Сто седамнаести (117) број "Ваздухопловног билтена", гласила Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС).

У протеклу суботу на Бежанијском гробљу, обележена је годишњица од погибије двојице пилота нашег ваздухопловства - мајора Крсник Дејана и капетана I класе Васиљевић Звонка, из 101. ловачке ескадриле са Батајнице.

Око гробног места покојног Крсник Дејана, окупила се бројна родбина и колеге ваздухопловци, са свих наших аеродрома. Након опела, свим присутнима, обратио се свештеник са неколико речи утехе које је завршио поруком:

-Све нас, данас гледа Дејан и пуно више види и зна, него сви ми заједно.

Иза Дејана прошао је минут, два минута, прођоше бројни минути. Прође и година, а као да је прошао минут.

У име свих ваздухопловаца, скупу се обратио и Дејанов колега мајор Петровић Владимир. Сви се још са тугом сећамо његових речи са којима се опростио од Дејана пре годину дана,

- Драги наш Куки, никада те нећемо заборавити, због тога што је веза којом смо везани нераскидива, искована заједничким сновима, жељама, искуствима и надањима на трновитом путу који смо прошли, на ком смо сазрели и живели. Класо, ти си остварио оно о чему сваки од нас пилота машта.Твој последњи лет винуо те међу легенде, остао си на небу и заузео своје вечно место у алеји пилота. Почивај у миру и вечна ти Слава и хвала за све вољени наш Куки.

Да подсетимо, мајор Крсник Дејан и капетан I класе Васиљевић Звонко, трагично су изгубили животе 25. септембра 2020.године, приликом пада авиона Миг-21 у рејону села Брасина код Малог Зворника, током извођења редовног летачког задатка. Иза Дејана остали су заједно у вечној жалости супруга, син и Дејанови родитељи.

Саша Јовановић

Дејан Крсник 1971-2020

Понеки догађаји, понеки сусрети, понека пријатељства, оставе нас без речи у неком тренутку живота.

Једноставно, не знаш шта би рекао, кад се десе, иако знаш шта би рекао. 

Али...

Понекад је боље не рећи ништа, јер то пуно више говори, него стотине важних речи које би изговорио у једном даху. Речи ионако прођу поред нас као ветар, док тишина остаје и после свих изговорених речи. Да настави причу...

Ових дана, изгубио сам пријатеља. Пријатеља са којим нисам имао неко велико пријатељство, заједничке планове, честе сусрете и све оно што доносе велика пријатељства. Некако, нисмо се пуно дружили, да не покваримо наше дугогодишње пријатељство.

Потекли смо из сличних војних ваздухопловних породица, одрасли смо заједно у Загребу, "У крају!", што би неки рекли. И цео свет нам је био један парк између Ластовске и Грушке улице.

Заједно смо играли ногомет, смишљали глупости, грудвали се са клинцима из краја преко улице и мирно одрастали. Он је увек био најбољи и тако је добро играо ногомет, да нам је увек било важније, да он игра за нас, него да победимо. Све је увек гледао позитивно и осмех му је био заштитни знак. Заједно смо кренули у основну школу у крају и полако је савладали као и сва друга деца из тих времена. Није било подела, фирмиране гардеробе, скупих летовања и огромних кола. Провели смо заједно једно лепо детињство. Заједно смо се пријавили за војне школе, свако са својим плановима, жељама и надама. Прошли смо све препреке које носи упис у војну школу. Ја забринут, а он са осмехом. Истим возом кренусмо из старог краја, мене је оставио у Рајловцу, он је продужио за Мостар. Растанак два дечака из краја. Махнусмо руком један другом, као да се сутра опет видимо и његов осмех као последња слика.

Нисмо се видели наредних двадесетак година, током који су прошла наша школовања, први успеси и неуспеси, прве љубави, први чинови и прва радна места. Некако прођоше и ратови, заборависмо стари крај да се никад не вратимо у наш парк. Дочекаше нас прве прекоманде, пресељења, нове породице и деца.

Срели смо се после дугих двадесетак година. Угледах га на стајанци Батајничког аеродрома. Опет исти осмех, раширене руке и дуга тишина у којој смо све рекли један другом. Већина људи није знала за наше дугогодишње познанство. То је била наша лична ствар. Обавезе и нови живот, нису нам остављали пуно времена за дружење, али свих наредних година, било је довољно и минут-два кад се сусретнемо у летачком ресторану, на стајанци, у команди, па да се испричамо једним погледом и питањем "Како си?".

И увек је остајао осмех, као подршка свему што радимо.

Пре пар година, тачније 2014. године, довео сам у његову ескадрилу групу фотографа у госте, да би један дан провели са тим момцима. Гости у нашој најбољој ескадрили! Била је нека велика вежба и све очи биле су окренуте на другу страну. Стајанка празна и тек један стари двосед полако рула према нама. Заборављен од свих и потпуно небитан за ту вежбу, медије, генерале и политичаре. Отвара се прва кабина и препознајем школског друга и његов осмех. Са поносом сам га представио гостима, као да је он најважнији за цело наше ваздухопловство. Слика настала са тог сусрета, обележила је цело наше пријатељство. Даље не знам шта би рекао. И то је довољно.

Ето, то сам морао да испричам, после ових пар дана мог личног тиховања.

Последњи поздрав друже!

С.Ј.

ОТАЦ СРПСКОГ ВАЗДУХОПЛОВСТВА

АЕРОНАУТ ПУКОВНИК КОСТА МИЛЕТИЋ

Навршава се сто четрдесет седам година од рођења и седамдесет осам година од смрти првог српског ваздухопловца, пилота балона, првог команданта ваздухопловства Краљевине Србије и челне личности ваздухопловних ветерана Краљевине Југославије, пуковника Косте Н. Милетића. мајор Коста Милетић, портрет 

Време неумитно пролази, и што смо даље од тренутка када је Коста угледао свет, стекао официрски чин, постао ваздухопловац, утемељитељ и командант војног ваздухопловства наше земље, његово дело израста све више и осветљава златним зрацима лик и часни животни пут нашег првог аеронаута.

Данас, скоро век и по од рођења „оца“ српског ваздухопловства постављају се питања јавности и државним институцијама: Знамо ли ко је пуковник Коста Милетић? Какав је био његов живот? Колико је његово животно дело? Зашто је значајан за српску државу, војску и војно ваздухопловство? Да ли га довољно познајемо и поштујемо? Да ли има спомен-обележје, улицу, или по њему носи име нека установа. Налазили се његова биграфија у неком уџбенику или школском програму? Какав је однос државе Србије, војске и ваздухопловства према њему? Какав је однос садашњих ваздухопловаца према човеку који је утемељио ваздухопловство наше земље? 

Одговори на та, и многа друга питања, даће нам слику пуковника Косте Милетића, показаће нам величину његовог доприноса нашем ваздухопловству и отечеству. Уједно показаће нам где смо ми у односу према њему и дали смо му се одужили људски, цивилизацијски, патриотски и на адекватан начин. Нећемо се сада бавити свим тим питањима, присетићемо се поводом годишњице рођења на неке од важних чињеница из биографије нашег првог ваздухопловног команданта.

ШКОЛОВАЊЕ ЗА ВОЈНИ ПОЗИВ

Коста Милетић рођен је и стасавао крајем XIX века, у време када је створена модерна српска држава и војска и када се почело развијати ваздухопловство, и у свету и у нас. У то доба уз изузетна достигнућа Србија се, идућу у корак са Европом и светом, сврстала међу најпрогресивније државе по многим стварима (телеграф, телефон, железница, економија, наука, култура и просвета), па и по питању ваздухопловства. Људи рођени, одрастали и животно стасавали у то време били су изузетне патриоте и несебично су улагали себе у националне циљеве, не мерећи жртве које су биле огромне.

Крајем XIX века  у време Костиног рођења, детињства и школовања у гимназији и војној академији ваздухопловство у свету било је у фази развоја и примене летелица лакших од ваздуха – балона и дирижабла. Истовремено током процеса модернизације српске војске праћена су светска искуства, планирано је школовање ваздухопловног кадра и набавка ваздухоплова.

Коста, крштено име Константин Милетић рођен је 22. септембра 1874. године у Буковику - Аранђеловац. Отац Настас био је телеграфиста, управник телеграфске станице у Аранђеловцу, а мајка Персида домаћица. Детињство и школовање Костино прожето је сталним премештајима његовог оца по потреби службе: Обреновац, Велико Градиште, Неготин, Зајечар, Београд.

Зграда Војне академије Београд

По завршетку седмог разреда гимназије 1892. године Коста Милетић је примљен у Војну кадемију као питомац 25. класе. Школовање је завршио као четврти по рангу и унапређен чин потпоручника 1895. године. Био је на служби у инжињерији и гарди на дужностима командира вода и чете.

По конкурсу министарства војног од 24. децембра 1900. године пријавио се са још тројицом кандидата за ваздухоплову школу. На пријемном испиту показао је најбоље резултате и одређен да се као државни питомац школује у Русији. На пут је кренуо 3. фебруара 1901. године возом из Београда, и преко Будимпеште, Беча, Берлина и Варшаве после три недеље стигао у Санкт Петербург.

Железничка станица Београд 

По повратку из Русије био је на служби у Инжињеријско-техничком одељењу Министарства војног. Затим је обављао дужности командира инжињеријске и железничке чете. Од 1903. до 1905. године био је ордонанс Краља Петра I Карађорђевића, а после тога је распоређен у Главни генералштаб.

ВАЗДУХОПЛОВНО ШКОЛОВАЊЕ У РУСИЈИ

У Русији је био од 27. фебруара 1901. године до 25. новембра 1902. године. Школовао се у Ваздухопловном образовном парку Волково поље близу Царског села код Санкт Петербурга у Ваздухопловној официрској школи Руске царевине. У класи је било двадесетак руских официра одабраних по посебном критеријуму за школовање ваздухопловаца летача.

Ваздухопловни центар Волково поље (улаз) 

Током школовања Коста Милетић је изучавао теоријске ваздухопловне предмете, организацију и извршење летења и рада на одржавању летелица (балона и дирижабла) и опреме, и имао практичну обуку у летењу. Летео је самостално везаним и слободним балоном и учествовао као члан посаде балона на великим маневрима руске војске код Курска.

Капетан Коста Милетић у балону током школовања 

Школовање је завршио као други у рангу Официрске вазадухопловне школе Руске царевине. Поред тога оспособљен је и за организацију и руковање голубијом поштом и стекао потребна знања и вештине из ваздухопловне метеорологије.

Ваздухопловни парк Волково поље

Са таквим врхунским ваздухопловним знањем и оспособљеношћу стеченом у елитиној ваздухопловној школи вратио се пун оптимизма и амбиције у Србију у жељи да научено што пре примени у пракси. Но, све то није ишло ни брзо ни лако. Пролазиле су године и у свакој најављеној модернизацији српске војске било је нешто прече од ваздухопловства. Иначе, одлука да се у српску војску уведе ваздухопловство донета је 2. августа 1893. године у чувеној уредби о допунама и изменама закона о војсци Краљевине Србије.

УВОЂЕЊЕ ГОЛУБИЈЕ ПОШТЕ У СРПСКУ ВОЈСКУ

Криза на границама Србије се појачавала и земљи је претила ратна опаснст од моћне Аустроугарске царевине. У таквим условима, а након заробљавања аустријског шпијуна 1908. године, који је носио голубове писмоноше, на пречац је донета одлука да се у српску војску уведе голубија пошта и одобрена су средства за то. Задатак је поверен капетану Кости Милетићу који је не оклевајући организовао рад на изградњи прве станице голубије поште у Медошевцу код Ниша.

Корпа са голубовима писмоношама и знак голубије поште 

Убрзо је министар војни ђенерал Степа Степановић 5. новембра 1908. године издао наређење да се у Нишу формира Станица голубије поште по „прописном саставу“. Коста Милетић је обучио кадрове и оспособио их за рад. Друга станица голубије поште формирана је у Пироту 1911. године. Највећу заслугу за увођење голубије поште, заметка ваздухопловства у нас, има Коста Милетић и за то му треба рећи вечно хвала.

НАБАВКА БАЛОНА ЗА СРПСКУ ВОЈСКУ

Даљи његов допринос у изградњи нашег ваздухопловства је још већи и грандиозан. Он је одлучујуће допринео да се набаве и уведу балони у нашу војску. Наиме, српска влада је одобрила средства за куповину балона, изабран је добављач и балони су наручени 1908. године код немачке фабрике Аугуста Ридингера из Аугсбурга. Почетком 1909. године у Немачку је отпутовала српска делегација у којој је био и капетан I класе Коста Милетић, да у фабрици званично преузме купљене балоне: један везани змај-балон (Drachen-Fesselballon) система Персевал-Зигсфелед (Perseval-Sigsfeld), плаћен 16.500 франака и једна слободни сферни балон (Kugelballon) који је крштен именом „Србија“ плаћен 6.300 франака. 

Змај-балон 

Приликом пријема балона у фабрици Коста Милетић је летео на везаном – змај балону и слободном - сферном балону. На корпи балона била је постављена српска застава, а на лопти балона је било исписано великим словима „СРБИЈА“. Хроничари су тај догађај записали: „У понедељак 6/19. априла 1909. године, у 09.15 часова, из Гарстхафена полетео је ради пробне вожње балон „Србија“ и после три сата и 45 минута лета, тачно у 13.00 часова, спустио се код Фрајзинга на Изеру, прелетевши Аугсбург и Минхен. Балоном је управљао инжењер фабрике балона Шерле, а са њим у корпи балона налазила се супруга власника фабрике Ридингера и српски инжињеријски капетан I класе Коста Милетић." Према подацима Музеја балона у Герсхофену сферни балон је испоручен Србији 12/25. маја 1909. године, а за змај балон у том музеју нема података. Тако је Краљевина Србија набавила прве ваздухоплове – балоне, а Костин сан је остварен после седам година од стицања звања балонера (аеронаута) у Русији. 

Сферни балон „Србија“ 

Међутим са том набавком посао око увођења балона није био завршен, и за Косту Милетића је било још пуно обавеза. Требало је набавити пратећа техничка средства и опрему. Постројење за производњу водоника купљено је од фирме Ерликом у Швајцарској, осам кола за гас и 128 челичних гасних боца купљени су од фабрике Дилман из Берлина. Чекрек за подизање балона пољског типа система Гарут, масе 1700 кг са сајлом од хиљаду метара (вукла га је запрега од шест коња), преузет је у Санкт Петербурку у Русији. 

Чекрк (витло) за дизање и спуштање балона 

Набављена средства стизала су постепено у Србију све до 1910. године, потом остављена у подруму Војне академије, а касније пренешена у Ниш. Балони се нису могли користити јер није била завршена станица за производњу водоника. Тек 1911. године доласком ђенерала Радомира Путника за министра војног обезбеђена су средства и централа је завршена јуна 1913. године у Медошевцу. Тако су балони могли да се корисите у Другом балканском рату.

Водонична централа 

ПРИПРЕМЕ  ЗА ФОРМИРАЊЕ СРПСКОГ ВАЗДУХОПЛОВСТВА

Ваздухопловство  је након лета првих авиона почетком XX века добијало на замаху. Храбри авијатичари су обилазили велике европске градове приказујући своје летеће справе – авионе и вештину летења на њима. Долазили су и у Београд Аустријанац Рудолф Симон (1910), Рус Борис Маслеников (1910), Словенац Едвард Русијан (1911), Чех Јан Чермак (1911) и Италијан Ђани Видмар (1912). То су биле прилике да се српска јавност и војска упознају са авионима као летелицама будућности. Уједно будући српски пилоти су имали прилику да се ближе упознају са авионима и припреме за школовање које је следило. У организацији тих аеромитинга – приказа, био је ангажован и Коста Милетић, а посебно на конкретној припреми прве групе српских пилота пре одласка у Француску 1912. године.

Рус Маслеников са авионом „Фарман“ 

За школовање пилота авиона у Француској по конкурсу Министарства војног од 22. фебруара 1912. године одабрана су три официра и три подофицира, поручници Милош Илић и Јован Југовић, потпоручник Живојин Станковић, наредник Михаило Петровић и поднаредници Миодраг Томић и Војислав Новичић. Они су су 12. маја 1912. године отишли за Француску, 21. маја почела је летачка обука, а 8. септембра 1912. године успешно завршена. Звање пилота први је добио Михаило Петровић.

Први српски пилоти авиона 

Убрзо је у Француској купљено осам авиона, два авиона су добијена из ратног плена, а још два као помоћ из Русије. Тако је Србија у свом ваздухопловном арсеналу имала 12 авиона и два балона. 

Први српски авиони 

Почетак Првог балканског рата (8. октобар 1912. - 30. мај 1913.) убрзао је  формирање српског ваздухопловства. Школовање је завршила класа пилота, набављени су авиони и припремани су аеродроми и пратећа инфраструктура. По повратку из Француске српски пилоти су се обрели у ослобођеном Скопљу где су крајем новембра начињени први летови на авиону „Дукс“. 

Српски пилоти испред авиона „Дукс“ у Скопљу 1912. године 

Капетан I класе Коста Милетић по отпочињању Првог балканског рата доборовољно одлази на фронт као командант батаљона и учествује у Кумановској бици. За показано јунаштво указом Карља Петра I Карађорђевића, а на предлог министра војног пуковника Радомира Бојовића, Коста Милетић је ванредно унапређен у чин мајора.

ФОРМИРАЊЕ ВАЗДУХОПЛОВНЕ КОМАНДЕ

Коста Милетић је после Кумановске битке, у току марша Прве армије према Прилепу, добио наређење да одмах преда дужност команданта најстаријем официру и јави се начелнику штаба Врховне команде у Скопљу. Ту је примио наређење да пође за Нови Пазар и изабере летелиште за наше авионе који су из Француске требали да стигну преко луке Бар. Са наредником Миодрагом Томићем, који му је био додељен за овај посао, изабрао је место за аеродром. Међутим, како је било закључено примирје са Турском, наши авиони и остали материјал упућени су преко преко Солуна у Скопље и даље за Ниш. Милетић и Томиће се враћају у Скопље.

Мајор Коста Милетић је у Скопљу примио наређење да крене за Ниш, изабере место за аеродром, изврши монтирање апарата, отпочне обуку официра, и припреми формацију за нашу Ваздухопловну команду, која се састојала из балонске чете, аеропланске ескадриле, нишке станице голубије поште и водоничне централе.  

Први српски аеродром уређен је на Трупалском пољу, недалеко од железничке станице Топоница код Ниша. Упркос зими и снежним падавинама српски пилоти су у јануару 1913. године почели са летачком обуком, када су поломљена два авиона Фарман. Подигнуто је шест пољских платнених хангара система Бесоно (Bessoneauh), образован је парк и попуњен са људством које је одређено из разних команди нишког гарнизона. Није било ни радионице, ни резервног материјала за оправку аероплана и мотора, нити довољно авиомеханичара.

Први српски аеродром на Трупалском пољу код Ниша 

Наређењем или решењем начелника Штаба Врховне команде војводе Радомира Путника 24. децембра 1912. године, формирана је Ваздухопловна команда Српске војске са седиштем у Нишу, за команданта је постављен мајор Коста Милетић. Седиште команде било је у касарни инжињеријског пука.

Инжињеријска касарна у Нишу 

КОМАНДОВАЊЕ ВАЗДУХОПЛОВСТВОМ У БАЛКАНСКИМ И СВЕТСКОМ РАТУ

У Првом балканском рату створено је српско војно ваздухопловство и доживело своју ратну премијеру. По одлуци Врхоне команде да се подрже снаге српске и црногорске војске у опсади Скадра, мајор Коста Милетић је 20. фебруара 1913. године формирао „Аероплански приморски одред“ - прву борбену јединицу српског ваздухопловства и био његов командант. Одред је из Ниша и Скопља отпутовао у Солун возом, а бродом превежен до луке Сан Ђовани близу Љеша на јадранској обали и сухопутно на аедродом Барбалуш југоситочно од Скадра.

Коста Милетић на аеродрому Барбалуш 

На борбеном задатаку 20. марта у авионском удесу погинуо је пилот наредник Михаило Петровић. По завршетку операције одред се повратном маршрутом вратили у Ниш, где је одред расформиран 12. маја 1913. године.

У Други балкански рат (29. јун – 30. јул 1913.) српско ваздухопловство ушло је са више искуства и ангажоване су целокупне снаге, и балони, и авиони. Мајор Коста Милетића, командант Ваздухопловне команде по наређењу Врховне команде формирао је аропланско одељење за потребе Команде Прве армије, које је извиђало правац Куманово-Страцин-Ћустендил, и балонско одељење за потребе Друге армије које је извиђало првац Пирот-Цариброд.

Балонско одељење српске војске 

Аеропланско одељење је по извршеном задатку враћено у Ниш у састав ваздухопловне команде. Балонско одељење је упућено у састав Пиротског утврђеног логора, под командом Друге армије. Задатке је извршавало од 19. до 23. јула 1913. године. По наређењу војводе Радомира Путника од 21. јула/3.августа 1913. године враћена је у у Ниш.

Српски официр у корпи балона 

На челу са мајором Костом Милетићем, командантом Ваздухопловне команде, српско ваздухопловство је у балканским ратовима стекло прва борбена искуства о употреби балона и авиона. Ваздухопловство је имало снажан утицај на борбених морал српских војника и остварило је снажан утицај на све факторе рата и све аспекте војне теорије и праксе. У том контексту треба сагледати и место и улогу мајора Косте Милетића.

За Косту Милетића, као и уосталом за сву српску војску и земљу Србију, није било мира, нови рат је био на помолу. Требало је обновити снаге, попунити губитке, набавити нова борбена средства, па и ваздухоплове, али није било лако. Земља је била исцрпљена, а помоћи ниоткуда. Нови рат је био у изгледу, а ништа ниjе предузимано да се ваздухопловство припреми за наступајуће догађаје. То илуструје чињеница да је ваздухопловство ушло у Први светски рат са истим стањем у којем је изашло из балканских ратова.

Аустроугарска је објавила рат Србији 28. јула 1914. године. Командант Ваздухопловне команде, мајор Коста Милетић, у складу са ратним планом, извршио је мобилизацију и јединице превео у ратно стање. Аеропланска ескадра прешла је на ратно стање за осам дана, а балонска чета са 12 дана и била је спремна за покрет из Ниша, даље према ратном плану.

Мајор Коста Милетић, челни човек српског ваздухопловства у том тешком моменту када је држава улазила у Велики рат, није имао другог излаза већ да постојеће људство, снаге и средства, максимално ангажује на извршавање  задатака у мобилизацији и преласку на ратно стање. Основне снаге груписане су аеропланску ескадру и  балонско одељење, спремне за покрет, а водонична централа и голубија пошта остале су у Нишу.

Српски летачи на почетку Великог рата 

Ваздухопловна команда је пребазирала у Ваљево, железницом од Ниша, преко Младеновца, до Аранђеловца, а даље сухопутно, запрежним возилима. Први ратни аеродром (летелиште) је уређен на Дабића пољу код Ваљева, где су постављени хангари, монтирани авиони и организован рад у ратним условима.

Ратни аеродром на Дабића пољу 

Командант Ваздухопловне команде мајор Коста Милетић имао је тежак задатак – да мале снаге ангажује на извршење већег броја сложених задатаака. То је изискивало велико умеће, велику одговорност и мудрост у доношењу одлука. Динамика дејстава била је велика, авиони са посадама и балони били су свакодневно ангажовани на задацима извиђања и коректуре артиљеријске ватре. 

Авион „Блерио-11“ са Томићем пред полетање 

У том циљу Ваздухопловна команда, и њен командант мајор Коста Милетић, усмерила је све своје напоре да постојеће снаге и средства искористи до крајњих могућности. Но и поред тога они, су били од огромне користи прибављајући драгоцене информације о непријатељу. Било је кварова и отказа али су пилоти херојски издржавали сва ратна искушења.

 Авион „Блерио-11“ – „Орлић“ 

Употреби балона на фронту у почетку надлежне команде нису придавале много заначаја, али када се увидело какву корист извиђање из балона доноси, тај однос се променио на боље. Балонско одељење је дејствовало у тешким условима и са скромним средствима, стално у покрету, али је задатке извршавало у потпуности.  

 Балон у коректури артиљеријске ватре 

Мајор Милетић као командант ваздухопловне команде допринео је и пробама и увођењу у наоружање наших авиона авионских бомби, што је дошло до изражаја наредне године, када су испитивања завршена и контрукције усавршене.

Па  је Србија већ 1915. године имала авионске бомбе којима су наши авијатичари бомбардовали непријатељеве објекте. Слично је било и са развојем противавионске одбране.

После Колубарске битке и пораза Аустроугара (3. децембра) и ослобођења Београда аеропланска ескадра је дошла у Београд, где је 8. децембра 1914. свој аеродром поставила на Бањици, и балонско одељење је 15. децембра поставило свој бивак на Бањици. У првој ратној години српско ваздухопловство стекло је драгоцена искуства у вези задатака, начина употребе, маневра и командовања. Иако скромних снага и могућности дало је велики допринос грандиозним победама српске војске на Церу, Колубари и Дрини.  

Ваздухопловна команда је од јануара 1915. године, поред оперативних задатака убрзано радила на кадровском јачању и материјално-техничком опремању својих јединица. Из Француске је у помоћ Србији стигла једна аеропланска ескадрила почетком марта 1915. године. Њу је у Паланци дочекао командант Ваздухопловне команде, мајор  Милетић и допратио у Београд.

Француска ескадрила на Бањици 

По доласку француске ваздушне флотиле на Бањицу, српска Ваздухопловна команда премештена је у Пожаревац. Тада су први пут наши војни авиони били наоружани митраљезима.

Први наоружани авион „Олуј“ 

У току лета 1915. године у Пожаревцу је кратко радила и прва пилотска школа у Србији, где су школовани питомци Друге класе српских пилота који су обуку наставили у Француској и потом упућени на Солунски фронт. 

Прва пилотска школа у Пожаревцу 1915. 

У јесен 1915. године пред немачко-аустроугарском офанзивом на Србију, заједно са војском и на челу са командантом мајором Костом Милетићем Ваздухопловна команда и њене јединице организовано су одступиле преко Албаније, без губитака, и дошле на Крф. Ту је 1. марта 1916. године извршена реорганизација српског војног ваздухопловства. Од људства аеропланске ескадре, балонског одељења, нишке и пиротске станице голубије поште и водоничне централе, образован је, по новој формацији, Аероплански депо, а наведене јединице су престале да постоје. Ваздухопловна команда добила је назив „Аеропланска ескадра“. За команданта Аеропланске ескадре постављен је мајор Коста Милетић.

Људство Ваздухопловне команде на Крфу 1916. 

Са Крфа мајор Коста Милетић, командант Ваздухопловне команде, упутио је 28. фебрура 1916. године рапортно писмо начелнику инжињеријског одељења Врховне команде, у којем, у циљу припрема за предстојећи одлазак на Солунски фронт и формирање нових ескадрила, пише о потреби школовања летачког и техничког кадра и што бржег укључивања људства у рад, како би се што спремније дочекало скоро формирање српских ескадрила. Тај рапорт мајора Косте Милeтића повољно је примљен у Врховној команди, али се није могло одмах приступити одласку у Солун, јер је то било у вези са општим решењем о транспорту српске војске на Солунски форнт.

Према наређењу Врховне команде, аеропланскa ескадрила је 21. априла кренула из Потамоса са Крфа, 22. априла у покрету преноћила у Говину, сутрадан се укрцала на италијанску лађу „Кордова“ и 26. априла у 08.00 часова пре подне, стигла у пристаниште Микру на Халкидику, код Солуна.

Српска ескадрила на Солунском фронту 

Доласком на Солунски фронт српска Аеропланска ескадра распоређена је у околини Солуна где се налазила главна база Аеронаутике француске источне војске. Ту је оранизована обука и школовање летачког и ваздухопловно-техничког кадра. Формирано је пет француско-српских ескадрила – „Српска авијатика“, Штаб Аеропланске ескадре на челу са Костом Милетићем, Ароплански депо и радионица. Убрзо мајор Коста Милетић одлази на боловање, и фактички тако престаје његова служба у ваздухопловству, па је до пензионисања враћен у инжињерију.

На Солунском фронту српско ваздухопловство је кадровски и материјално-технички ојачано и израсло у снажну ваздухопловну формацију на крају рата, која је била основа стварања ваздухопловства нове државе. Допринос и улога Косте Милетића у том процесу је неизмерна. 

КОСТА МИЛЕТИЋ ПОСЛЕ ПЕНЗИОНИСАЊА

Мајор Коста Милетић је пензионисан 30. септембра 1918. године. Потом је 1. децембра 1920. године преведен у резерву. У чин инжињеријског потпуковника унапређен је 10. марта 1924. године, а у чин резервног инжињеријског пуковника 17. децембра 1928. године.

Изузетно поштован од српских и југословнеских ваздухопловаца Коста Милетић је био активан у ваздухопловним организацијама и удружењима. Један је од оснивача Аероклуба Срба, Хрвата и Словенаца. 

Посвећеност идејама ваздухопловства, заслуге у његовом утемељењу и развоју у Србији, активност и углед међу колегама и у народу допринели су да је Коста Милетић једногласно изабран за председника Удружења резервних авијатичара Краљевине Југославије (УРА) 1. априла 1928. године. На тој дужности је остао (иако је удружење имало мањи прекид у раду) до 1941. године, када су окупационе немачке власти забраниле рад свих патриотских удружења, па и овог. Поред тога, Коста Милетић је био и на челу Кредитне задруге ваздухопловаца, од оснивања  1933. године до Другог светског рата.

 Коста Милетић говори на конгресу УРА 

Коста Милетић је био ожењен Катарином - Кити Гарут (1887-1950), ћерком Александра Елизаревића Гарута, инжењера и ваздухопловног конструктора, главног техникума у Ваздухопловном образовном парку Волково поље у Русији, где је био на школовању. Венчали су се 1903. године у Београду. Пуковник Коста Милетић премунуо је 1953. године и сахрањен на Новом гробљу у Београд. Носилац је Карађорђеве IV реда и више одликовања. Сем надгробног, других спомен-обележја нема.

Катарина и Коста Милетић – вечна кућа 

Сто четрдесет седам година од рођења и седамдесет осам година од смрти првог српског ваздухопловца, пилота балона - аеронаута, првог команданта ваздухопловства Краљевине Србије и челне личности ваздухопловних ветерана Краљевине Југославије, пуковника Косте Н. Милетића, наш ваздухопловни великан није добио споменик, спомен-плочу, бисту или било које друго спомен обележје. Није добио ни улицу, ни школу, ни аероклуб, аеродром, ништа, колико знамо. 

Има ли наде да отац нашег ваздухопловства, човек који ге је утемељио и израђивао у огњу рата, који му је посветио читав свој живот добије заслужно признање од своје државе којој је верно и одано служио и све нас потоње ваздухопловце и пријатеље ваздухополвства задужио?

Златомир Грујић