Шпирић Ристо

SpiricJPG-1_zps7d8f2ef2Рођен је 9. маја 1934. године у селу Доброшевићи више аеродрома Рајловац крај Сарајева. Основну школу је завршио у родном селу, а гимназију у Сарајеву. По родитељској жељи, започиње школовање у Учитељској школи у истом граду. Међутим, љубав према ваздухопловству и авионима, које је посматрао из свог дома гледајући ка рајловачком аеродрому га опредељују за тај позив, те он, без знања родитеља, а након завршетка првог разреда Учитељске школе, 1952. године уписује ВТПШ у Рајловцу. Након два месеца, родитељи су се сложили са његовом жељом и били су врло поносни, када је након две године завршио ту школу. У јединици је завршио курс-преобуку, за летача-техничара.

Прво место службовања било му је Земун, и то 119. транспортни пук. Од 1957. године, одржава и лети као летач-техничар на више типова транспортних авиона, и то: ЈУ-52, ЛИ-2, Ц-47 ДАГЛАС, АЕРОКОМАНДЕР, 214 и АН-26, у гарнизонима Земун, Мостар, Церкље, Плесо и Батајница. Своје летачке задатке је обављао диљем Југославије, али и у многим земљама Европе и Африке. Пензионисан је 1994. године са 58 година пензијског стажа (39 ефективно). Укупно је налетео преко 11000 сати (званично уписано 10122), што значи да је у ваздуху провео читаву једну годину и три месеца. Због својих година стажа, али и несебичног пожртвовања и угледа међу, како потчињенима тако и претпостављенима, млађе колеге су често говориле: „Ево иде Шпира, класић браће Рајт“. У свом послу као најлепше је истицао захвале унесрећених, којима је брзом интервенцијом спасао живот или дотурио помоћ, а најтежи летови пак су му били они, на почетку рата, када је превозио жене и децу из ратом захваћених република, и можда заувек се растајао од колега и класића који су остајали на аеродромима, где је и сам провео део своје војне каријере.

Више пута је похваљиван и награђиван, а шест пута одликован, и два пута ванредно унапређен. Као војни пензионер, поводом Дана авијације, 2. августа 2002. године, додељен му је Златни летачки знак, као признање за допринос у развоју РВ и ПВО. Ипак, како је сам истицао, највећа награда му је осмех на лицу и лепа реч неког од многобројних путника, које је превозио, а када се негде сретну.

Ожењен је и има једну кћер и зета, који су му подарили унука, који жели да постане пилот.

Оставите одговор