Много догађаја из богатог наслеђа ваздухопловне историје је везано и за ове наше просторе. Међу њима је и први комерцијални ноћни лет једног авиона на линији Париз-Цариград, а преко Београда (Панчева). Прича почиње овако...
Период након Првог светског рата се у ваздухопловној историји зове Златним добом авијације. Авион, као својеврсно технолошко "чудо", показао је и доказао своју улогу у ратним дешавањима, али сада бејаше дошло време да се поред развоја војних потенцијала, ваздухопловство развија и у другом правцу, а на добробит роду људскоме...
Широм Европе и света авиони су полако "увођени" у саобраћај и започела је "борба" са железничким транспортом, око примата у превозу робе и путника. Наша земља је већ тада имала статус "ваздухопловне земље" са традицијом употребе летелица у тек завршеном рату, али новца за "праћење" нових трендова није било, барем не у мери онога што се "дешавало" у свету.
Први путници на лету Лондон Париз, Извор: cnn.com
Србија је иначе, а самим тим и новостворена Краљевина, још пре Првог светског рата, као пета земља у свету, донела прописе о регулисању ваздушног саобраћаја... И пре завршетка рата, припадници Прве српске ескадриле су вршили летове који се могу квалификовати као "цивилни", и то први превоз рањеника на маршрути Рашка-Призрен, односно поштански летови на релацији Скопље-Солун. Након завршетка рата и оснивања Ваздухопловне Команде на аеродрому Југовићево у Новом Саду, оно мало преосталих летелица, што преосталих са Солунског фронта, што "наслеђених" од Аустро-Угарске, било је укључено у превоз поште између тадашњих центара новоосноване Краљевине - Новог Сада, Београда, Сарајева, Мостара и Загреба. Иначе, град Београд је тада имао летелиште у Панчеву, у атару села Јабука.
Аеродром у Панчеву, Извор: sfrj.forumbo.net
Са тог летелишта су организовани и први међународни летови ка Будимпешти и Букурешту, те у локалу, али је тај аеродром за престоницу Краљевине био непрактичан због неимања мостова преко Дунава и Тамиша, тако да је трансфер путника из Београда за Панчево лађама, често трајао дуже него лет до поменутих дестинација. Када се томе додају стари и израубовани авиони, те непостојање финансијских средстава за оснивање сопствене цивилне авио-компаније, предлог мешовите француско-румунске компаније "Франко-Румен" да се и Београд "уметне" у њихов итинерер на релацији Париз-Цариград, дочекан је оберучке.
Уговор је потписан 30. јануара 1923. године и њиме је било регулисано да компанија "Франко-Румен" (CFRNA, односно касније CIDNA - како "гласе" скраћенице), обезбеди стални ваздушни саобраћај преко Београда, сем у зимским месецима, те да у састав летачког, техничког и административног особља уведе и наше људе. Заузврат, коришћење летелишта и инфраструктуре би за њих као компанију било бесплатно...
Радови у циљу припрема и сређивања летелишта за пријем првих авиона су завршени за само два месеца. Летелиште у Јабучком риту је уз помоћ француских инжењера изнивелисано, очишћено и припремљено за прихват прве летелице која је слетела 25. марта 1923. године. Био је то Блериоов Спад 56; тако је Београд по први пут "уписан" у итинерер једног трансконтиненталног лета на линији Париз-Цариград, а главни град Краљевине је постао и важан центар европског ваздушног саобраћаја...
Спад С-56, Извор: sfrj.forumbo.net
У то време, између Париза и Цариграда је саобраћао воз, чувени "Оријент-Експрес". Тим возом је раздаљина између ова два града преваљивана за 75 сати непрекидне вожње, са уобичајеним стајањима у успутним станицама.
Лет авионом је трајао дуже из два проста разлога. Први је сама брзина тадашњих летелица које су се кретале тек нешто брже од поменутог воза, а други је ограниченост ваздушног саобраћаја само на видан део дана, и то наравно уколико атмосферске прилике дозволе. Дакле, и уколико је време дозвољавало, летело се од свитања до сумрака, тако да је и евентуална предност над возом, настала током видног дела дана, бивала анулирана током ноћи, а о малтретману путника авиона, који су морали да заноће на сваком аеродрому где би слетели, да и не говоримо...
Руте "Оријент експреса" из тог времена
Тада је француским инжињерима у лето 1923. године пала на памет једна идеја, која је у том тренутку била технички неизводљива, али је представљала велики изазов за спровести је у дело... Размишљали су да опреме једну летелицу и људство за извођење лета, који би према прорачунима, временски био дупло краћи од "Оријент Експреса".
Након опсежне анализе на терену, пронађено је следеће решење:
"Лет" за Цариград би почео у Пaризу у 8 сати увече, и то тако што би се путници превезли возом до Стразбура. Воз у Стразбур стиже у пола 4 ујутро, и већ у 4 сата и 15 минута, авион би полетео за Панчево, до којег би стигао у касно поподне/први сумрак (зависи од доба године), након неких 11-12 сати лета. Након мале паузе, прегледа летелице, сипања горива и одмора посаде и путника, летелица би наставила ноћни лет до Букурешта, а одатле за Цариград. "Пројектовано" време пута од Париза до Царигарада би било 32 сата, што је био за више од пола времена бољи "резултат" него возом.
За спровођење овог плана у дело, било је потребно на првом месту обезбедити летелицу, на којој се могу извршити извесне дораде, затим обучити људство и напослетку, а као и најважније, опремити аеродроме у Панчеву и Букурешту за ноћна полетања-слетања, јер практично, на читавој маршрути, само раздаљина између Панчева (Београда) и Букурешта би се обављала ноћу.
Што се тиче летелице, избор је "пао" на авион Кодрон Ц-61 бис. Ово је био тромоторац, који је поред пилота и навигатора, могао да повезе до 8 путника. У складу са новом потребом у експлоатацији летелице, у авион је уграђено унутрашње осветљење путничке и пилотске кабине, као и грејање, те црвена и плава позициона светла на репу и крилима летелице. На носним површинама авиона су уграђена два јака рефлектора, којима је пилот могао из кабине да управља по нагибу и тиме осветљава пут испред себе прилико полетања и слетања. Такође, у авион су биле уграђене и сигналне ракете чије је ангажовање трајало неколико минута и њима је пилот за то време могао додатно да осветли писту у полетању/слетању. Напослетку, на летелицу су по први пут уграђени гониометри за одређивање положаја летелице у ваздуху са 250 км домета у слању и 150 км у пријему сигнала.
Кодрон Ц-61 бис пред ноћни лет, Извор: blog.luka.in.rs
Што се тиче припреме аеродрома у Панчеву и Букурешту за извођење овог задатка, на њима су по први пут у свету уведени земаљски навигациони уређаји, који су данашњег аспекта изгледали смешно и примитивно, али су свакако служили сврси. На првом месту, на ова два аеродрома су уграђени рефлектори на оба прага писте, који су је осветљавали током полетања и слетања. А оно што је најзанимљивије, на читавој траси између Панчева и Букурешта, отприлике на сваких 20-ак километара, били су постављени огромни фарови, који су све време лета били укључени, те су тако "показивали" пилоту пут до његовог крајњег одредишта. Такође, за потребу додатне сигурности на земљи су били ангажовани обучени људи са сигналним ракетама, који су такође, у случају потребе, могли да их испале у ваздух и тиме посади "осветеле" пут. Између Панчева и Букурешта било је постављено укупно 24 оваква рефлектора и исто толико људи на тим тачкама за потребе испаљивања сигналних ракета...
Кодрон Ц-61 бис - укрцавање, Извор: turbomag.ro
И на послетку, у касно поподне 9. септембра 1923., на панчевачки аеродром је слетео поменути Кодрон, са посадом Ножи-Гидон и осам путника.
Кодрон пред полетање из Панчева, Извор: paluba.info
Након паузе, прегледа летелице и допуњавања горивом, те припреме и укључивања рефлектора дуж пута за Букурешт, авион је у окриљу ноћи, осветљен својим и земаљским фаровима, полетео пут Букурешта, у који је слетео у првим тренуцима 10. септембра 1923. године, да би у зору истог дана одлетео за Цариград. Укупно, од поласка из Париза, до слетања у Цариград, пут је трајао 32 сата, колико је и било предвиђено....
Тако је отворена прва редовна ноћна линија ваздушног саобраћаја у свету, а Панчево је остало записано као место одакле је тај историјски подухват изведен...
Ипак, због цене лета која је била дупло скупља од возне карте, требало је још много времена да прође како би авионски превоз робе и путника био рентабилан, али овај пионирски подухват и све поменуто је свакако утрло пут даљем развоју авијације, а Панчево, Београд и нашу земљу златним словима уписало у историју светског ваздухопловства....
Милан Ракић
