Месечне архиве: март 2017

Ваздухопловци обележили Дан сећања на жртве НАТО агресије

У свим командама, јединицама и установама Војске Србије обележен је 24. март – Дан сећања на страдале у НАТО агресији 1999. године.

У Команди и јединицама Ратног ваздухопловства и ПВО подсећањем на херојски отпор, жртве и материјална разарања припадници РВ и ПВО одали су почаст својим погинулим колегама.

Скуповима су, поред активних припадника овог вида Војске Србије, присуствовали породице погинулих, рањеници, припадници ратног састава, пријатељи јединица и бројна удружења ветерана.

Цвеће и венци положени су на спомен-обележја погинулим ваздухопловцима у касарнама, на аеродромима као и на заједничко спомен–обележје испред зграде Команде у Земуну, где су и припадници нашег Удружења положили венац. На аеродрому Батајница, служен је парастос.

Током седамдесет осам дана агресије погинуо је четрдесет један припадник Ратног ваздухопловства и ПВО.

ОРАО ЈЕ ПАО КОД СКАДРА: Обележена 104- годишњица погибије пилота Михаила Петровића

Већ 25 година окупљају се, поводом 20. марта када је 1913. године на борбеном задатку код Скадра погинуо први српски пилот наредник Михаило Петровић, ваздухопловци Србије да му одају почаст и искажу поштовање према свему што је дао нашем ваздухопловству. Тако је било и марта ове године.

IMG_0202_resize

Скуп пред Михаиловом вечном кућом

Комеморација је одржана 18. марта 2017. године на Новом гробљу у Београду. Испред вечне куће првог спрског пилота и прве ваздухопловне жртве, окупили су се ваздухопловци одајући му пошту за величанствен допринос српском ваздухопловству и показујучи речима, сузама, свећама и цвећем да га никада неће заборавити.

IMG_0176_resize

Пред вечном кућом у којој Михаило почива од 1931. године, када је са Цетиња пренесен залагањем његовом брата потпуковника Живана Петровића, достојанствено су му се поклонили, положили цвеће и запалили свеће представници Команде РВ и ПВО: пуковник Миленковић Драган, мајор Љубинковић Небојша, капетан Ристић Марко и потпоручник Новаковић Јелена; представници Завичајног удружења „Михаило Петровић“ из Влакче на челу са Швабић Драгољубом-Драгчетом и Александром-Сашом Јовановићем; чланови Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије; представници удружења „М2+“ и Ваздухопловне фонадације „Михаило Петровић, Удружења срских ратних добровољаца; Удружења за неговање ваздухопловних традиција и ЈАК „Наша крила“ и пријатељи.

IMG_0195_resize (1)

Изречене су пригодне беседе, речи захвалности нареднику Михаилу Петровићу, пилоту без страха и мане, који је не жалећи себе, први у Европи показао како се користи авион у борбене сврхе, и стицајем околности и природних сила, изгубио живот. Речи туге и сете, речи обавезујуће да се настави борба да Михаило као и његов командант Ваздухопловне команде српске војске, пуковник Коста Милетић, као и остали пилоти из прве групе, добију заслужена спомен-обележја. Речи заклетве да ће се и убудуће, као и претходних четврт века окупљати пред Михаиловим светом хумком, да се први српски пилот никада не заборави.

IMG_0186_resize

Говорили су: Грујић Златомир, пуковник Миленковић, Швабић Драгче, Јовановић Саша и Мандић Бориша. За успомену остале су слике забележене камером Милуна Петровића.

Животни пут и страдање првог сропског пилота

Ми­хаило Пе­тро­вић је пр­ви српски шко­ло­ва­ни пи­лот ави­о­на. За­вр­шио је француску пи­лот­ску шко­лу "Фар­ман". Ње­го­ва пи­лот­ска ди­пло­ма ФАИ (Међуна­род­не ва­зду­хо­плов­не фе­де­ра­ци­је) но­си број 979 од ју­на 1912. године, а код нас број је­дан.

Mihailo-Petrovic_02Пр­ви српски пи­лот ро­ђен је у се­лу Влак­ча код Кра­гу­јев­ца 14. ју­на 1884. го­ди­не. Основ­ну шко­лу је за­вр­шио у род­ном се­лу са од­лич­ним успе­хом. Сиромаштво и жеља да се даље школује, одвела га је у свет. Прво у Војно-занатску школу у Крагујевцу, коју напушта, у петој години школовања. На кратко се запошљава у Београду, а потом одлази у Русију са жељом да заврши неку техничку или војну школу. Оштра руска зима осујетила је његове жеље. Разболео се и вратио у Србију.

По повратку, 1903. године, уписује Артиљеријско-подофицирску школу у Крагујевцу и завршава је први у рангу 1905. године. Као артиљеријски поднаредник, а  касније и наредник службује у Нишу, Крагујевцу, поново у Нишу и коначно у Београду. Изузетно привржен вој­ничкој про­фе­си­ји волео је и уметност, сли­као је и пи­сао пе­сме. Био је правичан и строг, а најстрожи према себи. Стално се усавршавао, учио стране језике, образовао се, много је читао, тежио нечем вишем. Припремао је и положио испит за официрски чин, интересовао се за многе области, а посебно за авијацију. У то време, 1910. и 1911. године, у Београд су долазили многи авијатичари да прикажу новопронађене летеће справе: Симон, Маслеников, Русијан, Чермак... Посматрајући их, млади Михајло је био одушевљен, схватио је да то оно што би га могло потпуно испунити. Јер, ту се тражи одважност, лична вредност, знање, упорност, то не може свако...

У чин на­ред­ни­ка уна­пре­ђен је 1910. го­ди­не. По­чет­ком 1912. го­ди­не на кон­кур­су за пи­ло­те, Ми­хаило Пе­тро­вић је иза­бран ме­ђу пр­вих шест пи­то­ма­ца.

Одлази у Фран­цу­ску, кра­јем ма­ја 1912. го­ди­не, у пи­лот­ску шко­лу Фар­ма­на ко­ја се на­ла­зи­ла у гра­ди­ћу Етамп код Па­ри­за. Ин­струк­то­ри су од­мах за­па­зи­ли његову из­у­зет­ну об­да­ре­ност за ле­тење. Чу­ве­ни фран­цу­ски пи­лот Бро­ден ко­ји је пра­тио пр­ве Пе­тро­виће­ве ле­то­ве, ре­као је за ње­га "да ће вби­ти ас, јер је миран и пре­зи­ре смрт".

Mihailo-Petrovic_03 (1)

Са­мо два­де­се­так да­на обу­ке би­ло је до­вољ­но да Ми­хаило Пе­тро­вић из­вр­ши само­ста­лан лет. Пр­ви је по­ле­тео ме­ђу на­шим пи­ло­ти­ма. Тај до­га­ђај је иза­звао из­у­зет­ну па­жњу, па је до­пи­сник ли­ста "Фи­га­ро" из Па­ри­за, ко­ји је и сам присуство­вао том ле­ту, на­пи­сао ве­ли­ку ре­пор­та­жу о "не­у­стра­ши­вом и ди­вље­ња до­стој­ном ле­ту срп­ског сер­жан­та."

Кра­јем ју­на Ми­хаило Пе­тро­вић ис­пу­нио је усло­ве из програма летачке обуке, та­ко да је 22. и 23. ју­ла по­ло­жио ис­пи­те за до­зво­лу пи­ло­та. Он је пр­ви срп­ски пи­лот са ди­пло­мом, а о ње­го­вом та­лен­ту по­ка­зу­је чи­ње­ни­ца да је зва­ње пи­ло­та до­био ме­сец да­на пре оста­лих срп­ских пи­то­ма­ца.

2683-mihajlo-petrovic-580x326

По по­врат­ку у Ср­би­ју, у вре­ме ка­да је по­чео Пр­ви бал­кан­ски рат, на­ред­ник Петро­вић је са оста­лим ва­зду­хо­плов­ци­ма укљу­чен у при­пре­ме за ан­га­жо­ва­ње у рат­ним деј­стви­ма. Пр­ви је у Ср­би­ји 10. де­цем­бра 1912. го­ди­не у Скопљу ле­тео на јед­ном од на­ба­вље­них ави­о­на. У то­ку ја­ну­а­ра 1913. го­ди­не одр­жа­вао је трена­жу на аеро­дро­му Тру­пал­ско по­ље код Ни­ша. Био је оду­ше­вљен ка­да је сазнао да ће би­ти у са­ста­ву При­мор­ског аеро­план­ског од­ре­да. Припремао се за предстојеће борбене летове на авиону “Фарман-20”, који је био тежак за летење, но Михаило је био  упоран да га укроти. Стога је славни француски авијатичарски ас Жил Ведрин у њему видео будућег великог и славног авијатичарског аса.

s4 (1)Са При­мор­ским аеро­план­ским од­ре­дом наредник Михало Петровић је отишао на аеро­дром Бар­ба­луши код Ска­дра. По­ги­нуо је из­вр­ша­ва­ју­ћи бор­бе­ни за­да­так 20. марта 1913. године. Јак удар ве­тра пре­вр­нуо је ње­гов ави­он, ре­мен ко­ји­ма је био ве­зан за се­ди­ште је пукао и он је бес­по­мо­ћан ис­пао из ави­о­на. У једном заокрету авион се преврнуо и, на ужас десетине очевидаца, Михаио је испао из авиона. Пао је у близини летилишта, авион недалеко од свог пилота. Висиномер је показивао 1.234 метара. Казаљка на ручном сату зауставила се на 9.45 часова. Тако је први српски пилот постао и прва жртва српског војног ваздухопловства, а други у свету. Остале су вечно записане његове речи: „Часно је за отаџбину мрети!“ – који је само дан пре погибије казао брату Живану.

Та­да пи­ло­ти ни­су но­си­ли па­до­бра­не. На­ред­ник Ми­хаило Пе­тро­вић је са­хра­њен код цр­кве у се­лу Бар­ба­лу­ши 21. мар­та 1913. го­ди­не. По за­вршет­ку Бал­кан­ских ра­то­ва, априла 1914. године, његови посмртни остаци пренети су на Цетиње и најсвечаније сахрањени. Залагањем Михајловог брата, артиљеријског потпуковника, Живана Петровића, 1. октобра 1931. године његови посмртни остаци су пренети у Београд и сахрањени у породичну гробницу, уз војне почасти и присуство родбине и бројних ваздухопловаца. На Михајловој родној кући, у селу Влакча, постављена је спомен-плоча али није остварена идеја да се она претвори у спомен-музеј.

rodna_kuca_Mihajla_Petrovica

Нажалост, трагичан удес код Скадра прекинуо је сјајно започету летачку каријеру првог српског пилота. Сећање на њега вечно живи, а како време пролази, чини се, он је све већа инспирација новим генерацијама ваздухопловаца у Србији. Музеј ваздухопловства на београдском аеродрому “Никола Тесла”, поседује, захваљујући Михаиловом брату, Живану, богату меморијалну збирку Михаила Петровића. Она садржи 76 појединачних предмета од којих су најзанимљивији: качкет, купљен у Француској, ручни часовник, штоперица, џемпер у којем је летео, оригиналне фотографије, визит и пост-карте са његовим ликом, писма, песме које је писао, копије пилотских диплома, сведочанства, књиге, часописи и други предмети.

Прва-посета-Влакчи-2004-22-1024x766

Ипак, највредније што нам је остало од Михаила Петровића то је легенда која се преноси са старијих на млађе генерације пилота. То је врело са којега се они напајају и инспиришу, више од века. На његовом примеру показало се да су “велике” и “мале земље” само географски појмови. Он је симбол времена у коме је Србија, мала и сиромашна, у много чему заостала земља, у ваздухопловству ишла у корак са “великим светом”. Србија у 15 држава које су прве увеле војно ваздухопловство, а међу првих пет које су га користиле у војне сврхе.

1-36

На годишњицу Михаилове погибије, и за сваки авијатичарски празник, окупљају се ваздухопловаци око Михајлове хумке на Новом гробљу у Београду и у ставу мирно одају му пошту. И свако присећање на њега намеће питање које, и када не буде изговорено, остаје да лебди у ваздуху: Да ли смо се довољно одужили одважном првенцу наше авијације, првом сломљеном крилу нашег војног ваздухопловства?

мр Златомир Грујић

In Memoriam, Владимир Милошевић (1938-2017)

У Београду је након дуге и тешке болести преминуо члан нашег удружења, проф. др Владимир Милошевић, пуковник авијације у пензији-опитни инжењер-пилот.

Milosevic_zpsfc517d4cВладимир Милошевић је рођен 21. јануара 1938. године у Новом Саду. Основно и средње образовање је завршио у Београду, а на Машинском факултету Београдског Универзитета је дипломирао 1964. године. Школу резервних ваздухопловно-техничких официра је завршио у Рајловцу, после чега прелази у активну војну службу са распоредом у Ваздухопловном-опитном центру у Батајници. На Ваздухопловној војној академији у Задру је 1967. године положио испит за звање војног пилота, чиме је наставио своју летачку каријеру, започету још 1959. године у Ваздухопловном савезу Југославије. У Француској је 1976. године завршио једногодишњу специјализацију за испитивање авиона у лету и тиме стекао интернационалну диплому и звање опитног инжењера-пилота. На Машинском факултету у Београду је 1977. године магистрирао са радом „Одређивање полара суперсоничног борбеног авиона у лету“, да би на истом факултету, 1982. године одбранио докторску дисертацију на тему „Допринос одређивању перформанси борбених авиона испитивањем у лету“.

Војну каријеру је започео 1. октобра 1965. године као поручник-референт у Одсеку за аеродинамичка испитивања, да би 1986. године постао начелник Сектора за испитивање свих средстава ратне технике у ваздухопловству. Године 1991., бива постављен на дужност команданта Ваздухопловно-техничке академије у Жаркову, а 31. децембра 1992. године је изабран за проректора за наставу и научноистраживачки рад на Универзитету Војске Југославије, где се, осим командних дужности, активно бавио и наставом.

Осим инжењерско-стручног и истраживачког рада за време службовања у ВОЦ-у, бавио се и наставом, па је 1982. године објавио и скрипту из „Практичне аеродинамике“. Избором у звање доцента на Машинском факултету у Београду 1987. године, започео је интензивније да се бави наставом. Почетком 1992. године, на Катедри за ваздухопловство те високошколске установе, изабран је за ванредног професора за предмет „Теорија гађања, ракетирања и бомбардовања“, а на последипломским студијама и предмет „Испитивање авиона у лету“.

Зборник-радова-18-1024x777
На промоцији зборника радова "100 година српског ваздухопловствва". С лева: мр Златомир Грујић, проф. др Владимир Милошевић, проф. др Златко Рендулић, мј Александар Андрић

Пензионисан је у чину пуковника авијације 15. септембра 1994. године. По престанку активне војне службе, 1995. године на Полицијској академији у Београду, бива изабран за редовног професора за предмет „Борбена средства и опрема војске и полиције“. На тој дужности остаје до 2003. године.

Као аутор и коаутор, објавио је више десетина стручних и научних радова, публикација, књига, уџбеника и монографија, објављених код нас и у иностранству.

За свој рад, више пута је одликован, похваљиван и награђиван.

Са породицом је живео у Београду.

Након престанка војне службе, активно се укључио у рад Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС). Остаће упамћен као добар друг, спреман увек да са другима подели своје огромно знање и искуство.

Испраћај на кремацију на Новом гробљу у Београду је у четвртак, 23. марта 2017. године. Опело почиње у 11.30. часова.

УПВЛПС и овим путем породици нашег друга упућује изразе најискренијег саучешћа.