Осам година од погибије посаде хеликоптера Ми-17 током спасилачке мисије

Некако, то је дан који не приметимо, прође онако неприметно у сивилу свакодневног живота. Али...

Али за седам породица наших суграђана, то је најтамнији дан у њиховим животима. Тога суморног дана и многи наши ваздухопловци на војним аеродромима и војници у касарнама, медицински радници у болницама и обични, добри људи, некако застану, размисле и уздахну. Уздахну, онако са неком тугом, сумњом и великим разочарењем...

То је дан, када је пре осам година погинула четворочлана посада хеликоптера Ми-17 са двојицом медицинских радника, током спасилачке мисије животно угрожене бебе.

Био је 13. март, дежурство посаде на аеродрому Батајница. Досадан зимски дан, са доста падавина; спуштала се ноћ, са тамом је долазила и сумаглица и затварала се свака могућност за хеликоптерске летове. Готово је за данас...

Дете је у питању... Болничко возило из Новог Пазара стоји у некој колони код Рашке... Дете је на кисеонику... Минути су у питању... Ако Ви не дођете по то дете, нема му спаса... Дете... Дете...!

А тог момента, није било безбедно за полетети, а камоли прелетети целу државу до Рашке, преузети дете и пратњу и одвести их до болнице... Немогућа мисија... То се не може... А морамо... Имамо и ми децу... Како би себе сутра погледали у огледалу... Како би корачали међу колегама... Шта би нам рекле породице, пријатељи, комшије... Шта би сами себи рекли ако не полетимо.... А немогуће је... Нема шансе... Морамо...!

Полетели су под отежаним условима, цео лет је био напоран. Дочекали су их у Рашкој на импровизованом хелидрому, са упаљеним фаровима возила и ротацијама хитне помоћи. Преузели су дете, сместили у хеликоптер и сместили пратњу. Два медицинара... Лекар и анестезиолог...

Звали су се Љајић Џевад и Веселиновић Мирослав. Да ли су некад летели... Да ли се плаше летења... Како су ти људи провели цео дана са тим дететом...

Наређују хеликоптеру да промени место слетања... Медицинска екипа их очекује на међународном аеродрому Никола Тесла... Поновите... Аеродром Никола Тесла...!Покушавају да слете на аеродром Никола Тесла.... Аеродром на који нису до сада слетали по лошем времену... Нису ни по лепом времену... Нису ни по дану... А ноћас је магла, лоша видљивост, мрак, притисак са свих страна, мора се, морате, морамо.... Неуспешно из првог покушаја... Идемо горе и поново у круг, па да покушамо поново... Већ су уморни... Притисак расте... Налазите се над аеродромом... Не видимо га... Над аеродромом сте... Види ли неко нешто...?. ПАСАТ 91.....? ПАСАТ 91..............?

Пронашли су их након пар сати у хладној зимској ноћи у близини прага писте аеродрома Никола Тесла. Пронашли су их у сремској равници, саме, као што су и били током целог лета. Били су на својим седиштима, сви заједно, до краја у покушају да спасу један млади живот у овој Србији. Погинули су у покушају да спасу будућност овог народа и ове земље. Те зимске ноћи, 13. марта 2015. године своје животе положило је шест храбрих људи.... Дело вредно хероја... Дело пред којим треба сви да устану и поклоне се...Звали су се Мехић Омер, Драјић Небојша, Ђукарић Милован, Миладиновић Иван, Љајић Џевад и Веселиновић Мирослав и били су посада ПАСАТ 91.

А ко су они били?

Били су добри и часни војници и медицинари. Верни својим заклетвама. Били су храбри, савесни, непоколебиви и најбољи међу нама. Били су добри синови, добри очеви, колеге вредне поштовања и надасве, били су добри људи. А то је и најважније!

А како је било јуче?

Током јучерашњег дана, делагација Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије, својим присуством, одала је поштовање погинулима у спасилачкој мисији. Упалили смо свеће за спас њихових душа и поклонили се као војници, војницима који су положили своје животе. На место пада хеликоптера, сваке године, излазе и представници Удружења пензионисаних подофицира Србије, Удружења пилота Курјаци са ушћа, представници Војног синдиката и многи пензионисани припадници ескадриле у којој су били и погинули ваздухопловци. На месту где је погинула посада, долазе да се поклоне њиховој жртви и бројни грађани, поштоваоци наше војске.Сви заједно, поновили смо апел према одговорним министарствима, да на месту пада хеликоптера, треба и мора да се подигне споменик. Због шесторице најбољих и због свих нас... За опомену и вечно памћење!Звали су се Мехић Омер, Драјић Небојша, Ђукарић Милован, Миладиновић Иван, Љајић Џевад и Веселиновић Мирослав и били су посада ПАСАТ 91.