СРПСКИ АЕРОНАУТ – ПУКОВНИК КОСТА МИЛЕТИЋ
Навршава се 145 година од рођења првог српског ваздухопловца, пилота балона – аеронаута, стручњака за одржавање балона и организацију летења на балонима, за рад са голубијом поштом и метеоролошком станицом, првог команданта српског ваздухопловства, председника Удружења резервних авијатичара КЈ и председника Надзорног одбора Кредитне задруге ваздухопловаца у КЈ, по многима „Оца српске авијације“, или „српског Дедала“.
Мајор Коста Милетић
Први српски ваздухопловац родио се 22. септембра 1874. године у месту Буковик, данас Аранђеловац, од оца Настаса, телеграфисте и мајке Персиде домаћице. Крштен је у цркви Светог Арханђела Гаврила 29. септембра исте године као Константин - Коста. Имао је брата и сестру.
Аранђеловац - црква
Након четири године (1878), породица се по потреби очеве службе сели у Обреновац, где Коста полази у основну школу. Следећа станица на животном путу првог српског авијатичара било је Велико Градиште (1887), па Неготин и Зајечар (1890) и на крају Београд (1892).
Из седмог разреда гимназије конкурише за Војну академију. Примљен је у 25. класу 1892. године. Војну академију завршио је као четврти у рангу 1895. године. Унапређен је у чин пешадијског потпоручника и убрзо преведен у инжињерију. Са њим у класи били су Радисав Станојловић, потоњи армијски ђенерал и командант ваздухопловства КЈ и Никола Дероко, потоњи генерал инжињерије. У то време наставник у Војној академији био је тада пуковник, а потом славни војвода Радомир Путник, као и проф. др Ђорђе Станојевић велики физичар.
Наставници Војне академије
Након завршетка Војне академије Коста је био на служби у 6. и 8. батаљону Дринске дивизије, гардијском батаљону, железничкој чети, инжињеријском и понтонирском батаљону, да би би 1898. године био унапређен у чин поручника.
Пријавио се на конкурс за ваздухопловну школу од 24. децембра 1900. године. Испуњавао је тражене услове, а на испитима је био најбољи по успеху, па је као државни питомац одабран за одлазак у руску ваздухопловну школу. У Русију је кренуо 3. фебруара 1901. године.
У Ваздухопловном образовном парку Руске империје у Волковом пољу код Санкт Петерсбурга провео је скоро две године. Завршио је Ваздухопловну официрску школу у трајању од годину дана, као други у рангу. Шест месеци је био у метеоролошкој станици. Обучио се за рад за голубијом поштом. Оспособио се за рад са балонским јединицама по питањима конструкције, израде и одржавања балона. Завршио је летачку обуку на везаним и слободним балонима. На великим маневрима руске војске септембра 1902. године код Курска, сам је летео слободним балоном и поставио рекорд даљине и висине.
Коста Милетић у балону са инструктором
Током боравка у Волковом пољу Коста Милетић се упознао са Катарином – Кити Гарут, кћерком главног техникума школског центра Александра Елизаровича Гарута, блиског сарадника пуковника, потом и генерала Александра Матвејевича Ковањка команданта центра. Љубав Кити и Косте крунисана је браком по доласку у Србију.
Капетан Коста Милетић после завршене школе, вратио се у Србију као први српски школовании ваздухопловни стручњак и летач, пилот балона - аеронаут, крајем 1902. године.
Распоређен је у Инжињеријско одељење Главног генералштаба где је радио на плановима за увођење ваздухопловства у Српску војску, што није ишло лако, јер је наилазио на проблеме и тешкоће. Постепено су стварани услови да се ваздухопловство уведе у војску, као што су то чиниле и суседне, те многе државе у свету и Европи.
Једно време капетан Коста Милетић био је ордонанс Краља Петра I Карађорђевића, али је на лични захтев тражио да се врати струци и трупи.
Голубију пошту у Српској војсци капетан Коста Милетић увео је 1908. године. Тада је формирана прва станица голубије поште у Нишу, а потом и друга у Пироту.
Српска голубија пошта
Балони за српску војску купљени су почетком 1909. године. Коста Милетић је био у комисији за куповину балона код немачке фирме „Аугуст Ридингер“ из Инсбрука. Летео је са фабричким пилотом преко Боденског језера и Минхена након пријема првог слободног балона који је имао натпис „Србија“ на куполи и српску заставу на корпи. То је први лет једног ваздухоплова са српским обележјима.
Балон „Србија“
По пријему балона требало је још три године да се створе услови за њихово летење. Наиме купљена је и пратећа опрема: чекрк за подизање и спуштање балона, резервни делови, боце за водоник и водонична централа. Та централа у Нишу почела је са радом тек 1913. године почетком Другог балканског рата.
Пред Први балкански рат капетан I класе Коста Милетић је тражио да се упути у трупу и на фронт. То му је омогућено и распоређен је за команданта инжињеријског полубатаљона са којим је учествовао у Кумановској бици. За јуначко држање и успешно командовање, војвода Путник га је ванредно унапредио у чин инжињеријског мајора.
Мајор Коста Милетић
Убрзо потом, Коста Милетић је позван у Ниш да преузме командовање Ваздухопловном командом Српске војске, која је формирана решењем војводе Путника начелника Штаба Врховне команде 24. децембра 1912. године. У саставу српског ваздухопловства под том командом, било је: аеропланско одељење (12 авиона и 6 пилота), балонска чета (2 балона и један пилот), водонична централа и голубија пошта. Коста Милетић је за први аеродром одредио пољану на Трупалском пољу код Ниша, где је убрзо почело летење српских авиона.
У Првом балканском рату ваздухопловство је први пут коришћено у борбеним дејствима. Под командом мајора Косте Милетића формиран је „Приморски аероплански одред“ – прва борбена јединица српског ваздухопловства, која је дејствовала у операцијама код Скадра марта 1913. године.
Мајор К. Милетић и капетан М. Илић на аеродрому Барбалуш код Скадра
У лето 1913. године под командом мајора Косте Милетића, српско ваздухопловство је учестовало у Другом балканском рату. Снаге су подељене по врсти ваздухоплова на аеропланско одељење које је дејствовало на ратишту у Македонији код Куманова, и балонско одељење које је дејствовало на ратишту код Пирота.
У Првом светском рату, под командом мајора Косте Милетића успешно је извршена мобилизација ваздухопловних снага, које су биле скромне и на нивоу после балканских ратова. Ваздухопловна команда са јединицама је пребазирала на летелиште Дабића поље код Ваљева и одатле су српски балони и авиони дејствовали успешно дајући допринос одлучујућим биткама на Церу, Колубари и Дрини.
Летелиште Дабића Поље
Током 1915. године, мајор Коста Милетић је својим анагажовањем знатно допринео да се ојачају српске ваздухопловне снаге, посебно после доласка у помоћ Француске ескадре марта месеца. У јесен исте године током повлачења према југу српске ваздухопловне јединице су задатак обавиле без губитака и дислоцирале на Крф.
Српски и француски војници на аеродрому Патамос на Крфу
На Крфу се људство одморило и опоравило; убрзо је извршена реорганизација, те је уместо Ваздухопловне команде формирана Аропланска ескадрила са командом и ваздухопловни депо. Почиње обука људства - пилота, извиђача, авиомеханичара и других стручњака, нарочито по доласку на Солунску фронт у лето 1916. године.
Српски и савезнички ваздухопловци на Солунском фронту
Коста Милетић одлази на лечење и боловање; потом се враћа у инжињерију, а по завршетку рата, пензионисан је у чину мајора и преведен у резерву. У чин резервног инжињеријског потпуковника унапређен је 1924. године, а у чин пуковника 1928. године.
Пуковник Коста Милетић је био омиљен међу српским и југословенским ваздухопловцима уживајући висок углед и поштовање као човек који је створио ваздухопловство, те су га многи називали „оцем“ нашег ваздухопловства. Због свог мудрог, темељног држања, упорности и одговорности у извршавању задатака са ваздухопловима, тим новим средствима ратне технике, пуним изазова и непознаница, с правом га називамо и „Српским Дедалом“.
Коста Милетић у позним годинама
Када је у Краљевини Југославији 1928. године основано Удружење резервних авијатичара, пуковник Коста Милетић је једногласно изабран за његовог председника, и на тој функцији је остао до 1941. године. Истовремено био је од 1933. године председник Надзорног одбора Кредитне задруге ваздухопловаца.
Коста Милетић говори на конгресу резервних авијатичара
Пуковник Коста Милетић преминуо је 1953. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду са својом супругом Кити. Вечна им слава!
Пред вечном кућом Косте Милетића
Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) ће у недељу 22. септембра у 10:00 часова на Новом гробљу у Београду изаћи пред вечну кућу Косте Милетића и положити венце и одати пошту првом српском ваздухопловцу.
мр Златомир Грујић, председник УПВЛПС