Уз 24. децембар Дан РВ и ПВО

ВЕЛИКИ ПРАЗНИК – ВЕЛИКЕ НАДЕ

Пре три године Србија је обележила век свога војног ваздухопловства. Били смо радосни што славимо тако велики јубилеј у години када и многе државе, данас велике силе; што смо међу првих петнаест земаља у свету које су уопште имале ваздухопловство у својој војсци и међу првих пет држава и војски које су ваздухоплове користиле у војне сврхе, а први у Европи. Може ли наше РВ и ПВО одржати такво место и убудуће? Надамо се да хоће и то жарко желимо. Где је наше место, питамо се?

САДАШЊОСТ КОЈА ОПОМИЊЕ

Век постојања обележен је достојанствено, а после године славља и величанствених манифестација попут научног скупа, аеромитинга, изложбе, свечане академије и мале, али једине те године, књиге „Век српске авијације“ у издању УПВЛПС, настављена је уобичајен темпо живота и рада. Припадници РВ и ПВО поред редовних задатака, суочили су се са новим и тешким искушењима. Војнопензионерски кор је пратио све то са пажњом, трудећи се да помогне колико може и где може, уз пуно разумевање и уважавање.

Реалност је надваладала слављеничку еуфорију, у дошли су нови изазови – природне катаклизме, где су ваздухопловци показали хероизам ратних јунака спасавајући децу, болесне и немоћне из сметова, из поплава, из тешких несрећа. Из тешких дана излазили смо јачи и искуснији, а рађали су се и успеси и добри резултати. Онда се пролетос догодила тешка трагедија која је погодила све ваздухопловце у срце и душу, као и све грађане наше земље. Но време иде даље, не враћа се, а обавезе остају и ваздухопловци их обављају из минута у минут, даноноћно. Тај систем који нико не може, вероватно да схвати, па зато и не разуме у чему је тајна (феномен) и тежина – спецификум - војноваздухопловне професије - непрекидно дежурство у борбеном систему, које функционише беспрекорно, без обзира на проблеме и тешкоће. Ту је величина припадника нашег РВ и ПВО, што и наша држава и народ треба да разумеју и цене, али и да вреднују. Ми ветерани, то у потпуности разумемо и схватамо, јер је позив авијатичара, и професија ваздухопловаца, високозахтеван и високоризичан, носећи у себи и славу и тугу. Свесни смо тога и са тим сазнањем устајали смо свакога дана док смо били у активној служби, као и наши млађи другови данас, и са тим сазнањем и осећањем и живимо читав живот.

ПРОШЛОСТ КОЈА НАДАХЊУЈЕ

Пре двадесет и две године вредни истраживачи српске ваздухопловне историје пронашли су пуно чињеница које су прекривене велом заборава и прашином бирократије, завесама идеологије, а и нехатом и небригом, лежале скривене од јавности. Вратили смо се ваздухопловним коренима и поставили тезу да сваки догађај, свака личност има своје место у историји које се мора поштовати, коју смо претеклих деценија у великој мери и реализовали конкретним мерама и поступцима у неговању традиција и изградњи РВ и ПВО.

Тада смо, анализом података из достпуних извора установили и предложили дан вида, дане родова и друге значајне датуме, а и имена и податке о значајним личностима од настанка идеје ваздухопловства, њеног развоја, имплементације и стварања војног ваздухопловства и ПВО у Србији.

Међу првим личностима је, свакако први ваздухопловни стручњак, први пилот балона – аеронаут, ваздухопловни инжењер и први командант Ваздухопловне команде српске војске пуковник Коста Милетић. О њему смо пуно говорили али му споменик нисмо подигли.

Вредни млади ваздухопловни истраживач из Крагујевца – Вељко Лековић, правник по струци, а заљубљеник у авијацију по опредељењу, иза кога је неколико вредних књига, а пред њим вероватно још далеко више, подарио нам је за овај празник РВ и ПВО неке нове податке и чињинице о нашем првом команданту. Наиме он је у архиву у Крагуејвцу пронашао је књигу крштених у којој се види да је Коста, како му у војном досијеу личних података пише, у ствари крштен као Константин, и да је рођен 22. септембра 1874. А ми смо више од две деценије лутали тражећи податке у Аранђеловцу (настао од два места Буковика и Бање), а подаци се нађоше скоро сто километара даље у Протоколу крштених Епархије шумадијске.

Вредни Вељко је из Војног архива добио још неке податке о пуковнику Константину Милетићу, нашем првом команданту, који ће употпунити његову биографију, и помоћи да се истраживања о његовом раду и животу наставе. Да наставе, јер још има доста тога непознатог из његовог ваздухопловног и личног живота. То је и нови изазов и нови задатак за наредни период. Вељку Лековићу УПВЛПС одаје признање и честита му на труду, уједно желимо да постигне још веће резултате, а ми ћемо му пружити сву могућу помоћ.

БУДУЋНОСТ КАКВОЈ СТРЕМИМО

Гледамо у прошлост да би лакше решавали питања садашњости и планирали будући живот. Окренути смо будућности и схватајући неминовност и потребу промена проценили смо и предузимамо мере да и у нашем ветеранском животу учинимо кораке који ће нас повести ка савременијим решењима организације, ефикаснијем раду и деловања у савременим условима и помоћи да наш ветерански живот буде богатији и садржајнији. Има их више, а овом приликом и у празничној атмосфери истичем само неке:

1. Стална брига и даљи рад на подизању нових и одржавању постојећих ваздухопловних спомен-обележја.

У првом реду мислимо на подизање споменика пуковнику Константину-Кости Милетићу, првом команданту; нареднику Михаилу Петровићу, првом пилоту Србије и једином српском пилоту који је међу хиљаду првих пилота у свету; спомен-обележје у Крушедолу код Ирига пилотима и саставу 32. ловачке групе Шестог ловачког пука, из које је у Априлском рату погинуло шест пилота бранећи Београд од фашистичке немачке авијације; спомен-обележје старом београдском аеродрому у Земуну и првом комаданту Шестог ловачко пука пуковнику Миодрагу Томићу; споменике пилотима 204. и 98. ваздухопловне бригаде и давање имема уз адекватна спомен-обележја аеродромима Батајница, Лађевци и Ниш; постављање информативних (спомен) плоча преминулим командантима РВ и ПВО у местима где су сахрањени.

2. Одржавање постојећих ваздухопловних спомен обележја, уз израду адекватног спомен-албума и плана ваздухопловних меморијала на тим светим местима за нас припаднике РВ и ПВО.

То подразумева и боље медијско представљање ваздухопловних спомен-обележја у писаним и електронским медијима, књижевним делима и графичким радовима.

3. Даље неговање ваздухопловних традиција и већа брига, као и организвованији рад на прикупљању историјске грађе и писању историје нашег ваздухопловства, која је трајан процес.

4. Одржавање ваздухопловних меморијала:

- „Дан пилота наредника Михаила Петровића“– поводом његовог рођења, друге суботе у јуну месецу у селу Влакча код Тополе.

- Меморијали ваздухопловцима херојима Арилског рата 1941. године:

- (1) код споменика „Шајкаш- Вилово“

- (2) „Витезовима београдског неба у славу – Земун“ код споменика пилотима Шестог ловачког пука на Земунском кеју;

- (3) „Дан сећања на ваздухопловне жртве“ 20. марта;

- (4) „Дан сећања на жртве НАТО агресије 1999“ 24. марта.

5. Покретање и издавање ваздухопловног часописа, јер ваздухопловна штампа у нас има континуитет од преко деведесет година, који је прекинут искључиво због нашег немара, уз оправдање да нема финансијских средстава.

6. Већа брига о нашим ваздухопловним културним институцијама као што су Музеј српског војног ваздухопловства и Дом ваздухопловства Земун.

7. Стварање јединствене организације (удружења) ваздухопловних војних ветерана РВ и ПВО, под називом „Ветерани РВ и ПВО“.

За нас из УПВЛПС формирање јединствене ветеранске организације на нивоу Србије је данас ургентно питање. У време када је удружење (1992 – прво војноветранско удружење у новије доба) настало није било ни једне организације сличног карактера. Због тога сматрамо да се плурализам интереса може остварити и унутар јединствене ваздухопловне асоцијације. Такву организацију могуће је створити уколико постоји искрен однос и заинтересованост, и да се постигне консензус око минимума заједничких питања и циљева.

На годишњој конференцији УПВЛПС 2015. године донета је одлука да се покрене процедура оснивања Удружења ветерана РВ и ПВО Србије, са скраћеним називом „Ветерани РВ и ПВО“, које би окупљало ветеране свих видова, родова, служби, јединица, установа, класа, удружења пензионисаних, ислужених припадника – ветерана РВ и ПВО.

Могуће је такву организацију назвати и „Војноветарански кор РВ и ПВО“ или само „Ветерански кор РВ и ПВО“. Консултујемо се и тражимо мишљење и став МО-УТСВ, Команде РВ и ПВО и ваздухопловних организација.

Без њиховог јасног става подршке такво удружење не може опстати нити успешно функционисати. Планирамо да почетком године организујемо скуп ради усаглашавања мишљења и приступимо формирању. У даљем раду изнећемо наше виђење циљева, задатака, организације, садржаја, облика и метода рада и деловања таквог удружења. Оно би било јединствено, са заједничким циљевима и интересима, на доборовољној основи и солидарности, нестраначко и пре свега војно-ваздухопловно, усмерено на очување достојанства и статуса ваздухопловног војноветеранског кора и неговања ваздухопловних традиција.

Ми припадници ваздухопловног војно-ветеранског кора друговима у професионалној служби у јединицама и установама РВ и ПВО одајемо од срца признање за рад и труд, као и свима који су уградили своју енергију, знање и способности у развој вида, а свима који су уложили своје највеће богатство – здравље и животе, кажемо из дубине душе: неизмерно хвала и вечна слава!

Навршило се 103. години нашег РВ и ПВО, срећни и поносни што смо део велике породице српских ваздухопловаца, која се непрекидно шири више, делимо са свим припадницима РВ и ПВО радост славе и жељу за даљи благородни пут. Даће Бог да живи наше РВ и ПВО, расте и развија се, док год земљи Србији – нашој Отаџбини и њеном народу буду потребни витешки чувари и браниоци слободног неба. Срећни нам и здрави били!

Срећан празник!

Албум честитка