Уз Дан рода авијације

УЗДАНИЦА ОДБРАНЕ НЕБА ОТАЏБИНЕ

Други август обележавамо као дан рода авијације. Тога дана је и ваздухопловна слава Свети Илија. Овај датум има вишеструку историјску везу са значајним догађајима у развоју авијације и ваздухопловном традицијом српског народа и његове војске, која је дуга више од једног века.

Авијатика или авијатичарство, како се некада називало, а авијација, како се данас зове, род је војске намењен за дејства у ваздушном простору и наоружан авионима. Авијација је настала почетком овог века. Први успешан лет авионом изведен је 1903. године. Појавом авиона ваздухопловства су се делила на "балонство" и "авијатичарство". Данас у ваздухопловствима већине држава у свету поред авиона има и других летећих справа тежих од ваздуха, али све се то најчешће зове "авијација". Тако је и у нашој војсци, где су све ваздухопловне јединице сврстане у један "род оружја" - авијацију.

Други август као Дан рода авијације, има вишеструки значај у ваздухопловној историји и традицији српског народа и војске. Тај датум повезује историју, традиције и техничко-технолошки развој ваздухопловства као националне и цивилизацијске тековине инвентивних и храбрих људи са ових простора. Истовремено даје дубљи патриотски смисао и јача духовну везу са најтананијим осећањима људи према одбрани земље. Снага авијације је израз престижа државе, али и извор поноса људи, њихове мотивације и моралне снаге за одбрану отаџбине, што се у историји и показало.

Авијација је код нас уведена 1912. године, кад је у саставу Ваздухопловне команде формирана аерoпланска ескадра - прва авијацијска јединица. Командант је био наш први авијатичар, пилот балонер – аеронаут, пуковник Константин – Коста Милетић. Авијација у почетку није била "род оружја" већ је настала и развијала се у оквиру рода инжињерије. Била je намењена првенствено за извиђање из ваздушног простора Први авијацијски пук формиран је 1924. године, почетком тридесетих настају и ваздухопловне бригаде. Ваздухопловство је добило статус "главног рода оружја војске" 1927. године .

У Априлском рату 1941. године, авијацијске јединице оперативног ваздухопловства, пружиле су агресору снажан и организован отпор. У пролеће 1942. године дејствовала је "партизанска авијација". Најкрупније авијацијске јединице у НОР-у настале су у јесен 1944. године, кад је формирана "Група ваздухопловних дивизија". По завршетку Другог светског рата наша авијација је била међу најснажнијим у Европи. У периоду од 1945. до 1953. године доминирају клипни авиони. Од 1953. до 1959. године, извршена је модернизација авијације на вишем нивоу. Почиње ера млазне авијације.

Реорганизацијом 1959. године створен је јединствен вид оружаних снага "Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана" намењен за противваздушну одбрану територије и групација оружаних снага и ваздухопловну подршку копнене војске и ратне морнарице. У састав вида ушле су јединице ваздушног осматрања и јављања и јединице противваздушне одбране, а основна борбена снага била је авијација.

Половином седамдесетих дефинисани су улога и задаци авијације, што, уз мање корекције важи и данас. Авијација је најважнији род РВ и ПВО, који представља његову ударну снагу и носиоца борбене моћи и маневра. Намењена је за ловачка дејства, извиђање из ваздуха, ватрена дејства по објектима на копну и мору, одржавање везе и превожење. Карактеришу је велики радијус дејства и брзина лета, велика носивост разноврсних убојних средстава, способност коришћења различитих висина од есктремно малих до великих, могућност летења дању и ноћу у повољним и сложеним метеоролошким условима, велика меневарска својства, висок степен универзалности и еластичности употребе. У саставу рода авијације налазе се и хеликоптерске јединице.

Авијација јесте моћан "род оружја" војске, али су њена техника и одржавање веома скупи. Дуга је и скупа обука кадрова, првенствено пилота. Сложена је и скупа инфраструктура. С правом се може рећи да у систему одбране сваке државе у савременим условима авијација по значају и борбеној моћи представља стратегијски потенцијал. То се показало у одбрани нашег неба током ратова који су нам били наметнути. Наше ваздухопловство у целини, и авијатичари посебно, јуначки су бранили отаџбину.

Од увођења првих авиона у наоружање српске војске прошло је више од века. За то време авијација је израсла у снажан и модеран род војске, који је носилац ударне моћи и маневра. Авијација је била и остала битан чинилац престижа наше државе и значајна, незаменљива снага у борбеној моћи Војске Србије, извор националног поноса и борбеног морала.

СВЕТИ ИЛИЈА - АВИЈАТИЧАРСКА СЛАВА

Другог августа обележава се слава "Свети Илија", у нашем народу познат као "громовник". Указом број 8155 од 29. фебруара 1924. године одређено је да се 2. август у Војсци Краљевине Југославије слави као ваздухопловна слава. Обележавању ваздухопловне или авијатичарске славе придаван је велики значај. То су биле праве народне светковине на свим аеродромима. Одржаване су ваздухопловне утакмице и такмичења. У госте су долазили авијатичари из савезничких земаља.Бука авиона на небу некад, а посебно данас, подсећа нас на грмљавину. Тако се летењу и летачкој професији, као делатности којом се баве одважни људи, као послу који је важан, али и ризичан, придаје узвишен значај.

Свети Илија Тесвићанин познатији је у народу као Илија Громовник. Култ овог старозаветног пророка и свеца широко је распрострањен међу хришћанима. Снага тога култа очувана је и у нашем народу. Свети Илија је појам најсилнијег међу огњевитим свецима. Он је једини узнет на небо у ватреним кочијама са огњевитим коњима.

Старина култа свеца громовника сеже у прасловенску прадавнину. Многи етнолози доказивали су да је словенски бог Перун добио свог христијанизованог наследника у Светом Илији. Због тих особина ваздухопловци су и узели Светог Илију громовника за свог свеца.

Подсећајући се историјата авијатичарске славе враћамо се две деценије уназад, када је забележен један од кључних догађаја који је трасирао данашњи наш пут неговања ваздухопловних традиција Србије. Био је то округли сто на тему: „Вредновање и неговање ваздухопловних традиција“ у организацији Органа за васпитање и морал Команде РВ и ПВО, одржан 30. марта 1993. године у Земуну. Присуствовали се најстарије старешине вида, пензионисани генерали и високи официри, ваздухопловни историчари, прдставници јединица и установа РВ и ПВО. Материјал са тог скупа публикован је од стране Новинско издавачке установе „Војска“ 1994. године.

Расправа је вођена о приступу вредновању и неговању ваздухопловних традиција; најзначајнијим датумима, догађајима и личностима из наше ваздухопловне историје, трајним вредностима које би се требале неговати и обележавати; датумима које обележавати као дан вида, дане родова и служби, јеидиница и установа, односу према ваздухопловним спомен-обележјима и по многим другим питањима.

Тада је усвојен предлог, а касније и верификован одговарајућим одлукама да се као Дан вида РВ и ПВО обележава 24. децембар.

За дан рода авијације усвојен је оредлог да то буде 2. август - Свети Илија. Разлога је било више, а најважнија су два: Први лежи у националном духовном наслеђу и месту које имају митске, епске и религијске личности. Од искона се народ са страхопоштовањем односио према облацима и громовима, небеским вилама, анђелима, крилатим коњима, огњеним змајевима, лабудовима, гаравранима, орловима, посебно место имају божанства и свеци. Из словенске митологије то је Бог Перун, а из хришћанског учења Свети Илија громовник.

Други разлог је писаним изворима о датумима којима се након институционализације ваздухопловства, у држава света и нашој, означила слава, односно празник ваздухопловаца – авијатичара. Један од тих датума је 2. август 1893. године, други је свакако 1902. година када је по повратку из Русије Коста Милетић пренео да је у Волковом пољу, где су се школовали руски авијатичари, па и он, храм Светог Илије свето место; и трећи је први указ из 1924. године када је прописано да се тај дан слави као слава ваздухопловства.

Време је потврдило исправност такве одлуке и учврстило уверење и наших ваздухопловаца и народа у вредност и значај славе ваздухоплвства. Славимо је са поносом, и даће Бог и Свети Илија, славиће је и генерације које долазе, као највећу ваздухопловну традицију. То је Оно што траје и што се не прекида, што има дубуке духовне корене и емотивну набој који подстиче, мотивише и стимулише, што даје снагу и моралну чврстину и у најтежим искушењима, у добрим и лошим временима, то је традиција. Верни традицијама наши авијатичари издржали су многе тешке дане, године и деценије и остали усправни и достојанствени, за навек, за вјеки вјекова!

Златомир Грујић, пилот пуковник у пензији