Месечне архиве: јул 2021

Уз 2. август Дан авијације

ОД БАЛОНСКЕ ЧЕТЕ ДО МОДЕРНОГ ВИДА ОРУЖАНИХ СНАГА

Други август обележавамо као дан рода авијације. Тога дана је и ваздухопловна слава Свети Илија. Овај датум има вишеструку историјску везу са значајним догађајима у развоју авијације и ваздухопловном традицијом српског народа и његове војске, која је дуга више од једног века.

Авијатика или авијатичарство, како се некада називало, а авијација, како се данас зове, род је војске намењен за дејства у ваздушном простору и наоружан авионима. Авијација је настала почетком овог века. Први успешан лет авионом изведен је 1903. године. Појавом авиона ваздухопловства су се делила на “балонство” и “авијатичарство”. Данас у ваздухопловствима већине држава у свету поред авиона постоје и друге летеће справа теже од ваздуха, пре свега хеликоптери. Ваздухопловство и “авијација” су синоними за појам „летење механичким справама“ (летелицама) лакшим или тежим од ваздуха, за разлику од природних летача (птице, инсекти и неки сисари). Ваздухопловство („аеронаутика“ од латинске речи aer – ваздух и грчке речи naus - пловидба) је исто што aвијација (од латинске речи avis – птица). Дакле, ваздухопловство је шири појам у односу на авијацију. Тако је и у нашој војсци и војном ваздухопловству (РВ и ПВО), где су све ваздухопловне јединице сврстане у један “род оружја” - авијацију.

У том смислу је вид војске – РВ и ПВО намењен за борбена дејства у ваздушном простору и из њега, устројен по родовима и службама. Основни родови су авијација и АРЈ за ПВД, чему треба додати и ВОЈ, као и низ служби ваздухопловног предзнака и усмерења – метеоролошка, техничка, позадинска, инжињеријска, санитетска, информатике, везе и друге.

Други август као Дан рода авијације, има вишеструки значај у ваздухопловној историји и традицији српског народа и војске. Тај датум повезује историју, традиције и техничко-технолошки развој ваздухопловства као националне и цивилизацијске тековине инвентивних и храбрих људи са ових простора. Истовремено даје дубљи патриотски смисао и јача духовну везу са најтананијим осећањима људи према одбрани земље. Снага авијације је израз престижа државе, али и извор поноса људи, њихове мотивације и моралне снаге за одбрану отаџбине, што се у историји и показало.

У српском националном миљеу о ваздухопловству се зборило и писало већ средином 19. века. У „Србским новинама“ појавио се 1844. године чланак „Ваздухопловије“ од Матије Бана, потом прва ваздухопловна књига о балонима у нас, „Шетња по облацима“ од др Ђорђа Станојевића 1884. године, као и многи чланци и написи у војној и другој штампи крајем 19. и почетком 20. века, који су наговештавали блиставу еру авијације у Србији.

Ваздухопловство је постављено као стратегијски циљ Српске војске у чувеној Уредби о формацији целокупне војске од 2. августа 1893. године, у време када су на светском небу летели балони и дирижабли, кад авиона још није било.

Деценију од тада, упорним, стрпљивим, планским и осмишљеним радом водећих војних умова Србије који су осмислили умни официри, потом војводе Путник, Мишић, Степанови и Бојовић, Србија је међу првих 15 држава у свету добила војно ваздухопловство, а са њим и авијацију, и сврстала се међу првих пет које су га користиле у рату 1913. године. Србија је у ваздухопловним размерама заузела високо место у свету које чува и негује до данашњих дана.

Авијација је код нас уведена 1912. године, кад је у саставу Ваздухопловне команде формирана аерoпланска ескадра - прва авијацијска јединица. Командант је био наш први авијатичар, пилот балонер – аеронаут, пуковник Константин – Коста Милетић. Авијација у почетку није била “род оружја” већ је настала и развијала се у оквиру рода инжињерије. Била je намењена првенствено за извиђање из ваздушног простора Први авијацијски пук формиран је 1924. године, почетком тридесетих настају и ваздухопловне бригаде. Ваздухопловство је добило статус “главног рода оружја војске” 1927. године.

У Априлском рату 1941. године, авијацијске јединице оперативног ваздухопловства, пружиле су агресору снажан и организован отпор. У пролеће 1942. године дејствовала је “партизанска авијација”. Најкрупније авијацијске јединице у НОР-у настале су у јесен 1944. године, када је формирана “Група ваздухопловних дивизија”.

По завршетку Другог светског рата наша авијација је била међу најснажнијим у Европи. У периоду од 1945. до 1953. године доминирају клипни авиони. Од 1953. до 1959. године, извршена је модернизација авијације на вишем нивоу. Почиње ера млазне авијације.

Реорганизацијом 1959. године створен је јединствен вид оружаних снага “Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана” намењен за противваздушну одбрану територије и групација оружаних снага и ваздухопловну подршку копнене војске и ратне морнарице. У састав вида ушле су јединице ваздушног осматрања и јављања и јединице противваздушне одбране, а основна борбена снага била је авијација.

Половином седамдесетих 20. века дефинисани су улога и задаци авијације, што, уз мање корекције важи и данас. Авијација је најважнији род РВ и ПВО, који представља његову ударну снагу и носиоца борбене моћи и маневра. Намењена је за ловачка дејства, извиђање из ваздуха, ватрена дејства по објектима на копну и мору, одржавање везе и превожење. Карактеришу је велики радијус дејства и брзина лета, велика носивост разноврсних убојних средстава, способност коришћења различитих висина од есктремно малих до великих, могућност летења дању и ноћу у повољним и сложеним метеоролошким условима, велика меневарска својства, висок степен универзалности и еластичности употребе. У саставу рода авијације налазе се и хеликоптерске јединице.

Авијација јесте моћан “род оружја” војске, али су њена техника и одржавање веома скупи. Дуга је и скупа обука кадрова, првенствено пилота. Сложена је и скупа инфраструктура. С правом се може рећи да у систему одбране сваке државе у савременим условима авијација по значају и борбеној моћи представља стратегијски потенцијал. То се показало у одбрани нашег неба током ратова који су нам били наметнути. Наше ваздухопловство у целини, и авијатичари посебно, јуначки су бранили отаџбину.

Од увођења првих авиона у наоружање српске војске прошло је више од века. За то време авијација је израсла у снажан и модеран род војске, који је носилац ударне моћи и маневра. Авијација је била и остала битан чинилац престижа наше државе и значајна, незаменљива снага у борбеној моћи Војске Србије, извор националног поноса и борбеног морала.

Златомир Грујић

Комеморативни скуп поводом 110 година од смрти Едварда Русјана

Поводом 110 година од трагичне погибије пилота Едварда Русјана, јуче је на Калемегдану одржан комеморативни скуп у знак сећања на овог пионира авијације који је настрадао и који је сахрањен у Београду.

Наиме, на предлог Амбасаде Републике Словеније у Беграду, Комисијa за споменике и називе тргова и улица Скупштине Београда усвојила је иницијативу да се на платоу код фонтане у Улици војводе Бојовића у Доњем граду, баш и на месту где је Русјан трагично настрадао на трећи дан Божића 1911. (по јулијанском календару) симболично подигне спомен клупа и да се тај део назове Парком Едварда Русјана.

Скупу су присиствовали словеначки Министар одбране, генерал мајор Роберт Главаш који се налази у званичној посети нашој војсци, као и команадант нашег РВ и ПВО генерал потпуковник Душко Жарковић.

У организацији Амбасаде Републике Словеније и амбасадора Дамјана Берганта који се захвалио граду Београду и српском војном ваздухопловству који баштине сећање на словеначког пионира авијације, скуп су увеличали и представници града Нове Горице и чланови Удружења "Едвард Русјан" из Брежица.

Били су ту и чланови нашег Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС), Ваздухопловног савеза Србије, као и оркестар Словеначке војске.

Едвард Русјан, његово дело, а и његова жртва ће остати као трајан завет и знак пријатељства словеначког и српског народа.

Након пригодних говора, ова својеврсна комеморација Русјану завршена је прелетом одељења авиона Ласта нашег РВ и ПВО.

Милан Ракић

фото: Павле Кљајић

Празник авијације у Ечкој

Годинама унатраг, е да ли због ситуације изазване короном или пак маркетиншких закономерности, углавном, сва дешавања барем три године уназад које је организовала Војска Србије, сводила су се или на "ТТ зборове" који баш и немају ноту (толике) атрактивности, односно на "здружене тактичке вежбе" које сем директног преноса на некој од телевизија са националном покривеношћу, обичном заљубљенику у милитарију најчешће нису доступне...

Да то не буде тако, те да се прекине са том праксом, у "здруженом покушају" ствари су другачијим учинили екипа из Удружења пилота "Галеб", уз асистенцију Удружења пилота "Курјаци са Ушћа" и екипе из Музеја ваздухопловства.

И успели су у томе...

Неколико стотина паркираних аутомобила на прилазу аеродрому Ечка, можда и више од хиљаду душа и барем стотинак оних који су некада као 20-огодишњаци први пута као питомци ВВА "укротили" легендарног "Гашу", показали су-барем на овом микроузорку да јавност вапи за класичним керозинским ужитком и оним што се до пре неку годину звало аеромитинг, а не "приказ способности ВС"...

Туце и која номера више летелица на статици и два авиоизлаза "Гаше" и једног "Крагуја" су побрали сву пажњу присутних...

Такође, два Галеба на стајанци, уз адекватне и веома информативне паное за које се побринуо Музеј ваздухопловства, упознали су све заинтересоване са данашњим веома престижним јубилејом; а то је била прилика да се подсетимо да је 3. јула пре 60 година свој први званичан лет извео наш први војни серијски млазни авион.

Истовремено, поред оних стотинак присутних пилота који су прва "пеглања ваздуха" извела на овој легендарној летелици, барем још толико је било присутно техничара и инжењера који су учествовали не само у одржавању ове летелице, него и у њеном развоју.

Аеродром Ечка и запослени тамо засигурно одавно нису били у прилици да приме и опслуже толико људи колико их је данас нагрнуло на део банатске равнице коју заузима тај аеродром.

Добар знак и надлежнима и онима мећу надлежнима који су можда незаинтересовани; и припадницима многих удружења чији су чланови били данас у Ечкој, али и онима које су просто керозинска испарења и љубав према авијацији "позвали" на данашње дружење у Ечку, да нам је ПОТРЕБАН ЈЕДАН КЛАСИЧАН АЕРОМИТИНГ. И то што пре!

Морам додати да су поред људи из Аероклуба и Удружења пилота "Галеб" и Музеја ваздухопловства, на "дешавању" били и другови из Удружења пилота "Курјаци са Ушћа", Удружења пилота "Тигрови", Удружења пилота и летача "Сенке", Удружења линијских пилота Србије, те наравно и из нашег Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије!

Ораганизаторима сва захвалност за освежење и својеврсни "хангар парти" уприличен крај безбедног дела стајанке, а надлежнима у војсци нека послужи као модел како се може и мора направити дружење и промоција наше авијације која има историју дужу него сва ефемерност такозваних елита у протеклим деценијама.

За времена будућа, ако мислимо да треба да нас има!

Данашња прослава 60 година првог лета Галеба Г-2 је показала да треба!

Живели!!!

Милан Ракић

Шездесет година ГАЛЕБА Г-2

Првенац југословенске ваздухопловне индустрије у производњи млазних авиона “Галеб” има посебно место у нашим животима и нашим срцима.

Тај изванредни авион који лети ево већ шест деценија, обележио је једну епоху, а 21. класи ВВА (1970.) је дао снажну основу за даљи професионални развој.

Једноставан, сигуран, економичан, елегантан и близак пружао је изванредне могућности за летење. Генерација “21” је то најбоље и осетила, као прва која је комплетну летачку обуку у ВВА провела на том авиону (основно, IFR, ноћно, борбено).

Зато га се сећамо са дубоким емоцијама и данас када га видимо и чујемо звук његовог мотора, сетимо се младости, када смо са непуних двадесет година на њему самостално летели.

Половином педесетих година донета је одлука да се у ВТИ Жарково изврши концентрација стручних кадрова и пренесе пројектовање нових борбених авиона. Како се у ЈРВ у то време налазио велики број америчких млазних ловаца и ловаца-бомбардера, организација школовања пилота за те авионе био један од горућих проблема.

Због тога, а и због потребе осавремењавања система школовања, поставило се питање пројектовања млазног авиона за основну и продужену обуку пилота. Решење се тражило управо кроз концентрацију стручњака у ВТИ и организовању тимског рада на пројектовању новог млазног школско-тренажног авиона.

У то време у свету нису била усаглашена гледишта о новом начину школовања пилота, па се сасвим логично и поставило питање: које захтеве треба да испуни авион за школовање?

У Великој Британији је у то време пројектован школско-борбени авион Jet-Provost са мотором Viper, са којим се вршило школовање пилота од самог почетка (ab initio trainer).

Jet Provost је имао распоред седишта један поред другог. У Шведској се основно школовање вршило на основном авиону са клипним моторима, а одатле се прелазило на школско-борбени авион Saab-105 са млазним моторима. Британски приступ школовању на млазном авиону од самог почетка, имао је све више присталица. У Француској су се оријентисали на такав авион, а ускоро и у САД.

У Југославији је такође, прихваћена ова идеја и у ЈРВ су стручњацима из ВТИ дефинисани тактичко-технички захтеви за такав авион. При томе није прихваћена концепција распореда седишта као на Jet Provostu него седишта у тандем распореду (један иза другога), а одабран је мотор Viper. У Италији је са истим типом мотора рађен сличан авион са тандем распоредом седишта у фирми Macchi. У САД су пројектовали школски авиони са седиштем у распореду тандем, али једна поред другог.

Рад на пројектовању домаћег школско-борбеног авиона који је добио име “Галеб” почео је крајем 1957. године, а први лет прототипа изведен је у мају 1961. године.

Пре израде прототипа урађена је дрвена атрапа авиона, која је послужила да се сагледају многи конструкцијски, експлоатациони и пилотски проблеми, пре доношења коначне одлуке о параметрима који дефинишу прототип.

У кратком размаку рађен је и други прототип “Галеб 2” (Г-2) на коме је спроведен један број модификација чија је потреба уочена при изради првог прототипа. Тако је на пример, први прототип, означен као “Галеб 1” (Г-1), имао три гумена резервоара. Погонска група је млазни мотор "Rolls Royce Bristol Viper 11 МК 22-6", статичког потиска 1.112 daN.

Наоружање авиона састоји се од два митраљеза Colt Browning од 12,7 мм, два носача бомби од по 100 кг и две невођене ракете од 127 мм, или 4 ракете од 57 мм.

Максимална брзина у хоризонталном лету на висини од 6.200 м је 812 км/х. Та брзина је постигнута са потпуно чистим крилом, без бомбоносача. Уствари, ту брзину је постизао прототип који је за оплату имао плакирани дурални лим без бојења површина.

Поред тога, ради експеримента, сви спојеви и целе површине крила били су превучени парафином и углачани.

Касније, без тако углачаних крила авион је постизао за око 15 км/х мању брзину. Наравно, са фиксним носачима спољњих терета та брзина је још смањена.

Максимални дозвољени Махов број у обрушавању је М=0,8. За постизање овог Maховог броја потребно је дуже обрушавање, тако да не постоји опасност да се он постигне у акробацијама. Приликом испитивања је постигнут М=0,81 а да се није појавило нагло пропињање или “замрзнута палица”, што се огледа у врло наглом повећању потребне силе за вађење из обрушавања.

Сила на палици код вађења се повећала, али не драстично, што значи да се одвојено подручје од локалног ударног таласа није знатно проширило по крилу. С друге стране носач предњег стакла се видљиво деформисао код М=0,81, што је касније ојачано. Иначе, у реалном лету се тешко постиже М=0,8 јер је за то потребно дуже обрушавање.

Златомир Грујић, 21. класа ВВА