У Сиску је у седамдесетој години преминуо наш друг и члан Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС), Иван Михаљевић

МИХАЉЕВИЋ Павла ИВАН,

Пилот, пуковник авијације у пензији

(1949-2018)

Иван је рођен 7. марта 1949. године у селу Лукавец Посавски, општина Сисак, Република Хрватска. Супруга Мирјана умрла 2004. године, имају ћерке Слађану (син и ћерка) и Мају. Живео је у Београду, Република Србија.

Завршио је Ваздухопловну гимназију „Маршал Тито“ у Мостару 1967. године у Четвртој класи и Ваздухопловну војну академију у Земунику код Задра 1970. године у 21. класи, Курс наставника летења у ВВА, Командно-штабну школу и Школу оператике РВ и ПВО.

Био је на служби у гарнизонима Пула, Титоград, Мостар. Задар, Сарајево и Београд. Обављао је дужности; наставник летења на клипним и млазним авионима и хеликоптерима, командир хеликоптерског одељења, заменик командира и командир хеликоптерске ескадриле, начелник штаба и командант 107. хеликоптерског пука (школског), начелник ОННП команде ВВА, наставник у катедри тактике  ЦВВШ РВ и ПВО и начелник катедре тактике авијације у ВА РВ и ПВО.

Редовно је унапређиван у све чинове по пуковника, а превремено у чин капетана прве класе. Носилац је златног пилтоског знака и звања инструктор летења. Одликован је Орденом за војне заслуге са сребрном звездом, два Оредена за војне заслуге са сребрним мачевима, Орденом народне Армије са сребрном звездом, Орденом за војне заслуге са златним мачевима. Добио је Сребрну плакету РВ и ПВО, Плакету ВВА и бројне похвале, награде и признања.

Био је учесник слета за дан младости 1968. године и Параде победе 1975. године. На вежби „Подгора-72“ летео је у саставу ескадриле која је за извршење ватрених дејстава усмено похваљена од  ВКОС СФРЈ маршала Тита.

Летео је на авионима Аеро-3, Галеб, Јастреб, В-51, В-53 и на хеликоптерима Ми-2, Х-42/45 и НХ-42/45 и остварио налет од 3.845 часова. Дужност наставника летења обављао је до одласка у пензију. У току летачке каријере није имао удеса. Бавио се писањем стручне литературе.

Био је активан спортиста и капитен одбојкашке репрезентација Ваздухопловне војне гимназије „Маршал Тито“  и члан одбојкашког клуба „Хепок“ из Мостара. На радној акцији „Сутјеска-65“ проглашен је ударником.

Актвина војна служба престала му је 31. марта 2000. године   у чину пуковника авијације.

Иван Михаљевић је вио члан Удуржења пензионисаних војних летача и падобранаца Југославије и потом Србије.

Породици Ивана Михаљевића у име УПВЛПС упућујемо најдубље саучшће!

Седамдесет девети (79) број "Ваздухопловног билтена", гласила Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС).

Ваш примерак билтена можете преузети овде. 

На Светог Илију, 2. авуста 2018. године навршиће се 125 година од доношења Уредбе o устројству војске на исти дан 1893. године, којом је, фактички, ваздухопловство уведено у српску војску. Тај велики јубилеј је још једна потврда да је Србија пратила развој ваздухопловства у свету, и у том цивилизацијском процесу, била међу водећима.

Пред крај XIX века у Краљевини Србији вршене су реформе војске са циљем да се изгради модерна армија - савремена оружана сила способна да брани стечену слободу и националне интересе.

На основу Закона о устројству војске од 1. новембра 1886. године (ФЂ 8445, са изменама и допунама од 15. априла 1890. године (ФЂ 2343), који је допуњен и 20. децембра 1893. године (ФЂ 8852), 2. августа 1893. године донета је Уредба са потписом министра војног ђенерала Саве Грујића, чији почетак гласи (Објављена у Службеном војном листу  органу и издању војног министарства Краљевине Србије број 32 и 33.  у Београду, 5. августа 1893. године, страна 890):

„Александар I по милости Божијој и вољи народној Краљ Србије, на предлог Нашег војног министра, а на основу члана 46. и 196. Устава и члана 7. закона о устројству војске наређујемо да се у УРЕДБИ О ФОРМАЦИЈИ ЦЕЛОКУПНЕ ВОЈСКЕ учине ове измене: ИЗМЕНЕ И ДОПУНЕ ...“  (даље се наводе измене и допуне по члановима уредбе).

Тако се у члану 6. наводи колико пукова и батаљона дају дивизије редовне војске I и II позива народне војске. „Свих пет дивиз. области укупно дају дакле  20 пукова=80 батаљона активних за редовну војску и толико исто за I позив народне војске, а 15 пукова=60 батаљона за II позив народне војске.“ (укупно 55 пукова, 220 батаљона)

У члану 23. „4. Код инџинирије", да се дода:

На крају четвртог става: „По могућству образоваће се у свакој дивизији још и  в а з д у х о п л о в с к а  и  велосипедска  оделења из кадрова, који ће се још у миру тим службама овучавати.“

Наведена реченица има историјски значај за српско војно ваздухопловоство, јер је визионарска и показује ширину програма модернизације војске, која обухвата све сегменте модерне војне силе и модерних система оружја, а управо у то време ваздухоплови (балони и дирижабли) уводе се у наоружање армија водећих држава Европе и света (Француска, Русија, Аустроугарска, Немачка, Велика Британија, Италија, САД и друге). Тај став је визионарски и програмски.

Можда са дистанце садашњице делује да је сама та идеја била неважна и, бар за Србију, неостварива. Но свако ко би тако помислио прави грешку. То је била велика идеја. Тачно је да се она споро остваривала, што је за тадашње услове било, на неки начин, и нормално, али је она за непуну деценију остварена. Наиме, од почетка 1901, до краја 1902. године, капетан Коста Милетић је завршио школу у Русији и постао пилот балона (аеронаут), инжењер за конструкције балона, стручњак за организацију ваздухопловних јединица и станица голубије поште и ваздухопловну  метеорологију.

Претежно су објективни услови успоравали остварење идеје и програма увођења ваздухопловства у српску војску, недостатак новца, пре свега. Станице голубије поште су формиране 1908. године, балони су набављени 1909. године, а авијација је стасала 1912. године, када је и формирана Ваздухопловна команда, а ваздухопловство добило физионимоју са свим сегментима новог рода војске.

Наведени став у Уредби није стављен случајно, резултат је промишљања развоја војне технике и њеног утицаја на организацију војске и ратну вештину. У то време Србија је, након ослободилачких ратова хватала корак са Европом и светом по свим питањима, па и по питању војске.  Млади и школовани српски официри жељни нових знања жудно су пратили догађања на европској и светској ваздухопловној сцени. А тамо су догађања била епохална, врло близу је било решење слободног лета справом тежом од ваздуха, а справе лакше од ваздуха – балони и дирижабли, коришћени су у све већој мери за научне, привредне и посебно за војне потребе.

Осмишљавајући будући развој српске војске прогресивни, образовани и вредни официри су видели да и Србији следи увођење ваздухопловне компоненте, недостајала су само већа искуства, материјална средства, кадрови и нормативна решења. Наведеном уребом ударен је темељ и даље се процес одвијао логичним током, без обзира што за нас, са ове дистанце то изгледа споро. Сигурно, том процесу немерљив допринос дао је Коста Милетић, као и његове колеге из Инжењеријско-техничког одељења Главног Ђенералштаба и Министарства војног.

Приликом утврђивања стратегије неговања спрске ваздухопловне историје и традиција, 1993. године, други август 1893. године предлаган је за дан вида РВ и ПВО, а касније је усвојено да то буде Дан рода авијације. Са поносом обележавамо тај дан као ваздухопловну славу и потврду да је Србија сво време била на путу изградње ваздухопловства крило уз крило са Европом и светом.

Слава српским авијатичарима.

Златомир Грујић

Текст је део рукописа за књигу „Српски аеронаут“ посвећену пуковнику Кости Милетићу, првом ваздухопловцу и првом команданту српског ваздухопловства.