У јулу месецу навршила се осамдесет и прва годишњица од погибије пилота Божидара Бошка Петровића – ваздушног аса шпанског неба, који паде од фашистичких плотуна врелог јула 1937. године у одбрани Мадрида.
Божидар Бошко Петровић припада плејади наших изузетних ваздухопловаца, небеских витезова, који полако тону у заборав и нестају из меморије народа, јер им нити историја, нити држава нису одредиле место које су заслужили. Већина њих немају спомен-обележја, а и ако их имају она су запуштена, скрајнута да се за њих не зна. Њихових имена и њихових дела нема у историјским читанкама, нема их у „званичним“ државним протоколима и меморијалима, једино их се о њима брину поједина удружења, попут УПВЛПС, које упорно наставља борбу за чување од заборава наших асова авијације, на које би сви требало бити поносни.
Бошко Петровић је са 25 година живота, постао познати фудбалер и репрезентативац Југославије, студент права и одличан пилот. Био је антифашиста, опредељни револуционар, борац за социјалну правду слободу и мир. Прикључио се Интернационалним бригадама у Шпанском грађанском рату и постао пилот "Глориосе" - славног републиканског ваздухопловства, где је успео да за за месец и нешто дана обори осам фашистичких авиона (5 самостално и три у садејству) што га сврстава у круг небеских бесмртника и ваздушних асова, међу Србима свакако највећег. Али ко то у нас зна?
Рођен је 7. априла 1911. године у Белој Паланци, као син полицијског службеника пореклом из Ивањице. После Првог светског рата, Бошкова породица се сели у Београд, где отац постаје начелник полицијске станице на Врачару. Бошко завршава гимназију и уписује Правни факултет. Бави се фудбалом и постаје познати играч и репрезантивац. Играо је у „Јавору“ из Ивањице, „БСК“-у из Београда, „Војводини“ из Новог Сада, „Мачви“ из Шапца.
У Новом Саду служећи војни рок 1934. године у Ваздухопловству војске Краљевине Југославије, у Пилотској школи Првог ваздухопловног пука у Новом Саду стиче звање резервног официра-пилота ловца. Наредних година усавршава пилотажу и спрема се за ваздушног борца. Мотив за авијацију дао му је старији брат Владета Петровић, пилот поморског ваздухопловства који се прославио у Априлском рату 1941. године и једини извео јединицу, летом од преко 1.000 километара, код савезника на Блиски Исток.
Понесен идејама правде и слободе, антифашизма и интернационализма, са стотинама добровољаца из Југославије Бошко Петровић одлази у Шпанију 1937. године, прикључује се и ваздухопловству Шпанске републике. Храбро се бори и у периоду јуни - јули остварује пет појединачних и три групне ваздушне победе.
У јеку борби за Мадрид Бошко је погинуо 12. или 18. јула, тачно се не зна. Не зна се ни место његове сахране. Као скроман белег овом храбром човеку и највећем асу нашег ваздухопловства у кругу стадиона ФК у Београду постављена је од стране ФСЈ, на скровитом месту спомен-плоча посвећена њему, а поред плоче чувеном Милутину Ивковићи Милутинцу.
Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије – Ветерани РВ и ПВО, свеке године положе цвеће крај спомен плоче Бошку Петорвићу и тако чува од заборава сећање на небеског аса, фудбалера и човека који је својом скромношћу и херојством заслужио и много више. (З.Г.)