Поштовани! Желимо да вам пожелимо добродошлицу на интернет портал Удружења пензинисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС)! На овој страни можете се упознати са кратким историјатом Удружења, док се на осталим страницама налази садржај из наше богате ваздухопловне историје, као и активности Удружења.

Идеја о оснивању Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Југославије (УПВЛПЈ) рођена је спонтано у време великог незадовољства и револта због тешког стања у коме су се нашли пензионисани припадници РВ и ПВО након распада СФРЈ и трансформације њене војске. Пензионисани војни летачи и падобранци осетили су се одбаченим, а они нису били “тиква без корена”, напротив, били су чврсто везани са својим колегама у јединицама, командама и установама РВ и ПВО. Међу њима су били многи које су обучавали, са којима су летели крило уз крило, извршли различите задатке.

Међутим, све се почело мењати. Претила је опасност стварања дубоког јаза између пензионисаних и активних припадника РВ и ПВО и војске. Престала су позивања на војничке свечаности и друге пригоде. Укидане пуковске и бригадне историјске собе, брисани су трагови бројних генерација РВ и ПВО. Престало је обележавање 21. маја –„старог“ дана РВ и ПВО, дана ЈНА, датума формирања јединица, а нови датуми нису били одређени. Тако су нестали и поводи за састајања и дружења, којима су ваздухопловци придавали велик значај. За њих није био богомдан ни 21. мај, ни 22. децембар. њима је било важно одржавање и неговања традиција изграђиваних деценијама. На Савету Команде РВ и ПВО за неговање традиција пензионисане старешине заступале су став да се традиције нашег ваздухопловства негују у континуитету - од ваздухопловства Краљевине Србије и ваздухопловства Југославије до ЈНА и Војске Југославије. Говорили су: - Одредите које год хоћете датуме, али нам омогућите да неком пригодом дођемо до наших јединица, школа, команди и установа – тамо где смо свој радни век оставили, улажући своје способности, знање и труд у темељ РВ и ПВО, које, са правом, сматрамо својим. Не можемо прихватити никакве баријере између нас пензионисаних и професионалних пилота и падобранаца, осим биолошких.”

Цени се да је то био главни мотив и повод за оснивање Удружења. Требало је окупити пензионисане летаче и падобранце, да би као организација лакше артикулисали и исказали жеље, хтења и интересе. У Удружењу се видео ослонац и одскочна даска за лакше решавање нагомиланих проблема С правом су пензионисани летачи и падобранци, а и остали ваздухопловци, очекивали да ће Команда РВ и ПВО подржати њихову акцију на стварању Удружења, разумети њихове проблеме и пружити помоћ у њиховом решавању.

У први план је избио мотив одбране стечених статусних права. Мора се признати да је то био јак мотив. Међутим, догађаји који су уследили непосредно после оснивања Удружења, показали су да је дружење чланова постало права ствар. Наиме, масовно окупљање и састајање четвртком постало је прави „отворени парламент“. Почело је са 10-15 људи, да би за пар месеци нарасло на 80-100. Чланови Удружења су долазили да се виде и чују, да се информишу и да се виде са друговима. Годишње конференције су биле добро посећене, а прослава Дана удружења бивала је права свечаност. Информацијама које је вршио командант РВ и ПВО и његови помоћници присуство је било најмасовније. Удружење је почело да организује излете и посете: аеродромима, историјским споменицима, школама, привредним и другим организацијама – уз масован одзив чланова. Све то је показало да би Удружење опстало и дуго трајало и да није успело решити нека од покренутих статусних питања, за која су пензионисани летачи, разумљиво,  били јако заинтересовани.

Значи, међусобна повезаност пензионисаних припадника РВ и ПВО и колега у активној служби, њихова жеља да оно буде савремено опремљено и врхунсски обучено у својој улози и намени била је и остала трајна основа добрих међусобних веза и односа. Пензионисани ваздухопловци, уверени да своје интересе могу остварити преко команди и установа РВ и ПВО, чврсто су се везали за њих.

Оснивање  Удружења

Савезни секретаријат за народну одбрану је 1. децембра 1991. обелоданио Уредбу, којом се замрзава летачки и укида падобрански додатак у новчаном износу. Уредба је изазвала велико негодовање, праву буру, код свих летача и падобранаца. Било је јасно, обзиром на галопирајућу инфлацију, да то фактички значи потпуно укидање тог дела плате. Заједница за социјално осигурање војних осигураника, ревносно је приступила разради система на реализацији Уредбе у пракси. Видело се да је враг однео шалу.

Пензионисани летачи и падобранци прво су испољавали чуђење: како је то могло да прође поред Команде РВ и ПВО, а да се не супротстави томе? То се односило и на скупштину Заједнице чији је председник био пилот. Све је указивало на то да су командант Ваздухопловства, заменик начелника ГШ за РВ и ПВО, па и председник скупштине Заједнице социјалног осигурања, на такву меру дали сагласност. То је за пензионисане летаче и падобранце значило укидање стечених и на закону заснованих, статусних права из домена пензијског осигурања, што постојећи закон није допуштао. Још више је та мера деловала апсурдно, јер се на летачки и падобрански додатак непрекидно уплаћивао допринос за социјално осигурање, чак са већом стопом, него за остале делове плате. Коначно, било је то грубо нарушавање хијерархије у правном систему, јер је једном уредбом дезавуисан устав и закон, које је донела Савезна скупштина.

Дакле били су погажени, не само морал и правда, већ и законски систем, од стране Савезног секретаријата за народну одбрану. Тај акт се морао оборити. За то су биле потребне адекватне мере и акције. Времена за оклевање и чекање није било. Морало се одмах ићи у акцију. Ургентно се поставило питање: како и којим путем? Одмах је сазван састанак десетина пензионисаних летача и падобранаца (јануару 1992). Договорено да се успостави организације која би повела ту акцију.

Десетог фебруара 1992. године формиран је Иницијативни одбор од 12 чланова: Драгиша Недељковић, председник; Жарко Зрнић, Ранко Марић, Владимир Станковић, Миодраг Драгишић, Радован Недин, Бранко Колничар, Стеван Добановачки, Јован Свејковски, Петар Стојковић, Бранко Бранковић, Ратко Мачкић. Почеле су припреме за оснивање Удружења. Сазвана је оснивачка конференција, припремљен је статут  ипрограмски циљеви: очување стечених статусних права и животног стандарда чланова; дружење; информисање; неговање ваздухопловних традиција; повезивање са професионалним ваздухопловцима и сарадња са Командом РВ и ПВО.

Оснивачкa конференцију је одржана 16. априла 1992. године у Дому РВ и ПВО Земун. У радном председништву су били: Бранко Гајевић, Бранко Колничар, Чедо Ковачевић и Јован Свејковски. Након отварања конференције усвојен је дневни ред, изабрана су радна тела и отпочео је рад по усвојеном пословнику.

Атмосфера на конференцији била је загрејана, узбуркана, говорило се повишеним тоном, изрицале осуде оних који су нанели неправду. Присуствовало је 125 пензионисаних војних летача и падобранаца, од чега је 117 потписало приступницу. Јавним гласањем изабрани су: Чедо Ковачевић за председника и Јован Свејковски за заменика, а у Извршни одбор: Жарко Зрнић, Ратко Мачкић, Петар Стојковић, Владо Станковић и Стојан Јовић. У Комисију за надзор и контролу: Радован Недин, Миодраг Драгишић, Драго Север, Марко Обрадовић и Стојан Марковић. На конститутивној седници Извршног одбора УПВЛПЈ  21. априла 1992, именован је за секретара Бранко Колничар, за благајника Ратко Мачкић, касније Милош Веселиновић.

Пред Извршни одбор постављена су два неодложна задатка: први, осмислити и одмах повести акцију за укидање Уредбе ССНО о замрзавању летачког и падобранског додатка у новчаном износу. За тај задатак одређена је  група: Владо Станковић, руководилац; Алдо Леви; Радосав Јовић; Петар Стојковић, и Чедо Ковачевић. Други, стварање услова за рад Удружења и његова легализација преко регистрације, обезбеђење печата, докумената, отварање жиро рачуна и просторије за рад. За тај задатак одређени су: Бранко Колничар, руководилац групе, Јован Свејковски, Жарко Зрнић, Радован Недин и Ратко Мачкић. Тај, други задатак, је веома брзо реализован, захваљујући, пре свега раду Бранка Колничара.

По првом статусном питању, везаном за укидање Наредбе ССНО (пов. бр. 60 од 25. децембра 1991) решење је нађено преко Команде РВ и ПВО, команданта и његових органа, заменика НГШ за РВ и ПВО и председника Скупштине Заједнице социјалног осигурања. При томе се имала у виду чињеница да закидање стеченог права на овакав начин, није погубно само за пензионисане летаче и падобранце, већ и за оне у професионалној служби пред којима је пензионисање. Брзо је нађен заједнички језик са командантом РВ и ПВО генералом Божидаром Стевановићем, који је био је спреман да заступа интересе и пензионисаних и активних пилота. Остварен је свакодневни контакт и сарадња са органима Команде РВ и ПВО. Упорно је указивано да је решење могуће укидањем спорне Наредбе, и да то може урадити генерал Живота Панић, НГШ ВЈ, који је тада вршио и дужност министра Одбране. Састављен је акт, који му је командант РВ и ПВО лично уручио 30. јуна 1992. Спорна Уредба је укинута 13. јула 1992, врађен је стартни број бодова, који је надаље прилагођаван повишицама пензије, са важењем од 1. јуна 1992. године. Тиме је обухваћено око 2.370 корисника војне пензије на територији СРЈ, од којих је било 1.295 летача, 179 падобранаца, 27 диверзаната, 827 лица на укрцању и 42 рониоца. Тако су захтеви пензионисаних војних летача и падобранаца уважени, а наде и жеље испуњене. Циљ је остварен и враћено је незаконито ускраћено право.

Пут који је Удружење пензионисаних летача и падобранаца одабрало, линијом командовања, руковођења и управљања, био је прави. Показало се да су тадашњи руководећи људи у Команди РВ и ПВО, на челу са командантом, и у органима ГШ ВЈ, министарства одбарне и Завода за социјално осигурање, били вољни да реално сагледају проблем и успешно га реше, признајући да су захтеви пензионисаних летача били оправдани и на закону засновани. Сви они заслужили су захвалност. Највећу улогу одиграло је Удружење, које је иницирало, покренуло и до краја водило акцију.Тако је на самом старту Удружење однело победу и у пракси показало оправданост свог постојања, јер је знало да оцени ситуацију и пронађе прави пут и метод деловања на решавању насталог проблема. Инсистирање на брзини показало се добрим и из превентивних и оперативних разлога, јер су стари закони још увек били на снази, а нови су били тек у повоју. Чекање да се закони промене имало би лоше последице. За решавање тог задатка било је потребно три месеца, од 16. априла 1992, па до 13. јула 1992. године, када је донета нова Наредба ССНО. Показало се да је Удружење потребно, да је неопходно, као и кохезија редова и концентрација све интелектуалне снаге и енергије да се стечена права сачувају и унапреде.

Активност Удружења у протеклом периоду

После прве успешне акције, и најкрупније у историји Удружења настављен је рад у континуитету. Основане су секције Удружења у Нишу, Подгорици и Новом Саду.

На годишњој конференцији Удружења 18. јануара 1994, за председника је изабран Душан Будимир, за потпредседника Богољуб Јеремић. За секретара Удружења је именован Мато Фруља, а за благајника Живојин Анђелковић.

На изборној конференцији 18. јануара 1996. године за председника Удружења поново је изабран Чеда Ковачевић, а за потпредседника Борислав Маркуш. На конференцији Удружења 23. јануара 1997. године за председника је изабран Раде Ђилас, генерал-мајор у пензији.

Наредне године, на конференцији 15. јануара 1998. године за председника Удружења изабран је Дмитар Трбојевић, а за  потпредседника Предраг Вулић.

Одржавајући континуитет успешног рада и међусобне поделе одговорности на конференцији 21. јануара 1999, за председника је изабран Милоје Павловић, за потпредседнике Предраг Вулић и Бранко Бранковић.

После трогодишњег периода, 14. фебруара 2002, за председника Удружења изабран је Бранко Бранковић, а за потпредседника Љубиша Ђ. Величковић.

Удружење је, уз велико ангажовање председника Бранка Бранковића, обележило 2002. године десетогодишњицу постојања. После његове смрти, у лето исте године, дужност председника је по други пут прихватио Раде Ђилас, но и он је убрзо преминуо у фебруару 2003. године. Дужност председника преузео је потпредседник Љубиша Ђ. Величковић.

Десети рођендан УПВЛПЈ обележен је“у Панчеву, где је некада био центар ваздухопловних војних школа. Постављена је спомен-плоча на месту где је почела школовање прва класа  Ваздухопловне војне академије Краљевине Југославије, а после ослобођења и прва класа ВВУ у ФНРЈ. Свечаност је отворио председник Удружења Бранко Бранковић, уз присуство генерал-мајора Владана Марјановића, заменика команданта Ваздухопловног корпуса, многобојних ветерана, чланова породица погинулих и умрлих летача  и домаћина. Плочу је открио народни херој Петар Радевић, пилот и питомац прве генерације југословенских војних пилота која је ту почела и завршила школовање пред Други светски рат. Венце су положиле делегације Удружења  и Секције ветерана пилота и падобранаца Војводине, потом је пригодну беседу одржао Бранко Гулан, члан Извршног одбора. На свечаном скупу, након реферата о десетогодишњем развојном путу Удружења који је поднео актуелни председник, потом су додељене Захвалнице УПВЛПЈ: Начелнику сектора за РВ и ПВО; Команданту Ваздухопловног корпуса; Музеју Југословенског ратног ваздухопловства; ВП 5000 Панчево; ВП 2908 Панчево; и појединцима: Милоју Павловићу, Милошу Синобаду. Душану Утјешиновићу, Владимиру Станковићу, Урошу Мандићу и Виценцију Павличу.

Најинтересантнији део историјског часа била су излагања представника класа које су биле на школовању у Панчеву од 1939. до 1941, и од 1945. до 1949. године. Испред Прве и Друге класе предратне ваздухопловне академије говорио је Петар Радевић; испред Прве класе Ваздухопловног војног училишта (ВВУ) Иван Тановић; из Друге класе ВВУ  Стојан Мутић; из треће Класе ВВУ Милош Синобад; из Четврте класе Предраг Вулић; из Пете класе Бранко Гулан; из Шесте класе Владимир Станковић. Поводом десетогодишњице Удружење је објавило монографију Ветерани освајачи плавог неба.

На годишњој конференцији Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца, 19. фебруара 2004. у Дому ваздухопловства Земун за председника Удружења изабран је Бранко Гулан, за потпредседника мр Божо Рељан за за секретара је именован Душан Бошковић.

На Изборној скупштини 14. априла 2006. године за председника је изабран Љубиша Ђ. Величковић, а за потпреседника Златомир Грујић.

Изборна скупштина 2008. године за председника изабран Златомир Грујић, а за потпреседника Драгослав Спасојевић. Секретар је као у претходним мандатима Душан Бошковић.

Од оснивања Удружења почасни председници били су команданти РВ и ПВО; генерал-пуковник Божидар Стевановић, генерал-мајор Милоје Павловић, генерал-пуковник Љубиша Д. Величковић, генерал-пуковник Спасоје Смиљанић, генерал-потпуковник Бранислав Петровић, команданти Ваздухопловног корпуса генерал-мајор Владимир Старчевић и генерал-мајор Владан Марјановић, командант В и ПВО, генерал-мајор Драган Катанић, а данас је то командант Ваздухопловства и ПВО бригадни генерал Ранко Живак