Већ 25 година окупљају се, поводом 20. марта када је 1913. године на борбеном задатку код Скадра погинуо први српски пилот наредник Михаило Петровић, ваздухопловци Србије да му одају почаст и искажу поштовање према свему што је дао нашем ваздухопловству. Тако је било и марта ове године.
Скуп пред Михаиловом вечном кућом
Комеморација је одржана 18. марта 2017. године на Новом гробљу у Београду. Испред вечне куће првог спрског пилота и прве ваздухопловне жртве, окупили су се ваздухопловци одајући му пошту за величанствен допринос српском ваздухопловству и показујучи речима, сузама, свећама и цвећем да га никада неће заборавити.
Пред вечном кућом у којој Михаило почива од 1931. године, када је са Цетиња пренесен залагањем његовом брата потпуковника Живана Петровића, достојанствено су му се поклонили, положили цвеће и запалили свеће представници Команде РВ и ПВО: пуковник Миленковић Драган, мајор Љубинковић Небојша, капетан Ристић Марко и потпоручник Новаковић Јелена; представници Завичајног удружења „Михаило Петровић“ из Влакче на челу са Швабић Драгољубом-Драгчетом и Александром-Сашом Јовановићем; чланови Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије; представници удружења „М2+“ и Ваздухопловне фонадације „Михаило Петровић, Удружења срских ратних добровољаца; Удружења за неговање ваздухопловних традиција и ЈАК „Наша крила“ и пријатељи.
Изречене су пригодне беседе, речи захвалности нареднику Михаилу Петровићу, пилоту без страха и мане, који је не жалећи себе, први у Европи показао како се користи авион у борбене сврхе, и стицајем околности и природних сила, изгубио живот. Речи туге и сете, речи обавезујуће да се настави борба да Михаило као и његов командант Ваздухопловне команде српске војске, пуковник Коста Милетић, као и остали пилоти из прве групе, добију заслужена спомен-обележја. Речи заклетве да ће се и убудуће, као и претходних четврт века окупљати пред Михаиловим светом хумком, да се први српски пилот никада не заборави.
Говорили су: Грујић Златомир, пуковник Миленковић, Швабић Драгче, Јовановић Саша и Мандић Бориша. За успомену остале су слике забележене камером Милуна Петровића.
Животни пут и страдање првог сропског пилота
Михаило Петровић је први српски школовани пилот авиона. Завршио је француску пилотску школу "Фарман". Његова пилотска диплома ФАИ (Међународне ваздухопловне федерације) носи број 979 од јуна 1912. године, а код нас број један.
Први српски пилот рођен је у селу Влакча код Крагујевца 14. јуна 1884. године. Основну школу је завршио у родном селу са одличним успехом. Сиромаштво и жеља да се даље школује, одвела га је у свет. Прво у Војно-занатску школу у Крагујевцу, коју напушта, у петој години школовања. На кратко се запошљава у Београду, а потом одлази у Русију са жељом да заврши неку техничку или војну школу. Оштра руска зима осујетила је његове жеље. Разболео се и вратио у Србију.
По повратку, 1903. године, уписује Артиљеријско-подофицирску школу у Крагујевцу и завршава је први у рангу 1905. године. Као артиљеријски поднаредник, а касније и наредник службује у Нишу, Крагујевцу, поново у Нишу и коначно у Београду. Изузетно привржен војничкој професији волео је и уметност, сликао је и писао песме. Био је правичан и строг, а најстрожи према себи. Стално се усавршавао, учио стране језике, образовао се, много је читао, тежио нечем вишем. Припремао је и положио испит за официрски чин, интересовао се за многе области, а посебно за авијацију. У то време, 1910. и 1911. године, у Београд су долазили многи авијатичари да прикажу новопронађене летеће справе: Симон, Маслеников, Русијан, Чермак... Посматрајући их, млади Михајло је био одушевљен, схватио је да то оно што би га могло потпуно испунити. Јер, ту се тражи одважност, лична вредност, знање, упорност, то не може свако...
У чин наредника унапређен је 1910. године. Почетком 1912. године на конкурсу за пилоте, Михаило Петровић је изабран међу првих шест питомаца.
Одлази у Француску, крајем маја 1912. године, у пилотску школу Фармана која се налазила у градићу Етамп код Париза. Инструктори су одмах запазили његову изузетну обдареност за летење. Чувени француски пилот Броден који је пратио прве Петровићеве летове, рекао је за њега "да ће вбити ас, јер је миран и презире смрт".
Само двадесетак дана обуке било је довољно да Михаило Петровић изврши самосталан лет. Први је полетео међу нашим пилотима. Тај догађај је изазвао изузетну пажњу, па је дописник листа "Фигаро" из Париза, који је и сам присуствовао том лету, написао велику репортажу о "неустрашивом и дивљења достојном лету српског сержанта."
Крајем јуна Михаило Петровић испунио је услове из програма летачке обуке, тако да је 22. и 23. јула положио испите за дозволу пилота. Он је први српски пилот са дипломом, а о његовом таленту показује чињеница да је звање пилота добио месец дана пре осталих српских питомаца.
По повратку у Србију, у време када је почео Први балкански рат, наредник Петровић је са осталим ваздухопловцима укључен у припреме за ангажовање у ратним дејствима. Први је у Србији 10. децембра 1912. године у Скопљу летео на једном од набављених авиона. У току јануара 1913. године одржавао је тренажу на аеродрому Трупалско поље код Ниша. Био је одушевљен када је сазнао да ће бити у саставу Приморског аеропланског одреда. Припремао се за предстојеће борбене летове на авиону “Фарман-20”, који је био тежак за летење, но Михаило је био упоран да га укроти. Стога је славни француски авијатичарски ас Жил Ведрин у њему видео будућег великог и славног авијатичарског аса.
Са Приморским аеропланским одредом наредник Михало Петровић је отишао на аеродром Барбалуши код Скадра. Погинуо је извршавајући борбени задатак 20. марта 1913. године. Јак удар ветра преврнуо је његов авион, ремен којима је био везан за седиште је пукао и он је беспомоћан испао из авиона. У једном заокрету авион се преврнуо и, на ужас десетине очевидаца, Михаио је испао из авиона. Пао је у близини летилишта, авион недалеко од свог пилота. Висиномер је показивао 1.234 метара. Казаљка на ручном сату зауставила се на 9.45 часова. Тако је први српски пилот постао и прва жртва српског војног ваздухопловства, а други у свету. Остале су вечно записане његове речи: „Часно је за отаџбину мрети!“ – који је само дан пре погибије казао брату Живану.
Тада пилоти нису носили падобране. Наредник Михаило Петровић је сахрањен код цркве у селу Барбалуши 21. марта 1913. године. По завршетку Балканских ратова, априла 1914. године, његови посмртни остаци пренети су на Цетиње и најсвечаније сахрањени. Залагањем Михајловог брата, артиљеријског потпуковника, Живана Петровића, 1. октобра 1931. године његови посмртни остаци су пренети у Београд и сахрањени у породичну гробницу, уз војне почасти и присуство родбине и бројних ваздухопловаца. На Михајловој родној кући, у селу Влакча, постављена је спомен-плоча али није остварена идеја да се она претвори у спомен-музеј.
Нажалост, трагичан удес код Скадра прекинуо је сјајно започету летачку каријеру првог српског пилота. Сећање на њега вечно живи, а како време пролази, чини се, он је све већа инспирација новим генерацијама ваздухопловаца у Србији. Музеј ваздухопловства на београдском аеродрому “Никола Тесла”, поседује, захваљујући Михаиловом брату, Живану, богату меморијалну збирку Михаила Петровића. Она садржи 76 појединачних предмета од којих су најзанимљивији: качкет, купљен у Француској, ручни часовник, штоперица, џемпер у којем је летео, оригиналне фотографије, визит и пост-карте са његовим ликом, писма, песме које је писао, копије пилотских диплома, сведочанства, књиге, часописи и други предмети.
Ипак, највредније што нам је остало од Михаила Петровића то је легенда која се преноси са старијих на млађе генерације пилота. То је врело са којега се они напајају и инспиришу, више од века. На његовом примеру показало се да су “велике” и “мале земље” само географски појмови. Он је симбол времена у коме је Србија, мала и сиромашна, у много чему заостала земља, у ваздухопловству ишла у корак са “великим светом”. Србија у 15 држава које су прве увеле војно ваздухопловство, а међу првих пет које су га користиле у војне сврхе.
На годишњицу Михаилове погибије, и за сваки авијатичарски празник, окупљају се ваздухопловаци око Михајлове хумке на Новом гробљу у Београду и у ставу мирно одају му пошту. И свако присећање на њега намеће питање које, и када не буде изговорено, остаје да лебди у ваздуху: Да ли смо се довољно одужили одважном првенцу наше авијације, првом сломљеном крилу нашег војног ваздухопловства?
мр Златомир Грујић