Седмог децембра 1988. године, разоран земљотрес је погодио главни град тадашње Совјетске Републике Јерменије, Јереван. У тој катастрофи је настрадало 50000 људи. Позиву у помоћ, који је Председник СССР Михаил Горбачов упутио светској јавности, одазвало се 111 земаља света, међу њима и тадашња нам држава - СФРЈ. У наредних неколико дана, чим су се стекли услови за прихват, ваздушна лука у Јеревану је постала најактивнији аеродром у том делу света... Војни и цивилни ваздухоплови су долетали са свих страна земаљске кугле и дотурали најнеопходније ствари унесрећеним грађанима Јерменије... Са наше стране, већ 10. децембра је успостављен ваздушни мост Скопље - Јереван, у којем је учествовао један авион београдске компаније "Авиогенекс", те два авиона типа Ан-12, Југословенског РВ и ПВО...

Једанаестог дана децембра те 1988. године, у касним вечерњим сатима посада нашег Ан-12 у саставу:

потпуковник пилот Предраг Маринковић, потпуковник пилот Владимир Ерчић, потпуковник пилот Миленко Симић, потпуковник навигатор Милан Мићић, заставник I класе летач механичар Бориша Мосуровић, заставник I класе летач механичар Милисав Петровић и заставник летач радио телеграфиста Јован Зисов,

добили су од аеродромске контроле летења Скопски Петровац дозволу за полетање и лет по маршрути Петровац - Ларнака - Јереван... Током читавог лета, пратило их је лоше време , што за искусну посаду нашег транспортера није представљало већи проблем јер су и они као и ваздухоплов били обучени и припремљени за извршење задатака у свим метео условима...

Међутим, приликом прилаза аеродрому у Јеревану, десио се проблем, за који ни до данас нажалост није утврђен разлог. Да ли је дошло до неког техничког отказа у самом авиону, грешке посаде или пак грешке контролора летења у Јеревану, тек, наш авион је пола сата након поноћи, 12. децембра 1988. године својим точковима додирнуо шљунчану обалу реке Камах, неколико километара од Ечмиадзина и десетак километара од прага писте међународног аеродрома у Јеревану. Одмах након контакта са земљом, због конфигурације терена (обала реке), авион се превалио и у експлозији распрснуо на хиљаде делова...

Свих седам чланова посаде је на месту остало мртво... Као да сам земљотрес није био довољно трагичан... Ипак, након залечених рана, јерменски народ је на достојанствен начин одао почаст храбрим летачима. Хачкарима у Земуну и Новом Саду, а од 1995. године и монументалним спомеником "Сломљено крило", крај моста на реци Камах, где се авион и срушио...

Чланови породица настрадалих летача су били позвани на освештавање споменика 1995. године, а све је то камером забележила екипа ВФЦ "Застава филма", предвођена аутором Радољубом Матовићем, сниматељима Милорадом Зубовићем и Мирком Лукановићем, те монтажерком Душанком Јаковљевић...

Документарни филм "Јереван-суза и цвет на сломљеном крилу", приказан је у оквиру емисије "Дозоволите...", 17. децембра 1995. године...

У Београду је након болести преминуо Божидар Стевановић, генерал пуковник авијације у пензији и некадашњи командант нашег вида.

Божидар Стевановић је рођен 21. септембра 1933. године у селу Илићево код Крагујевца, Србија. Основну школу је завршио у родном месту и шест разреда гимназије у Крагујевцу.

На конкурс за Школу активних официра авијације (ШАОА) јавио се 1949. године. Примљен је у шесту класу питомаца и школовање успешно завршава 1952. године, када је произведен у чин потпоручника авијације и добија летачко звање пилота Ратног ваздухопловства ЈНА.

Наставио је даље војно-стручно узавршавање, завршио је Апликациону школу РВ у Пули, затим Командно-штабну академију РВ и ПВО (КША РВ и ПВО) и Школу националне одбране (ШНО). Остварио је веома успешну летачку и командантску каријеру у РВ и ПВО. Био је пилот, наставник летења, командир авијацијског одељења, командир ескадриле, официр за обавештајне послове, официр за оперативно-наставне послове, начелник штаба ловачког авијацијског пука и Командант ловачког авијацијског пука. Потом је био главни инспектор за летачку обуку у Команди РВ и ПВО, командант 11. дивизије ПВО, Командат 1. Корпуса РВ и ПВО и Командант РВ и ПВО.

Божидар Стевановић је редовно унапређиван у све чинове од потпоручника до генерал-пуковника.

Одликован је Медаљом за војничке заслуге, Орденом за војне заслуге са сребрним мачевима, Орденом Народне армије са сребрном звездом, Орденом Народне армије са златном звездом, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Оредном Народне армије са ловоровим венцем.

Носилац је Златног пилотског знака и звања Инструктор летења. Као врхунски пилот ловачке авијације летео је на авионима МиГ-21 и МиГ-29 до пензионисања, у својој 59 години.

Пензионисан је 1993. године. Са породицом је живео у Београду.

Испраћај за кремацију Божидара Стевановића, биће у суботу, 12. децембра у 15 сати, на гробљу Лешће у Београду.

Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) и овим путем породици и пријатељима Божидара Стевановића упућује изразе најдубљег саучешћа. 

Још један сјајан текст нашег пријатеља Данка Боројевића. Овога пута нам је приредио краћу причу о РВ и ПВО Српске војске Крајине...