Војно ваздухопловство Србије створено је у Првом балканском рату, крајем 1912. године. Борбено крштење имало је марта 1913. године у операцијама под Скадром. У првој години Великог рата, Српско ваздухопловство, иако скромно по снази, дејствујући у условима апсолутне превласти непријатеља у ваздуху, допринело је величанственим победама српске војске 1914. године.

Уз помоћ Француске, 1915. године српско ваздухопловство јача, развија се и успешно дејствује. Проводи се обука и школовање ваздухопловно-техничког и летачког кадра, противавионске артиљерије и система ваздушног осматрања и јављања.

У офанзиви на Србију у јесен 1915. године, пред снажним налетом немачко-аустроугарског агресора, остављена од савезника, Српска војска организовано се извлачила према југу. Заједно са војском и народом, повлачиле су се и ваздухопловне јединице. Током повлачења преко Албаније вршени су задаци извиђања и превожења ваздушним путем све док је ваздухопловна техника могла да се користи.

Ваздухопловна команда са целокупним људство прешла је на Крф без губитака, али и без авиона и балона. Извршена је реорганизација – формирана је Аеропланска ескадра, Аероплански депо и радионица.  Аеропланска ескадра је имала је 132, а Аероплански депо 122 човека. Настављен је даљи развој ваздухопловоних снага, школовање пилота, авиомеханичара и других ваздухопловних специјалиста.

Јединице Аеропланске ескадре су стигле у рејон Солуна  9. маја. Доласком на Солунски фронт, српско ваздухопловство је укључено у организацију савезничког ваздухопловства. Аеропласнка ескадра Српске војске је базирала у Микри, а касније је премештена ближе Солуну, где се налазила главна база ваздухопловства француске источне војске. Ту је провођена обука прве класе ваздухопловних извиђача, а механичари и остали технички састав укључени су у радионице за склапање и поправку авиона и авионских мотора.

„Авијатика српске војске“, или „Српска авијатика“ са штабом и пет ескадрила формирана је 30. маја 1916. године. По једна ескадрила била је намењена за подршку сваке од три српске армије, а две су биле потчињене Врховној команди Српске војске; имале су 30 авиона, 14 пилота и мали број извиђача и механичара. Уместо застарелих авиона уводе се бољи извиђачки авиони и бомбардери.

Ради што веће самосталности, организација српског ваздухопловства на Солунском фронту обухватала је: Штаб Аеропланске ескадре, под командом мајора Косте Милетића који је имао улогу да води рачуна о српским ваздухопловцима у српско-француским ескадрилама, да брине о избору и школовању кадра, и решава управна питања и проблеме на релацији српска Врховна команда – Штаб Српске авијатике. Посебна јединица српског ваздухопловства на Солунском фронту био је Аероплански депо – својеврстан школски центар где се вршиле преобука, допунски тренажни и пробни летови. У саставу Депоа био је Аероплански парк, где су испитивани авиони, вршена монтажа, ремонт и оправке. У радионицама је радило 120 до 170 Срба авиомеханичара, занатлија, специјалиста и приучених војника.

Штаб српске Аеропланске ескадре прешао је 18. јуна 1916. године из Солуна у Седес, где је српско особље укључено у српско-француске ескадриле, које су у то време базирале ближе линији фронта. Укључивање српског особља у ескадриле Српске авијатике и оспособљавање за ратна дејства, одвијало се постепено. Прво су оспособљене ескадриле при Врховној команди, намењене за задатке стратегијског извиђања и ловачку заштиту фронта који је држала Српска војска. Број летача је повећан августа месеца, када је по завршетку школовања пристигло 20 официра-извиђача, па је у ескадрилама било у просеку по 20 српских официра, подофицира и војника, или трећина састава.

Прва самостална српска јединица –  “Нијепорско одељење” је формирано 16. децембра 1916. године.

У ослобођењу Битоља и Кајмакчалана највећи допринос дала је Српска војска, а Српска авијатика је извршила преко 300 борбених летова. Марта 1917. године је дошло до формацијских промена у Српској војсци, па и у авијацији. Број ескадрила је остао исти али су распоређене према тежиштима дејства.

На Солунском фронту обављен је највећи део активности на опремању српског војног ваздухопловства. Током 1917. и 1918. године на школовању је било више класа пилота, извиђача и механичара.  

Почетком 1918. године, створени су услови за претварање мешовитих српско-француских ескадрила у српске јединице. Тако је 17. јануара српско-француска ескадрила „АР 521″, која је тада била у Вертекопу, добила назив Прва српска ескадрила, а од ескадриле „АР 525″ маја и јуна месеца 1918. и Друга српска ескадрила, на аеродрому Вербена. У припремама за пробој Солунског фронта, августа 1918. године, Прва и Друга српска ескадрила груписане су у једну формацију од 40 авиона.

Од доласка на Солунски фронт маја 1916. до лета 1918. године, српска авијација је уз помоћ савезника, организацијски, кадровски и материјално изграђена и ојачана. Обављене су свестране припреме за предстојећа борбена дејства. Стечена су драгоцена искуства и ударени темељи даљем развоју ваздухопловства. Набаљени су савремени авиони. Опремљени су и оспособљени аеродроми, ваздухопловне радионице и објекти ваздухопловне инфраструктуре. У обуци и борбеним дејствима српски ваздухопловци су стекли  ратно искуство и припремили се за ослобођење Отаџбине. Код састава био је изражен висок борбени морал и огромна жеља да се што пре ослободи родна груда. Пред пробој Солунског фронта, поред Штаба Аеропланске ескадре, српска војска је имала две авијацијске ескадриле са 40 авиона и око 400 људи обучених и припремљених за изршавање борбених задатака.

На Солунском фронту уз помоћ Савезника, српско војно ваздухопловство израсло је у снажну тактичко-оперативну формацију од две армијске ескадриле, са искусним пилотима, извиђачима и ваздухопловнотехничким кадром. Српско војно ваздухопловство је припремљено за задатак који су његови припадници чекали скоро четири године – коначно ослобођење поробљене Отаџбине.

Српско ваздухопловство је заједно са Савезничким ваздухопловством одиграло велику и веома значајну улогу у припремама за пробој и у пробоју Солунског фронта. Извршени су многобројни и разноврсни задаци у посредној и непосредној ваздухопловној подршци – извиђања, коректура артиљеријске ватре, бомбардовање и митраљирање непријатељевих снага и објеката, одржавање везе, специјална превожења ваздушним путем. У тим дејствима до максимума су испољена стечена борбена искуства, знање и обученост српских и савезничких пилота, извиђача, механичара и њихових команданата и командира. Након ослобођења земље јединице српског ваздухопловства биле су основа за изградњу ваздухопловства Краљевине Југославије.

У балканским и Великом рату, српско ваздухопловство је користило четири балона, 180 авиона 36 типова и модела, већином добијених од савезника, а четири су заробљена од непријатеља.

Сећање на храбре српске авијатичаре са Солунског фронта и наше прве ескадриле живи као легенда, као светли пример јунашта и непоколебљиве одлучности да се брани национаолна независнст и одбрани слобода, да се иде у корак са светом и да се  равноправно са другим народима и државама бране цивилизацијске тековине и највише људске вредности. Поносни смо на њихова  дела и њихов величанствени допринос опстанку, васкрсу и просперитету наше Отаџбине Србије.

Мр Златомир ГРУЈИЋ

пуковник авијације-пилот у пензији