Већ традиционално, као и сваког другог викенда у месецу јуну, делегација Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС), посетила је родно село првог пилота Србије.
Шумадијско село Влакча поред далеко познате Тополе, традиционално је место окупљања бројних ваздухопловних удружења која чувају и негују наше славне ваздухопловне традиције. Делегација ваздухопловних ветерана, скоро две деценије активно учествује у овој лепој манифестацији, коју организује Завичајно удружење „Михаило Петровић“.
На позив организатора, наше Удружење одазвало се и узело учешће у одавању почасти првом пилоту Србије који се родио овде пре 138 година.
Поред нашег Удружења, биле су присутне и друге делегације које чувају и обележавају ваздухопловне традиције. Припадници Ратног ваздухопловства Војске Србије, делегација општине Топола, делегација Ваздухопловног савеза Србије и делегација Удружења пензионисаних подофицира Србије, као и бројни историчари и поштоваоци лика и дела првог пилота Србије - наредника Михаила Петровића.
Место окупљања била је позната основна школа у центру села Влакча. Све је почело у 10 часова, када се кренуло до родне куће Михаила Петровића...
У присуству бројних мештана, локалног свештеника и организатора манифестације, делегације су положиле венце поред родне куће на којој већ деценијама стоји спомен плоча.
У овој кући родио се 14-VI-1884 године
први српски авијатичар
МИХАЈЛО ПЕТРОВИЋ
поји је пао за отаџбину 20-III-1913 године
у борби над Скадром.
Минут шутње за првог пилота.
Минут шутње за колегу и саборца свих каснијих генерација летача у нашем ваздухопловству.
Минут шутње за мир његове душе и вечну славу коју је заслужио.
Данас је свако у својим мислима размишљао о Михаилу Петровићу и величини његовог дела.
А колика је величина његовог дела?
Потекао је из овог малог Шумадијског села. И пре једног века, ово је било мало место склоњено у долини поред важних путева. Село у којем живе и стварају часни домаћини, раде вредне жене и расту мудра и радознала деца. Влакча је село које нуди тежак и напоран живот, без имало привилегија или олакшања. Само велики рад и зној на овом малом парчету плодне земље. То је и село које је дало бројне војнике, подофицире и официре кад је требала, а војничка судбина је тројицу од њих довела и до чина генерала.
Рекли би, много је то и за велики град, а не за једно мало место. Али, нека места као Влакча, просто су створена да се у њима роде велики људи.
Велики у сваком смислу.
Пре 138 година, у Влакчи се родио Михаило. Родио се у породици Петровић. Родио се у породици која није била нека славна генералска породица или породица са славном историјом. Родио се у породици која није носила племићке титуле или баштинила неке локалне привилегије. Родио се у породици која се нија могла похвалити богатством, великим имањима и значајним задужбинама.
За Михаила, то није била препрека да достигне звезде у свом животу.
Родио се у једној поштеној шумадијској породици. Породици које вековима чувају оно најбоље у нашем народу. Бране кад треба, граде кад треба, поштују и чувају кад треба. Породица у којој се зна ред и чува се све оно што је свакоме од нас важно.
Из такве куће је потекао и наш Михаило.
Кад је требало, кренуо је малом стазом из села да се никад не врати, а да заувек остане у том селу.
Стигао је до Крагујевца! Завршио је школу и многима би то било довољно за сретан живот.
Михаило је наставио даље, стигао је и до Петровграда у Царској Русији! Многима би то било довољно за цео живот, али за Михаила, била је то само степеница у животу.
Враћа се у Србију, у Београд и постаје артиљерац, наредник!
Многима би и то било довољно, па да полако гурају своју каријеру, али Михаило је знао да може много више.
Кад је српска војска 1912.године, позвала добровољце да се пријаве за обуку за пилоте, међу првима је био и Михаило Петровић.
Од великог броја кандидата, Михаило је изборио своје место и био је у првој групи од шест кандидата. На путу до Париза, прошао је преко пола Европе. Стигао је у Париз!
За многе би то био највећи успех у животу и наставили би да уживају у бројним могућностима Париза.
Али, Михаило је желео да што пре постане пилот и врати се у Србију јер је био потребан отаџбини. Рат је био на вратима.
И успева да положи први, после само двадесет дана обуке и тако постаје први пилот Србије. Добио је међународну дозволу ФАИ број 979, а српску број 1.
Ето то је био Михаило...
Животна прича једног обичног Шумадијског момка и грандиозно дело једног момка из Шумадије.
Велико дело великог човека...
Први пилот Србије!
Саша ЈОВАНОВИЋ
Традиционално, дан пред Светог Илију - славу ваздухопловаца, положени су венци на спомен плочу погинулим авијатичарима на старом гробљу у Новом Саду у име Удружења Ваздухопловаца Војводине, Ветерана, Војске Србије и чланова АКНС (Аеро клуб Нови Сад).
Аеродром Југовићево је основан 1913. у време Аустроугарске, а након настанка Краљевине СHС (касније Југославије) био је највећа ваздухопловна база новостворене државе, седиште Арсенала авијације и Пилотске школе.
Нови Сад је био и место оснивања прве фабрике авиона "Икарус", касније премештене у Земун. Пуно летења је донело и жртве међу авијатичарима. У периоду 1918.-1941. погинуло је 56 припадника летачких јединица са Југовићева.
Дуго времена запуштено старо гробље сада се редовно одржава, а у складу са обновљеном традицијом обележавања Светог Илије, дан раније се присећамо оних који су погинули у летачкој служби војног ваздухопловства.
У плану је свеобухватна обнова овог комплекса и изградња новог споменика. Такође, на Југовићеву је положен венац на споменик авијатичарима страдалим након Другог светског рата и припадницима РВ и ПВО током агресије 1999.
Култура сећања, свест о прошлости и садашњости, јесте основа будућности свих нас.
