висине.
Упоредо са школовањем пилота и набавком авиона почеле су и припреме за изградњу ваздухопловне инфраструктуре, у првом реду аеродрома и објеката за смештај људства, ваздухоплова и технике.
Први српски аеродром уређен је на Трупалском пољу, недалеко од железничке станице Топоница код Ниша. Ту су постављени хангари и остале неопходне инсталације, колико су то могућности дозвољавале. Упркос зими и снежним падавинама српски пилоти су у јануару 1913. године почели са летачком обуком.
Подигнуто је шест пољских платнених хангара-шатора система Бесоно (Bessonauh) и образован мали парк попуњен са људством које је одређено из разних команди нишког гарнизона. Није било ни радионице, ни резервног материјала за оправку аероплана и мотора, а број стручних механичара је био апсолутно недовољан.
ФОРМИРАЊЕ ВАЗДУХОПЛОВНЕ КОМАНДЕ
Наредбом или решењем начелника Штаба Врховне команде војводе Радомира Путника 24. децембра 1912. године, формирана је Ваздухопловна команда - прва ваздухопловна јединица Српске војске, са седиштем у Нишу.
О томе је у књизи Српска авијатика, записано: „Тих дана коначно су створени сви потребни услови за формирање прве ваздухопловне јединице Српске војске, па је министар војни, војвода Радомир Путник, 24. децембра донео решење којим се установљава „Ваздухопловна команда“.
У њен састав ушли су Аеропланско одељење, Балонско одељење, Водонична централа и Голубија пошта. Због значаја који је придаван Ваздухопловној команди, она је непосредно потчињена Штабу Врховне команде, а за њеног првог команданта, постављен је мајор Коста Милетић. Увидом у службена документа види се да војвода Путник није био министар војни већ начелник Штаба Врховне команде. Министар војни био је пуковник Радомир Бојовић.
Документ о оснивању ваздухопловне команде није пронађен и није забележен у „Операцијском деловоднику“ протокола Врховне команде. Међутим, добро информисани дневни лист „Политика“, који је у то време скоро свакодневно објављивао вести о нашем ваздухопловству, у броју од 12. децембра 1912. године (по старом календару), односно 25. децембра по новом, објавио је вест да је у Нишу формирана Ваздухопловна команда). Лист „Вечерње Новости“ од 13/26. децембра 1912. године допуниио је вест податком да је војвода Путник потписао акт о формирању Ваздухопловне команде. У јануару 1913. године располаже се са више докумената о функционисању прве ваздухопловне јединице.
У литертури налазимо податак да је решење потписао министар војни војвода Радомир Путник, међутим у то време министар војни био је пуковник Радомир Бојовић, а војвода Путник је био начелник Штаба Врховне команде Српске војске. Српска влада, па и Врховна команда биле су у Нишу.
За комаданта је постављен мајор Коста Милетић. У недавно објављеној књизи „Српски аеронаут пуковник Коста Милетић“ детаљно су описани животни пут првог српског ваздухопловца и прве године српског ваздухопловства.
Ваздухопловна команда је имала: Аеропланску ескадру; Балонску чету; Водоничну централу и Голубију пошту.
Аеропланска ескадра је била смештена на Трупалском пољу код Ниша, а њен командир је био поручник Јован Југовић, који је 14. јануара 1913. године постављен за командира Балонске чете, а на његово место постављен је поручник Милош Илић. У ескадрили су поред пилота били и авиомеханичари и то: Француз Корније, Американац Пирс, и два Србина - Тодор Зелић из Београда и Милоја Милекића из Ужица. Аеропланска ескадра је располагала 1. јануара 1913. године, са 11 авиона: три Блериоа, три Анри Фармана, два Депердисена, два РЕП-а и један Дукс (још један авион Хенри Фарман VII пристигао је касније).
Балонска чета је у првом периоду била непосредно потчињена команданту Ваздухопловне команде, а од 14. јануара њен командир је био поручник Јован Југовић. Касније, после Другог балканског рата, Балонска чета је добила нови назив: Прво балонско одељење првог позива народне војске. Чета је располагала са везаним балоном типа „Драке“ система Парсевал-Зигсфелд и једним слободним сферним балоном.
Водонична централа била је у Медошевцу, завршена је у јуну 1913. године, а њен командир је био поручник Марко Марковић – Марколеско.
Голубија пошта је такође била у Медошевцу, а њен командир је био потпоручник Драгољуб Марјановић.
Под насловом „Авијатичарска команда“ објављен је текст: „У Нишу је образована авијатичарска команда, под чијом ће управом бити наше авијатичарско одељење. Наши авијатичари ускоро ће приредити, заједно са авијатичарима добровољцима, једно летење од Ниша до Скопља.“ Политика, 12. децембра 1912. године, страна 3.
Из Првог светског рата српско ваздухопловство је изало са више од стотину летача, преко 40 авиона.
Постало је основа изградње и развоја југословенског ваздухопловства наредних 88 година, да би 2006. године враћено под заставу Србије. Верно изворним традицијама слави 24. децембар као свој рођендан, када је стасало међу првих петнест у државама света и првих пет коришћених у ратовима.
Свим припадницима РВ и ПВО Републике Србије и свим српским ваздухопловцима срећан 24. децембар Дан вида!
Златомир Грујић
Илустрације:
1) Уредба из 1893. године (плакат)
2) Први српски пилоти
3) Први српски авиони
4) Шема ваздухопловне команде 1912. године
5) Мајор Коста Милетић
6) Инжињеријска касарна у Нишу
7) Први пилотски знак
