Већ традиционално као и сваког 6. априла, делегација Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС), учествовала је на обележавању спомена на погинуле ваздухопловце - браниоце Београда у Априлском рату 1941.године.

На позив организатора из Ирига, малог места подно Фрушке горе, наше Удружење се одазвало и узело учешће у одавању почасти ваздухопловним херојима који су погинули у одбрани наше земље од фашистичког напада, сада већ далеке 1941. године.

Поред нашег Удружења, биле су присутне и друге делегације које чувају и обележавају ваздухопловне традиције. Овом скупу су присуствовали и представници Ратног ваздухопловства Војске Србије, делегација општине Ириг, Удружења ваздухопловаца Војводине, као и представници словеначког “Društvа vojaških pilotov vseh generacij”.

На челу целокупне организације био је члан нашег удружења Никола Дукић, уз велику помоћ и подршку локалне управе, првенствено Општине Ириг и месне заједнице Крушедол.

Место окупљања свих делегација био је споменик у центру Ирига испред Српске читаонице, где се налази и споменик палим ваздухопловцима из 6. ловачког пука. Све је почело у 10.00 часова.

У присуству представника локалне управе и након краћег говора организатора те минута ћутања у част палих хероја, присутне делегације су положиле венце, поклониле се херојима и тиме се још једном опростили од погинулих ваздухопловаца. Свако у својим мислима, размишљао је о палим летачима које нисмо заборавили ни после 81 године.

Да подсетимо...

Након што су представници Краљевине Југославије потписали приступање Тројном пакту и тиме се придружили групи земаља око фашистичке Немачке и Италије, војска је извела државни удар, сменила владу и кнеза Павла и на чело Краљевине Југославије довела младог краља Петра.

Војни пуч подржале су истог дана хиљаде демонстраната у многим градовима, а највеће демонстарције биле су у Београду. Тиме су народи Југославије јавно одбацили тројни пакт и стали уз Савезнике..

Тако је Краљевина Југославија сачувала образ, али и изгубила сигурну будућност. Сви актери ове драме били су сигурни да након овога следи напад свих фашистичких земаља и њихових савезника. Војска и народ имали су само неколико дана да се припреме за очекивани напад.

Рано ујутро 6. априла у 6.30 нацистичка Немачка напала је Краљевину Југославију без објаве рата. Први циљ је био Београд као државни центар Југославије.

Тог недељног јутра, Београд је напало у првом таласу 234 бомбардера и 120 ловаца. Већина становника, затечена је на спавању и број жртава је био веома велики.

Првог дана, Београд је нападан у неколико наврата, да би се бомбардовање наставило наредна два дана. Уништено је више стотина зграда, државних установа, фабрика и железничка станица.

Од свих уништених објеката, издвајамо зграду Народне библиотеке Србије која је уништена у пожару. Библиотека је основана 1832. године и њеним уништењем са целокупним фондом, настала је ненадокнадива штета у културном смислу за наш народ.

Пред ову силу која је напала Београд, стали су храбро ваздухопловци 6. ловачког пука.

Пук се састојао од две групе ловачких јединица са 43 употребљива ловачка авиона. Једна група остала је стационирана на Земунском аеродрому, док је друга група прелетела на ратно летелиште Крушедол.

Тог јутра на небу изнад Београда и Срема, започела је борба Давида и Голијата, бесног освајача и храброг браниоца, борба добра и зла, светла и таме, слободе и окупатора...

Храбри браниоци полетали су у паровима и нападали десетине немачких авиона у којима су били бројни ваздухопловни асови са искуством из претходних ратова изнад Пољске, Француске и Британије. Обарали су нападаче, али се многи нису ни враћали. У тој борби погинуло је 11 храбрих пилота, али својим делом и својом жртвом, сачували су част професије и славу наше војске.

А програм обележавања погинулих ваздухопловаца се наставио...

Након првог дела, све делегације придружиле су се колегама из Словеније и заједно смо посетили католичко гробље у Иригу. На том гробљу, сахрањен је један од јунака ове наше приче, пилот Миха Клавора, који је оборен у близини Ирига. Мештани Ирига су палог пилота сахранили на овом месту и ово мало гробље на брежуљку изнад Ирига, постало је место његове вечне страже.

Михаел Клавора био је пилот ловац, капетан 1 класе Југословенског Краљевског ваздухопловства, који је као пилот 6. ловачког пука погинуо у ваудушном боју са бројнијим немачким ловцима. Претходно је успео да сам обори два немачка ловца. Дело вредно вечне Славе.

Поред гроба Михаела Клаворе присутнима се обратио пилот у пензији Ернест Ферк из Словеначког удружења. Испричао је кратку, али поучну причу о јунаку око чијег гроба смо се окупили, истакао је све вредно о њему што је требало рећи и захвалио се свим делегацијама које су се окупиле око словеначких ветерана и посетиле гроб овог ваздухопловног хероја.

Хероја свих нас!

Једна искрена суза, стајала је цело време у поносном погледу старог ваздухопловца, као знак да смо људи који поштујемо људске врлине.

Наставили смо пут до манастира Крушедол, где се далеке 1941. године налазио ратни аеродром. Летелиште се налазио на брежуљку изнад манастира уз само село Крушедол.

Тих ратних дана, сви заједно су делили судбину, све оно добро и све оно лоше што их је снашло. Када је требало да се обележи место аеродрома и имена погнулих, братство манастира Крушедол, отворило је своја врата манастира и понудили да се уз саму цркву постави спомен плоча у знак вечне захвалности.

У манастиру Крушедол поред спомен плоче, присутнима се обратио представник Удружења ваздухопловаца Војводине Станко Шушњар. Испричао је неколико важних појединости о пилотима и њиховом делу. Мали историјски час који је заслужио пуно бројнију публику.

У селу Крушедол посетили смо Спомен собу палих ваздухопловаца од Михаила Петровића до Миленка Павловића. Јунак до јунака, сви као један - најбољи од свих ваздухопловаца.

У спомен соби дочекали су нас представници Месне зеједнице Крушедол, показали нам са поносом шта су све урадили и захвалили се на помоћи и посети свих делегација. Делегација Ратног ваздухопловства обећала је да ће у наредном периоду помоћи спомен собу са експонатима, што заслужује сваку похвалу.

Саша ЈОВАНОВИЋ

Данас је делегација Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) учествовала на државној церемонији у Земуну, а поводом Дана сећања на жртве НАТО агресије 1999. године.  На позив Команде РВ и ПВО, наше Удружење се одазвало и узело учешће у одавању почасти свим херојима који су погинули у одбрани наше земље од агресивног напада НАТО савеза. Поред представника нашег Удружења, биле су присутне и друге делегације које чувају и обележавају војне традиције нашег народа. Делегација Удружења пилота „Курјаци са Ушћа“, делегација Удружења пензионисаних подофицира Србије и делегација Удружења војних бескућника. На челу обележавања данашњег Дана сећања, био је Начелник Генералштаба Војске Србије генерал Милан Мојсиловић са делегацијом.  Командант нашег вида, генерал-потпуковник Душко Жарковић, био је присутан са целокупном Командом РВ и ПВО.  Такође, у одавању почасти били су присутни бројни пензионисани Команданти РВ и ПВО, пензионисани официри, подофицири, војници, резервисти и грађанска лица, који су били део система одбране наше земље у најтежим временима за нашу земљу.  Били су присутни и представници локане власти из Општине Земун.  Посебно смо били изненађени, а и поносни јер су била присутна и деца из Основне школе „Светозар Милетић“. Искрено се надамо да је за све њих ово био најбољи час из историје нашег народа. Данашња војна церемонија, била је код спомен плоче која се налази поред главног улаза у Команду РВ и ПВО у Земуну. Све је почело у 11:30 часова.У присуству почасне страже Гардиста и свечаног строја Гарде Војске Србије, присутни су положили венце, поклонили се херојима и уз звуке Химне Републике Србије, још једном се опростили од погинулих колега, пријатеља и сабораца. Свако у својим мислима, размишљао је о палим херојима које нисмо заборавили ни после 23 године. 

Да подсетимо... 

Одбрамбени НАТО савез је 24. марта 1999. године у 19.45 започео ваздушне нападе на циљеве на територији СРЈ. Био је то отворени напад овог савеза на једну суверену земљу, чланицу Уједињених нација, без објаве рата и без одобрења Савета Безбедности УН.

Тиме је НАТО савез започео отворен агресивни рат против једне суверене земље. Сведоци смо да до данашњих дана, за свој чин агресије нико од одговорних војних и политичких личности из НАТО земаља није одговарао пред Међународним судом правде. 

Пошто први напади нису довели до слома војне одбране земље, нити до пада актуелне власти, команда НАТО савеза наставила је бесомучно бомбардовање у наредних 78 дана.

Циљеви су сваког дана проширивани, па се после првих војних циљева врло брзо прешло на цивилне циљеве, а у наставку агресије нападани су циљеви који су строго забрањени по свим важећим конвенцијама.

У току 78 дана агресивног рата, НАТО савез је користио целокупан арсенал ракетног и ваздухопловног наоружања за ударе по СРЈ.

Такође, у бомбардовању циљева кориштена су и поједина убојна средства која су забрањена по међународним конвенцијама. Навео бих као пример употребу контејнера са касетним бомбама којима су нападане велике површине војних циљева, али и центар Ниша, где су страдали бројни цивили.

Посебно је забрињавајућа велика употреба специјалне муниције са осиромашеним уранијумом, којим су трајно контаминиране велике површине у Србији, Косову и Метохији и Црној Гори. 

У нападима који су трајали 78 дана, тешко су оштећени инфраструктура државе, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Процена штете никада није тачно утврђена, али по некимa se креће и до 100 милијарди америчких долара. 

Највреднији у сваком рату су људи, а у овом агресивном рату, око 1300 становника СРЈ изгубило је живот и око 12000 становника је рањено. Трајне последице по здравље становништва СРЈ су много веће и бројније и претпостављамо да им никад неће бити утврђен тачан број. 

Данас 23 године после ове агресије, имамо део суверене територије Републике Србије који није под контролом наше државе, имамо Резолуцију Савета безбедности УН 1244 коју не поштује у потпуности НАТО савез и коју потпуно не поштују локалне албанске власти, имамо 242381 лице које је протерано са територије КиМ по подацима Владе Србије.  

Одговорни нису осуђени, невини очекују правду, а НАТО савез наставља даље...   

Саша ЈОВАНОВИЋ

На дан трагичне погибије нашег првог војног пилота и овог 20. марта смо се окупили пред његовом вечном кућом.Делегација Завичајног удружења из његове родне Влакче, представници Команде РВ и ПВО, 204. ваздухопловне бригаде, Удружења пилота "Курјаци са Ушћа", те представници нашег УПВЛПС, окупили смо се у 11 сати да одамо пошту нашем првом пилоту и нашој првој ваздухопловној жртви.Војни свештеник 204. ваздухопловне бригаде капетан Предраг Докић је одслужио помен, а онда су делегације положиле венце на Михаилов гроб.Окупљенима се испред делегације Михаилових земљака из Влакче обратио Александар Јовановић који нас је упознао са активностима, иницијативама и плановима Завичајног удружења.Као најважнији задатак истакао је подизање монументалног спомен обележја у Влакчи за које је већ одабрано идејно решење, те се чека на добијање неопходних дозвола како би се приступило спровођењу те активности.Такође, постоје идеје које би се морале реализовати у будућности уз учешће и сарадњу како ваздухопловних удружења, тако и Команде РВ и ПВО и Војске Србије.То су иницијатива за додељивање одговарајућег ордена Михаилу Петровићу, додела припадајућег летачког знака и признавање указа о унапређењу које је донето баш на дан када је погинуо, а касније из тог разлога повучено.Остаје нам да помогнемо Михаиловим Влакчанима да се ове идеје спроведу у дело.Ми­хаило Пе­тро­вић је пр­ви српски шко­ло­ва­ни пи­лот ави­о­на. За­вр­шио је француску пи­лот­ску шко­лу "Фар­ман". Ње­го­ва пи­лот­ска ди­пло­ма ФАИ (Међуна­род­не ва­зду­хо­плов­не фе­де­ра­ци­је) но­си број 979 од ју­на 1912. године, а код нас број је­дан.По­ги­нуо је из­вр­ша­ва­ју­ћи бор­бе­ни за­да­так 20. марта 1913. године. Јак удар ве­тра пре­вр­нуо је ње­гов ави­он, ре­мен ко­ји­ма је био ве­зан за се­ди­ште је пукао и он је бес­по­мо­ћан ис­пао из ави­о­на.У једном заокрету авион се преврнуо и, на ужас десетине очевидаца, Михаило је испао из авиона. Пао је у близини летилишта, авион недалеко од свог пилота. Висиномер је показивао 1.234 метара. Казаљка на ручном сату зауставила се на 9.45 часова. Тако је први српски пилот постао и прва жртва српског војног ваздухопловства, а други у свету.

Остале су вечно записане његове речи: „Часно је за отаџбину мрети!“ – који је само дан пре погибије казао брату Живану.

Милан РАКИЋ