20. март – сећање на Михаила Петровића

На дан трагичне погибије нашег првог војног пилота и овог 20. марта смо се окупили пред његовом вечном кућом.Делегација Завичајног удружења из његове родне Влакче, представници Команде РВ и ПВО, 204. ваздухопловне бригаде, Удружења пилота "Курјаци са Ушћа", те представници нашег УПВЛПС, окупили смо се у 11 сати да одамо пошту нашем првом пилоту и нашој првој ваздухопловној жртви.Војни свештеник 204. ваздухопловне бригаде капетан Предраг Докић је одслужио помен, а онда су делегације положиле венце на Михаилов гроб.Окупљенима се испред делегације Михаилових земљака из Влакче обратио Александар Јовановић који нас је упознао са активностима, иницијативама и плановима Завичајног удружења.Као најважнији задатак истакао је подизање монументалног спомен обележја у Влакчи за које је већ одабрано идејно решење, те се чека на добијање неопходних дозвола како би се приступило спровођењу те активности.Такође, постоје идеје које би се морале реализовати у будућности уз учешће и сарадњу како ваздухопловних удружења, тако и Команде РВ и ПВО и Војске Србије.То су иницијатива за додељивање одговарајућег ордена Михаилу Петровићу, додела припадајућег летачког знака и признавање указа о унапређењу које је донето баш на дан када је погинуо, а касније из тог разлога повучено.Остаје нам да помогнемо Михаиловим Влакчанима да се ове идеје спроведу у дело.Ми­хаило Пе­тро­вић је пр­ви српски шко­ло­ва­ни пи­лот ави­о­на. За­вр­шио је француску пи­лот­ску шко­лу "Фар­ман". Ње­го­ва пи­лот­ска ди­пло­ма ФАИ (Међуна­род­не ва­зду­хо­плов­не фе­де­ра­ци­је) но­си број 979 од ју­на 1912. године, а код нас број је­дан.По­ги­нуо је из­вр­ша­ва­ју­ћи бор­бе­ни за­да­так 20. марта 1913. године. Јак удар ве­тра пре­вр­нуо је ње­гов ави­он, ре­мен ко­ји­ма је био ве­зан за се­ди­ште је пукао и он је бес­по­мо­ћан ис­пао из ави­о­на.У једном заокрету авион се преврнуо и, на ужас десетине очевидаца, Михаило је испао из авиона. Пао је у близини летилишта, авион недалеко од свог пилота. Висиномер је показивао 1.234 метара. Казаљка на ручном сату зауставила се на 9.45 часова. Тако је први српски пилот постао и прва жртва српског војног ваздухопловства, а други у свету.

Остале су вечно записане његове речи: „Часно је за отаџбину мрети!“ – који је само дан пре погибије казао брату Живану.

Милан РАКИЋ

Оставите одговор