Сви чланци од masteradm

Удружење пилота „Курјаци са Ушћа“ тражи одбрану сплава!

Насловна

Представници Удружења пилота "Kурјаци са Ушћа", који су од града добили налог да свој сплав, на коме се окупљају, преместе до 27. марта са леве обале Саве на Новом Београду, обратили су су се од прве најаве тога свим институцијама да им додели нову локацију, а на јучерашњем  састанку то су потврдили.

Они су, на састанку на броду, указали да они нису комерцијални објекат сплав, него непрофитно удружење на коме се окупљају пилоти, и да су за опстанак свог пловила добили подршку свих борачких и ветеранских удружења.

Пловило је било на левој обали Саве између Бранковог и трамвајског моста, а онда су, одлуком града, измештени на садашњу локацију.

Објекат је у власништву удружења, а купљен је добровољним прилозима чланова, јер се ради о јединственом удружењу.

Kако су истакли, упутили су дописе свим надлежним институцијама, од градских власти до министарстава одбране и за рад, борачка и социјална питања, а министар Никола Селаковић је директно упознат са тим, као и помоћник министра одбране Синиша Радовић.

На састанку је указано да ће се сачекати неколико дана, јер постоје обећања да ће се проблем покушати решити, а ако се то не деси, обратиће се медијима и најавити даље кораке.

Ако држава не препозна значај једног оваквог удружења, пилота који су се борили за ову земљу, онда ћемо се обратити медијима са конкретним подацима, најавили су они, указујући да су неприфитно удружење које нема новца да учествује на лицитацији за комерцијалну локацију на обали Саве.

Пилоти су поручили да их не интересују протести власника комерцијалних сплавова који су уз њихов, као и да њихов захтев не сме да се искористи у политичке сврхе, јер се не баве политиком.

Они су као могуће локације где би им се сплав могао преместити навели Ушће, поред седишта Речне ратне фолтиле, "Хидробазу" у Земуну, која је некад била објекат ваздухопловства, или на локацији која се договори са градским властима.

Давор Лукач

И овим путем, Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) пружа пуну подршку колегама из братског удружења и путем нашег портала ћемо, између осталог, пратити све актуелности везане за одлуку власти Града Београда!

Осам година од погибије посаде хеликоптера Ми-17 током спасилачке мисије

Насловна
Сваки 13. март, за већину грађана наше земље је обичан дан; зимски дан, радни или нерадни, досадан, напоран и све могуће комбинације које познајемо...
Некако, то је дан који не приметимо, прође онако неприметно у сивилу свакодневног живота. Али...
Али за седам породица наших суграђана, то је најтамнији дан у њиховим животима. Тога суморног дана и многи наши ваздухопловци на војним аеродромима и војници у касарнама, медицински радници у болницама и обични, добри људи, некако застану, размисле и уздахну. Уздахну, онако са неком тугом, сумњом и великим разочарењем...
То је дан, када је пре осам година погинула четворочлана посада хеликоптера Ми-17 са двојицом медицинских радника, током спасилачке мисије животно угрожене бебе.
Да подсетимо...
Био је 13. март, дежурство посаде на аеродрому Батајница. Досадан зимски дан, са доста падавина; спуштала се ноћ, са тамом је долазила и сумаглица и затварала се свака могућност за хеликоптерске летове. Готово је за данас...
Изненада, позвонио је телефон. Стигао је позив за помоћ!
Дете је у питању... Болничко возило из Новог Пазара стоји у некој колони код Рашке... Дете је на кисеонику... Минути су у питању... Ако Ви не дођете по то дете, нема му спаса... Дете... Дете...!
А тог момента, није било безбедно за полетети, а камоли прелетети целу државу до Рашке, преузети дете и пратњу и одвести их до болнице... Немогућа мисија... То се не може... А морамо... Имамо и ми децу... Како би себе сутра погледали у огледалу... Како би корачали међу колегама... Шта би нам рекле породице, пријатељи, комшије... Шта би сами себи рекли ако не полетимо.... А немогуће је... Нема шансе... Морамо...!
Идемо, морамо спасити то дете! Кренуше сви заједно као један. Сви одлучни да успеју...
Звали су се Мехић Омер, Драјић Небојша, Ђукарић Милован, Миладиновић Иван и били су посада ПАСАТ 91.
Полетели су под отежаним условима, цео лет је био напоран. Дочекали су их у Рашкој на импровизованом хелидрому, са упаљеним фаровима возила и ротацијама хитне помоћи. Преузели су дете, сместили у хеликоптер и сместили пратњу. Два медицинара... Лекар и анестезиолог...
Звали су се Љајић Џевад и Веселиновић Мирослав. Да ли су некад летели... Да ли се плаше летења... Како су ти људи провели цео дана са тим дететом...
Немамо времена, морамо што пре за Београд... За Београд... Брже... За Београд... Лет превише дуго траје кроз таму изнад Србије... Видимо у даљини светла... идемо према хелидрому поред ВМА... Познато место! Добро је, стижемо...! 
Наређују хеликоптеру да промени место слетања... Медицинска екипа их очекује на међународном аеродрому Никола Тесла... Поновите... Аеродром Никола Тесла...!Покушавају да слете на аеродром Никола Тесла.... Аеродром на који нису до сада слетали по лошем времену... Нису ни по лепом времену... Нису ни по дану... А ноћас је магла, лоша видљивост, мрак, притисак са свих страна, мора се, морате, морамо.... Неуспешно из првог покушаја... Идемо горе и поново у круг, па да покушамо поново... Већ су уморни... Притисак расте... Налазите се над аеродромом... Не видимо га... Над аеродромом сте... Види ли неко нешто...?. ПАСАТ 91.....? ПАСАТ 91..............?

Пронашли су их након пар сати у хладној зимској ноћи у близини прага писте аеродрома Никола Тесла. Пронашли су их у сремској равници, саме, као што су и били током целог лета. Били су на својим седиштима, сви заједно, до краја у покушају да спасу један млади живот у овој Србији. Погинули су у покушају да спасу будућност овог народа и ове земље. Те зимске ноћи, 13. марта 2015. године своје животе положило је шест храбрих људи.... Дело вредно хероја... Дело пред којим треба сви да устану и поклоне се...Звали су се Мехић Омер, Драјић Небојша, Ђукарић Милован, Миладиновић Иван, Љајић Џевад и Веселиновић Мирослав и били су посада ПАСАТ 91.

А ко су они били?

Били су добри и часни војници и медицинари. Верни својим заклетвама. Били су храбри, савесни, непоколебиви и најбољи међу нама. Били су добри синови, добри очеви, колеге вредне поштовања и надасве, били су добри људи. А то је и најважније!

А како је било јуче?

Током јучерашњег дана, делагација Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије, својим присуством, одала је поштовање погинулима у спасилачкој мисији. Упалили смо свеће за спас њихових душа и поклонили се као војници, војницима који су положили своје животе. На место пада хеликоптера, сваке године, излазе и представници Удружења пензионисаних подофицира Србије, Удружења пилота Курјаци са ушћа, представници Војног синдиката и многи пензионисани припадници ескадриле у којој су били и погинули ваздухопловци. На месту где је погинула посада, долазе да се поклоне њиховој жртви и бројни грађани, поштоваоци наше војске.Сви заједно, поновили смо апел према одговорним министарствима, да на месту пада хеликоптера, треба и мора да се подигне споменик. Због шесторице најбољих и због свих нас... За опомену и вечно памћење!Звали су се Мехић Омер, Драјић Небојша, Ђукарић Милован, Миладиновић Иван, Љајић Џевад и Веселиновић Мирослав и били су посада ПАСАТ 91.

Саша Јовановић

In Memoriam, Милоје Павловић (1948 – 2023)

Насловна, ,

Са тугом обавештавамо да је након дуге и тешке болести, преминуо генерал мајој авијације Милоје Павловић, накедашњи командант РВ и ПВО и председник нашег Удружења.

Милоје Павловић је рођен 1948. године у Доњој Буковици у Општини Љубовија.

Основну школу је завршио у Копривници. Јавио се 1962. године на конкурс за Ваздухопловну војну гимназију у Мостару (тада Припремна школа ВВА), коју је завршио 1964. године. Затим је наставио школовање у ВВА као питомац 19. класе. Након школовања у Земунику код Задра и у Пули, по завршетку ВВА, 1967. године, унапређен је у чин потпоручника и добио је летачко звање пилота. Одмах по завршетку ВВА постао је наставник летења, а затим командир авијацијског одељења, инспектор за летачке послове у команди пука, командант ескадриле. КША РВ и ПВО завршио је 1978. године, када је постављен за команданта Центра за обуку пилота иностраних оружаних снага (ЦОПСОС) ВВА у Мостару.

Потом одлази на аеродром Петровац код Скопља за Команданта 98. авијацијске бригаде. Са те дужности одлази у Команду 3. Вак у Нишу за помоћника команданта корпуса за летачке послове. По завршетку Школе оператике РВ и ПВО, распоређен је у Команду 1. корпуса РВ и ПВО, убрзо постаје начелник штаба, а потом и Командант корпуса. Од  лета 1992. године био је начелник штаба Команде РВ и ПВО, а од лета следеће 1993. године до пензионисања 1994. године, обављао је дужност  Команданта РВ и ПВО.

Летео је на дозвучним млазним школским и борбеним авионима у РВ и ПВО.

Све дужности је успешно обављао и са високим резултатима у обуци, руковођењу и командовању. Два пута је превремено унапређиван у виши чин, а више пута је похваљивам награђиван и одликован. Носилац је звања Инструктор летења и Златног пилотског знака.

У чин генерал-мајора унапређен је 1992. године.

Са дужности команданта РВ и ПВО, на лични захтев, пензионисан је у 46 години живота, почетком 1994. године

Са породицом је живео у Батајници.

У Удружењу пензионисаних војних летача и падобранаца (УПВЛПС), био је почасни председник на дужности Команданта РВ и ПВО, а од 1999. године, па до 2001., био је и председник Удружења.

Преминуо је 3. марта.

Удружење пензионисаних војних летача Србије и овим путем породици изражава најдубље саучешће.

Комеморација генералу Милоју Павловићу ће бити одржана у четвртак 9. марта 2023. године у Великој сали Команде РВ и ПВО у Земуну са почетком у 10.30 сати. Испраћај за кремацију је у 12.30 сати на Новом гробљу у Београду.