Промовисани најмлађи официри ВС – први у рангу, потпоручник авијације Петар Илић

Испред Дома Народне скупштине, у присуству највиших државних и војних званица, јуче је одржана свечана промоција 139 кадета Војне академије и Медицинског факултета ВМА

Најбољи потпоручници су од Председника републике награђени пиштољем са посветом.

То су:

  • потпоручник Милан Ашћерић (9,50), први у рангу вида Копнене војске,
  • потпоручник Петар Илић (9,66), први у рангу вида РВ и ПВО,
  • потпоручник Стефан Живковић (9,17), први у рангу служби Војске Србије и
  • потпоручник Тијана Станојковић (9,96), прва у рангу Медицинског факултета ВМА

Након обраћања Председника Републике и ректора Универзитета одбране, присутнима се у име најмлађих официра обратио први у рангу Војне академије, потпоручник авијације Петар Илић који је поручио колегама млађим кадетима, као и онима који планирају да упишу Војну академију да никада себе не ограничавају, те да сањају велике снове и храбро корачају путем њиховог остварења.

Захваливши породицама за подршку током година школовања, потпоручник Илић је колегама из своје генерације пожелео да буду достојни наследници својих предака, који ће „отаџбини да служе часно, делују тихо и пусте да дела говоре уместо њих“.

Дефиле најмлађих потпоручника и кадета Универзитета одбране увеличан је налетима авиона МиГ-29, Орао, Супер галеб Г-4, Ласта и хеликоптера Ми-35, Х-145М и Гама.

Честитку најмлађим колегама, из авиона МиГ-29, упутио је и пилот мајор Небојша Радојковић.

– Нашим најмлађим колегама честитам први официрски чин! Служите часно своме народу и будите понос своје отаџбине. Живела Србија! – поручио је мајор Радојковић.

У културно-уметничком делу програма наступили су Уметнички анасмбл Министарства одбране „Станислав Бинички“, Репрезентативни оркестар Гарде, солисти Мина Глигорић и Милан Обрадовић, који су отпевали песме „Небески пук“ и „Ово је Србије“, као и драмски уметник Небојша Миловановић извођењем беседе „О патриотизму“ из књиге „Војничка речитост“ генерала Јована Драгашевића.

Дан раније, на Војној академији су уручена уверења и додељене награде кадетима завршне године.

Командант 98.вбр бригадни генерал Зоран Продановић  уручио је летачки знак кадетима 141. класе Војно ваздухопловство: Бачлић Немањи, Грбић Стефану, Димовски Александру, Илић Петру, Јовановић Александру, Јовановић Владимиру, Миловановић Богдану, Митровић Војкану, Ристић Милану, Чорбић Ђорђу.

Свим новопроизведеним потпручницима, а нарочито колегама које од понедељка ступају у строј нашег вида и првом међу њима, Петру Илићу, Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије упућује најсрдачније честитке са жељом за добрим здрављем и успехом на свим пољима.

Живели!

МР/МоРС

фото: Министарство одбране, РТС, Курир

Годишњица првог ноћног лета и „трке“ са Оријент експресом

Много догађаја из богатог наслеђа ваздухопловне историје је везано и за ове наше просторе. Међу њима је и први комерцијални ноћни лет једног авиона на линији Париз-Цариград, а преко Београда (Панчева). Прича почиње овако...

Период након Првог светског рата се у ваздухопловној историји зове Златним добом авијације. Авион, као својеврсно технолошко "чудо", показао је и доказао своју улогу у ратним дешавањима, али сада бејаше дошло време да се поред развоја војних потенцијала, ваздухопловство развија и у другом правцу, а на добробит роду људскоме...

Широм Европе и света авиони су полако "увођени" у саобраћај и започела је "борба" са железничким транспортом, око примата у превозу робе и путника. Наша земља је већ тада имала статус "ваздухопловне земље" са традицијом употребе летелица у тек завршеном рату, али новца за "праћење" нових трендова није било, барем не у мери онога што се "дешавало" у свету.

Први путници на лету Лондон Париз, Извор: cnn.com

Србија је иначе, а самим тим и новостворена Краљевина, још пре Првог светског рата, као пета земља у свету, донела прописе о регулисању ваздушног саобраћаја... И пре завршетка рата, припадници Прве српске ескадриле су вршили летове који се могу квалификовати као "цивилни", и то први превоз рањеника на маршрути Рашка-Призрен, односно поштански летови на релацији Скопље-Солун. Након завршетка рата и оснивања Ваздухопловне Команде на аеродрому Југовићево у Новом Саду, оно мало преосталих летелица, што преосталих са Солунског фронта, што "наслеђених" од Аустро-Угарске, било је укључено у превоз поште између тадашњих центара новоосноване Краљевине - Новог Сада, Београда, Сарајева, Мостара и Загреба. Иначе, град Београд је тада имао летелиште у Панчеву, у атару села Јабука.

Аеродром у Панчеву, Извор: sfrj.forumbo.net

Са тог летелишта су организовани и први међународни летови ка Будимпешти и Букурешту, те у локалу, али је тај аеродром за престоницу Краљевине био непрактичан због неимања мостова преко Дунава и Тамиша, тако да је трансфер путника из Београда за Панчево лађама, често трајао дуже него лет до поменутих дестинација. Када се томе додају стари и израубовани авиони, те непостојање финансијских средстава за оснивање сопствене цивилне авио-компаније, предлог мешовите француско-румунске компаније "Франко-Румен" да се и Београд "уметне" у њихов итинерер на релацији Париз-Цариград, дочекан је оберучке.

Уговор је потписан 30. јануара 1923. године и њиме је било регулисано да компанија "Франко-Румен" (CFRNA, односно касније CIDNA - како "гласе" скраћенице), обезбеди стални ваздушни саобраћај преко Београда, сем у зимским месецима, те да у састав летачког, техничког и административног особља уведе и наше људе. Заузврат, коришћење летелишта и инфраструктуре би за њих као компанију било бесплатно...

Радови у циљу припрема и сређивања летелишта за пријем првих авиона су завршени за само два месеца. Летелиште у Јабучком риту је уз помоћ француских инжењера изнивелисано, очишћено и припремљено за прихват прве летелице која је слетела 25. марта 1923. године. Био је то Блериоов Спад 56; тако је Београд по први пут "уписан" у итинерер једног трансконтиненталног лета на линији Париз-Цариград, а главни град Краљевине је постао и важан центар европског ваздушног саобраћаја...

Спад С-56, Извор: sfrj.forumbo.net

У то време, између Париза и Цариграда је саобраћао воз, чувени "Оријент-Експрес". Тим возом је раздаљина између ова два града преваљивана за 75 сати непрекидне вожње, са уобичајеним стајањима у успутним станицама.

Лет авионом је трајао дуже из два проста разлога. Први је сама брзина тадашњих летелица које су се кретале тек нешто брже од поменутог воза, а други је ограниченост ваздушног саобраћаја само на видан део дана, и то наравно уколико атмосферске прилике дозволе. Дакле, и уколико је време дозвољавало, летело се од свитања до сумрака, тако да је и евентуална предност над возом, настала током видног дела дана, бивала анулирана током ноћи, а о малтретману путника авиона, који су морали да заноће на сваком аеродрому где би слетели, да и не говоримо...

Руте "Оријент експреса" из тог времена

Тада је француским инжињерима у лето 1923. године пала на памет једна идеја, која је у том тренутку била технички неизводљива, али је представљала велики изазов за спровести је у дело... Размишљали су да опреме једну летелицу и људство за извођење лета, који би према прорачунима, временски био дупло краћи од "Оријент Експреса".

Након опсежне анализе на терену, пронађено је следеће решење:

"Лет" за Цариград би почео у Пaризу у 8 сати увече, и то тако што би се путници превезли возом до Стразбура. Воз у Стразбур стиже у пола 4 ујутро, и већ у 4 сата и 15 минута, авион би полетео за Панчево, до којег би стигао у касно поподне/први сумрак (зависи од доба године), након неких 11-12 сати лета. Након мале паузе, прегледа летелице, сипања горива и одмора посаде и путника, летелица би наставила ноћни лет до Букурешта, а одатле за Цариград. "Пројектовано" време пута од Париза до Царигарада би било 32 сата, што је био за више од пола времена бољи "резултат" него возом.

За спровођење овог плана у дело, било је потребно на првом месту обезбедити летелицу, на којој се могу извршити извесне дораде, затим обучити људство и напослетку, а као и најважније, опремити аеродроме у Панчеву и Букурешту за ноћна полетања-слетања, јер практично, на читавој маршрути, само раздаљина између Панчева (Београда) и Букурешта би се обављала ноћу.

Што се тиче летелице, избор је "пао" на авион Кодрон Ц-61 бис. Ово је био тромоторац, који је поред пилота и навигатора, могао да повезе до 8 путника. У складу са новом потребом у експлоатацији летелице, у авион је уграђено унутрашње осветљење путничке и пилотске кабине, као и грејање, те црвена и плава позициона светла на репу и крилима летелице. На носним површинама авиона су уграђена два јака рефлектора, којима је пилот могао из кабине да управља по нагибу и тиме осветљава пут испред себе прилико полетања и слетања. Такође, у авион су биле уграђене и сигналне ракете чије је ангажовање трајало неколико минута и њима је пилот за то време могао додатно да осветли писту у полетању/слетању. Напослетку, на летелицу су по први пут уграђени гониометри за одређивање положаја летелице у ваздуху са 250 км домета у слању и 150 км у пријему сигнала.

Кодрон Ц-61 бис пред ноћни лет, Извор: blog.luka.in.rs

Што се тиче припреме аеродрома у Панчеву и Букурешту за извођење овог задатка, на њима су по први пут у свету уведени земаљски навигациони уређаји, који су данашњег аспекта изгледали смешно и примитивно, али су свакако служили сврси. На првом месту, на ова два аеродрома су уграђени рефлектори на оба прага писте, који су је осветљавали током полетања и слетања. А оно што је најзанимљивије, на читавој траси између Панчева и Букурешта, отприлике на сваких 20-ак километара, били су постављени огромни фарови, који су све време лета били укључени, те су тако "показивали" пилоту пут до његовог крајњег одредишта. Такође, за потребу додатне сигурности на земљи су били ангажовани обучени људи са сигналним ракетама, који су такође, у случају потребе, могли да их испале у ваздух и тиме посади "осветеле" пут. Између Панчева и Букурешта било је постављено укупно 24 оваква рефлектора и исто толико људи на тим тачкама за потребе испаљивања сигналних ракета...

Кодрон Ц-61 бис - укрцавање, Извор: turbomag.ro

И на послетку, у касно поподне 9. септембра 1923., на панчевачки аеродром је слетео поменути Кодрон, са посадом Ножи-Гидон и осам путника.

Кодрон пред полетање из Панчева, Извор: paluba.info

Након паузе, прегледа летелице и допуњавања горивом, те припреме и укључивања рефлектора дуж пута за Букурешт, авион је у окриљу ноћи, осветљен својим и земаљским фаровима, полетео пут Букурешта, у који је слетео у првим тренуцима 10. септембра 1923. године, да би у зору истог дана одлетео за Цариград. Укупно, од поласка из Париза, до слетања у Цариград, пут је трајао 32 сата, колико је и било предвиђено....

Тако је отворена прва редовна ноћна линија ваздушног саобраћаја у свету, а Панчево је остало записано као место одакле је тај историјски подухват изведен...

Ипак, због цене лета која је била дупло скупља од возне карте, требало је још много времена да прође како би авионски превоз робе и путника био рентабилан, али овај пионирски подухват и све поменуто је свакако утрло пут даљем развоју авијације, а Панчево, Београд и нашу земљу златним словима уписало у историју светског ваздухопловства....

Милан Ракић