Годишњица ослобођења Београда и Земуна у Другом светском рату, седамдесет трећа по реду, обележена је низом манифестација које су својим присуством увеличали и чланови Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС)

Већ по традицији, у Великој сали Команде ваздухопловства у Земуну је 18. октобра одржан историјски час, на којем је своја сећања евоцирао један од наших најстаријих чланова, пуковник авијације у пензији - пилот Љубиша Антонијевић, који је као младић и борац III Крајишке пролетерске бригаде учествовао у борбама за ослобођење Београда. Љубиша је такође, као и низ година унатраг сећања на "Београдску операцију" поделио и са ученицима Руске школе у Београду.

Већ следећег дана, 19. октобра у четвртак, улицама Београда је поносно ступао наш најстарији члан, капетан авијације у пензији - штурман Борисав Бора Филиповић. Он је такође као младић учествовао у борбама за ослобођење Београда и Земуна у Другом светском рату, а својим присуством је и обележио манифестацију "Кораком слободе" уприличену поводом 73-ће годишњице од ослобођења Београда у Другом рату.

У петак, 20. октобра, венце на споменик борцима палим у Народној револуцији 1941-1945 који се налази у парку између Команде РВ и ПВО и основне школе "Светозар Милетић" у Земуну, положила је и делегација нашег Удружења, као и Удружења војних пензионера града Земуна.

Такође, велики број чланова УПВЛПС, присуствовао је и догађају на аеродрому Батајница, где је аеромитингом и приказом оперативних способности Војске Србије, као и примопредајом купљених МиГ-29 из РФ, обележен овај велики јубилеј из наше историје. Пензионисани војни летачи су и овога пута показали да су верни својој некадашњој професији и војсци у којој су провели свој радни век.

Поводом 73 године од ослобођења Београда у Другом светском рату, у српској престоници организован је Меморијални марш под називом „Кораком слободе“. На почетку манифестације, која је окупила велики број Београђана и њихових гостију, учесницима се обратио министар одбране Александар Вулин који је истакао да данас живимо у слободном граду и слободној земљи зато што смо се за то изборили.- Слобода не долази сама од себе, не добија се. За слободу се бори, за слободу се живи. Ми живимо у слободном граду и слободној земљи не зато што је неко одлучио да нам слободу да, не зато што је неко одлучио да имамо право и да можемо да будемо слободни, да будемо део слободног света, него зато што смо се за слободу изборили. Они који су корачали овим градом много пре нас изборили су наше право да будемо на бољој страни света. Наши животи не смеју да обрукају њихове животе, наши животи не смеју да буду мање храбри него што је била њихова смрт. Ми данас говоримо у слободном граду и слободној земљи слободних људи, ми данас сами одлучујемо ко су нам пријатељи и ко су нам непријатељи, сами одлучујемо о томе у ком правцу ћемо да водимо и развијамо земљу, а то можемо зато што су нам они изборили место на бољој страни света. Право које су нам они изборили ми нећемо дати никоме и нећемо га изгубити низашта. Остаћемо слободна, сигурна, војно неутрална земља, земља која ће сама одлучивати о себи, рекао је министар Вулин и нагласио да наша деца данас имају право да сама одлучују о својој будућности. - Било је времена када се овим улицама није пролазило под овим заставама, када смо свесно окретали главу од своје историје и правили се да слободарска традиција није наша, плашећи се да ћемо слободом и љубављу према њој некога увредити. Нема увреде у љубави према слободи и поштовању оних који су се за слободу борили и изборили. Има увреде у забораву и стиду, у томе да се победник стиди своје победе. Ако су најбољи међу нама изборили победу откуд нама право да не будемо достојни ње, рекао је министар Вулин честитајући Београђанима слободу извојевану пре 73 године.Учесницима Меморијалног марша обратио се и градски менаџер Горан Весић који је нагласио да Београд, после вишегодишње паузе и занемаривања слободарске традиције, већ трећу годину за редом поново с поносом обележава Дан ослобођења Београда. - Та слобода извојевана је у крви 2.953 припадника НОВ и више од 940 црвеноармејаца који су дали своје животе на београдским улицама. Никада нећемо знати тачан број рањених бораца и цивилних жртава, јер за слободу Београда октобра 1944. борио се и огроман број грађана који се придруживао ратницима. Наша је срамота период у коме смо занемаривали њихове жртве и та срамота не сме никада да се понови, рекао је Весић у обраћању Београђанима.У програму организованом поводом обележавања 73 године од ослобођења Београда учествовао је и Уметнички ансамбл Министарства одбране „Станислав Бинички“ , а на неколико пунктова дуж Теразија до Калемегдана одвијао се и сценски приказ борби за ослобођење српске престонице. Као и претходних година, у маршу "Кораком слободе",  учествовао је и један од наших најстаријих чланова Удружења,  Борисав Бора Филиповић, који је у нашем РВ и ПВО дуги низ година обаваљао дужност штурмана и летача-стрелца и који је као младић учествовао у завршним операцијама за ослобађање Београда и Земуна од фашистичког окупатора.

И данас, у 91-ој години живота, крепко и поносно је ступао улицама, којима је пролазио у борби против нацистичких врагова пре 73 године!

МОРС, УПВЛПС

фото: Игор САЛИНГЕР/МЦ Одбрана

Владимир Алексић је први Србин који је полетео једрилицом сопствене конструкције у октобру 1909. године, само неколико година након браће Рајт (1903). Осим тога што се сматра једним од пионира ваздухопловства, био је и лекар, писао је песме и новеле, бавио се политиком, свирао је клавир, говорио је више страних језика и преводио Гетеа. Без обзира на све што је учинио, данас је неправедно заборављен.

Др Владимир Алексић је рођен 1873. године у Банатском Новом Селу. Након неколико година породица Алексић се сели у Панчево, где Владимир завршава основну школу, а студије медицине у Грацу. Иако је умро веома млад, у 38. години, успео је да током живота много чим одушеви Панчевце. Једноставно, био је човек испред свог времена. Отворио је прву ординацију у Панчеву, и као да то није било довољно, те је обезбедио и први рендген свом граду. Био је власник санаторијума који је превазилазио европске критеријуме по својој опремљености (1908). Поседовао је операциону салу, медицинске апарате, купатила, водовод и струју. Био је први Панчевац са аутомобилом. Важно је напоменути да је Панчево добило електричну струју скоро 20 година након Алексићеве прве електричне централе.

Врло је могуће да би данас неко толико успешан, независан и имућан покушао да оде из Србије, или не би ни марио за тим у каквом стању се налази друштво. Међутим, доктор Алексић је имао много шира схватања. Због свести о непрестаним покушајима мађаризације, основао је патриотско друштво „Узданица“. Пошто је један од начина очувања националног идентитета управо снага интелекта, на дружењима које је „Узданица“ организовала слушала су се предавања из технике и уметности, читале су се песме. Дружио се са Исидором Секулић…Наиме, доктор Алексић је велики значај придавао српској књижевности. Наравно, одржавана су предавања из ваздухопловства на којима је говорио др Алексић. Због једне набујале родољубиве изјаве био је притворен два месеца. Одузимање слободе му је тешко пало, па је своју тугу изразио стиховима – написао је песму „Роб“.

• Жеља за летењем јавила се на тераси санаторијума, одакле је пуштао своје прве моделе.

Према сачуваним документима, новинским исечцима, белешкама и фотографијама, од којих се највећи део налази у Музеју ваздухопловства у Београду, др Владимир Алексић је међу првима почео сам да прави летелице. За ваздухопловство се заинтересовао 1907. године и, ослушкујући вести о напретку авијације које су до њега стизале, почео је израду летећих модела авиона које је бацао с крова свог санаторијума.Кроз практичан рад на моделима, уз податке из књига и новина, стекао је искуство које му је омогућило да се упусти у израду летелице у природној величини. Како би употпунио знање и имао што више података, августа 1908. године отпутовао је у Париз где је присуствовао летовима браће Рајт. Постоји вероватноћа да се са славном браћом том приликом и упознао, а потом и дописивао. У Паризу је купио материјал потребан за грађу летелице и прикупио податке о моторима који су тада прављени и уграђивани.

По повратку у Панчево, почео је да прави већу једрилицу, типа двокрилца, која је била завршена у дворишту његовог санаторијума почетком јесени 1909. године. У послу му је помагао столар Јордан, који је по његовим нацртима израђивао дрвене делове. Помагали су лекари и друго особље санаторијума. Новине су пратиле напредак у раду и писале:„Доктор Владимир Алексић у Панчеву конструисао је посве нов аероплан који је у оригиналној величини, а по захтевима модерне технике о летењу, практично и изведен… Идеја се наслања на научну основу, али је у свим појединим деловима скроз оригинална. Ових дана ће први покушаји њиме бити учињени.”

Цела справа била је тешка свега 70 килограма, носеће површине 44 квадратна метра. Аероплан, како је своју једрилицу називао Алексић, био је изграђен од шупљих дрвених цеви. Горња носива површина износила је 24, а доња 12 квадратних метара. На крајевима горње површине били су покретни делови повезани челичном ужади преко командне палице.  Њима се давао жељени правац летелици. Један од разлога великих димензија једрилице била је намера да, попут других пионира авијације, у своју једрилицу угради мотор и претвори је у авион!

Почетком октобра 1909. године летелица је завршена и састављена у дворишту санаторијума. За пробне летове др Алексић је одабрао пропланак на породичном имању на источном рубу Панчева, два километра од манастира Војловица. У присуству суграђана, на данашњи дан, 17. октобра 1909. године покушао је да полети једрилицом помоћу гумене ужади (нешто попут праћке). Једрилица се попела на висину од неколико метара, али је због неусавршености и могуће невештине летача нагло полетела ка земљи и делимично је оштећена.„…И тако, позвао ме је на свој први лет. Изашли смо ван града. На једној благој падини стајала је та чудна справа с два крила и скијама уместо точкова. Др Алексић се сместио у седиште на предњем делу. Његови помоћници затезали су некакве гуме и на његов знак пустили су овај чудан авион. Летелица је одједном полетела навише па се онда заклатила и ударила о земљу…”, изјавио је један од сведока догађаја.

Узбуђењу и одушевљењу није било краја. Надалеко се причало и писало о др Владимиру Алексићу и његовом „крилатом змају”. Штампа у Мађарској прва је писала о епохалном открићу младог Панчевца, потом се вест пренела кроз Европу до Америке.

Први покушај није обесхрабрио нити поколебао Алексића. Био је чврст у намери да на једрилицу угради мотор. На овом послу радио је током 1910. године, али су новчане и породичне тешкоће успориле његове намере. Почетком 1911. године спрема се на пут за Америку, где је намеравао да купи мотор за своју летелицу. Осим тога, желео је да након уградње мотора обави и неке исправке. Намеравао је да саонице замени точковима како би авион лакше и брже полетео.

Нажалост, болест га је омела. У јесен 1911. године у Београду је оперисан од упале слепог црева. Поле хируршког захвата добио је тровање и 24. децембра 1911. године и умро. У Панчеву му се данас ни гроба не зна. У близини пољане са које је др Владимир узлетео, касније ће нићи фабрика авиона „Утва“. Кажу да у Панчеву има уличица са његовим именом, а сећање на овог пионира наше авијације једино баштини Макетарски клуб из овог града, који носи име „др Владимир Алексић“

Живот на земљи му је био кратак, лет још краћи, али довољно дуг да буде историја! (М. Илић)

Милан Ракић

(на основу текстова и фотографија Јова Симишића, Гордане Бушин и Музеја ЈРВ)