На почетку сваке године, Божићни празници по јулијанском календару су прилика за подсећање на једног пионира ваздухопловства, Словенца пореклом, који је свој живот уградио у темеље развоја авијације на нашим просторима и свој млади живот окончао под зидинама древне београдске тврђаве... Едварда Еде Русјана (1886-1911)
Као и низ година унатраг, и ове 2020-те, чланови Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) су испунили своју дужност на неговању ваздухопловних традиција и посетили његову вечну кућу на београдском Новом Гробљу.
Поред делегације УПВЛПС, овом догађају - обележавању годишњице трагичне смрти "Југословенског Икара" и прве ваздухопловне жртве на Балкану, присуствовале су и делегације Ваздухопловног савеза Србије, Удружења ваздухопловаца Војводине, те Удружења жена летача Србије.
Из Русјанове домовине, ове годинe у највећем броју до сада, њих преко 80, скупу су присуствовали представници локалне самоуправе града Нова Горица (жупан Клемен Миклавич и поджупан Симон Рошич) и Удружења љубитеља ваздухопловства из Брежица које носи Русјаново име, предвођени Председником г. Ернестом Ферком.
Такође, догађај су својим присустввом увеличали и чланови Удружења војних пилота Словеније, Удружења жена пилота те земље, те испред амбасаде Републике Словеније у Београду, конзул Примож Крижај и војни аташе, пуковник Душан Тош.
Након полагања венаца на Едвардов гроб, представник сваке од делегација се обратио окупљеним поштоваоцима ваздухопловства, а посебно су била дирљива обраћања словеначког конзула и жупана Нове Горице који су између осталог истакли да име и дело Едварда Русјана спаја како авијатичаре наших двеју држава, тако и наше народе у целини.
Након помена на Новом Гробљу, присутни су посетили и место пада Русјанове летелице испод зидина калемегданске тврђаве.
Да се подсетимо...
Након неколико израђених летелица и обављених летова у родној Словенији, браћа Русјан, Едвард и Јожеф, помогнути капиталом угледног загребачког Србина Михаила Мерћепа током новембра и децембра 1910. године, успешно обављају летове и пред загребачком публиком у Чрномерецу. Следећа станица је била Србија...
Мерћеп и браћа Русјан су у циљу комерцијализације серијске производње авиона, планирали и летове у Београду за Божић, а након тога су имали у плану да лете и у Бугарској.
Познато је да је авион допремљен у отвореном железничком вагону неколико дана пред Божић. Министарство војно Краљевине Србије и Град Београд су били задужени за организацију. Краљ Петар је лично примио Мерћепа и Русјана на аудијенцију. Припреме су започеле и текле су у радосном, божићном расположењу које је тих дана владало у Београду. Програм, који је првобитно био најављен за Бањицу, због великог броја очекиваног народа, премештен је на Калемегдан. Дневни листови су уредно обавештавали јавност о припремама и о заказаном летењу, које је било предвиђено за сва три празнична дана.
Али кошава која је тих дана јако дувала у Београду, омела је планове за летење на сам Божић и на други дан. Ипак Русјан се одлучује да на трећи дан празника полети, иако су удари кошаве били ризични за извођење лета. Остала је у новинама изјава Русјанова у којој је рекао: „Ако у Србији погинем, не жалим, јер сам погинуо у својој земљи!“
Нестрпљиви грађани и званице су у огромном броју како на тврђави, тако и испод ње уз овације пропратили почетак летења. Полетање и пењање на висину од око 100 метара су били успешни. Лет се одвијао изнад десне обале Саве и над самом тврђавом. Могло се видети да се пилот у лаком авиону бори са јаком кошавом. У току спуштања из правца запада код ушћа Саве у Дунав, пред само слетање, авион је од турбулентног удара кошаве дословно преломљен и са пилотом заједно пао на железнички насип. Када су неки од окупљених пришли, Едвард је још увек давао знаке живота, али су повреде биле фаталне, тако да је здравствена екипа која је стигла на место несреће након неколико минута, могла да констатује само смрт.
Русјанова погибија је била и 34 пилотска жртва од Лилијентала, а Едвард је у својој 25 години постао "југословенски Икар" и прва жртва ваздухопловства на просторима Балкана. Данима су место удеса посећивали грађани Београда и сакупљали остатке летелице, од којих се део налази и данас у Музеју ваздухопловства. Едвардова погибија је на тренутак зауставила даље планове у производњи „Мерћеп-Русјан“, али је у тим временима, у предвечерје Првог рата, у великој мери пробуђен патриотски осећај братских народа на Балкану.
Београд и Србија су свим срцем одали поштовање храбром пилоту. Такву сахрану, Београд до тада није видео. У процесији, која је од Врачара, кроз центар града преко Теразија ишла до Новог Гробља где је Едвард сахрањен (парцела 15, гробно место 343) кретало се неколико стотина официра, државни и црквени великодостојници, пријатељи и родбина његова која је пристигла из Словеније, ученици београдске Богословије и 14000 грађана...
Ако знамо да је Београд тада бројао 80000 становника, ова бројка добија још више на значају. Опроштајне говоре су након телеграма саучешћа ЊВ Краља, одржали др Зупанчић, представник Горичких Словенаца и Бранислав Нушић, који је на Теразијама одржао следећи говор: “Пусти су и мрачни облаци надкрилили нашу домовину, а ти си мој соколе срцем желео улетети у те облаке. Крвави су зидови нашег Београда града, а ти си јуначе мој желео их оросити својом крвљу. Хтео си да у море крви проливене за слободу, пролијеш и своју за културу...“
Одмах након сахране на иницијативу Краља Петра је формиран одбор и посебан фонд за изградњу споменика Едварду Русјану и краљ је одмах приложио 500 златних динара.
Едвард Русјан, његово име и дело, остаће трајан пример и залог везе између словеначког и српског народа.
Нека му је вечна слава и хвала!
Петер Жигон/Фрањо Фабијанец/Милан Ракић
фото: Павле Кљајић, УПВЛПС,
као и:
http://www.edvard-rusjan.it/rusing.html
