Сви чланци од masteradm

In Memoriam, Милош Синобад (1927 – 2023)

Насловна,

Дугогодишњи члан Удружења, пуковник авијације пилот у пензији Милош Синобад, преминуо је 31. јануара 2023. године у 96-ој години.

Милош је рођен 20. новембра 1927. године у Книну. Основну школу и нижу Гимназију је завршио у родном месту. Даље школовање није наставио, пошто је маја 1942. године ухапшен од стране италијанског окупатора, због илегалног рада за НОП. Тада је осуђен на 5 година малолетничког затвора. Казну је издржавао у Шибенику све до капитулације Италије, након чега је ступио у редове НОВЈ. Крајем 1944. године бива упућен на школовање у Београд, у I класу ВА, коју завршава 1947. године са одличним успехом. У августу исте године, јавља се на конкурс за пилоте у III класу ВВУ у Панчеву, на којем је дипломирао крајем 1949. године, добивши звање пилота-ловца. У току активне службе у РВ, завршио је и Ваздухопловну апликациону школу, 1956. године, Школу страних језика ЈНА, 1960. године, те ВВВА 1964. године.

Успешно је службовао у разним јединицама и установама РВ. Обављао је дужности пилота, командира одељења и ескадриле. Крајем 1958. године, прекомандован је у II одељење КРВ и ПВО, где је обављао дужности референта за извиђачку авијацију, начелника аналитичког одсека и на крају самог Начелника одељења. У времену од 1974-1985. године, обављао је дужност наставника у катедри оператике КША РВ и ПВО, где је руководио и курсевима за официре из страних армија. У међувремену, као искусан стручњак и познавалац енглеског језика, три пута је упућиван на службу у иностранство. Био је ваздухопловни саветник при КРВ Замбије у периоду 1975-77. Затим је од 1979-1981. године предавао Ваздухопловну тактику у ВВА Либије, а од 1983-85., био је наставник у КША РВ Либије у Триполију. У току радног века, повремено је сарађивао у листовима „Крила армије“ и „Гласник РВ и ПВО“, објављујући стручне чланке и приказе који су се односили на анализу искустава употребе РВ у локалним сукобима (Кореја, Вијетнам, Блиски исток, Фолкландска острва,...). Крајем 1985. године је пензионисан у чину пуковника авијације.

Одликован је са више ратних и мирнодопских одликовања.

Живео је у Београду. Био је активан у раду нашег Удружења у својству председника Комисије за чување и неговање ваздухопловних традиција. Током тог периода је објавио књигу „Племе Синобад 1600-2000“ и две монографије: „Пилоти III класе ВВУ“ и „103. Извиђачки авијацијски пук (1947-1966)“.

Остаће у сећању чланова Удружења пензионисаних војних летача као добар и пожртвован друг и као човек са огромним професионалним искуством.

Сахрана Милоша Синобада ће бити у понедељак, 6. фебруара на Новом бежанијском гробљу. Опело почиње у 11.30 сати. УПВЛПС и овим путем породици и пријатељима упућује изразе најдубљег саучећша.

105. година Прве српске ескадриле

Насловна,

Већ традиционално, као и сваког 17. јануара, делегација Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије, учествовала је на обележавању спомена на мајора-пилота Бранка Вукосављевића, првог Команданта Прве српске ескадриле основане 17. јануара 1918. године.

На позив организатора, Команде 204. ваздухопловне бригаде и 252. школско-тренажне авијацијска ескадриле - јединице која чува традиције наше прве ескадриле и прославља је као свој Дан, наше Удружење се одазвало и узело учешће у одавању почасти ваздухопловном хероју који је погинуо у данима када се наше ваздухопловство формирало.

Поред делегације нашег Удружења, била је присутна делегација 252. школско-тренажне авијацијске ескадриле, Удружење пилота „Курјаци са Ушћа“ и Удружење пензионисаних подофицира Србије.

Место окупљања свих делегација, било је београдско Ново гробље где се налази и споменик погинулом мајору пилоту Бранку Вукосављевићу.

Након краћег говора организатора, те минута ћутања у част свих палих хероја, присутне делегације су положиле венце и поклониле се хероју Бранку Вукосављевићу. Свако у својим мислима, размишљао је о палим херојима које нисмо заборавили ни после више од стотину година.

Да подсетимо...

Бранко Вукосављевић, рођен је 27. марта 1886. године у Неготину. Био је први вршилац дужности Команданта ратног ваздухопловства Краљевине СХС.

Војнички пут започиње 1905. године након завршене гимназије, када уписује Нижу војну академију као питомац 38. класе. Завршава је 1909. године као први у рангу. Као артиљеријски официр, врши бројне дужности до почетка Балканских ратова. У почетку Првог светског рата, као способан официр, упућиван је у команде где су тражили најбоље.

Прве летове са ваздухопловима извршио је у зиму 1916. године током повлачења војске преко Албаније. Већ у пролеће исте године, упућен је у Француску на школовање за пилота у склопу Треће пилотске класе. Враћа се у септембру 1916. године са звањем пилота-ловца и добија распоред у ескадрилу Друге српске армије на Солунском фронту.

Убрзо, долази до формирања посебног ловачког „Њепорског одељења“ и на место првог командира, постављен је капетан прве класе Бранко Вукосављевић. На Солунском фронту у наредне две године извршава разне борбене задатке. Призната му је једна ваздушна победа и у мају 1917. године рањен је приликом ваздушне борбе. Упућен је у Француску на лечење и обуку за нове авионе.

По повратку на Солунски фронт, постављен је за Командира Прве српске ескадриле, односно Српског аеропланског одреда који је формиран 17. јануара 1918. године. Командовао је ваздухопловним одредом приликом пробоја Солунског фронта и у операцијама за ослобођење земље.

Након рата, почетком 1919. године, унапређен је у чин мајора и постављен за Команданта целокупног ваздухопловства Краљевине СХС. Тада се команда налазила у Новом Саду. Под његовом командом, израђена је прва формација југословенског ваздухопловства. Формиране су ескадриле на аеродромима у Новом Саду, Загребу, Скопљу и Сарајеву, те ваздухопловна одељења у Љубљани и Мостару. У Новом Саду, основана је прва пилотска школа Краљевине СХС.

На дужности Команданта ваздухопловства, погинуо је 19. јуна 1919. године у авио удесу на аеродрому „Нови Сад“.

Ако не памтимо велика дела наших хероја, како да очекујемо да постојимо... ЖИВЕЛА СРБИЈА!

Јовановић Саша

СВИМ СРПСКИМ ВЕТЕРАНИМА – ВЕЧНО ЗАХВАЛНА СРБИЈА

Насловна

Војска Србије и сва удружења војних ветерана која негују војне традиције, имају бројне заједничке манифестације током целе године. Постала су за све нас, некако већ традиционална. Један од новијих празника, 4. децембра - посвећен је самим ветеранима. То је Дан војних ветерана Србије.

Дан када треба сви да се окупимо и достојанствено поклонимо свим ветеранима који су положили животе за ову нашу слободу, али и да се поклонимо свим живим, часним колегама и оданим саборцима, свима који данас стоје лево и десно поред нас у строју војних ветерана. Ово је дан кад треба да се поклонимо свим војним ветеранима, свима који су часно служили овом народу, било током своје војне каријере или током војног рока или током ратова. Свим војним ветеранима који су се одазвали позиву свог народа или као добровољци, који су сами храбро искорачили пред непријатеља. Свима онима, који су били први кад је било најтеже, а Србији је требало. Дали су много и заслужили су барем мало.

Да подсетимо.

Дан ветерана, обележава се од 2015. године, у спомен на дан када је већ давне 1912. године, потписано примирје у Првом балканском рату. Србија је била једна од победница над великим Отоманским царством. Косово је освећено и ослобођено од ропства после 523 године. Тада је скоро 400000 бораца свих категорија и чинова Војске Краљевине Србије добило звање „СТАРИ РАТНИК“. У данашњим временима, „старе ратнике“ називамо „војним ветеранима“. Бригу о „СТАРИМ РАТНИЦИМА“ тада је преузело тадашње Министарство војно, у оквиру Владе Краљевине Србије. Доделом имања у јужном делу Србије, Краљевина Србија и Влада показали су како се може одати признање за учешће у одбрани земље и исказати брига о војним ветеранима. Искрено верујемо да таква времена поново долазе јер су војни ветерани Србије, заслужили јавно признање и бригу од своје земље, владе и народа.

Ове године, као и претходних година, Удружење пензионисаних летача Србије одазвало се позиву Војске Србије и Министарства одбране, да узмемо учешће у заједничком обележавању овог племенитог празника.

Планирано је да се низом манифестација обележи 4. децембар - Дан војних ветерана. Поред осталог, планирано је уз војне почасти полагање венаца на споменике српским ратницима, затим свечани пријем код Министра одбране представника делегација војних ветерана, те Свечана академија уз учешће делегација свих удружења војних ветерана.

Данас, 2. децембра, делегација Удружења пензионисаних летача Србије, одала је почаст српским ратницима на Новом гробљу у Београду. Поред делегације нашег удружења, биле су присутне и друге делегације које чувају и обележавају војне традиције. Биле су присутне i делегација Удружења пензионисаних подофицира Србије, делегација Клуба генерала и адмирала Србије, делегација СУБНОР-а, делегација СОРВС РС, делегација Ветерана 72. сцецијалне, делегација Потомака ратника Србије 1912.-1920. и други.

Све је почело у 10.00 часова, одавањем војних почасти и полагањем венаца крај Спомен-обележја војницима страдалим у Српско-турским ратовима и Српско-бугарским ратовима.

У 10.20 часова, следило је одавање војних почасти и полагање венаца крај Спомен-костурнице бранилаца Београда у Првом светском рату.

У 10.40 часова, следило је одавање војних почасти и полагање венаца крај Споменика ослободиоцима Београда у Другом светском рату.

Венци су положени у присуству бројних делегација, војника, грађана и новинара и следио је минут шутње за све наше пале ратнике. Стајали смо сви поклоњени пред јунацима, свако у својим мислима, док се иза наших леђа чуо звук живота једног слободног града.

Минут шутње...

Минут шутње за све храбре ратнике који су нас годинама ослобађали од Турака.

Минут шутње за све војнике који су крвавили против Бугара.

Минут шутње за све мале војнике који су победили моћно турско царство и ослободили Косово.

Минут шутње за све оне безимене који су бранили Београд и мајку Србију од два велика моћна царства.

Минут шутње за све оне знане и незнане који су нас бранили од фашизма.

Минут шутње за оне храбре јунаке који ослободише овај наш Београд и целу нашу земљу.

Минут шутње за све оне часне војнике који осташе верни заклетви која се једном у животу даје.

Минут шутње за све који дадоше живот, али сачуваше људску част.

Минут шутње за све оне који стадоше пред најмоћнију војну силу у историји човечанства и одбранише онај мали камен што се зове Косово. Одбранише Косово, али дадоше своје младе животе.

Минут шутње за све оне који су као и млади Тибор Церна, са осмехом рекли „За ову земљу вреди умрети!“.

Минут шутње за све који дадоше највише што су имали, али постадоше од тада легенде овог народа.

Минут шутње за све синове, браћу, очеве, старе деде и све претке, за све колеге и саборце, за мир њихових душа и вечну славу коју су заслужили. Данас је свако у својим мислима, размишљао о старим ратницима и величини њиховог дела.

Вечно захвална Србија!

Јовановић Саша