Преминуо је генерал мајор у пензији Владимир Старчевић, некадашњи командант нашег ваздухопловства...Владимир Старчевић је рођен 9. августа 1949. године у месту Љубић, код Чачка, Србија. Завршио је Ваздухопловну војну гимназију у Мостару као ученик 4. класе 1967. године. Ваздухопловну војну академију (ВВА) у Земунику код Задра завршио је 1970. године као један од најбољих у 21. класи, добио чин потпоручника и летачко звање пилота.

После ВВА завршио је Курс наставника летења и остао на служби у 105. лбап (ш) у Земунику код Задра.Обављао је дужност пилота, наставника летења, командира авијацијског одељења, заменика командира авијацијске ескадриле, вршиоца дужности командира авијацијске ескадриле. Одлази у КША РВ и ПВО и по завршетку остаје за наставника тактике ваздухопловства.

Био је наставник тактике у Центру високих војних школа РВ и ПВО и Начелник катедре тактике и оператике у Центру Високих војних школа РВ и ПВО. Потом је начелник органа за оперативне послове у команди Ваздухопловног корпуса, а потом и начелник органа за оперативне послове у Команди РВ и ПВО.

Од 2002. године, након гашења вида, односно стратегијске групације РВ и ПВО, постаје командант Ваздухопловног корпуса, који обједињава све јединице и саставе РВ и ПВО.Завршио је КША РВ и ПВО и Школу оператике РВ и ПВО.

Одликован је Медаљом за војне заслуге, Орденом за војне заслуге са сребрним мачевима, Орденом народне армије са сребрним мачевима, Орденом за војне заслуге са златним мачевима и Ордена витешког мача.

Службовао је у гарнизонима Задар и Београд.

Активна војна служба престала му је 31. марта 2005. у чину генерал-мајора са дужности команданта ВаК.

После пензионисања са породицом је живео у Београду.

Владимир Старчевић је био члан нашег Удружења и остаће у сећању другова и класића као особа која је својим ангажовањем на много начина допринела очувању и неговању наших ваздухопловних традиција.

И овим путем, породици Владимира Старчевића упућујемо изразе најдубљег саучешћа.

Опело ће се обавити у понедељак, 3. јула 2023. године код породичне куће у Љубићу! Након опела, сахрана ће бити на Мацанском гробљу!

Преминуо је генерал потпуковник у пензији, Сава мр Пустиња дипл.инж. Човек који је својим радом оставио неизбрисив траг у историји нашег  ваздухопловства.

Сава Пустиња је рођен у Банатском Карађорђеву (општина Житиште) 14. јуна 1936. године, од оца Петра и маjке Саве (девојачко Бунчић), као једанаесто дете. Преживело и одрасло је осморо. Отац му је био добровољац, „солунац“, у Првом светском рату.

Завршио је основну школу у месту рођења, 1950. године. Средњу техничку машинску школу „Петар Драпшин“ у Београду, завршио је 1954. године, затим као питомац Ваздухопловнотехничке академије у Жаркову, заједно са академијом пресељен је у Рајловац у трећој години и тамо је унапређен у потпоручника септембра 1957. године. Уз рад је завршио Машински факултет у Београду ваздухопловни смер 1968. године, а магистарске студије, у првој генерацији 1972. године и Високу војну школу оператике 1988. године (друга класа).

После завршене Ваздихопловнотехничке академије, Сава Пустиња је распоређен на службу у Ваздухопловнотехнички институт (ВТИ) у Жаркову, где остаје све до 1992. године. Почео је као сарадник у сектору аеродинамике, где је провео већи део радног века на разним дужностима, укључујући и Начелника сектора. Последњих седам година до укидања ВТИ, био је директор Института. Његова радна биографија се може начелно поделити на четири етапе.

Први део

Прву деценију рада у ВТИ-у Сава је провео у Експерименталној аеродинамици. Почео је рад у аеротунелима Т-32 и Т-33, а касније и у Т-35. У току тога десетогодишњег рада усавршио је више методологија мерења и експерименталног аеродиначког истраживања. Најзначајнији му је допринос што је први почео да развија уређаје и да уводи методе мерења дериватива стабилности у аеротунелима. Неки од тих уређаја су још увек у оперативној употреби.

У томе периоду је испитивао моделе авиона, пројектила и других објеката у аеротунелима. То су авиони „Јастреб", „Пеликан“ (лаки транспортни авион, није реализован), „Крагуј", "Ласта" (авион за везу, није реализован). Од пројектила је најпознатија "Маљутка".

Други део

Крајем 1968. године прешао је у оделење за аеродинамичке конструкције. Ту је радио у свим областима аеродинамичког пројектовања (прорачуна аеродинамичких параметара, перформанси, а посебно се фокусирарао на област стабилности и управљивости). То је био период интезивнијег увођења рачунарске технологије у процес рада Института, те је уводио нове методе уз примену рачунарске технике, посебно у анализу  и синтезу стабилности и управљивости авиона. То је посебно допринело решењу серијског авиона „Орао" и Г-4 Супер Галеб прототипова 1 и 2, где је разграничена надградња квалитета другог прототипа, који је на крају изабран и за серијски стандард. Такође је радио на гами лаких авиона, у оквиру Југословенско-Пољске сарадње. У оквиру те сарадње је пројектовао стабилност и управљивост основне варијанте авиона М-10. Касније је овај пројекат технолошки разрађен, развијен прототип и извршена индустријализација његове серијске производње, у фабрици авиона Утва, у познати авион Утва-75.

У томе оделењу је провео око једну деценију, с тим што је у другој њеној половини био и његов начелник. То је био период интезивног рада на пројекту авиона Орао и сарадње са Румунима, а и период развоја авиона Г-4 Супер Галеба. Почетком наредне деценије Сава је постављен на дужност начелника комплетног сектора Аеродинамике. Због кадровских околности, ускоро је био задужен и да паралелно води програм „Нови авион“, на нивоу целог Института. У току 1982. године, постављен је за помоћника директора института, као програмовођа за „Нови авион“.

Трећи део

Крајем 1985. године Сава Пустиња је постављен за Директора института (ВТИ), с тим да и даље води програм „Нови авион“. Тако је остало све до 1992. године, када је Институт укинут. У томе периоду је значајно развијена инфраструктура Института, изграђене су многе лабораторије (пуштен је у рад трисонични тунел), уведена је информатика на свим креативним радним местима, интегрисана у јединствен систем. Институт је кадровски ојачан на 1000 формацијских места. Урађен је Програм реализације за „Нови авион“, реализована је уговорена сарадње са фирмама Марсел Дасо и Бритиш Аероспејс. Одбрањен је Програм реализације на свим нивоима одлучивања. Очекивала се одлука Председништва СФРЈ за наставак реализације програма. До те одлуке никад није дошло, због распада СФРЈ.

У току 36 година рада у Институту, Сава Пустиња је био члан готово свих тимова који су радили на кључним пројектима ВТИ-а.

Као Директор института, годинама је био члан комисија за међуармијску сарадњу са Француском и Великом Британијом. Последњих неколико година је био и Копредседник Француско - Југословенске, и касније Руско - СРЈ војно-техничке комисије.

Четврти део

По укидању Института 1992. године, премештен је у Генералштаб ВЈ, на положај начелника Ваздухопловнотехничке управе. Ту дужност је обављао до лета 1994. године, када је постављен за Помоћника Министра одбране за војнопривредну делатност. На свој захтев одлази у пензију 1. фебруара 1996. године.

Све чинове, од потпоручника до генерала, дoбио је редовно, ни један ванредно и све у Ваздухопловнотехничком институту (ВТИ), изузев последњег. У чин генерал мајора унапређен је 22.12.1988. године, а као Помоћник Министра одбране, за војнопривредну делатност унапређен је у чин генерала ппуковника. За ревносну војну службу одликован је са 11 војних одликовања.

Објавио је више десетина дела у форми уџбеника, научних радова и огледа у домаћој и међународној периодици.

Био је ожењен Садетом и из брака са њом има кћерку и сина и многобројне унуке.

Генерал Сава Пустиња ће бити кремиран сутра, у петак, 21. априла 2023. године на земунском гробљу. Испраћај за кремацију је у 10.30 сати. 

Породици генерала Пустиње и овим путем упућујемо изразе најдубљег саучешћа. Нека му је вечна слава и хвала!