Навршио се век од када су, 17. јануара 1918. године, формиране прве српске ескадриле опремљене модерним авионима и попуњене обученим српским кадром, које су учествовале у пробоју Солунског фронта и ослобођењу Отаџбине. С поносом се сећамо тих дана и храбрих српских авијатичара, не дозвољавамо да заборав прекрије те светле тачке наше ваздухопловне историје.

Ради јачања ваздухопловних снага срп­ска вла­да је ја­ну­а­ра 1916. го­ди­не склопи­ла уго­вор са Фран­цу­ском ради опре­мања војске са пет ави­ја­циј­ских ескадри­ла и прате­ћим је­ди­ни­ца­ма. Од­лу­ка је ре­а­ли­зо­ва­на тек када се срп­ска вој­ска пребаци­ла са Кр­фа на по­ло­жа­је код Со­лу­на. Аеро­план­ска еска­дра Српске вој­ске је ба­зи­ра­ла у Ми­кри, где се на­ла­зи­ла глав­на ба­за Аеро­на­у­ти­ке фран­цу­ске ис­точ­не вој­ске.

Три­де­се­тог ма­ја 1916. го­ди­не, фор­ми­ра­на је "Ави­ја­ти­ка фран­цу­ске ис­точ­не вој­ске" (7 еска­дри­ла) и "Ави­ја­ти­ка срп­ске вој­ске", или "Срп­ска ави­ја­ти­ка" - Штаб и пет еска­дри­ла: "МФ 98","МФ 82", "МФ 99", "В 84" и "Н 87". По једна еска­дри­ла би­ла је на­ме­ње­на за по­др­шку сва­ке од три срп­ске ар­ми­је, а две су би­ле ди­рект­но пот­чи­ње­не Врховној ко­ман­ди Срп­ске вој­ске

Штаб срп­ске Аеро­план­ске еска­дре прешао је 18. ју­на 1916. из Со­лу­на у Се­дес, када је срп­ско осо­бље укључено у за­јед­нич­ке срп­ско-фран­цу­ске еска­дри­ле, ближе ли­ни­ји фрон­та и Вер­те­ко­пу, Остро­ву и Гор­го­ну. Крајем ав­гу­ста 1916. године у еска­дри­лама Срп­ске ави­ја­ти­ке у про­се­ку је било по 20 срп­ских офи­ци­ра, под­о­фи­ци­ра и вој­ни­ка, око тре­ћи­не са­ста­ва.

У про­тив­о­фан­зи­ви 12. сеп­тем­бра до 6. но­вем­бра 1916. Срп­ска вој­ска је из­би­ла на Кај­мак­ча­лан и осло­бо­ди­ла Би­тољ. У тим бор­ба­ма ак­тив­но је учество­ва­ла Срп­ска ави­ја­ти­ка и извршила 300 летова. Еска­дри­ле "Ф 82", "Ф 99" и "Н 87" ба­зи­ра­ле су у Вер­те­копу, еска­дри­ла "Ф 84" на аеро­дро­му Ша­мли, а еска­дри­ла "Ф 98" на аеро­дро­му Гор­гон. По на­ре­ђе­њу фран­цу­ске Вр­хов­не ко­ман­де од пр­вог сеп­тем­бра 1916. го­ди­не, из­ме­ње­ни су на­зи­ви свих фран­цу­ских еска­дри­ла, та­ко су еска­дри­ле "Срп­ске ави­ја­ти­ке" до­би­ле на­зи­ве: "Ф 385", "Ф 386", "Ф 388", "Г 389", "В 390", "Н 391" и "В 393".

Аеро­план­ска еска­дра срп­ске вој­ске има­ла је 31. де­цем­бра 1916. го­ди­не 270 вазду­хо­пло­ва­ца, и то: се­дам у Шта­бу, 137 у срп­ско-фран­цу­ским еска­дри­ла­ма и 126 у Аеро­план­ском де­поу. Би­ло је 32 пи­ло­та, 16 из­ви­ђа­ча и 40 ме­ха­ни­ча­ра. Већ су са­зре­ли усло­ви за фор­ми­ра­ње "чи­сто" срп­ске ави­ја­циј­ске је­ди­ни­це. Одлу­ка о то­ме до­не­та је 16. де­цем­бра 1916. го­ди­не. Из еска­дри­ле "Н 387" издво­је­на су три ави­о­на "ње­пор" и ста­вље­на под ко­ман­ду ка­пе­та­на I кла­се Бран­ка Ву­ко­са­вље­ви­ћа, под на­зивом "Ње­пор­ско одеље­ње", а ба­зи­ра­ла је у Вер­те­копу. С про­ле­ћа 1917. го­ди­не по­већан је број ави­о­на и са­став оде­ље­ња.

Мар­та 1917. го­ди­не до­шло је до фор­ма­циј­ских про­ме­на у Срп­ској вој­сци. Због великих гу­би­та­ка и не­мо­гућ­но­сти по­пу­не рас­фор­ми­ра­на је Трећа ар­ми­ја, а ње­не је­ди­ни­це рас­по­ре­ђе­не за по­пу­ну Пр­ве и Дру­ге срп­ске ар­ми­је.

На­ред­бом На­чел­ни­ка Шта­ба Вр­хов­не ко­ман­де Срп­ске вој­ске, при Врховој команди остале су еска­дри­ле Вр­хов­не ко­ман­де број "384" и "387" на аеро­дро­му Вер­те­коп; Пр­вој ар­ми­ји, по­ред еска­дри­ле број "398", ста­вље­на је на рас­по­лагање и еска­дри­ла број "399" до та­да у Тре­ћој ар­ми­ји, и че­ти­ри ави­о­на "њепор" за ло­вач­ку за­шти­ту; Дру­гој ар­ми­ји оста­ла је еска­дри­ла број "382"; "Њепор­ско оде­ље­ње" је и да­ље оста­ло не­по­сред­но пот­чи­ње­но Вр­хов­ној команди.

На Со­лун­ском фрон­ту оба­вљен је нај­ве­ћи део ак­тив­но­сти на опре­ма­њу срп­ског вој­ног ва­зду­хо­плов­ства. То­ком 1917. и 1918. го­ди­не на шко­ло­ва­њу би­ло је више кла­са пи­ло­та, из­ви­ђа­ча и ме­ха­ни­ча­ра. Дру­га кла­са из­ви­ђа­ча, 20 офи­ци­ра, заврши­ла је обу­ку кра­јем ок­то­бра 1917. го­ди­не. Трећа кла­са извиђача, 10 офици­ра, за­вр­ши­ла је шко­ло­ва­ње у но­вем­бру 1917. го­ди­не. По кон­кур­су из мар­та 1917. године упу­ће­на је у Фран­цу­ску Че­твр­та кла­са пилота од 20 пи­то­ма­ца, они по завр­шет­ку пре­о­бу­ке на ави­о­ни­ма "АР 1", рас­по­ре­ђе­ни су у бор­бе­не ескадриле. По­след­ња гру­па пи­то­ма­ца-пи­ло­та ода­бра­на је у ју­ну 1918. го­ди­не, али је њи­хо­ва обу­ка пре­ки­ну­та због сеп­тем­бар­ске офанзиве, а за­вр­ше­на је 1919. у Но­вом Са­ду, по­сле осло­бо­ђе­ња отаџбине.

По­чет­ком 1918. го­ди­не ство­ре­ни су усло­ви за пре­тва­ра­ње ме­шо­ви­тих срп­ско-фран­цу­ских еска­дри­ла у срп­ске је­ди­ни­це. На­чел­ник Шта­ба Вр­хов­не ко­ман­де Срп­ске вој­ске до­нео је 17. ја­ну­а­ра 1918. го­ди­не од­лу­ку "да ко­ман­дант Аеро­план­ске еска­дре, спо­ра­зум­но са ше­фом "Срп­ске ави­ја­ти­ке", на­ше осо­бље по­сте­пе­но при­ку­пи и гру­пи­ше у две ар­миј­ске еска­дри­ле, јед­ну код Пр­ве, а дру­гу код Дру­ге ар­ми­је, да би се што бо­ље омо­гући­ло командо­ва­ње, упо­тре­ба и снаб­де­ва­ње".

Аеро­план­ска еска­дра од­мах је при­сту­пи­ла ре­а­ли­за­ци­ји овог на­ре­ђе­ња, па је срп­ско-фран­цу­ска еска­дри­ла "АР 521", ко­ја је та­да би­ла у Вер­те­ко­пу, до­би­ла на­зив Пр­ва срп­ска еска­дри­ла. За ко­ман­ди­ра еска­дри­ле по­ста­вљен је капетан I класе Бран­ко Ву­ко­са­вље­вић. При­ли­ком фор­ми­рања Пр­ва срп­ска еска­дри­ла има­ла је: 12 ави­о­на ти­па "АР 1" и три лов­ца ти­па "ње­пор XXIV". Пот­пу­но опе­ра­тив­на по­ста­ла је апри­ла 1918. го­ди­не.

Од срп­ско-фран­цу­ске еска­дри­ле "525" осно­ва­на је то­ком ма­ја и ју­на ме­се­ца 1918. го­ди­не и Друга срп­ска еска­дри­ла, при Пр­вој срп­ској ар­ми­ји, на аеро­дро­му Вер­бе­на. Коман­дир је био ка­пе­тан Дра­ги­ша Ву­јић. Ова еска­дри­ла по­ста­ла је опе­ративна по­чет­ком ју­ла 1918. го­ди­не. Пр­вог ма­ја 1918. го­ди­не, срп­ска Аеропланска еска­дра има­ла је у свом са­ста­ву: 62 офи­ци­ра, 53 под­о­фи­ци­ра, 30 ме­ха­ни­ча­ра и 337 ка­пла­ра и ре­до­ва, укуп­но 482 чо­ве­ка.

У окви­ру при­пре­ма за про­бој Со­лун­ског фрон­та, у ав­гу­сту ме­се­цу 1918. го­ди­не, сна­ге Пр­ве и Дру­ге срп­ске еска­дри­ле гру­пи­са­не су у јед­ну фор­ма­ци­ју ја­чи­не 40 ави­о­на. До­би­јен је зна­тан број мо­дер­них бом­бар­де­ра и из­ви­ђа­ча.

У про­бо­ју Со­лун­ског фрон­та ави­ја­ци­ја је из­вр­ша­ва­ла за­дат­ке: даљњег из­ви­ђа­ња, фо­то­гра­фи­са­ња и бом­бар­до­ва­ња не­при­ја­те­ље­вих обје­ка­та. Ло­вач­ка ави­ја­ци­ја је обез­бе­ђи­ва­ла деј­ства из­ви­ђач­ке и бом­бар­дер­ске ави­ја­ци­је, и вр­ши­ла за­шти­ту срп­ских сна­га. У  бор­ба­ма у ваздуху обо­ре­но је 30 не­мач­ких и бу­гар­ских ави­о­на, а  српска про­тив­а­ви­он­ска ар­ти­ље­ри­ја обо­ри­ла је пет.

По­сле осло­бо­ђе­ња Ско­пља, пр­вих да­на ок­то­бра 1918. го­ди­не, све бор­бе­не еска­дри­ле и слу­жбе "Срп­ске ави­ја­ти­ке", срп­ска Аеро­план­ска еска­дра и Аеро­план­ски де­по, с Аеро­план­ским пар­ком, при­ку­пи­ли су се у том гра­ду. Ти­ме је омо­гуће­на бо­ља и ефи­ка­сни­ја упо­тре­ба ави­ја­ци­је у бор­бе­ним деј­стви­ма.

Пр­ви ави­о­ни "Срп­ске ави­ја­ти­ке" пре­ле­те­ли су у Ниш 20. ок­то­бра 1918. го­ди­не. Кра­јем но­вем­бра и по­чет­ком де­цем­бра 1918. го­ди­не срп­ски ва­зду­хо­плов­ци су до­ле­те­ли у Но­ви Сад. Срп­ско ва­зду­хо­плов­ство из­врши­ло је у бор­ба­ма на Со­лун­ском фрон­ту, и у то­ку про­тив­о­фан­зи­ве и за осло­бо­ђе­ња Отаџ­би­не 3.000 ле­то­ва и да­ло ве­ли­ки до­при­нос по­бе­ди. Сте­че­на су дра­го­це­на ис­ку­ства и уда­ре­ни те­ме­љи да­љем раз­во­ју ва­зду­хо­плов­ства.

У бал­кан­ским и свет­ском ра­ту, срп­ско ва­зду­хо­плов­ство је ко­ри­сти­ло четири бало­на, 180 ави­о­на 36 ти­по­ва и мо­де­ла, ве­ћи­ном до­би­је­них од са­ве­зни­ка, а четири су за­ро­бље­на од не­при­ја­те­ља.

Хвала српским авијатичарима са Солунског фронта из првих српских ескадрила за огроман допринос ослобођењу Отаџбине! Вечна им слава!

Златомир Грујић

У Лазаревцу је 24. децембра 2017. године отворена изложба посвећена припадницима ваздухопловства Краљевине Југославије погинулим на ратном летелишту 7. априла 1941. године, аутора проф. др Милорада Ђоковића, који је након вишедеценијског истраживања расветлио судбину војника и старешина са лазаревачког војног аеродрома у Априлском рату 1941. године.

Поводом Дана РВ и ПВО, у Центру за културу Лазаревац отворена је мултимедијална изложба под називом: „Прича о бомбардовању аеродрома у Лазаревцу и погибији девет авијатичара – 7. април 1941“. Отварању изложбе присуствовали су представници Војске Србије и Ратног ваздухопловства и ПВО – ппук Саша Антанасијевић из Центра за обуку РВ и ПВО са двоје старешина и два кадета Војне академије, резервне старешине и грађани Лазаревца, Београда и околних места.

Аутор изложбе је проф. др Милорад Ђоковић, који је уложио више од три деценије истраживања ради реконструкције тог догађаја на лазаревачком ратном летилишту, непознатог у историографији Априског рата из 1941. године.

Манифестација је почела кратким документарним филмом аутора „Девет авијатичара“ о догађајима који су претходили Априлском рату и на сам дан почетка рата. Потом је уприличен сценски приказ догађаја у ноћи пред почетак Априлског рата у кафани „Зора“ где се капетан Милош Жуњић, командир легендарне 102. ловачке ескадриле Шестог ловачког пука, који је убијен мучки од фашистичких пилота када је искочио из свог погођеног авиона, обраћа публици. Монодраму је мајсторски извео глумац Александар Трмчић.

Ратно летилиште у Лазаревцу на којем је базирала 602. ескадрила из састава 201. тренажне групе Прве ваздухопловне бригаде Ваздухопловства Војске Краљевине Југославије, напала је другог дана рата, 7. априла 1941. године група немачких авиона. У нападу је погинуло девет припадника ескадриле, углавном резервиста, и то: Лазар Штарбегер, Сента Миленковић, Лазар Иванчевић, Петар Станојевић, Миодраг Ж. Михаиловић, Лабуд Егић, Тихомир Симеуновић, Кројач Станчеловић и Лука Стојановић. Осам авијатичара сахрањено је на лазаревачком гробљу, а један је пренет у родно место.

На скупу су говорили Бранислав Аночић, пуковник у пензији, у име Организације резервних старешина општине Лазаревац, Златомир Грујић, пуковник авијације у пензији, председник Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије и аутор изложбе професор др Милорад Ђоковић. Пуковник Грујић је изразио посебно поштовање према професору Ђоковићу, похвалио његов истраживачки рад и допринос националној ваздухопловној историографији.

Отварању изложбе присуствовала је и породица погинулог авијатичара, наредника Лабуда Егића (на ц/б слици горе) - кћерка Злата Кордић са сином Љубишом.

Изложба у Лазаревцу показује колико су наше ваздухопловне традиције блиске народу, да РВ и ПВО има висок углед и поверење народа и да на различите начине, као што је и ова изложба, исказује своју приврженост ваздухопловству и војсци. Сви припадници војске и ваздухопловства те вечери били су високо уважени гости.

мр Златомир ГРУЈИЋ