Ваздухопловци Србије и мештани шумадијског села Влакча обележили су 102. годину од погибије првог српског пилота Представници Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС), Завичајног удружења „Михаило Петровић“ из Влакче и Ваздухопловне фондације „Пилот Михаило Петровић“, изашли су, традиционално, двадесеттрећу годину заредом пред вечну кућу пилота Михаила Петровића на Новом гробљу у Београду. Ваздухопловци су одали пошту првом српском пилоту и првој жртви српског ваздухопловства, положили цвеће и запалили свеће над његовим гробом. Михаило Петровић (1884-1913) родом из села Влакча у Шумадији, артиљеријски наредник, завршио је пилотску школу у Француској у лето 1912. године, са још петорицом српских пилота. Он је први полетео сам и први добио диплому пилота авиона и зато његово часно име стоји на челу историје српског војног ваздухопловства. На жалост, први пилот је и прва жртва српског војног ваздухопловства, погинуо је 20. марта 1913. године у операцијама српске и црногорске војске код Скадра. Трагично настрадали пилот наредник Махаило Петорвић сахрањен је близу места погибије у порти цркве у селу Бараблуши код Скадра. Одатле је његово тело пренето 1914. године на Цетиње. Залагањем Михаиловог брата Живорада Петровића, артиљеријског потпуковника, посмртни остаци Михаилови пренети су 1931. године у Београд и сахрањени, уз највише почасти и налет ескадриле авиона, у присуству мајке, сестре, брата и колега ваздухопловаца, на Новом гробљу, где и данас почивају у породичној гробници. Обележавајући 80 година српског војног ваздухопловства, 1992. године, припадници РВ и ПВО су скинули вео заборава са Миха-иловог имена и доприноса нашој авијацији, посетили његов гроб, и од тада сваке године 20. марта излазе пред његову вечну кућу одајаући му почаст за јуначко дело и историјски подвиг. На дан Михаиловог рођења, 14 јуна, ваздухопловци одлазе пред његову родну кућу у селу Влакча, која стамено одолева зубу времена, не дочекавши да буде стављена под заштиту државе. Та окупљања су постала и традиционални сеоски празник, када се Михаилови поштоваоци окупљају у част и славу првог српског пилота, небеског хероја, који је у својој историјској мисији одлетео у вечност. На 130. годишњицу рођења Михаила Петровића Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије издало је књигу „Лет у вечност“ – прича о првом пилоту Србије. Ни после сто две године од погибије први српски пилот није добио споменик, као ни први српски аеронаут и први команднат српског ваздухопловства пуковник Коста Милетић. Сем скромног белега на породичној гробници и спомен-плоче у селу Влакча на родној кући, Михаило Петровић први српски пилот и прва српска ваздухопловна жртва нема другог спомен обележја. Постоји више идеја, предлога и пројеката да се Михаилу Петровићу и осталим пилотима, као и пуковнику Кости Милетићу, првом школованом ваздухопловцу, балонеру и првом команданту српског ваздухопловства, подигну достојна спомен-обележја, али се на томе није ништа до сада учинило. Ваздухопловци очекују да се у 103. години српске авијације, бар неки од тих пројеката реализује. Првог српског пилота наредника Михаила Петровића поштоваоци никада неће заборавити, а надају се да ће и држава Србија учи-нити корак да се одужи заслужном сину, који само дан пред погибију рече брату: „Часно је за отаџбину мрети“.
