У протеклу суботу на Бежанијском гробљу, обележена је годишњица од погибије двојице пилота нашег ваздухопловства - мајора Крсник Дејана и капетана I класе Васиљевић Звонка, из 101. ловачке ескадриле са Батајнице.
Око гробног места покојног Крсник Дејана, окупила се бројна родбина и колеге ваздухопловци, са свих наших аеродрома. Након опела, свим присутнима, обратио се свештеник са неколико речи утехе које је завршио поруком:
-Све нас, данас гледа Дејан и пуно више види и зна, него сви ми заједно.
Иза Дејана прошао је минут, два минута, прођоше бројни минути. Прође и година, а као да је прошао минут.
У име свих ваздухопловаца, скупу се обратио и Дејанов колега мајор Петровић Владимир. Сви се још са тугом сећамо његових речи са којима се опростио од Дејана пре годину дана,
- Драги наш Куки, никада те нећемо заборавити, због тога што је веза којом смо везани нераскидива, искована заједничким сновима, жељама, искуствима и надањима на трновитом путу који смо прошли, на ком смо сазрели и живели. Класо, ти си остварио оно о чему сваки од нас пилота машта.Твој последњи лет винуо те међу легенде, остао си на небу и заузео своје вечно место у алеји пилота. Почивај у миру и вечна ти Слава и хвала за све вољени наш Куки.
Да подсетимо, мајор Крсник Дејан и капетан I класе Васиљевић Звонко, трагично су изгубили животе 25. септембра 2020.године, приликом пада авиона Миг-21 у рејону села Брасина код Малог Зворника, током извођења редовног летачког задатка.
Иза Дејана остали су заједно у вечној жалости супруга, син и Дејанови родитељи.
Саша Јовановић
Дејан Крсник 1971-2020Понеки догађаји, понеки сусрети, понека пријатељства, оставе нас без речи у неком тренутку живота. Једноставно, не знаш шта би рекао, кад се десе, иако знаш шта би рекао. Али... Понекад је боље не рећи ништа, јер то пуно више говори, него стотине важних речи које би изговорио у једном даху. Речи ионако прођу поред нас као ветар, док тишина остаје и после свих изговорених речи. Да настави причу... Ових дана, изгубио сам пријатеља. Пријатеља са којим нисам имао неко велико пријатељство, заједничке планове, честе сусрете и све оно што доносе велика пријатељства. Некако, нисмо се пуно дружили, да не покваримо наше дугогодишње пријатељство. Потекли смо из сличних војних ваздухопловних породица, одрасли смо заједно у Загребу, "У крају!", што би неки рекли. И цео свет нам је био један парк између Ластовске и Грушке улице. Заједно смо играли ногомет, смишљали глупости, грудвали се са клинцима из краја преко улице и мирно одрастали. Он је увек био најбољи и тако је добро играо ногомет, да нам је увек било важније, да он игра за нас, него да победимо. Све је увек гледао позитивно и осмех му је био заштитни знак. Заједно смо кренули у основну школу у крају и полако је савладали као и сва друга деца из тих времена. Није било подела, фирмиране гардеробе, скупих летовања и огромних кола. Провели смо заједно једно лепо детињство. Заједно смо се пријавили за војне школе, свако са својим плановима, жељама и надама. Прошли смо све препреке које носи упис у војну школу. Ја забринут, а он са осмехом. Истим возом кренусмо из старог краја, мене је оставио у Рајловцу, он је продужио за Мостар. Растанак два дечака из краја. Махнусмо руком један другом, као да се сутра опет видимо и његов осмех као последња слика. Нисмо се видели наредних двадесетак година, током који су прошла наша школовања, први успеси и неуспеси, прве љубави, први чинови и прва радна места. Некако прођоше и ратови, заборависмо стари крај да се никад не вратимо у наш парк. Дочекаше нас прве прекоманде, пресељења, нове породице и деца. Срели смо се после дугих двадесетак година. Угледах га на стајанци Батајничког аеродрома. Опет исти осмех, раширене руке и дуга тишина у којој смо све рекли један другом. Већина људи није знала за наше дугогодишње познанство. То је била наша лична ствар. Обавезе и нови живот, нису нам остављали пуно времена за дружење, али свих наредних година, било је довољно и минут-два кад се сусретнемо у летачком ресторану, на стајанци, у команди, па да се испричамо једним погледом и питањем "Како си?". И увек је остајао осмех, као подршка свему што радимо. Пре пар година, тачније 2014. године, довео сам у његову ескадрилу групу фотографа у госте, да би један дан провели са тим момцима. Гости у нашој најбољој ескадрили! Била је нека велика вежба и све очи биле су окренуте на другу страну. Стајанка празна и тек један стари двосед полако рула према нама. Заборављен од свих и потпуно небитан за ту вежбу, медије, генерале и политичаре. Отвара се прва кабина и препознајем школског друга и његов осмех. Са поносом сам га представио гостима, као да је он најважнији за цело наше ваздухопловство. Слика настала са тог сусрета, обележила је цело наше пријатељство. Даље не знам шта би рекао. И то је довољно. Ето, то сам морао да испричам, после ових пар дана мог личног тиховања. Последњи поздрав друже! С.Ј.