Осам година од погибије посаде хеликоптера Ми-17 током спасилачке мисије

Сваки 13. март, за већину грађана наше земље је обичан дан; зимски дан, радни или нерадни, досадан, напоран и све могуће комбинације које познајемо...
Некако, то је дан који не приметимо, прође онако неприметно у сивилу свакодневног живота. Али...
Али за седам породица наших суграђана, то је најтамнији дан у њиховим животима. Тога суморног дана и многи наши ваздухопловци на војним аеродромима и војници у касарнама, медицински радници у болницама и обични, добри људи, некако застану, размисле и уздахну. Уздахну, онако са неком тугом, сумњом и великим разочарењем...
То је дан, када је пре осам година погинула четворочлана посада хеликоптера Ми-17 са двојицом медицинских радника, током спасилачке мисије животно угрожене бебе.
Да подсетимо...
Био је 13. март, дежурство посаде на аеродрому Батајница. Досадан зимски дан, са доста падавина; спуштала се ноћ, са тамом је долазила и сумаглица и затварала се свака могућност за хеликоптерске летове. Готово је за данас...
Изненада, позвонио је телефон. Стигао је позив за помоћ!
Дете је у питању... Болничко возило из Новог Пазара стоји у некој колони код Рашке... Дете је на кисеонику... Минути су у питању... Ако Ви не дођете по то дете, нема му спаса... Дете... Дете...!
А тог момента, није било безбедно за полетети, а камоли прелетети целу државу до Рашке, преузети дете и пратњу и одвести их до болнице... Немогућа мисија... То се не може... А морамо... Имамо и ми децу... Како би себе сутра погледали у огледалу... Како би корачали међу колегама... Шта би нам рекле породице, пријатељи, комшије... Шта би сами себи рекли ако не полетимо.... А немогуће је... Нема шансе... Морамо...!
Идемо, морамо спасити то дете! Кренуше сви заједно као један. Сви одлучни да успеју...
Звали су се Мехић Омер, Драјић Небојша, Ђукарић Милован, Миладиновић Иван и били су посада ПАСАТ 91.
Полетели су под отежаним условима, цео лет је био напоран. Дочекали су их у Рашкој на импровизованом хелидрому, са упаљеним фаровима возила и ротацијама хитне помоћи. Преузели су дете, сместили у хеликоптер и сместили пратњу. Два медицинара... Лекар и анестезиолог...
Звали су се Љајић Џевад и Веселиновић Мирослав. Да ли су некад летели... Да ли се плаше летења... Како су ти људи провели цео дана са тим дететом...
Немамо времена, морамо што пре за Београд... За Београд... Брже... За Београд... Лет превише дуго траје кроз таму изнад Србије... Видимо у даљини светла... идемо према хелидрому поред ВМА... Познато место! Добро је, стижемо...! 
Наређују хеликоптеру да промени место слетања... Медицинска екипа их очекује на међународном аеродрому Никола Тесла... Поновите... Аеродром Никола Тесла...!Покушавају да слете на аеродром Никола Тесла.... Аеродром на који нису до сада слетали по лошем времену... Нису ни по лепом времену... Нису ни по дану... А ноћас је магла, лоша видљивост, мрак, притисак са свих страна, мора се, морате, морамо.... Неуспешно из првог покушаја... Идемо горе и поново у круг, па да покушамо поново... Већ су уморни... Притисак расте... Налазите се над аеродромом... Не видимо га... Над аеродромом сте... Види ли неко нешто...?. ПАСАТ 91.....? ПАСАТ 91..............?

Пронашли су их након пар сати у хладној зимској ноћи у близини прага писте аеродрома Никола Тесла. Пронашли су их у сремској равници, саме, као што су и били током целог лета. Били су на својим седиштима, сви заједно, до краја у покушају да спасу један млади живот у овој Србији. Погинули су у покушају да спасу будућност овог народа и ове земље. Те зимске ноћи, 13. марта 2015. године своје животе положило је шест храбрих људи.... Дело вредно хероја... Дело пред којим треба сви да устану и поклоне се...Звали су се Мехић Омер, Драјић Небојша, Ђукарић Милован, Миладиновић Иван, Љајић Џевад и Веселиновић Мирослав и били су посада ПАСАТ 91.

А ко су они били?

Били су добри и часни војници и медицинари. Верни својим заклетвама. Били су храбри, савесни, непоколебиви и најбољи међу нама. Били су добри синови, добри очеви, колеге вредне поштовања и надасве, били су добри људи. А то је и најважније!

А како је било јуче?

Током јучерашњег дана, делагација Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије, својим присуством, одала је поштовање погинулима у спасилачкој мисији. Упалили смо свеће за спас њихових душа и поклонили се као војници, војницима који су положили своје животе. На место пада хеликоптера, сваке године, излазе и представници Удружења пензионисаних подофицира Србије, Удружења пилота Курјаци са ушћа, представници Војног синдиката и многи пензионисани припадници ескадриле у којој су били и погинули ваздухопловци. На месту где је погинула посада, долазе да се поклоне њиховој жртви и бројни грађани, поштоваоци наше војске.Сви заједно, поновили смо апел према одговорним министарствима, да на месту пада хеликоптера, треба и мора да се подигне споменик. Због шесторице најбољих и због свих нас... За опомену и вечно памћење!Звали су се Мехић Омер, Драјић Небојша, Ђукарић Милован, Миладиновић Иван, Љајић Џевад и Веселиновић Мирослав и били су посада ПАСАТ 91.

Саша Јовановић

In Memoriam, Милоје Павловић (1948 – 2023)

Са тугом обавештавамо да је након дуге и тешке болести, преминуо генерал мајој авијације Милоје Павловић, накедашњи командант РВ и ПВО и председник нашег Удружења.

Милоје Павловић је рођен 1948. године у Доњој Буковици у Општини Љубовија.

Основну школу је завршио у Копривници. Јавио се 1962. године на конкурс за Ваздухопловну војну гимназију у Мостару (тада Припремна школа ВВА), коју је завршио 1964. године. Затим је наставио школовање у ВВА као питомац 19. класе. Након школовања у Земунику код Задра и у Пули, по завршетку ВВА, 1967. године, унапређен је у чин потпоручника и добио је летачко звање пилота. Одмах по завршетку ВВА постао је наставник летења, а затим командир авијацијског одељења, инспектор за летачке послове у команди пука, командант ескадриле. КША РВ и ПВО завршио је 1978. године, када је постављен за команданта Центра за обуку пилота иностраних оружаних снага (ЦОПСОС) ВВА у Мостару.

Потом одлази на аеродром Петровац код Скопља за Команданта 98. авијацијске бригаде. Са те дужности одлази у Команду 3. Вак у Нишу за помоћника команданта корпуса за летачке послове. По завршетку Школе оператике РВ и ПВО, распоређен је у Команду 1. корпуса РВ и ПВО, убрзо постаје начелник штаба, а потом и Командант корпуса. Од  лета 1992. године био је начелник штаба Команде РВ и ПВО, а од лета следеће 1993. године до пензионисања 1994. године, обављао је дужност  Команданта РВ и ПВО.

Летео је на дозвучним млазним школским и борбеним авионима у РВ и ПВО.

Све дужности је успешно обављао и са високим резултатима у обуци, руковођењу и командовању. Два пута је превремено унапређиван у виши чин, а више пута је похваљивам награђиван и одликован. Носилац је звања Инструктор летења и Златног пилотског знака.

У чин генерал-мајора унапређен је 1992. године.

Са дужности команданта РВ и ПВО, на лични захтев, пензионисан је у 46 години живота, почетком 1994. године

Са породицом је живео у Батајници.

У Удружењу пензионисаних војних летача и падобранаца (УПВЛПС), био је почасни председник на дужности Команданта РВ и ПВО, а од 1999. године, па до 2001., био је и председник Удружења.

Преминуо је 3. марта.

Удружење пензионисаних војних летача Србије и овим путем породици изражава најдубље саучешће.

Комеморација генералу Милоју Павловићу ће бити одржана у четвртак 9. марта 2023. године у Великој сали Команде РВ и ПВО у Земуну са почетком у 10.30 сати. Испраћај за кремацију је у 12.30 сати на Новом гробљу у Београду.

Годишњи састанак „Фондације Дејан Пандуровић“

На позив организатора - "Фондације Дејан Пандуровић", представници нашег Удружења присуствовали су у понедељак 13. фебруара Годишњем састанку фондације, који је одржан на војном аеродрому "Пуковник-пилот Миленко Павловић".

Наше Удружење одазвало се позиву организатора и узело учешће у раду и одавању почасти свим ваздухопловним херојима који су настрадали током вршења летачке службе у одбрани наше земље.

Поред делегације нашег Удружења, биле су присутне и друге делегације које чувају и обележавају ваздухопловне традиције. Позиву организатора, одазвале су се и делегације Удружења пилота „Курјаци са Ушћа“, Удружења пензионисаних подофицира Србије, Удружења надзвучних пилота „Ma 2+”, те Удружења пилота “Тигрови” из Краљева. Такође, учешће су узели и делегација Саобраћајног факултета из Београда, представник хеликоптерске јединице МУП-а Републике Србије и чланови породица погинулих пилота.

У присуству Команданта 204. ваздухопловне бригаде бригадног генерала Бранета Крњајића, те представника свих ваздухопловних јединица са батајничког аеродрома, започео је састанак фондације. Након отварања састанка и краћег уводног говора организатора, минутом ћутања одали смо почаст свим нашим палим херојима. Свако у својим мислима, размишљао је о погинулим ваздухопловцима, колегама и саборцима, које нисмо заборавили ни после толико година.

Минут ћутања за велике хероје

Да подсетимо,

Приликом извршавања редовног летачког задатка 7. априла 2017. године у рејону села Слатина, општина Уб, у удесу школско-борбеног авиона Супер галеб Г-4, страдала су два пилота. Погинули су потпуковник Ненад Ћулибрк и капетан Дејан Пандуровић.

Недуго након тог догађаја, на аеродрому Батајница су се организовале колеге погинулих пилота и кренули су у формирање хуманитарне фондације. Фондације која би неговала сећање на лик и дело погинулог Дејана Пандуровића, те да би својим радом помогла његовој породици.

Неколико добрих људи показало је како може да се постигне велико дело, само ако имате добро срце и искрену намеру. Данас, Фондација Дејан Пандуровић је недобитна, невладина организација, основана на неодређено време, ради доброчиног остваривања општекорисних циљева утврђених оснивачким актом.

Фондација је званично основана 2018. године, на прву годишњицу погибије двојице пилота.

Веома брзо, Фондација је добила широку подршку међу ваздухопловцима, повећала свој потенцијал и прешала границе због којих је основана.

Данас Фондација може да помогне бројне породице погинулих ваздухопловаца и планира нове активности у наредном периоду, у складу са могућностима.

Званична мисија Фондације је неговање традиције српског ваздухопловства и сећање на жртве и витезове српског неба. Идеја је да лет у вечност, буде њихова борба за безбедно и сигурно небо, а не трагичан чин. Напори које улажу има за циљ да се такве и сличне катастрофе више не понове и да се не забораве.

Да нагласимо,

Само у току прошле године, Фондација је новчано помогла више породица погинулих ваздухопловаца. Пружила је помоћ и дала подршку члановима породица Пандуровић, Васиљевић, Крсник, Ћулибрк, Петровић, Ђукарић, Драјић и Миладиновић. Планирана је помоћ и породицама других колега у складу са могућностима Фондације.

Фондација је такође током протекле године, радила на подизању нивоа безбедносне културе у оквиру институција и константно предлагала предикативне и проактивне мере за унапређење безбедности летења у српском ваздухопловству.

Фондација већ традиционално, организује турнир у малом фудбалу, Меморијал "Дејан Пандуровић" у Новој Пазови. Сваке године, број учесника се повећава и прошле године је учествовало седам екипа из Београда и Краљева. Победник турнира није важан јер је само учешће на турниру победа сваког учесника.

На крају састанка, подељене су захвалнице донаторима, људима доброг срца који су помогли рад Фондације. Одређена удружења, обећала су помоћ и подршку у наредном периоду. Такође, упућен је позив свим удружењима која негују наше славне војне традиције, да дају подршку Фондацији и помогну рад исте.

Шта рећи за крај?

Свако од нас, ко је био припадник војске - и то од војника до генерала, неко ко је био део система одбране Републике Србије, неко ко је верно служио свом народу и Србији, јако добро зна колико је тај војнички позив тежак, захтеван и опасан, а у исто време леп и привилегован, а понајвише частан.

Најлепша дужност живота, уједно је и најопаснија. Веома често, извршење задатка, тражило је да дођемо до својеврсне границе, а појединце је судбина одредила да ту границу и пређу.

Преласком те границе, постајали су хероји, али више се нису враћали са задатка, у своје јединице и својим породицама.

Привилегија одабраних или тешка судбина војника…

Група добрих људи, оснивајући ову фондацију, желела је да омогући помоћ свим породицама које изгубе свог оца, супруга, сина или брата. Помоћ која није велика, али је знак свакој породици да није сама и није заборављена. Наше Удружење, могло би да буде део ове хумане приче и да помогнемо Фондацију колико можемо, мање или више, али да помогнемо.

Да помогнемо због свих породица наших погинулих војника и због будућности ове земље.

Званична страна фонда је www.fondacijadejanpandurovic.rs

Саша Јовановић