На дан трагичне погибије нашег првог пилота и овог 20. марта, окупили су се око његове вечне куће, бројни ваздухопловци, војници, родбина и пријатељи, те бројни поштоваоци нашег првог пилота, наредника пилота Михаила Петровића. 
Многе јубиларне датуме обично прослављамо и радо их евоцирамо, али у нашој историји има догађаја, има дана, пред којима можемо само да спустимо главе и у тишини се поклонимо хероју и његовој жртви коју је дао за слободу и мир који данас имамо. Данас је 110 година како је наш први пилот погинуо на борбеном лету током Првог балканског рата. За младо ваздухопловство, била је то уједно и прва ваздухопловна жртва. Прва жртва од многих које су наши пилоти касније дали у одбрани нашег народа. Свака наредна жртва је исто тако била болна и треба је памтити, али данас смо се поклонили нашем хероју Михаилу Петровићу, његовом историјском животном делу и његовој жртви којом је отишао у легенду, уписао се у историјске књиге и постао симбол нашег ваздухопловства. 
Пред вечном кућом Михаила Петровића, као и свих претходних година и јуче су у 11 часова стигле бројне делегације и појединци.
Организатор помена било је Удружење пензионисаних подофицира Србије. 
Подршку су нам пружиле делегација Команде РВ и ПВО, представници 204. ваздухопловне бригаде са бригадним свештеником Предрагом Докићем, делегација Војне академије, представник породице Петровић, делегација Завичајног удружења "Михаило Петровић" из Влакче, делегација Удружења пилота "Курјаци са Ушћа", делегација Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије, делегација Удружења потомака ратника ослободилачких ратова Србије 1912-1918 године, делегација Удружења "Подморничар", представник Српског Удружења "Ћирилица", те бројни појединци. 
Полагањем венаца свих делегација и појединаца, започело је обележавање 110 година од погибије првог пилота Србије. Минутом ћутања, одали смо почаст и поклонили се жртви наредника Михаила Петровића. 
Опело је служио бригадни свештеник 204. ваздухопловне бригаде, Предраг Докић. 
Окупљенима се обратио Саша Јовановић, први потпредседник Удружења пензионисаних подофицира Србије и говорио је о животном путу Михаила Петровића, о његовој жељи да успе на тешком животном путу, његовој борби да постигне више и пређе границе које су биле око њега и Србије. Истакао је значај дела које је учинио Михаило Петровић и како свима нама и после 110 година, Михаило Петровић може и мора да буде за пример и понос. 
Да подсетимо ко је био наредник Михаило Петровић.
Михаило Петровић рођен је у селу Влакча, јуна 1884. године. Шумадијском селу које је одувек имало вредне и часне мештане, као и многа села у нашој Србији. Михаило је рођен у сиромашној породици, али то сиромаштво му није било препрека да успе у животу, већ му је било подстицај да успе на свом путу. Основну школу завршио је у свом селу и одлази у Крагујевац на наставак школовања. Некима би Крагујевац био довољан животни успех, али Михаило је могао и хтео више. Стигао је до Петрограда у царској Русији да настави школовање. Некима би царски Петроград био довољан успех. Али Михаило је имао веће планове. Враћа се у Србију и пријављује у подофицирску школу, коју након две године завршава као први у рангу. 
Михаило постаје артиљеријски подофицир и креће свој војнички пут. Строг као подофицир, био је према себи најстрожији. Дисциплинован, способан, мудар, непрестано ради на свом личном усавршавању. Чита војне књиге, прати доступну литературу из области новог ваздухопловства. Приватно пише песме, пева и сваким даном труди се да буде бољи. Почетком 1912. године, пријављује се са 171 кандидатом за школовање у Француску за пилота. Изабран је у првих шест кандидата и упућен у Француску. Многима би светла Париза била највећи успех у животу, али Михаило је знао да може више. 
У пилотској школи Фарман, показује свој пун потенцијал као кандидат за пилота и након само двадесет дана извршио је први самосталан лет. Убрзо полаже за пилота и стиче међународну пилотску дозволу. У пилотској дозволи Србије, уписан је под бројем 1. Почетак Првог балканског рата, позива наше младе пилота на повратак у Србију. Прве летове током зиме Михаило извршава у Скопљу и Нишу. Са одушевљењем, добија наређење да се упути са аеропланским одредом у помоћ Црној Гори, чија је војска тих дана водила тешке борбе око опкољеног Скадра.
Са аеродрома Барбалуши, кад су страни пилоти одбили да полете, Михаило полеће на извиђачки лет изнад Скадра, али због снажних ветрова, доживљава удес и гине, као наша прва ваздухопловна жртва. 
Сахрањен је у селу Барбалуши, а тек након рата, преносе његов ковчег у Цетиње. На иницијативу и велико ангажовање његовог рођеног брата Живана Петровића, потпуковник краљевске војске, ковчег је 1922.г одине пренесен у породичну гробницу на Новом гробљу, где се и данас налази. Ваздухопловци Србије сваке године на дан погибије Михаила Петровића, долазе да се поклоне животном делу и жртви Михаила Петровића. 
Следило је обраћање Драгољуба Швабића, који се обратио присутнима испред Завичајног удружања "Михаило Петровић" из Влакче, родног села Михаила Петровића. Говорио је о великом труду које Удружење улаже да се дело Михаила Петровића не заборави, те да се сачува породична кућа у којој се Михаило родио. Најавио је подизање споменика Михаилу Петровићу у дворишту сеоске школе. Објаснио је како Удружење и мештани села Влакча, сваког јуна организују прославу посвећену у част Михаила Петровића и позвао све присутне да посете Влакчу и родну кућу нашег првог пилота. 
Присутнима се обратио и Председник Удружења потомака ратника ослободилачких ратова Србије 1912.-1918. године и у кратком говору истакао значај чувања наше војне историје, значај да се војници-ратници не забораве и да добију заслужено признање нашег друштва. У Србији нема куће и породице, која нема неког претка са којим се поноси и који је дао живот за нашу слободу и данашњи мир. 
Следило је заједничко сликање свих учесника данашњег дана.
За крај, у име свих ваздухопловаца Србије, нека је нашем Михаилу вечна Слава и хвала.
Саша Јовановић