На дан трагичне погибије нашег првог војног пилота и овог 20. марта смо се окупили пред његовом вечном кућом.
Делегација Завичајног удружења из његове родне Влакче, представници Команде РВ и ПВО, 204. ваздухопловне бригаде, Удружења пилота "Курјаци са Ушћа", те представници нашег УПВЛПС, окупили смо се у 11 сати да одамо пошту нашем првом пилоту и нашој првој ваздухопловној жртви.
Војни свештеник 204. ваздухопловне бригаде капетан Предраг Докић је одслужио помен, а онда су делегације положиле венце на Михаилов гроб.
Окупљенима се испред делегације Михаилових земљака из Влакче обратио Александар Јовановић који нас је упознао са активностима, иницијативама и плановима Завичајног удружења.
Као најважнији задатак истакао је подизање монументалног спомен обележја у Влакчи за које је већ одабрано идејно решење, те се чека на добијање неопходних дозвола како би се приступило спровођењу те активности.
Такође, постоје идеје које би се морале реализовати у будућности уз учешће и сарадњу како ваздухопловних удружења, тако и Команде РВ и ПВО и Војске Србије.
То су иницијатива за додељивање одговарајућег ордена Михаилу Петровићу, додела припадајућег летачког знака и признавање указа о унапређењу које је донето баш на дан када је погинуо, а касније из тог разлога повучено.
Остаје нам да помогнемо Михаиловим Влакчанима да се ове идеје спроведу у дело.
Михаило Петровић је први српски школовани пилот авиона. Завршио је француску пилотску школу "Фарман". Његова пилотска диплома ФАИ (Међународне ваздухопловне федерације) носи број 979 од јуна 1912. године, а код нас број један.
Погинуо је извршавајући борбени задатак 20. марта 1913. године. Јак удар ветра преврнуо је његов авион, ремен којима је био везан за седиште је пукао и он је беспомоћан испао из авиона.
У једном заокрету авион се преврнуо и, на ужас десетине очевидаца, Михаило је испао из авиона. Пао је у близини летилишта, авион недалеко од свог пилота. Висиномер је показивао 1.234 метара. Казаљка на ручном сату зауставила се на 9.45 часова. Тако је први српски пилот постао и прва жртва српског војног ваздухопловства, а други у свету.
Остале су вечно записане његове речи: „Часно је за отаџбину мрети!“ – који је само дан пре погибије казао брату Живану.
Милан РАКИЋ