ПОЧЕТАК ОБНОВЕ РОДНЕ КУЋЕ
Доследни у поштовању традиција нашег ваздухопловства и сећања на људе који су обележили настанак и развој авијације у Србији, мештани села Влакча и припадници РВ и ПВО Војске Србије, окупили су се у соботу 13. јуна пред родном кућом наредника Михаила Петровића и положили цвеће и венце испод спомен плоче постављене њему у част 1953. године.
Михаило Петровић рођен је 14. јуна 1884. године у селу Влакча надомак Крагујевца и Тополе. Бистри дечак надахнут снажним патриотским духом, жедан знања и одлучан да све своје снаге стави у службу одбране Отаџбине, после основне, постао је ученик Војно-занатлијске школе у Крагујевцу. Потом као калфа 1902. године одлази у Русији с жељом да упише војну школу. Услед болести враћа се у Србији и уписује се у Артиљеријску подофицирску школу у Крагујевцу 1903. године. По завршетку школовања, 1905. године, био је на служби у Нишу, Крагујевци и Београду. У школи је био најбољи, а у трупи подофицир за пример, који је врло брзо, у чину наредника, положио и испит за официрски чин.
Поред школских и службених обавеза налазио је времена за самообразовање и проширивао је своја знања у разним областима и уметности, а учио је и стране језике. Врло рано се заинтересовао за ваздухопловство, пратио је вести, читао часописе и књиге и са нарочитом радозналошћу прве кораке српског ваздухопловства – установаљавање Станице голубије поште и Балонског постројења на аеродрому у Нишу, те летове страних авијатичара у Београду на Калемегдану и Бањици.
По конкурсу за школовање српских пилота у Француској примљен је у прву класу у којој су били, поред њега: поручници Јован Југовић и Милош Илић, потпоручник Живојин Станковић и поднаредници Миодраг Томић и Војислав Новичић.
Одлази у Француску где, од маја до септембра 1912. године, завршава летачку обуку на авиону Фарман и постаје пилот. Први је од српских пилота летео самостално и оцењен је од француских инструктора и колега као најбољи и најперспективнији. Његово име је међу првих хиљаду пилота у свету са лиценцом ФАИ – 979. У Србији он је први.
По повратку у Отаџбину крајем новембра 1912. године летео је на авиону Дукс у Скопљу, а затим одлази са својим колегама у Ниш, где је 24, децембра формирана Ваздухопловна команда Српске војске, и постаје пилот у аеропланској ескадри. Почиње да лети на нишком аеродрому јануара 1913. године. Његов историјски допринос трајно је обележен тако што војни аеродром у Нишу данас носи његово име.
У фебруару 1913. године распоређен је у састав Приморског аеропланског одреда, који под командом мајора Косте Милетића одлази у састав Приморског кора српске војске у помоћ црногорској војсци у опсаду Скадра.
Извршавајући борбени задатак наредник Михаило Петровић је погинуо 20. марта 1913. године близу аеродром Барбалуш код Скадра. Сахрањен је у порти месне цркве. Наредне године уз највеће почасти његови посмртни остаци пренети су на Цетиње где су почивали до 1931. године, када је ангажовањем брата му Живана потпуковника и његових сабораца у ваздухопловству, премештен у породичну гробницу, где и данас почива. Већ скоро три деценије одајемо му почаст на Новом гробљу у Београду 20. марта.
Дан Михаиловог рођења село Влакча обележава као народну манифестацију где су сваке године, ево већ деценију и по присутни и ваздухопловци Србије и на понос и дику рода свога припадници нашег РВ и ПВО.
Ове године, упркос мерама опреза услед опасности од корона вируса Ковид 19, у организацији Завичајног удружења „Михаило Петровић“ из Влакче, у сарадњи са УПВЛПС и Командом РВ и ПВО, скромно али достојанствено обележена је Михаилова 136-та годишњица рођења.
Путем од Земуна до Влакче у Тополи, обишли смо спомен обележје пилоту мајору Зорану Томићу и положили букет цвећа и одали му почаст.
Окупили смо се традиционално код основне школе у селу и кренули пут Михаилове родне куће. Долазећи пред кућу, стару више од века, која је оронула и упркос бризи руинирана, радосно смо запазили једну новину. Власник имања и куће Југослав Ралевић реновирао је кров. Стављен је нови цреп и кућа је спашена сигурног урушавања услед великих киша, која су нас задесиле овог пролећа и почетка летњег периода.
То нас је све обрадовало и као зрак сунца, које је и ове године, као и увек до сада, када год дођемо на то свето место, грејало топло и жарко. Били смо обрадовани и срећни ту на врелу историје.
Поклонили смо се нареднику пилоту Михаилу Петровићу и положили цвеће и венце испод спомен плоче на родној кући, одали му почаст, обишли унутрашњост и фотографисали се испред куће.
Манифестацији обележавања дана рођења Михаила Петровића присуствовали су Томислава Ралевић, мајка власника куће и имања; а из Завичајног удружења: Александар Саша Јовановић, председник удружења, Мића Борић, Драгољуб Драгче Швабић, Дејан Драгутиновић, Иван Борић, Слободан Ђорђевић и Раде Јовановић.
Из Команде РВ и ПВО присуствовали су: пуковник Божидар Цимбаљевић, потпуковник Бранко Антонијевић, мајори Александар Ћирјаковић и Владимир Милосављевић.
Из Удружења пилота „Тигрови“ Краљево: Владан Нешић и Томас Јаник, а испред УПВЛПС Златомир Грујић.
Након обилска родне куће дружење је настављено у учиноници основне школе, у пријатном и конструктивном разговору. Саша Јовановић је присутне упознао са радом завичајног удружења и наредним циљевима. На првом месту то је подизање споменика Михаилу Петровић у селу Влакча, затим уређење простора око родне куће и саме куће. Размењена су мишљења, телефонски бројеви и електронске адресе. Растали смо се са жељом да се окупимо и следеће године и надом да ће се до тада постављени циљеви остварити.
Позивамо све ваздухопловце, пријатеље ваздухопловства и људе добре воље да помогну ову акцији, и да наш први пилот и прва ваздухополовна жртва добије заслужен споменик у месту где се родио. Акцију ће водити Завичајно удружење „Михаило Петровић“ из Влакче, а ми сви треба да му добра срца помогнемо.
Зл. Грујић
