I

Национално-историјски контекст књиге

Недавно објављена књига „Ваздухопловство и Противваздушна одбрана војске Републике Српске у рату 1992-1995. године“ је дело занимљивог садржаја, снажних патриотских порука и војно-стратегијских поука. Догађаји описани у књизи сведоче о борби за слободу Републике Српске (РС) и њеног неба, што је у вечнопис преточио челни из строја јунака те херојске борбе, командант Ваздухопловства и ПВО Војске РС, генерал Живомир Нинковић. 

У најширем погледу књига има национално-историјски контекст. Обухвата период новије српске историје (рат у БиХ, 1992.-1995. године), чије су последице видљиве и данас. Јунаци књиге су борци Војске РС који су бранили њено небо, и из ваздушног простора били битку за одбрану српског народа у БиХ, дајући свој свети допринос опстанку РС. 

Распад СФРЈ и крвави рат који је у том паклу настао, резултат је дугорочног, планског, смишљеног и организвованог деловања западних сила по њиховом, у пракси испробаном моделу разбијања суверених држава након пада Берлинског зида, рушења „гвоздене завесе“ и продора НАТО на исток. Чланице НАТО на челу са САД дубоко су заглибиле у крваву реку потеклу југословенском државном територијом након широког уплитања у сукобе који су у њој тињали. Специјалним дејствима, дипломатским, политичким и економским притисцима, немилосрдном медијском кампањом, стали су отворено на страну сецесиониста, а против присталица опстанка федералне државе и против српског народа. На делу је био „рат преко посредника“ уз ангажовање НАТО снага првенствено у специјалним и ваздухопловним дејствима против ЈНА, односно Срба, док су земаљске ешелоне чиниле сецесионистичке фаланге. У периоду од 1991. до 1999. године циљеви НАТО алијансе су остварени, Југославија је разбијена, а Срби сатанизовани и сурово кажњени. Рат у БиХ завршен је 1995. године, а 1999. године НАТО је извршио агресију на СРЈ. 

II

Војно-историјски контекст књиге

Почетком задње декаде XX века кулисе су пале и крвави распад СФРЈ је букнуо. Словенија и Хрватска прогласиле су независност 25. јуна 1991. године. Прикључује им се Македонија, у пролеће 1992. године, када у БиХ и Муслимани и Хрвати крећу сецесионистичком крвавом стазом. Српски народ, осећајући надолазак зла, 9. јануара 1992. године проглашава Српску Републику БиХ (РС). Почетком марта 1992. године међунационалне тензије у БиХ ескалирају у крваве сукобе. Скупштина српског народа проглашава 7. априла 1992. године независну Српску Републику БиХ; истовремено и муслиманско-хрватска коалиција проглашава независност БиХ. Тензије јачају, сукоби ескалирају. Муслиманко-хрватске снаге нападају јединице и објекте ЈНА, а 2. маја 1992. године „зелене беретке“ кидишу на Команду 2. ВО и масакрирају њено људство приликом извлачења 3. маја. Преседништво СРЈ (проглашене 27. априла) доноси одлуку да се све јединице ЈНА извуку са териорије БиХ до 19. маја 1992. године.  

Скупштина РС БиХ је у Бања Луци 12. маја 1992. године донела одлука да се формира Војска РС БиХ са два вида - копнена војска и Ваздухопловство и ПВО.

Ваздухопловство и ПВО Републике Српске настало је из преке потребе да се брани ваздушни простор, обезбеди ваздухопловна подршка копнених снага и заштити српски народ на својим вековним територијама. Као вид оружаних снага В и ПВО РС припада бићу српског ваздухопловства насталог у Краљевини Србији 1912. године у време балканских ратова.  Борбену и моралну снагу В и ПВО РС црпело је из традиција српских ваздухопловаца у ослободилачким и одбрамбеним ратовима у XX веку (балкански ратови, Први и Други светски рат) и својим херојским делима вечно се утемељило у српску ваздухопловну историју. Допринос В  и ПВО у одбрани РС и жртве  у тој борби чврсто су уткане у обелиск сећања српског народа на своје небеске витезове са обе стране реке Дрине.

Аутор ни једног тренутка у књизи не испушта из вида чињеницу да је В и ПВО део Војске РС, део народа Републике Српске, и да се припадници тог вида војске боре за исте циљеве, не пристајући ни једног тренутка да своју отаџбину замене неком другом. Нагласио је, и то више него јасно говорећи испред свих припадника В и ПВО РС: „Ми немамо другу, резервну домовину.“ Патриотизам и жртвовање авијатичара, ракеташа, радариста и других припадника В и ПВО је мисао водиља у целокупном садржају књиге.

III

Ваздухопловно-стратегијски контекст књиге

Република Српска је чедо српског националног бића на вековним просторима западно од Дрине, настала као израз нужне потребе да се заштити биолошки и духовни опстанак од злочиначких насртаја свих облика и врста, и са копна и из ваздушног простора. Стуб те борбе и узданица одбране је њена оружана сила - Војска РС, а „мезимци“ припадници В и ПВО. Таква улога војске и В и ПВО је резултат правилне стратегијске процене да у савременим условима ратовања не би било ефикасне и комплексне одбране територије Републике Српске без ваздухопловне компоненте, што аутор децидно наглашава.

Генијална је идеја генерала Нинковића да се Ваздухопловство и ПВО РС конституише као вид војске РС, дакле на стратегијском нивоу, а не као формацијски састав оперативног формата (корпус или слично) јер је такав приступ омогућио и обезбедио сувереност РС  и у ваздушном простору и на копну, сагласно одредбама међународног ратног и ваздухопловног права. Тиме је државност РС наглашена и потврђена (као ентитет она има своју сувереност). Ту идеју генерал Нинковић је са својим сарадницима доследно спроводио у тешким условима борбе за опстанак, агресије са копна и ваздуха, изолације, материјалне несташице и мањка кадрова. То је био мукотрпан пут који је захваљујући његовој јасној визији, великој посвећености, упорности и залагању команданата и бораца савладан. У ватри рата изграђено је мало, оперативно и ефикасно В и ПВО, које је ВРС давало стратегијску предност сво време трајања рата на тлу БиХ.

У изградњи и борбеном прекаљивању В и ПВО генерал Нинковић је показао војничке - генералске - командатске особине највишег ранга: одлично војно образовање, темељна знања из историје, теорије и начела ратовања, посебно у ваздушном простору; познавање противника - његове доктрине, стратегије и тактике, уједно и уважавање и непотцењивање непријатеља; изузетну способност за темељну и тачну процену ситуације, предвиђање карактера и тока борбених дејства, идејно осмишљавање борбених операција, ангажовање снага, издавање задатака, координацију и контролу, командовање и непосредан увид и помоћ у извршавању задатака. Све то је примењивао, упорно и одговорно у изградњи, оспособљавању и борбеној употреби В и ПВО, и на крају преточио у ову књигу. Његово лично присуство и непрекидан увид у стање и извођење борбених дејстава модел је командантског одлучивања и поступања, пример за историју ратовања. Ваздухопловство и ПВО РС је тема за изучавање у војној историји као драгоцени извор искустава, а то ова књига пружа.

Истовремено дошле су до изражаја Нинковићеве људске и официрске особине кључне за стварање такве позиције и успешност у изрвшавању задатка који му је Отаџбина поверила. Он је схватио дубином свог бића да је на делу борба за опстанак српског народа у БиХ и да као појединац, и официр пилот, мора ставити све своје снаге у одбрану свог народа и у борбу за слободу. Посебно је дошла до изражаја његова способност, храброст и спремност да доноси одлуке од пресудног значаја сигуран у њихову правилност и без страха да ће погрешити. То је особина великих стратега који доносе кључне одлуке без страха од неуспеха сигурни да раде праву ствар и у право време. Још пре стварања В и ПВО пуковник Нинковић је смелим маневром ваздухопловне бригаде ЈНА којом је комадовао спречио њену катастрофу какву су претрпеле неке јединице у сецесионистичким републикама. Оног момента када је добио задатак да формира В и ПВО РС он се није двоумио, знао је шта жели, и то је и урадио. Његова је историјска заслуга што је Република Српска добила своје В и ПВО, и то се мора нагластити. Његов лични пример следили су потчињени официри и јединице до задњег борца, што је била залога чврстог борбеног морала. 

Ваздухопловство и ПВО РС настало је у скромним условима материјално-техничког стања и кадровске попуне али са снажним моралом људи на челу са својим командантима и командирима. Висок борбени елан и залагање омогућили су да се недостаци не осете у толикој мери и да се борбени задаци извршавају ефикасно, доприносећи успеху копнених операција. Ретко се и историји ратовања у ваздушном простору могу наћи примери таквог борбеног елана и морала какав су испољили припадници В и ПВО РС, од пилота до авиомеханичара, ракеташа, војиноваца, припадника позадинских служби и јединица. Све то је аутор описао на упечатљив и сликовит начин који код читаоца буди пажњу и изазива снажне емоције.

Припадници В и ПВО ВРС безгранично су одани свом народу и РС, о чему упечатљиво сведоче речи њиховог команданта, генерала Нинковића, који је одбио да изврши повлачење своје авијације из РС, које су политичке вође прихватиле по вољи светских моћника: „Никуда не идемо, немамо куда ићи, ово је наша домовина и немамо резервну домовину. Не желимо да будемо издајници свога народа, а сигуран сам да би са правом од најхрабријих и најчеститијих синова свог народа, бораца 1.КК са прве линије фронта као и од народа и свих бораца војске Српске Републике, били проглашени издајницима и сврстани у исти кош ранијих издаја. Ми смо свесни свога бића, људског, хуманог, социолошког, српског и сасвим јасно знамо где нам је место и које нам је домовина. Ово је порука све и једног припадника ваздухопловства и противваздушне одбране војске Српске Републике БиХ.“

Књига обухвата период од настанка В и ПВО до престанка рата у БиХ 1995. године. То је и најважнији период постојања и битисања В и ПВО као вида Војске РС. Након тога настаје период стагнације и постепеног гашења В и ПВО, чега се аутор с правом није дотакао.

IV

Садржај и структура књиге

Ваздухопловство и ПВО ВРС настало је у у преломним данима за српски народ у БиХ. Ситуација је била доведена до усијања, међунационалне тензије и сукоби су ескалирали, муслимаске и хрватске снаге су отворено и бестијално нападале Србе, касарне и јединице ЈНА. Претила је опасност да српски народ у БиХ доживу злу судбину од пре пола века. Морао се организовати ради саомоодбране и заштите својих територија, насеља и људских живота. Државни врх СРЈ одлучио је да са територије БиХ до 19. маја 1992. године повуку снаге ЈНА по рецепту који је примењен у Словенији, Хрватској и Македонији. Највиши органи Републике Српске предузели су хитне мере да се створи војна организација ради супротстављања муслиманско-хрватској агресији и заштите српских територија у БиХ. Савезника није било, сем СРЈ, која се такође нашла у врло тешкој позицији. Срби су од западних сила означени као кривци и оптужени за рат, а они су били жртве нараслих националистичких и верских насртаја Муслимана и Хрвата. Поставило се питање опстанка – бити или не бити!

У таквој ситуацији Скупштина Републике Српске 12. маја 1992. године формира Војску Српске Републике БиХ (РС). Убрзо, 27. маја 1992. године формирано је Ваздухопловство и ПВО ВРС БиХ, као оперативно-стратегијска формација, и одмах отпочело борбена дејства из ваздушног простора. В и ПВО РС настало је у огњу рата и паралелно са организацијско-фомацијском изградњом калило се у борби за слободу српског народа.

Пишући о том времену аутор описује тај процес и дарује покољењима сјајну књигу, не великог обима али огромног значаја. Текст је поткрепљен бројим подацима и чињеницама. Садржаји књиге дистрибуирани су у 24 дела (поглавља) у којима су догађаји поређани хронолошким и логичким редоследом (од уводног дела до закључка). Делови су различите дужине у зависности од тематике коју обухватају и у сваком је аутор нагласио најважнија питања. Неки делови су посебно интересантни што ће се оценити читањем текста.

У првом делу књиге, који има карактер увода, генерал Нинковић упечатљиво описује реализацију идеје да се формира В и ПВО РС. О том историјском догађају и о кључним одлукама, сазнајемо из прве руке. Новопроизведени генерал Живомир Нинковић, одлучно, недвосмислено заступа став да то мора бити вид војске, а не оперативни састав корпусног ранга, и на томе остаје доследан. Његов приступ потврдио се исправним и делотоврним наредних година, када је Војсци РС обезбедио стартегијску предност на бојном пољу и допринео победама, одбрани и опстанку РС. За такав допринос генерал Нинковић заслужује највише признање.

У другом делу аутор анализира опште, геополитичке и геостратегијске услове у којима је стварано В и ПВО ВРС, посебно услове и опште стање у БиХ. У трећем делу пише о формирању команде и састава В и ПВО. У четвртом о структури вида: авијацијске и хеликоптерске јединице; артиљеријско-ракетне јединице ПВО; јединице ваздухопловне позадине; јединице ВОЈИН; специјалне и посебне јединице.

Пети део аутор је посветио борбеној употреби В и ПВО. У тешким околностима и сложеном процесу организацијског и формацијског пројектовања и оформљења команде и јединица В и ПВО и њиховог увезивања у јединствену структуру, под јединственим системом руковођења и командовања, истовремено су планирана и извођена борбена дејства. 

У шестом делу генерал Нинковић пише, изворно, из прве руке, о значају и улози В и ПВО као чиниоца стартегијске предности Војске РС над противницима. Истовремено упознаје нас са подмуклим деловањем страног фактора у виду разних представника и изасланика Међународне заједнице да се притиском и уценама елеминише В и ПВО као део војне силе РС. Издвајам његов разговор са међународним представницима (на њихов захтев) лордом Овеном и Сајрусом Венсом. Подстакнут тим разговором Нинковић је упутио писмо команданту ГШ ВРС о својим запажањима, оценама, закључцима, проценама и предвиђањима какво се зло спрема Ваздухопловству и ПВО и целој РС, а то се у наредном периоду и потврдило. Тачно је предвидео последице по В и ПВО и ВРС у целини, по народ и РС, и изнео своје мишљење о свему томе, став и поруке ваздухопловаца. 

Аутор је у наредним деловима књиге (7.-12.) прецизно описао процес успостављања свих система у В и ПВО у сложеној и разгранатој организацији вида. Посебно је нагласио (13. део) значај борбеног морала: „Ваздухопловство и ПВО РС красио је висок борбени морал. Старешине и војници су били одлучни да се боре за слободу српског народа.“  Настојања међународних центара моћи, уз притиске и претње војном интервенцијом, као и безочна и брутална антисрпска медијска кампања нису могли да сруше борбени морал припадника В и ПВО ВРС.

У наредна четири дела књиге (14.-17.) аутор је дао пресек и анализу борбених дејстава В и ПВО у изузетно неповољним условима. Снажним притисцима међународног фактора авијација В и ПВО је приземљена, а на аеродромима су постављени посматрачи. Небо изнад територије БиХ је стављено под надзор ангажовањем више стотина борбених авиона НАТО, ваздухоплова за извиђање и електронска дејства и сателита. Проведена је операција „Падобран“ (јун 1992. - август 1994.); Резолуцијом 781.  (08.12.1992.) забрањени су летови српске авијације. Небо РС стављено је под још чвршћи надзор Резолуцијом 816. (31.03.1993.) - „Спречити лет“. Од 12. априла 1993. до почетка маја 1995. године снаге НАТО и САД извршиле 22.000 авијацијских полетања.

У наредним деловима књиге (18.-20.) аутор је детаљно описао агресију НАТО на РС која је трајала 16 дана, од 30. августа до 14. септембра 1995. године, када је агресор извршио преко 3.500 авијацијских полетања... (То је био наговештај агресије НАТО на СРЈ која је уследила непуне четири године касније.) Ако се има у виду да је циљ агресије био промена односа снага у корист муслиманско-хрватске коалиције, онда то значи да је према оцени међународних посредника тај циљ постигнут, на штету српске стране.

Желим да истакнем да је командант В и ПВО ВРС генерал Нинковић прву личну процену о могућој агресији НАТО на РС послао ГШ ВРС другог августа 1993. године, две године пре почетка агресије. Депеша гласи: „Осећам одговорност и дужност да Вас у овом моменту, на овај начин упознам са мојом личном проценом војно политичке ситуације у свету и предлогом мера које би морали предузети, као и мерама које ћу лично предузети у оквиру В и ПВО. Моја процена се превасходно односи на могућност агресије САД из ваздушног простора на виталне објекте, снаге и борбену технику ВРС. Сматрам да сам дужан и одговоран да моја размишљања презентирам мом команданту јер се ради о могућој агресији из ваздушног простора који спада у домен моје „зоне одговорности“.

Командант В и ПВО ВРС је предвидео сценарио агресије, индикаторе агресије, мере и поступке агресора, снаге и средства које ће ангажовати, могуће циљеве. Изнео је предлог мера које ће Команда В и ПВО предузети и одлуке које ће донети, са личним запажањима и виђењем тока и трајања агресије НАТО по фазама. 

Одговор В и ПВО ВРС на агресију НАТО заслужује место у историји ратовања у ваздушном простору, јер показује примером како мало ваздухопловство са адекватном тактиком, врхунски обученим и морално чврстим људима може да се одупре десетоструко надмоћнијем противнику. В и ПВО ВРС (није имало ловачку авијацију) применило је тактику „противваздушног напада“ - која подразумева: истурити ракетне дивизионе и батерија на процењене правце налета НАТО авијације и лансирати ракете у најповољнијем моменту. Оборити колико је могуће непријатљских летелица. Непрекидно маневровати јединицама, тежишно ноћу. На ватреном положају се кратко задржавати и одмах по извршеном дејству мењати положај. То је изискивало огромне напоре људства, али другог избора за преживљавање није било. 

Ваздухопловство и ПВО ВРС је агресију дочекало спремно са предузетим поступцима и мерама и у растреситом распореду јединица и технике. Конструисани су и постављени лажни положаји које је НАТО авијација немилосрдно гађала трошећи најсавременија убојна средства.

Агресија на Републику Српску званично је обустављена 20. септембра 1995. године, када су командант НАТО за јужну Европу и командант УНПРОФОР-а, објавили да нема потребе за наставком напада јер је ВРС испунила наметнуте услове!  

У поглављу 21 - Карактеристике злочина НАТО у агресији, аутор наводи коришћење нових и забрањених борбених средстава: прва употреба крстарећих ракета „Томахавк“ на брдско-планинском земљишту; прва употреба ласерски вођених бомби GBU-10 и 12; прва употреба електро-оптички вођених бомби GBU-15; прво коришћење нишанског система HTS за противрадарске ракете AGM-88 HARM; прва употреба савремених беспилотних летелица „Предатор“; прво коришћење ласерских бомби MATRA и GBU-12 од стране француског РВ на авионима Мираж 2000 и Јагуар, и прва употреба немачког, шпанског и италијанског РВ у борбама после II светског рата; употреба муниције са осиромашеним уранијумом од стране РВ САД. Као на полигону НАТО авијација је испробала нова борбена средства и вежбала њихову примену.

Подаци потврђују да НАТО удари нису имали за циљ искључиво неутралисање борбене моћи ВРС већ и уништавање привреде Републике Српске, укључујући производњу хране, воде и електричне енергије, као и уништавање инфраструктуре, здравствених, школских, индивидуалних и социјалних објеката. Тиме је злочин НАТО армаде још већи.

ПВО ВРС је током рата наносила губитке (поглавље 22) непријатељу. Оборена су: четири хрватска МиГ-21 (украдени из бивше ЈНА и прелетели у Хрватску); један Ф-16; један Мираж 2000; четири беспилотне летилице,  (две најсавременије „Предатор“) и један авион „Си Харијер“.

Губици Републике Српске у НАТО агресији обрађени су у поглављу 23. Током агресије НАТО злочинци су дејстоввали по 26 насеља у РС. Уништено је или теже оштећено: 20 објеката приватне имовине (стамбени и помоћни објекти); 20 телекомуникационих објеката са опремом; 28 привредних, водопривредних и електроенергетских објеката са опремом; 15 мостова; осам водовода; пет болница; шест образовних установа, и бројне саобраћајне комуникације, складишта хране, сточне фарме. Далеко је више објеката по којима је НАТО дејствовао и то више пута.

У току рата погинула су 54 припадника В и ПВО ВРС. О њима је Команда В и ПВО издала књигу „Из смрти у бесмрт“ са фотографијама, краћом биографијом и местом погибије и уручила је породицама погинулих. Погинуло је 14 официра, четири млађа официра и 36 војника. Од официра 13 су пилоти (10 пилоти авиона и 3 пилоти хеликоптера). У борбама на земљи погинуо је један млађи официр и 29 војника.

У вези са високим процентом погибије официра генерал Нинковић пише да „треба имати у виду да је у В и ПВО основни борац официр. Нико не може да лети авионом сем официра пилота са завршеном академијом. Нико не може да опслужује радарске системе сем официра инжињера, са завршеном академијом. Нико не може да прати непријатељску авијацију и лансира ракету и обара авионе непријатеља сем официра инжињера са завршеном академијом. Нико не може да организује одржавање и опслуживање сложених борбених система сем официри инжињери разних профила са завршеном академијом.“ Указује на високу улогу официра у рату и одаје им признање.

Ваздухопловство и ПВО је изгубило у рату: 12 авиона; седам хеликоптера; две стационарне радарске станице са пратећим објектима; једну ракетну батерију КУБ-М, а стационарна радарска станица Пљешевица је минирана у завршним борбама да не би пала у руке непријатељу.

На крају аутор даје закључак и потписује свој „ратни извештај“, преточен у књигу пред вама, са: „Командант...“ чиме јој даје прави војнички сјај и потврђује снагу, величину, борбени морал и допринос В и ПВО опстанку српског народа у одбрамбеном рату 1992. - 1995. године.

Након Дејтонског споразума Војска РС, па и В и ПВО РС, је битисала према наметнутим јој одредбама, да би 28. децембра 2005. године одлуком Скупштина РС, престала да постоји. Тај период о овој књизи није обрађен.

Генерал Нинковић је на челу Ваздухопловства и ПВО ВРС био до 1997. године. Пензионисан је 2000. године.

V

Општи закључак о књизи

Књига генерала Нинковић Живомира „Ваздухопловство и противваздушна одбрана Републике Српске“ (В и ПВО РС) је оригинални, аутентични историографски запис написан са изузетним даром војсковође, ратника, генерала, пилота, о времену, људима и догађајима. Садржи бројне историјске чињенице и описе значајних догађаја.  

Тема књиге је одлично изабрана, као и тежишта која су у раду наглашена. Обухвата кључне и најтеже године у новијој историји српског народа у српским земљама преко Дрине у границама Босне и Херцеговине, односно Републике Српске. Ценим да представља значај допринос нашој ваздухопловној историографији.

Књига генерала Нинковића је вечнопис о епопеји Српског народа у БиХ и његове војске, који је у наметнутом му рату 1992-1995. године, не жалећи жртве сачувао слободу, опстао на вековним просторима и изградио своју РС. Имао је своје земаљске и небеске витезове - припаднике В и ПВО ВРС, борце без страха и мане, који у неравноправној борби са највећом војном силом нису устукнули знајући да су први на мети. Високог елана, храбри, одлучни, способни и спремни, били су свесни да нико други не може да брани Републику Српску од напада из ваздушног простора и преузели су ту огромну одговорност. Са високим професионализмом, патриотском свешћу и моралом испољивши огромну храброст, супроставили су се у неравноправној борби НАТО пакту, наносили му губитке, а из борбе изашли, упркос губицима и жртвама, оперетивно способни. Тиме су доказали да се праведним циљевима рата, адекватном одбраном, коришћењем свих расположивих ресурса, иницијативом, осмишљеном тактиком и импровизацијама, упркос техничкој и бројчаној инфериорности, могу непријатељу наносити губици и постићи успех. Имали су одличне старешине, командире и команданте на челу са генералом Нинковићем, који о њима пише са највећом љубављу и поштовањем: „Припадници В и ПВО ВРС су високим степеном професионализма, одговорности, патриотизма, храбрости, својим делима и жртвама у рату исписали најлепше странице славне историје српског и југословенског ваздухопловства.“

У суштини ова књига је командантски рапорт о В и ПВО ВРС у рату 1992. - 1995. године са оперативно-стратегијског нивоа, чиме је генерал, како је написао: „Извршио и свој последњи дуг према В и ПВО ВРС."

Ову књигу посвећену својим саборцима генерал Нинковић поклања српском народу, као путоказ чојства и јунаштва покољењима која долазе.

Пуковник авијације – пилот

Мр Златомир Грујић

 

Сто осамнаести (118) број "Ваздухопловног билтена", гласила Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС).

Ваш примерак билтена можете преузети овде.