Дан рода артиљеријско-ракетне јединице ПВО обележава се 30. септембра у знак сећања на на тај датум из 1915. године када су српски противавионци ушли у историју величанственим подвигом дајући пример поколењима.

Корени српске противваздухопловне одбране

У Први светски рата српско ваздухопловство, формирано 24. децембра 1912. године, ушло је без формацијских снага за противваздухопловну одбрану. О том значајном аспекту ваздушног ратовања искуства су била веома скромна али је ратна пракса указивала на потребу да се и на том плану предузму одређене мере. Колико је то питање разматрано у Ваздухопловној команди или Инжињеријско-техничком одељењу министарства војног или команди артиљерије, не зна се. Но, врло брзо је то питање дошло на дневни ред.

На почетку рата Аустроугарско ваздухопловство било је бројније и надмоћније, па су непријатељски аероплани свакодневно надлетали српске јединице и задирали дубоко у позадину. Истовремено српски војници отварали су насумице ватру из стрељачког наоружања, која није давала никаквих резултата, него је само узалуд трошена драгоцена муниција. Да би се спречила таква појава, командант Треће армије издао је 29. августа 1914. године наредбу која гласи:

„У последње време учестала су гађања на непријатељске аероплане без икаквог реда и разлога, тако да непријатељски аероплан гађају појединци или поједине групе без икаквог реда и надзора старешинског и онда када је непријатељски аероплан толико високо и толико удаљен да је апсолутно за свакога јасно да је ово гађање бесциљно. На овај начин троши се велика количина муниције узалуд. Ово гађање претвара се на тај начин у лично задовољство појединаца, који не узимају у обзир да се у близини налазе друге трупе, код којих појединци, због несмотреног гађања ових, могу бити рањени или убијени. Поједине команде утрошиле су невероватну количину муниције, гађајући бесциљно непријатељски аероплан.

Најбољи пример може за ово послужити Прво балонско одељење, које је рапортом бр. 66 од 15 тек. мес. требовало пет сандука пешадијске муниције, да би извршило попуну муниције, која је утрошена на гађање непријатељских аероплана у Ваљеву и Брезјаку.

Да се и у будуће бесциљно муниција не би трошила, наређујем:

а) да гађање на аероплан треба вршити само у оним случајевима када командант или командир дотичне јединiце у чијој близини лети аероплан оцени да је корисно извршити гађање на аероплан, и тада ће се оно извршити под његовом командом, и

б) да сваког који буде гађање вршио бесциљно на аероплан, и тиме узалудно трошио муницију, дотични старешина оптужи за упропашћавање муниције, за дело из чл 114 војно-казненог законика. Командант ће настојати да се ова моја наредба достави свим командама и установама и да све по истој поступају.“

У току 1915. године стање је било измењено набоље, јер смо временом добили батерије противавионске артиљерије и аероплане наоружане митраљезима и опремљене за бацање бомби. Тада су учињени конкретни кораци на изградњи ПВО, пре свега под утицајем француске ескадриле и применом искустава које су они већ имали. Формиране су противавионске артиљеријске батерије и уведени су аероплани наоружани митраљезима за борбу у ваздуху.

Српска ПАО имала је маја 1915. године два ПА вода са по два ПА топа у Београду. Од њих је наредбом Врховне команде од 24. августа 1915. године формирана ПА батeрија са седиштем у Раљи. ПА водови постојали су и у Прахову и Крагујевцу, а један од београдских ПА водова је премештен пред јесењу офанзиву немачких снага у Пожаревац. Српски противавионци су обирили или оштетили неколико непријатељских авиона.

У Крагујевцу је, због значаја који је имао и установа које су се ту налазиле, формирана противавионска одбрана. Домаћи стручњаци из крагујевачког Војнотехничког завода преправили два брзометна топа „Круп“ модел 1903. од 75 милиметара, од којих је основан противавионски вод, а касније и батерија, под називом Прва допунска противавионска батерија у артиљеријском пуку „Танаско Рајић“.

Из једног од тих модификованих топова, 30. септембра 1915. године, редов Радоје-Рака Љутовац из артиљеријског пука „Танаско Рајић“ оборио је првом гранатом немачки авион типа „Румплер Ц1“ који је бомбардовао Крагујевац.

Аустријски и немачки авиони су често надлетали Крагујевац и бацали бомбе. Са једног аустроугарског аеродрома близу Вршца 30. септембра 1915. године полетело је према Крагујевцу седам немачких авиона, шест двомотоних троседа AEG и један двосед "Rumpler" и на Крагујевац су бацили 45 авионских бомби. Дејством српске противавионске артиљерије оборен је један авион који је пао у центар града. Иначе тог дана немачки авиони бомбардовали су Београд, Пожаревац, Лапово и Крагујевац.

У знак захвалности српски противавинцима и нареднику Радоју Раки Љутовцу на Метином брду у Крагујевцу подигнут је споменик.

На Солунском форнту српско ваздухоплoвство је добило све елементе модерне организације, па и јединице противваздухоплоне одбране.

Развој противаздухопловне одрбане од I светског рата до данас

После Првог светског рата прва ПА батерија формирана је у Петроварадину 1926. године, а годину дна касније и први ПА дивизион. У периоду од 1929. до 1940. године настају противавионски пукови за одрбану већих градова. Крајем тридесетих година XX века Војска КЈ је имала 500 ПА митраљеза, 120 моторизованих срердњих ПАТ и 460 средњих ПАТ на сточну вучу, а у организацији трупне ПВО 10 дивизиона ПАТ (у армијама по један и 2 у резерви Врховне команде), сваки са по три батерије, а у дивизионима по једну чета ПАМ. За организацији ПВО територије формирана су 47 дивизиона ПАА, 37 чета и 27 самосталних водова ПАМ.

Команда територијалне ПВО у оквиру формације оперативне војске КЈ установљена је 1936. године и била је армијског ранга. Та команда је уједно руководила и службом ВОЈ („служба опреза“), јединциама ПАА и рефлекторским јединицама, док је за употребу ловачке авијације достављала само захтеве. У Априлском рату 1941. године ПАА је оборила педесетак непријатељских авиона.

У НОР-у се од 1943. године формирају прве ПА јединице, а од 1944. године и ПА дивизиони у дивизијама. Прва већа ПАА јединциа формирана је 10. новембра 1944. године под називом Први противваздушни пук Врховног штаба намењен за одбрану Београда. Од марта 1945. године формиране су три бригаде ПАА које су биле намењене за одбрану објеката у Београду, Земуну и Панчеву. Од маја 19145. године у свим армијама офрмљене су бригаде ПАА са по три дивизиона.

Наређењем ГШ ЈА од 28. јануара 1946. године формиране су ПА аертиљерисјке зоне потчињене командма армија. У саставу су имале: штаб, штабну батерију, 1-2 дивизиона малокалибарске ПАА, 1-2 дивизиона средњокалибарске ПАА, 1-2 чете ПА митраљеза, осматрачку чету, рефлекторску чету и позадинске јединице. До краја октобра је завршено формирање тих јединица и тако је створена територијалне ПВО.

Даљи развој средстава и јединциа за ПВО довео је до осавремењавања организације трупне и ПВО територије, а 27. јула 1959. године створен је двокопмпонентни вид ОС - РВ и ПВО, који је објединио Ратно ваздухопловство и територијалну ПВО.

Следи модернизација система АРЈ ПВО и набавка ракетних система ПВО 1962. године, када је настао први ракетни пук ПВО наоружан системом „Двина“ (24.11.1962), неколико година касније други пук наружан ракетама система „Волхов“, после којих долази систем „Нева“ и „Куб“. Такође уводе се и самоходни и лаки преносни РС ПВО као и савремени ПАТ („стрела 1М“, „Срела 2М“, „Стрела -1оМ“ и други, ПАТ 40 мм Л-70 са ласерско-рачунарском групом за управљање ватром „Бофи“)

У даљем развоју вршена је модернизација постојећих система који су своју максималну улогу показали током НАТО агресије 1999. године. У супротстављању агресији елите јединице у систему ПВО 250. рбр за ПВД и 126. бригада ВОЈИН одликоване су Орденом „Народног хероја“.

Припадници рода АРЈ за ПВД заслужују највиша признања за предано извршавање својих задатака у одбрани неба Отаџбине и са правом, као и цео српски народ, очекују најновија савремена средства ПВО.

Срећан празник 30 септембар Дан рода АРЈ за ПВД.

Златомир Грујић

У Београду је преминуо члан нашег удружења, друг и пријатељ Петар Петковић Пера, потпуковник авијације у пензији-пилот.

Рођен је 25. априла 1931. године у Београду. Основну школу и шест разреда гимназије је завршио у родном месту. Априла месеца 1948. године је примљен у Савезну пилотску школу у Руми, коју је након обуке и 45 сати налета на авионима типа Тајгер успешно завршио. Након тога, у новембру исте године, бива примљен у II класу ШРВО, коју успешно завршава након годину дана (47 сати налета на АЕРО 23), после чега је 7 месеци стажирао у у Земуну у тренажној ескадрили транспортног пука, где је летео све типове авиона, којом је та ескадрила била попуњена - ПО-2, АЕРО 2Д, ЗЛИН, 211, 231. Ту је унапређен у чин резервног официра-заставника, али се није могао запослити у војсци. Након учествовања у две вежбе, на којима је прошао додатну обуку и налетео око 50 сати, 03. јуна 1951. године, бива примљен у VI класу ШАОА, где је након обуке и налета од 93 часа на АЕРО 2, 212 и ЈАК-3, након годину дана постао активни официр-пилот ЈНА.

Службовао у Загребу у 109. лба на авионима типа Москито, на којима је прошао све разделе обуке и постао оспособљен за летење у свим условима. На овом типу је летео до 1960. године, са укупним налетом од око 800 сати. Септембра исте године, завршио је преобуку за авион РФ-84, у оквиру 184. пука, где је обављао извиђачке задатке. Ту дужност је обављао до новембра 1963. године, и укупно је налетео 315 сати. Потом добија прекоманду у 111. транспортни пук у Брежицама, где лети на ЛИ-3, а после на ДЦ-3. У том пуку ради до 1977. године, и добија I категорију СБО и звање вође ваздухоплова. У тој јединици се доста летело, сваке године у просеку 300 сати, а 1975. и преко 1000. Поред дужности пилота, обављао је и дужности командира одељења, заменика командира ескадриле и помоћника команданта пука за летачке послове. Пет година је обављао и наставу пилотима из афричких земаља. Октобра месеца 1977. године, прелази у СУКЛ у Београд, где лети на авионима за калибражу писта, следећих 11 година. У току службе, налетео је укупно око 7800 сати на свим поменутим ваздухопловима. Пензионисан је у чину потпуковника 1989. године.

Више пута је одликован и награђиван.

Живeo je у Земуну. Био је укључен у рад војнопензионерских организација, а члан УПВЛПС је од самог оснивања нашег Удружења.

Петар Петковић ће бити сахрањен на гробљу Лешће у уторак, 24. септембра у 13 сати. Опело почиње у 12:30 сати.

Остаће у најлепшем сећању друговима и пријатељима из УПВЛПС. И овим путем, УПВЛПС породици Петра Петковића упућује изразе најискренијег саучешћа.

У недељу 22. септембра 2019. године обележена је 145. годишњица рођења првог српског ваздухопловца, првог пилота балона – аеронаута, првог команданта ваздухопловства војске Краљевине Србије (1912-1916) и првог председника Удружења резервних авијатичара Краљевине Југославије (1928-1941) – пуковника Косте Милетића.

Представници Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС), Удружења линијских пилота Србије (УЛПС) и аероклуба „Наша крила“, окупили су се пре вечном кућом Косте Милетића на Новом гробљу у Београду, положили цвеће у евоцирали сећање на првог спског аеронаута.

Том приликом представљена је управо изашла из штампе монографија „Српски аронаут пуковник Коста Милетић“ која ће бити ускоро промовисана у Дому ваздухопловства Земун, као централна манифестација поводом 145. годишњице његовог рођења.

Златомир Грујић

фото: Павле Кљајић